Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Б . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. новембра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. Б . изјављена против решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 1479/14 од 22. јула 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Б . из Београда поднео је Уставном суду, 11. августа 2014. године, преко пуномоћника В. Г , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 1479/14 од 22. јула 2014. године, због повреде права из члана 27. и члана 31. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи да је оспореним решењем Апелационог суда у Београду одбијена као неоснована жалба његовог браниоца и остављено на снази решење Апелационог суда у Београду Кр. 57/2014 од 10. јула 2014. године , којим је подносиоцу уставне жалбе продужен притвор за још два месеца, да нису испуњени услови предвиђени чланом 31. став 1. Устава, као и чланом 215. став 2 . ЗКП-а на основу којег веће непосредно вишег суда може на образложени предлог јавног тужиоца продужити притвор највише за још три месеца, с обзиром на то да не постоје никакви важни разлози за продужење притвора окривљеном С. Б, а економско-финансијско и грађевинско вештачење које веће Апелационог суда у Београду помиње у образложењу овог решења никако не може бити узето као важан, особит и специфичан разлог за продужење притвора по наведеном члану, као и да образложење оспореног решења не садржи разлоге о испуњености кумулативних услова неопходних за продужење притвора на основу члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, а који се односе на постојање узнемирења јавности, неопходност да је до узнемирења јавности дошло због начина извршења или тежине последице дела и да такво узнемирење јавности може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка .
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим суд ом у Београду се против подносиоца води кривични поступак.
Кривични поступак је покренут 15. априла 201 4. године, доношењем наредбе Вишег јавног тужилаштва у Београду Кти. 183/14 да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истрага због основа сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. Кривичног законика.
У време подношења уставне жалбе, кривични поступак је био у фази истраге.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 137/14 од 16. априла 2014. године , на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 2) и 4) Законика о кривичном поступку.
Решењем кривичног већа Вишег суда у Београду Кпп. 137/14 - Кв. 1419/14 од 25. априла 2014. године одбијена је жалба браниоца осумњиченог С. Б , изјављена против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 137/14 од 16. априла 2014. године, којим је осумњиченом притвор одређен.
Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 137/14 од 14. маја 2014. године притвор је према осумњиченом С . Б . продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 2) и 4) Законика о кривичном поступку.
Решењем кривичног већа Вишег суда у Београду Кпп. 137/14 - Кв. 1847/14 од 27. маја 2014. године делимично је уважена жалба браниоца осумњиченог С. Б , преиначено решење судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 137/14 од 14. маја 2014. године тако што је отклоњен законски основ за продужење притвора прописан одредбом члана 211. став 1. тач. 2) ЗКП-а, док је у осталом делу наведено решење остало неизмењено.
Решењем Апелационог суда у Београду Кр. 5 7/2014 од 10. јула 2014. године подносиоцу уставне жалбе продужен је притвор за још два месеца, по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4. ЗКП-а.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 1479/14 од 22. јула 2014. године одбијена је као неоснована жалба браниоца осумњиченог С. Б . изјављена против решења Апелационог суда у Београду Кр. 57 /2014 од 10. јула 2014. године.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено: ,,правилно је веће Апелационог суда у Београду према осумњиченима продужило притвор по напред наведеном основу, имајући у виду да је осумњиченима наредбом о спровођењу истраге Вишег јавног тужилаштва у Београду Кти. 183/14 од 15. априла 2014. године, стављено на терет извршење кривичних дела за која је законом прописана казна затвора преко десет година, те имајући у виду начин извршења као и тежину последица кривичних дела и то чињеницу да су осумњичени М.З. и С. Б . били оснивач и директор предузећа ' Б.', које предузеће је изабрано на тендеру као 'најповољнији понуђач', те да су осумњичени према наводима наредбе о спровођењу истраге оштетили буџет Републике Србије за износ од 642.333.852,56 динара који износ представља разлику у односу на понуду најповољнијег понуђача, као и чињеницу да су осумњичени основано сумњиви да су инкриминисаним радњама оснивачима привредног друштва 'Б.' прибавили имовинску корист и то у износу од 130.000.000,00 динара, који износ су према наводима наредбе о спровођењу истраге исплатили себи као оснивачку добит, а која вишеструко прелази квалификаторни елемент кривичних дела која се осумњиченима стављају на терет, то све напред наведене околности у повезаности са чињеницом да је предмет кривичних дела која се осумњиченима стављају на терет поступак јавне набавке и спровођење тендера за реконструкцију Б, за коју реконструкцију је јавност била заинтересована и обавештена путем средстава јавног информисања, те начин извршења кривичних дела и тежину последица истих, и по налажењу овог већа довели до узнемирења јавности које је и даље таквог интензитета да може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка због чега и даље стоје разлози који оправдавају даље задржавање окривљених у притвору по наведеном основу “, као и ,, да је правилно веће Апелационог суда у Београду према осумњиченима продужило притвор за два месеца, налазећи да је то довољан временски период да се обави економско-финансијско вештачење и грађевинско вештачење од стране Градског завода за вештачење “.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); л ице које је лишено слободе од стране државног органа одмах се, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (члан 27. став 2.); с вако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); к азну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (члан 27. став 4.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу ( члан 31. став 1. ).
