Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Фатиме Сијарић из Новог Пазара, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 24. фебруара 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Фатиме Сијарић изјављена против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 238/07 од 6. марта 2007. године и пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 627/07 од 3. јула 2007. године и утврђује повреда права подноситељке уставне жалбе на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на правичну накнаду за рад зајемченог одредбом члана 60. став 4. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.
2. Поништава се пресуда Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 627/07 од 3. јула 2007. године и одређује да Апелациони суд у Крагујевцу донесе нову одлуку по жалби Фатиме Сијарић поднетој против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 627/07 од 6. марта 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Фатима Сијарић из Новог Пазара је 17. августа 2007. године, преко пуномоћника Рефије Гарибовић, адвоката из Новог Пазара, поднела Уставном суду допуштену и благовремену уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 238/07 од 6. марта 2007. године и пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 627/07 од 3. јула 2007. године, због повреде права на имовину из члана 58. Устава Републике Србије, права из чл. 17, 23. и 40. Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама, права на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и права из члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.
У уставној жалби се наводи да су у оспореним пресудама судови погрешно закључили да је споразумом о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада, закљученим између подноситељке уставне жалбе и послодавца, регулисано питање накнаде зараде по основу плаћеног одсуства, те да послодавац према подноситељки нема дуговања и одбили њен тужбени захтев поднет ради исплате накнаде зараде по основу плаћеног одсуства, са законском затезном каматом за период од 1. децембра 2005. године до 15. децембра 2006. године, као и ради уплате доприноса за обавезно социјално осигурање. Подноситељка сматра да се у конкретном случају ради о исплати накнаде зараде по основу плаћеног одсуства, а не о исплати зараде, што је регулисано одредбом члана 2. наведеног споразума, те да су у питању две „различите категорије права“. Такође наводи да су Општински и Окружни суд у Новом Пазару по основу истог правног питања доносили различите пресуде, чиме је створена правна несигурност. Као пример наводи пресуду Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 109/07 од 22. фебруара 2007. године, где је суд по истом правном питању заузео другачији став. Подноситељка предлаже да Уставни суд утврди да су оспореним пресудама повређена наведена људска права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и другу приложену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подноситељки уставне жалбе је 15. децембра 2006. године престао радни однос у Друштвеном предузећу Савремена конфекција „Рашка“, Нови Пазар, на основу решења о престанку радног односа број 750-274/360 од 15. децембра 2006. године, јер је проглашена технолошким вишком.
Споразум о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада закључен је између Друштвеног предузећа Савремена конфекција „Рашка“, Нови Пазар и подноситељке уставне жалбе 15. децембра 2006. године. Предмет овог споразума је утврђивање коначног дуговања Предузећа према запосленом, овде подноситељки уставне жалбе, на дан престанка радног односа запосленог у Предузећу и регулисање међусобних права и обавеза поводом исплате предметног дуговања, као и дугова запосленог према Предузећу (члан 1.). У члану 2. споразума утврђено је да нема дуга Предузећа према запосленом, овде подноситељки уставне жалбе, по основу неисплаћених зарада, као и да се Предузеће обавезује да уплати Фонду ПИО доприносе према прописима у целини. Према члану 9. споразума, предузеће и запослени се одричу права на раскид овог споразума по било ком основу, осим по основу неиспуњења међусобних обавеза описаних у чл. 4. и 5, а споразум су потписали подноситељка уставне жалбе, надлежно лице код послодавца и представник синдиката.
Подноситељка уставне жалбе је 14. фебруара 2007. године поднела Општинском суду у Новом Пазару тужбу против туженог Друштвеног предузећа Савремена конфекција „Рашка“, ради исплате накнаде зараде у висини минималне зараде за период од 1. децембра 2005. године до 15. децембра 2006. године, са законском затезном каматом, и уплате доприноса за обавезно социјално осигурање, у периоду од 1. децембра 2005. године до 15. децембра 2006. године.
