Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови већа, у поступку по уставним жалбама В . Д . и Д . Д , обоје из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. октобра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе В . Д . и Д. Д . утврђује да је решењем Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви И. 5011/10 од 18. децембра 2015. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви И. 5011/10 од 1. септембра 2017. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подноси лаца уставних жалби који је изјављен против решења тог суда И. 5011 /10 од 18. децембра 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. Д . и Д . Д, обоје из Новог Сада , подне ли су Уставном суду, 20. јуна 2016. године, преко пуномоћника Г. З, адвоката из Н овог Сада, уставне жалбе против решења Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви И. 5011/10 од 18. децембра 2015. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права, права на правно средство и права на имовину , зајемчених чланом 32. став 1, чланом 36. и чланом 58. став 1. Устава Републике, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви у предмету И. 5011/10.
Подносиоци су у устав ним жалбама, поред осталог, навели: да је оспореним решењем Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви И. 5011/10 од 18. децембра 2015. године обустављен поступак извршења, али да суд није дао поуку о правном леку, односно праву на приговор; да је оспорени извршни поступак трајао од марта 2010. године, када су подносиоци поднели предлог за извршење; да им је неизвршавањем правноснажне и извршне пресуде повређено право на имовину.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставних жалби , као и увидом у списе предмета Основног суда у Шапцу - Судска јединица у Коцељеви И. 5011/10 и Вишег суда у Шапцу Р4и. 67/15 , као и решење Вишег суда у Шапцу Р4и. 19/15 од 3. априла 2015. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
В. Д, овде подноситељка уставне жалбе, и Д. Д. из Новог Сада, у својству извршних поверилаца, поднели су 24. марта 2010. године Основном суду у Суботици предлог за извршење против извршног дужника Б. С, и то продајом непокретности извршног дужника у КО Стари Град у општини Суботица . Предлог је поднет на основу правноснажних и извршних пресуда Општинског суда у Коцељеви П. 174/99 од 27. октобра 2000. године и П. 256/02 од 5. новембра 2002. године, а којима је обавезан тужени Б. С. да тужиоцима В. Д . (овде подноситељки) и Д. Д. на име накнаде штете исплати одређене новчане износе.
Основни суд у Суботици је усвојио предложено извршење решењем И. 22/10 од 31. марта 2010. године.
Решењем Вишег суда у Шапцу Р4и. 19/15 од 3. априла 2015. године, утврђено је да је предлагачу Д. Д . (овде подносиоцу уставне жалбе) повређено право на суђење у разумном року у извршном поступку који се води пред Основним судом у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви у предмету И. 5011/10, наложено је надлежном суду да предузме све неопходне мере да оспорени извршни поступак оконча у најкраћем року, те је делимично усвојен захтев предлагача да му се досуди правична накнада због повреде права на суђење у разумном року, као и захтев за накнаду трошкова поступка.
Виши суд у Шапцу је решењем Р4и. 67/15 од 4. августа 2015. године, утврдио да је предлагачу В . Д . (овде подноситељки уставне жалбе) повређено право на суђење у разумном року у извршном поступку који се води пред Основним судом у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви у предмету И. 5011/10, наложио је надлежном суду да предузме све неопходне мере да оспорени извршни поступак оконча у најкраћем року, те је делимично усвојен захтев предлагача да јој се досуди правична накнада због повреде права на суђење у разумном року, као и захтев за накнаду трошкова поступка.
Решењем Врховног касационог суда Рж.г. 1515/15 од 1. октобра 2015. године потврђено је ожалбено решење Вишег суда у Шапцу Р4и. 67/15 од 4. августа 2015. године у делу одлуке о правичној накнади због утврђене повреде права на суђење у разумном року и трошковима поступка.
Оспореном решењем Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви И. 5011/10 од 18. децембра 2015. године обустављен је у целини поступак извршења и укинуте су све спроведене извршне радње. У поуци о правном леку је наведено да против овог решења није дозвољен приговор. Наведено решење је 20. маја 2016. године уручено пуномоћнику извршних поверилаца.
Упркос наведеној поуци о непостојању правног лека, извршни повериоци су 20. јуна 2016. године изјавили приговор против решења о обустави извршног поступка.
Решењем Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви И. 5011/10 од 1. септембра 2017. године одбачен је приговор извршних повери лаца изјављен против решења тога суда о обустави извршног поступка И. 5011/10 од 18. децембра 2015. године , са образложењем да према одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу приговор против решења о обустави поступка није дозвољен. Писмени отправак решења експедован је из суда 7. септембра 2017. године , али није уручен пуномоћнику извршних поверилаца. Поновна достава је покушана 30. новембра 2017. године, али без успеха. Отправак решења није уручен ни извршном дужнику.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позивају подноси оци уставних жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовима правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.), као и да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Законом о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11) (у даљем тексту: ЗИО), који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да се у поступку извршења и обезбеђења сходно се примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није другачије одређено (члан 10.); да се oдлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка, да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом, а да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36.); да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (39. став 2.); да ће се одлуком о обустави извршења укинути и спроведене извршне радње, ако се тим не дира у стечена права трећих лица (члан 76. став 5.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС, 74/13 – Одлука УС и 55/14) (у даљем тексту: ЗПП) прописано је: да је суд везан за своја решења уколико се она не односе на управљање парницом или ако овим законом није другачије прописано, те да ако се решење не доставља писмено, оно према странкама има дејство чим је објављено (члан 363. ср. 3. и 4.); да се решења која суд доноси изван рочишта саопштавају странкама достављањем овереног преписа решења (члан 364. став 1.); да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба, ако законом није другачије прописано (члан 399. став 1.).