Закоником о кривичном поступку („ Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником ( члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен ( члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 4. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог, је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Чланом 214. ЗКП је прописано да се п ритвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца окривљеног (став 2.); да п ротив решења о притвору странке и бранилац окривљеног могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.); да се жалба, решење и остали списи достављају се одмах већу, као и да ж алба не задржава извршење решења (став 3.); да се одлука о жалби доноси у року од 48 сати. (став 4.).
Чланом 215. ЗКП је прописано да се на основу решења судије за претходни поступак, окривљени може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе, да је судија за претходни поступак дужан да и без предлога странака и браниоца окривљеног, по истеку сваких месец дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора (став 1.); да веће непосредно вишег суда (члан 21. став 4.) може, на образложени предлог јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је п ротив овог решења дозвољена жалба к оја не задржава извршење решења (став 2.); да ће, ако се до истека рока из ст. 1. и 2. овог члана не подигне оптужница, окривљени се пустити на слободу (став 3.).
5. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. став 1. Устава, при чему је имао у виду и ставове које је у овој области заузео Европски суд за људска права. У односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава, Уставни суд наглашава да је са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године, тачка 5. образложења и Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године, тачка 5. образложења). Поред тога, у више својих одлука, Уставни суд је заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. став 1. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и исказују посебну хитност у вођењу поступка (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења).
Приликом разматрања притвора посебно је важно постојање основане сумње да је притворено лице извршило кривично дело и она је услов sine qua non за постојање уставности и законитости, како приликом одређивања, тако и приликом продужавања мере притвора. Постојање основане сумње само по себи није довољно. Стога су надлежни судови приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни.
У односу на аспект протека времена, Уставни суд истиче да је у надлежности редовних судова да осигурају да притвор оптуженог лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законске основе за притвор, те подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико поступајући суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку.
Притворски основ на коме се заснива оспорен а судск а одлука о продужењу притвора, дефинисан Закоником о кривичном поступку у члану 211. став 1. тачка 4 ), такође је разматран у досадашњем раду Уставног суд а више пута. Уставни суд наглашава да је код овог притворског основа, који се поједностављено назива узнемирење јавности, „надлежан суд (...) дужан да утврди постојање неколико кумулативно испуњених услова, и то: 1) објективни елемент, висину запрећене или изречене казне; 2) да је услед начина извршења или тежине последица кривичног дела дошло до узнемирења јавности, које објективно мора наступити; 3) да такво узнемирење јавности може угрозити несметано вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да није свако узнемирење јавности разлог за притвор, већ само оно које може реално и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“ (видети Одлуку Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године).
У пракси Европског суда за људска права базичан став за разумевање притворског основа угрожавање јавног реда, гласи: „(...) овај основ се може сматрати релевантним и довољним само ако је заснован на чињеницама које могу показати да би ослобађање оптужене заиста омело јавни ред. Такође, притвор ће и даље бити легитиман само ако је јавни ред и даље стварно угрожен “ (пресуда у случају Letellier против Француске, од 26. јуна 1991.године, став 51.).