Општински суд у Новом Пазару је 6. марта 2007. године донео оспорену пресуду П1. 238/07, којом је у ставу првом изреке одбиo као неоснован тужбени захтев тужиље - овде подноситељке уставне жалбе којим је тражила исплату накнаде зараде у висини минималне зараде, са законском затезном каматом за период од 1. децембра 2005. године до 15. децембра 2006. године, када је подноситељки престао радни однос, као и захтев за исплату доприноса за обавезно социјално осигурање за период од 1. децембра 2005. године до 15. децембра 2006. године, а у ставу другом изреке одредио да свака странка сноси своје трошкове поступка. У образложењу пресуде је истакнуто да је суд нашао да је тужбени захтев неоснован, јер су странке споразумом о регулисању међусобних права и обавеза, поред осталог, регулисале и сва међусобна дуговања на дан престанка радног односа, што значи и по основу минималне зараде и уплате свих доприноса, а што је предмет тужбеног захтева.
Оспореном пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 627/07 од 3. јула 2007. године одбијена је као неоснована жалба пуномоћника тужиље - овде подноситељке уставне жалбе, те је потврђена пресуда Општинског суда у Новом Пазару П1. 238/07 од 6. марта 2007. године.
Пресудом Општинског суда у Новом Пазару П1. 1079/06 од 20. децембра 2006. године, која је достављена уз уставну жалбу, усвојен је тужбени захтев тужиље Б.М. из Новог Пазара и обавезан је тужени - Друштвено предузеће Савремена конфекција „Рашка“ из Новог Пазара да тужиљи исплати по основу минималне зараде за период од 1. априла 2006. године до 16. октобра 2006. године таксативно наведене износе, као и да на име тужиље изврши уплату доприноса за социјално осигурање, за период од 29. марта 2006. године до 16. октобра 2006. године, у року од 8 дана по пријему пресуде.
Пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 109/07 од 22. фебруара 2007. године одбијена је као неоснована жалба пуномоћника туженог и потврђена пресуда Општинског суда у Новом Пазару П1. 1079/06 од 20. децембра 2006. године. У образложењу ове пресуде наведено је да чињеница да је тужиља потписала споразум о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада не значи да је послодавац измирио за тужиљу све своје законске обавезе. Наиме, „околност да је потписан споразум не искључује право тужиље да према туженику, као послодавцу и даље тражи исплату минималне зараде и уплату спорних доприноса, као право из радног односа, без обзира што јој је у међувремену престао радни однос и без обзира на стављање потписа на споразум, јер у чл. 2. истог споразума није наведен износ који је наводно плаћен по основу минималне зараде, а у ставу 2. истог члана тужени се као послодавац обавезао на уплату доприноса“.
4. Уставна жалба је поднета због повреде права на имовину из члана 58. Устава Републике Србије, као и због повреде права на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције о људским правима и члана 17. Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама, права на имовину из члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију и члана 23. Повеље, као и права на рад из члана 40. Повеље. Уставни суд констатује да је Повеља о људским и мањинским правима и грађанским слободама престала да важи ступањем на снагу Устава Републике Србије од 2006. године, али да су означена права из Повеље, као и права гарантована Европском конвенцијом, зајемчена одредбама Устава, односно да се та права садржински не разликују од Уставом зајемчених права. Стога је Уставни суд постојање повреде права истакнутих у уставној жалби ценио у односу на одредбе члана 32. став 1. и чл. 58. и 60. Устава, којима се јемче право на правично суђење, право на имовину и право на рад.
Одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 58. Устава је утврђено: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Одредбама члана 60. Устава је утврђено: да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.); да свако има право на слободан избор рада (став 2.); да су свима, под једнаким условима, доступна све радна места (став 3.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (став 4.); да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5.).