5. Испитујући претпоставке за поступање по уставним жалб ама у делу којим је оспорено решење о обустави извршног поступка Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви И. 5011/10 од 18. децембра 2015. године, Уставни суд, најпре, констатује да подноси оци уставних жалби ни су оспорили решење истог суда И. 5011/10 од 1. септембра 2017. године, имајући у виду да им исто није уручено , нити њ иховом пуномоћнику. Стога је Уставни суд најпре размотрио питање допуштености уставне жалбе са становишта исцрпљивања правних лекова.
Уставни суд је у ранијој пракси заузео став да је акт о обустави поступка један од начина окончања извршног поступка, те да се стога обустављањем извршног поступка коначно одлучује о праву повериоца да намири потраживање у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, па стога одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком (вид. Решење Уж-8166/ 2012 од 23. јануара 2014. године).
Даље, Уставни суд указује да је Решењем Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године одбацио уставну жалбу C.P.B. p.cо ltd изјављену против решења којим је обустављено спровођење извршења јер подносилац уставне жалбе није искористио правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, али је истовремено констатовао да подносилац није поучен о могућности изјављивања овог правног лека, да због тога не сме да трпи штетне последице и да сагласно члану 39. ЗИО, у року од пет радних дана од дана пријема овог решења, може изјавити приговор против оспореног решења о обустави поступка.
Подносиоци уставних жалби су, за разлику од подносиоца уставне жалбе у предмету Уж-8166/2012, самоиницијативно изјавили приговор против решења о обустави поступка извршења, који је одбачен , иако им другостепено решење није уручено . Како су подносиоци изјавили правни лек у извршном поступку, а да то правно средство није задовољио мерило делотворности, Уставни суд је оценио да су уставне жалбе у овом конкретном случају допуштене, без обзира на то што су поднете пре окончања поступка по изјављеном правном средству.
Уставни суд, затим, констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. ст. 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду природу обуставе извршног поступка, то има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми закључка, већ у форми решења, па је у тој форми и донет акт који је предмет разматрања у овом случају. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку, и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази да се против решења о обустављању извршног поступка може поднети приговор (такође вид. Решење Уж-8166/2012)
С обзиром на право странке које се јемчи чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да када се решењем у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака, као у конкретном случају, оне имају право на правни лек - приговор, у складу са чланом 39. ЗИО. Стога је и подносиоцима уставних жалби, као извршним повериоцима, припадало право да против оспореног решења којим је обустављен извршни поступак поднесу приговор већу првостепеног суда. Међутим, у конкретном случају, констатовано је да правни лек није дозвољен против решења о обустави поступка, те је приговор подноси лаца, одбачен решењем Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви И. 5011/10 од 1. септембра 2017. године. Уставни суд, затим , указује да је искључиво надлежан да цени уставност законских одредби, а и тиме и уставност одредаба члана 39. ЗИО који прописује право на правни лек. Међутим, у конкретном случају, није спорно питање да ли је наведени члан закона у складу са Уставом. Оно што је од уставноправног значаја у контексту заштите уставних права јесте да ли се конкретним актом донетим у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака у поступку. У уставносудској пракси су већ заузета становишта о томе који акти у извршном поступку представљају акте којима се одлучује о правима и обавезама странака у поступку и који могу бити предмет оспоравања уставном жалбом. Само решење о обустави поступка, као што је већ наведено, представља акт извршног суда којим се одлучује о правима и обавеза странака у поступку. Овакво становиште Уставног суда полази од дуготрајне и устаљене праксе извршног суда, као и правила ранијих Закона о извршном поступку, према којима су акти о обустави поступка увек били доношени у форми решења и против којих је био дозвољен правни лек. Све ове правне карактеристике решења о обустави поступка представљају основ везивања за одредбу члана 36. ста 2. Устава, којом је утврђено да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Ова уставна норма се непосредно примењује и на акте извршног суда којима се одлучује о правима и обавезама странака у поступку, а у смислу члана 18. став 1. Устава, којим је утврђено да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују. Када је реч о одредби члана 399. став 1. ЗПП, која се сходно примењује у конкрет ном случају, Уставни суд указује да наведена одредба представља само одговарајући процесни инструмент за остваривање суштине и циља одредбе члана 36. став 2. Устава, када су у питању решења о обустави извршења.
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви И. 5011/10 од 18. децембра 2015. године повређено право подносилаца уставних жалби на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Уста ва. Стога је Уставни суд уставне жалбе усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд указује да је готово истоветан став заузео и у Одлуци Уж-6185/2011 од 25. септембра 2014. године.
6. Уставни суд је, у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице повреде права могу отклонити поништајем решења Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви И. 5011/10 од 1. септембра 2017. године и одређивањем да исти суд поново одлучи о приговору подноси лаца који је изјављен против решења тог а суда И. 5011/10 од 18. децембра 2015. године, не прејудицирајући при томе коначну одлуку извршног суда о испуњености услова за обуставу извршења.
7. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава и наложио отклањање штетних последица, то се овај суд није упуштао у разматрање навода о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и на имовину из члана 58. став 1. Устава.
8. Испитујући уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви у предмету И. 5011/10, Уставни суд указује да је о том захтеву подносилаца позитивно одлучено решењима Вишег суда у Шапцу Р4и. 19/15 од 3. априла 2015. године и Р4и. 67/15 од 4. августа 2015. године, те Врховног касационог суда Рж.г. 1515/15 од 1. октобра 2015. године, и то пре подношења уставних жалби. Имајући у виду наведено, као и чињеницу да је извршни поступак окончан обуставом решењем Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви И. 5011/10 од 18. децембра 2015. године, односно три месеца након доношења наведеног решења Врховног касационог суда, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставне жалбе јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, те решио као у другом делу тачке 1. изреке.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.