Имајући у виду напред наведене критеријуме за процену уставности решења о продужењу притвора на која се жали подносилац уставне жалбе, Уставни суд констатује да оспорено решењ е Апелационог суда у Београду испуњава уставом и законом предвиђене категорије.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 1479/14 од 22. јула 2014. године продужен за још два месеца, по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4. ЗКП-а.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 1479/14 од 22. јула 2014. године је , поред осталог , наведено ,,да је правилно веће Апелационог суда у Београду према осумњиченима продужило притвор по напред наведеном основу, имајући у виду да је осумњиченима наредбом о спровођењу истраге Вишег јавног тужилаштва у Београду Кти. 183/14 од 15. априла 2014. године, стављено на терет извршење кривичних дела за која је законом прописана казна затвора преко десет година, те имајући у виду начин извршења као и тежину последица кривичних дела и то чињеницу да су осумњичени М.З. и С. Б .“ (овде подносилац уставне жалбе) били оснивач и директор предузећа ,,Б.“, које предузеће је изабрано на тендеру као ,,најповољнији понуђач“, те да су осумњичени, према наводима наредбе о спровођењу истраге , оштетили буџет Републике Србије за износ од 642.333.852,56 динара , који износ представља разлику у односу на понуду најповољнијег понуђача, као и чињеницу да су осумњичени основано сумњиви да су инкриминисаним радњама оснивачима привредног друштва ,,Б .“ прибавили имовинску корист , и то у износу од 130.000.000,00 динара, који износ су , према наводима наредбе о спровођењу истраге , исплатили себи као оснивачку добит, а која вишеструко прелази квалификаторни елемент кривичних дела која се осумњиченима стављају на терет, то су све напред наведене околности у повезаности са чињеницом да је предмет кривичних дела која се осумњиченима стављају на терет поступак јавне набавке и спровођење тендера за реконструкцију улице Б, за коју реконструкцију је јавност била заинтересована и обавештена путем средстава јавног информисања, те начин извршења кривичних дела и тежину последица истих, и по налажењу тога већа , довели до узнемирења јавности , које је и даље таквог интензитета да може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка , због чега и даље стоје разлози који оправдавају даље задржавање окривљених у притвору по наведеном основу, као и ,,да је правилно веће Апелационог суда у Београду према осумњиченима продужило притвор за два месеца, налазећи да је то довољан временски период да се обави економско-финансијско вештачење и грађевинско вештачење од стране Градског завода за вештачење “.
По оцени Уставног суда, Апелациони суд у Београду је оспорено решење засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступио је у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни суд је у оспореној одлуци ар гументовано образложио, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последица кривичног дела, довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка . Уставни суд је нашао да су оспореним решењем утврђен е конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које се подноси лац сумњичи, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе ,,да образложење побијаног решења не садржи разлоге о испуњености кумулативних услова неопходних за продужење притвора на основу члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП-а“.
Подносилац уставне жалбе наводе о повреди права из члана 31. став 1. Устава која су учињена решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 1479/14 од 22. јула 2014. године превасходно заснива на томе ,,да су разлози набројани у решењима фразеологије које немају никаквог смисла и значења и самим тим не представљају никакав основ за одређивање и продужење притвора“, као и ,,да економско-финансијско и грађевинско вештачење никако не може бити узето као важан разлог за продужење притвора“. Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе да не постоји основана сумња да су извршили по једно кривично дело злоупотребе службеног положаја за које се терете, Уставни суд и у овом уставносудском предмету истиче да није у његовој надлежности да цени да ли у радњама које се стављају на терет подносиоцима уставне жалбе има елемената противправности, већ једино да ли су приликом доношења одлуке о продужењу притвора дати довољно јасни, убедљиви и индивидулизовани разлози који, у складу са начелом сразмерности, говоре у прилог основаности, нужности и примерености даљег задржавања у притвору (видети, поред осталих, Одлуку Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7. образложења).
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 31. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног, испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлог због којег је сматрао да је продужење притвора оправдано. Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се дужина трајања притвора објективно не може сматрати неразумно дуго м. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди зајемчених права.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је надлежни суд у оспорен ом решењу наве о исцрпне и јасне разлоге због којих је сматра о да је задржавање окривљен ог у притвору било неопходно ради вођења истражног поступка, како у погледу постојања општег услова за одређивање, односно продужење притвора из члана 211. став 1. ЗКП (постојање основане сумње), тако и у погледу постојања по себних услова предвиђених тачка 4 ) наведеног члана (узнемирење јавности), те из којих разлога се не могу применити блаже мере од притвора.
Све напред наведено, као и чињеница да се подносилац до изјављивања уставне жалбе у притвору налази о непуна четири месеца, представља основ за оцену Уставог суда да, у конкретном случају, нема повреде права подносиоца на ограничено трајање притвора из члана 31. став 1. Устава.
Полазећи од изложеног и одредаба члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану.
6. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. став 1. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.