За оцену основаности уставне жалбе, у конкретном случају, од значаја су одредбе Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) којима је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 104. став 1.); да се зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду, да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматра зарада која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде, да се под зарадом, у смислу става 1. овог члана сматрају сва примања из радног односа, осим накнада трошкова запосленог у вези са радом из члана 118. тач. 1) до 4) и других примања из члана 119. и члана 120. тачка 1) овог закона (члан 105.); да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, а ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној одлуком из члана 113. овог закона за месец у којем се врши исплата (члан 111. ст. 1. и 2.); да запослени има право на накнаду зараде у висини просечне зараде у претходна три месеца, у складу са општим актом и уговором о раду, између осталог, и за време плаћеног одсуства (члан 114. став 1.); да запослени има право на накнаду зараде најмање у висини 60% просечне зараде у претходна три месеца, с тим да не може бити мања од минималне зараде утврђене у складу са овим законом, за време прекида рада, односно смањења обима рада до којег је дошло без кривице запосленог, најдуже 45 радних дана у календарској години, као и да изузетно, у случају прекида рада, односно смањења обима рада које захтева дуже одсуство, послодавац може, уз претходну сагласност министра, упутити запосленог на одсуство дуже од 45 радних дана, уз накнаду зараде из става 1. овог члана (члан 116. ст. 1. и 2.); да је послодавац дужан да запосленом, у случају престанка радног односа, исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања која је запослени остварио до дана престанка радног односа у складу са општим актом и уговором о раду (члан 186. став 1.).
Одредбом члана 14. став 3. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 116/08) утврђено је да се Апелациони суд оснива за подручје више виших судова.
Одредбом члана 23. став 2. тачка 2. наведеног Закона прописано је да Виши суд у другом степену одлучује о жалбама на решења основних судова у грађанскоправним споровима, на пресуде у споровима мале вредности, као и у извршним и ванпарничним поступцима.
Одредбом члана 24. став 1. тачка 3. истог Закона прописано је да Апелациони суд одлучује о жалбама на пресуде основних судова у грађанскоправним споровима, ако за одлучивање о жалби није надлежан виши суд.
Одредбом члана 6. тачка 2) Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава („Службени гласник РС“, број 116/08) установљен је Апелациони суд у Крагујевцу, за подручја виших судова у Јагодини, Крагујевцу, Крушевцу, Краљеву, Новом Пазару, Чачку и Ужицу.
Одредбом члана 468. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) прописано је да се не сматрају споровима мале вредности, у смислу одредаба главе тридесет треће Закона, спорови о непокретностима, спорови из радног односа и спорови због сметања државине.
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је оценио да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређено право подноситељке уставне жалбе на правичну накнаду за рад.
Наиме, Уставни суд је пошао од чињенице да је одредбама Закона о раду направљена разлика између накнаде зараде која представља право из радног односа које се остварује уместо зараде, између осталог, и за време прекида рада до којег је дошло без кривице запосленог, и зараде за обављени рад и време проведено на раду, те чињенице да је послодавац дужан да запосленом у случају престанка радног односа, исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања, која је запослени остварио до дана престанка радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду. Такође, Уставни суд је утврдио да су Општински и Окружни суд у Новом Пазару у конкретном парничном поступку закључили да тиме што подноситељка уставне жалбе нема потраживања по основу неисплаћених зарада (члан 2. споразума), нема ни право на накнаду зараде у висини минималне зараде по основу плаћеног одсуства, уз образложење да су наведеним споразумом регулисана сва међусобна права и обавезе по основу рада, а из чега следи да се подноситељка уставне жалбе потписивањем таквог споразума у суштини одрекла права на исплату заостале накнаде зараде. Имајући у виду наведено, а нарочито обавезу послодавца да у случају престанка радног односа исплати запосленом све неисплаћене накнаде зараде и то најмање у висини минималне зараде, у смислу одредаба чл. 111. до 113. Закона о раду, Уставни суд је оценио да је тиме што у конкретном случају надлежни судови нису на правилан начин утврдили да ли је подноситељки уставне жалбе заиста и исплаћена накнада зараде за утужени период, повређено њено право зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава, којом је на недвосмислен начин утврђено да се нико не може одрећи права на правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа.
6. Оцењујући наводе подноситељке уставне жалбе у погледу различитог поступања надлежних судова у Новом Пазару, који су у истој чињеничној и правној ситуацији донели различите пресуде, Уставни суд је, са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, оценио да различита пракса редовних судова сама по себи не указује нужно на повреду права на правично суђење.
Ипак, полазећи од наведених одредаба Устава, као и одредаба Закона о раду, Уставни суд је утврдио да су основани наводи подноситељке уставне жалбе у погледу различитог поступања надлежних судова у Новом Пазару, који су у истој чињеничној и правној ситуацији донели различите пресуде. Наиме, и у поступку П1. 238/07 који је предмет ове уставне жалбе и у поступку који се водио у предмету П1. 1079/06 је утврђено да су тужиоци били у радном односу код истог туженог послодавца до момента када им је престао радни однос по основу одлуке туженог о проглашењу технолошким вишком, те да су се до тог момента дужи временски период налазили на плаћеном одсуству. Такође, у оба поступка тужиоци су тражили исплату минималне зараде и уплату доприноса по основу обавезног социјалног осигурања, које захтеве је тужени оспорио из разлога што су тужиоци потписали идентичан споразум о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада. Код овако утврђеног чињеничног и правног стања у оба предмета, суд је у поступку који је предмет ове уставне жалбе тужбени захтев у погледу исплате накнаде зараде и уплате доприноса за социјално осигурање одбио, док је у поступку који се водио у предмету П1. 1079/06 исти захтев усвојио. Пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 109/07 потврђена је првостепена пресуда П1. 1079/06, док је пресудом Гж1. 627/07 Окружни суд у Новом Пазару одржао на снази првостепену пресуду П1. 238/07 у делу који се односи на исплату накнаде зараде.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да су Општински и Окружни суд у Новом Пазару у идентичној чињеничној и правној ситуацији донели различите одлуке о основаности тужбених захтева и на тај начин подноситељку уставне жалбе довели у неравноправан положај у пружању судске заштите њеног права на накнаду зараде у односу на лице чији је тужбени захтев усвојен. Како је Окружни суд у Новом Пазару, као суд последње инстанце у конкретном случају, у периоду од четири месеца, донео потпуно различите пресуде, Уставни суд је становишта да је таква пракса суда у погледу заштите права на накнаду зараде супротна принципу правне сигурности. Овакав став Уставног суда потврђује и пракса Европског суда за људска права (видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније од 6. децембра 2007. године).
Стога је Уставни суд, полазећи од одредбе члана 32. став 1. Устава, оценио да је различитим одлучивањем суда поводом истог правног питања повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење.
7. На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те утврдио да су оспореним пресудама Општинског суда у Новом Пазару П1. 238/07 од 6. марта 2007. године и Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 627/07 од 3. јула 2007. године повређена права подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава.
Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде такве природе да се могу отклонити само поништајем другостепене пресуде, како би Апелациони суд у Крагујевцу у поновном поступку донео нову одлуку по жалби подноситељке. Стога је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
8. С обзиром на то да ће оспорена пресуда Општинског суда у Новом Пазару бити предмет поновног преиспитивања и одлучивања по жалби, Уставни суд сматра да је захтев подноситељке уставне жалбе за утврђивање повреде права на имовину зајемченог чланом 58. Устава преурањен, те је стога одбио уставну жалбу у делу у коме се тражи утврђење повреде овог права.
9. Уставни суд је у својим одлукама Уж - 143/2007 и Уж - 197/2007 од 16. јула 2009. године, у сличним случајевима, заузео истоветан правни став у погледу повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава и права на имовину из члана 58. Устава.
10. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић