Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби М . М . из Т, Босна и Херцеговина , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. јула 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. М . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж3. 96/16 од 28. априла 2016. године због повреде права на правично суђење и слободе изражавања, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 46. став 2. Устава Републике Србије .
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М . из Т, Босна и Херцеговина, поднео је Уставном суду, 8. јула 2016. године, преко пуномоћника Р. Р, адвоката из Т, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж3. 96/16 од 28. априла 2016. године , због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство, права на заштиту података о личности, слободе изражавања, слободе медија и права на имовину, зајемчених чланом 21, чланом 32. став 1, чланом 36, чланом 42. став 3, чланом 46. став 2, чланом 50. став 4. и чланом 58. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је подносилац поднео тужбу против тужених Компаније „ Н.“, главног и одговорног уредника и новинара листа „В .“, на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа услед објављивања чланка по називом „Уместо казне-фотеља“; да је парнични суд правноснажно одбио подносиочев тужбени захтев; да слобода изражавања није апсолутно право јер је иста ограничена правом угледа других лица, у конкретном случају угледом подносиоца уставне жалбе; да је у парничним пресудама констатовано да је спорни новинарски чланак написан поводом скупштинске расправе, при чему подносилац уставне жалбе истиче да скупштинске расправе није било јер дневни ред се днице скупштине није ни усвојен; да су његови деманти у вези спорног чланка објављени у дневном листу „В.“ тек 14. септембра 2009. године, што је 30 дана после објављивања спорног чланка, а што је у супротности са чланом 47. и 50. Закона о јавном информисању; да му је повређена претпоствка невиности.
Подносилац уставне жалбе је предлажио да Уст авни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног уставног права и поништи оспорену другостепену парничну пресуду . Тражио је „компензацију на име суђења ван сваког разумног рока у износу од 500.000,00 динара“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и документације приложене уз њу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
М. М , овде подносилац уставне жалбе, поднео је тужбу Вишем суду у Београду против првотуженог к омпаније „Н.“, друготуженог М . В, главног и одговорног уредника дневног листа „В.“, трећетуженог Р . Г, новинара дневног листа „В.“, ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа услед објављивања чланка од 14. августа 2009. године по д називом „Уместо казне-фотеља у дневном листу „В.“.
Виши суд у Београду је пресудом П3. 92/12 од 23. децембра 2015. године одбио тужбени захтев.
Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж3. 96/16 од 28. априла 2016. године одбио као неосновану жалбу подносиоца уставне жалбе и потврдио првостепену пресуду . У образложењу оспорене пресуде је наведено: да је у дневном листу „В.“ објављен чланак по д насловом „Уместо казне-фотеља“, у коме се, између осталог, наводи да се тужилац М. М . налази у сукобу интереса и да га опозиција оптужује, уз навођење изјава одборника ПДП-а у локалном парламенту С. В . и одборника С . PC B . М, да је тужилац између осталог мимо закона, уз помоћ фалсификованих и лажних папира сeo у директорску фотељу, а та функција није могла да му припадне пошто је претходно правноснажно осуђиван на годину дана затвора условно, због малверзација приликом поделе станова у „И .“, као и да је нелегално откупио стан у т. насељу „Г .“ који је добио од „И.“ под условом да остане наредну деценију у фабрици, што није учинио, него је прешао у „Х, али стан није вратио, већ га нелегалн о откупио четири године касније“; да се тужилац обратио туженом 27. августа 2009. године и да су објављени деманти тужиоца у скраћеној верзији 29. августа 2009. године у предметном листу (на 10 . страници пресуде Вишег суда у Београду П3. 92/12 од 23. децембра 2015. године је утврђено да су деманти објављени 14. септембра 2009. године и констатована је садржина деманти ) ; да је осма седница скупштине општине Т. заказана за 12. август 2009. године са једном тачком дневног реда – изјашњавање на упи т Републичке комисије за утврђивање сукоба ин тереса, али и да је одмах након гласања на предложени дневни ред седница завршена, с обзиром на то да дневни ред није усвојен; да су пре одлучивања о дневном реду опозициони одборници расправљали и указивали да је потребно да се питање сукоба интереса разреши, тако да је осим одборника С. В, говорио и одборник В . М, као и други опозициони одборници, а о сукобу интереса тужиоца М . М; да су у време одржавања скупштине представници медија присуствовали седници, с тим да током заседања нису имали право да постављају питања, али су затим одборници дали изјаве у скупштинској сали, и то одборник С. В . који је поновио и у предворју присутним новинарима исту изјаву коју је дао и у скупштинској сали; да не постоји одговорност тужених због објављеног текста, с обзиром на то да су спорне информације пренете аутору текста, туженом новинару Р . Г, од стране одборника с купштине општине Т. из скупштинске расправе; да према члану 82. Закона о јавном информисању, не постоји одговорност тужених за штету ако је неистинита или непотпуна информација верно пренета из јавне скупштинске расправе или јавне расправе у скупштинском телу; да је у конкретном случају утврђено да су спорне информације пренете поводом скупштинске расправе одборника пре усвајања дневног реда на осмој седници скупштине општине Т . од 12. августа 2009. године, којој су присуствовали и представници јавног информисања, а да су тужени те информације пренели и објавили веродостојно и потпуно; да је у време објављивања наведене информације тужилац био јавна личност са двоструком улогом , и то одборник скупштине и директор важног предузећа, те да јавна личност мора имати већи степен толеранције приликом давања информација у штампи, а како је то прописано одредбом члана 9. Закона о јавном информисању; да имајући у виду напред наведено, као и чињеницу да је тужиочев деманти објављен у предметним новинама , то тужилац нема право на накнаду нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због објављивања неистинитих информација, имајући у виду да су у предметном чланку верно пренете туђе изјаве и мишљења; да чињеница да седница почиње усвајањем дневног реда, те да иста није одржана, јер дневни ред није усвојен, није од утицаја на чињеницу да је означеном приликом расправа постојала, те да су одборници указивали да је потребно да се питање сукоба интереса реши, a у ком моменту су и изнете наведене информације о тужиоцу, као одборнику скупштине и директору предузећа; да се садржина новинског чланка на који се тужилац позива односи на обављање његове функције и ради се о информацијама важним за јавност; да је одредбом члана 37. Закона о јавном информисању прописано да се нико не сме означити учиниоцем каквог кажњивог дела, односно огласити кривим или одговорним пре правноснажне одлуке суда или другог надлежног органа, a у конкретном случају је пренета тачна информација да је овде тужиоцу правноснажном пресудом К. 199/04 од 9. марта 2005. године изречена условна осуда, због чега није повређена претпоставка невиности спорним чланком.
4. Уставом је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (члан 46. став 1.); да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (члан 46. став 2.); да остваривање права на исправку неистините, непотпуне или нетачно пренете информације којом је повређено нечије право или интерес и права на одговор на објављену информацију уређује се законом (члан 50. став 4.).
Законом о јавном информисању („Службени гласник РС“, бр. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 и 41/11), који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност, као и да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да туђе информације, идеје и мишљења пренесу и објаве веродостојно и потпуно, а уколико је информација пренета из другог јавног гласила, уз навођење гласила из којег је информација пренета (члан 3.); да су носиоцима државних и политичких функција ограничена права на заштиту приватности која имају лица на која се односи информација, ако је информација важна за јавност с обзиром на чињеницу да лице на које се односи информација врши одређену функцију, да су права лица из става 1. овог члана ограничена су сразмерно оправданом интересу јавности у сваком конкретном случају (члан 9.); да лице на које се лично односи информација подесна да повреди његово право или интерес може од одговорног уредника захтевати да, без накнаде, објави одговор у коме оно тврди да је информација неистинита, непотпуна или нетачно пренета (члан 47. став 1.); да је одговорни уредник дужан да одговор објави без одлагања, а најкасније у другом наредном броју дневне штампе, односно у другој наредној дневној емисији од приспећа одговора (члан 50. став 1); да ако одговорни уредник не објави одговор, тужба за објављивање одговора подноси се у року од 30 дана од дана истека рока за објављивање одговора из ст. 1. и 2. овог члана (члан 50. став 3.); да свако лице на које се односи нетачна, непотпуна или друга информација чије је објављивање у складу са овим законом забрањено, као и лице коме није објављена исправка, одговор или друга информација чије објављивање има право да тражи од јавног гласила, у складу са овим законом, а које због њеног објављивања, односно необјављивања трпи штету, има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама овог закона, независно од других правних средстава која том лицу стоје на располагању (члан 79.); да новинар, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила не одговарају за штету ако је неистинита или непотпуна информација верно пренета из јавне скупштинске расправе или јавне расправе у скупштинском телу или из судског поступка или из документа надлежног државног органа (члан 82.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано: да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству (члан 200. став 1.).
5. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд пре свега наглашава да је правилну примену меродавног права надлежан да цени инстанциони (виши) суд , у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигл едно произвољна, односно арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног, односно процесног права.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је поднео тужбу Вишем суду у Београду против првотуженог компаније „Н.“, друготуженог М. В, главног и одговорног уредника дневног листа „В .“, трећетуженог Р. Г, новинара дневног листа „В.“, ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа услед објављивања чланка од 14. августа 2009. године под називом „Уместо казне-фотеља у дневном листу „В.“.
Подносилац уставне жалбе своју тврдњу о повреди права на правично суђење заснива на тврдњи да су његови деманти у вези спорног чланка објављени у дневном листу „В.“ тек 14. септембра 2009. године, што је 30 дана после објављивања спорног чланка, а што је у супротности са чл. 47. и 50. Закона о јавном информисању.
У вези са наведеним, Уставни суд указује да је право на одговор на објављену информацију уставно право (члан 50. став 4. Устава), али да се остваривање овог уставног права уређује законом – Законом о јавном информисању. Наведеним законом је прописано да лице на које се лично односи информација подесна да повреди његово право или интерес може од одговорног уредника захтевати да, без накнаде, објави одговор у коме оно тврди да је информација неистинита, непотпуна или нетачно пренета (члан 47. став 1. Закона о јавном информисању). Уставни суд констатује да је одговор подносиоца уста вне жалбе објављен у дневном листу „В.“. Међутим, наведени закон прописује рок за објављивање одговора – одговорни уредник дужан је да одговор објави без одлагања, а најкасније у другом наредном броју дневне штампе (члан 50. став 1. Закона о јавном информисању, „В .“ јесу дневна штампа). У конкретном случају подносилац уставне жалбе се 27. августа 2009. године обратио туженом са захтевом да се објави деманти на истом месту и на истим страницама на којима је објављен спорни чланак. Деманти подносиоца уставне жалбе је објављен у наведеној дневној штампи 14. септембра 2009. године (10 . страница пресуде Вишег суда у Београду П3. 92/12 од 23. децембра 2015. године) . Дакле, у конкретном случају очигледно није поштован рок за објављивања подносиочевог одговора из члана 50. став 1. Закона о јавном информисању, при чему је у конкретном случају било беспредметно подношење тужбе за објављивање одговора, јер је одговор објављен пре истека рока за подношење предметне тужбе. Уставни суд налази да о бјављивање одговора у том кратком законском року има свој легитимни разлог, с обзиром на то да су инфомације – вести изнете у спорном чланку још актуелне, те одговор који је објављен у законском року заједно са спорним чланком даје ширу и евентуално другачију слику у вези са информацијама које су изнете у спорном чланку. У том смислу треба имати у виду став Европског суда за људска права да су вести роба којој брзо истиче рок трајања и да одлагање објављивања вести, чак и на кратко време, може у великој мери да одузме на вредности и занимљивост и (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Копривица против Црне Горе, број 41158/09, од 22. новембра 2015. године, став 69.).
При томе, Уставни суд указује да је Апелациони суд у Београду у оспореној пресуди, супротно првостепеној пресуди, (погрешно) утврдио датум објављивања одговора подносиоца – 29. август 2009. године.
Уставни суд, међутим, оцењује да чињенична грешка Апелационог суда у Београду у погледу датума објављивања одговора подносиоца уставне жалбе у дневном листу „В .“ и објављивање подносиочевог одговора након протека законског рока, суштински нису довели у сумњу правичност парничног поступка у целини. Наиме, пропуст у времену ни је таквог з начаја и интезитета да би водио ка закључку да је повређено Уставом гарантовано право на правично суђење у односу на подносиоца уставне жалбе. Уставни суд оцењује да разлози који су дати у првостепеној пресуди и оспореној другостепеној пресуди (за одбијање тужбеног захтева – давање преваге слободи изражавања) имају претежнији и одлучујући значај у односу на моменат објављивања подносиочевог одговора, а која чињеница не би довела до другачијег исхода поступка. Затим, подносилац уставне жалбе је био носилац не само јавне, већ и политичке функције (он је био директор јавног предузећа у Т, и одборник владајуће партије у скупштини општине, односно града Т.). Подносилац уставне жалбе је као носилац политичке функције свесно своју личност и понашање изложио критици јавности, при чему мишљење и ставови политичара утичу на формирање мишљења јавног мњења. Управо из наведених разлога подносиоцу уставне жалбе су као носиоцу политичке функције била лакше доступна средства јавног информисања (штампани медији, аудио-визуелни медији и електронски медији), за разлику од појединца чија рад није јаван, коме средства јавног информисања нису доступна и благовремено објављивањe одговора у дневној штампи у којој је објављен спорни чланак представља, по правилу, за то лице једини адвекатан начин одбране од онога што је изнето у спорном чланку. Подносилац уставне жалбе је своју одбрану на информације које су изнете у спорном чланку могао да изнесе не само у дневном листу „В.“, већ и у другим штампаним медијама, као и у другим врстама медија, и то не само једном, већ фактички док траје његов одборнички мандат.
У вези тврдње подносиоца уставне жалбе да му је повређена Уставом зајемчена претпоставка невиности, Уставни суд је, пре свега, имао у виду да у поступку у коме су донете оспорене пресуде није одлучивано о кривичној одговорности подносиоца уставне жалбе, већ о основаности тужбеног захтева подносиоца за накнаду нематеријалне штете због објављивање чланка у дневном листу. Поред тога, Уставни суд истиче да кривичну одговорност утврђује суд у кривичном поступку. По схватању Уставног суда, Уставом зајемчена претпоставка невиности може бити повређена, између осталог, ако се у акту државног органа изражава став о кривици неког лица за извршено кривично дело, а да то лице претходно није оглашено кривим за то кривично дело у кривичном поступку спроведеном у складу са законом, а што овде није случај.
6. Уставни суд затим указује да слобода изражавања спада у релативне слободе, јер подлеже одређеним ограничењима, утврђеним одредбом члана 46. став 2. Устава. Једно од тих уставних ограничења слободе изражавања јесте заштита права и угледа других, при чему се та заштита остварује и кроз поштовање гаранција права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позвао подносилац уставне жалбе .
Уставни суд даље указује на свој став да слобода изражавања из члана 46. став 1. Устава представља право да се неометано од било кога изражавају мишљења, информације и идеје, без обзира на садржину и њихово дејство (независно од тога да ли информација представља чињенични, вредносни или мешовити суд, да ли је информација политичка, образовна, информативна, са научном, уметничком или неком другом вредношћу). Поред тога, Уставни суд указује да слобода изражавања важи не само за „информације“ или „идеје“ које су повољне или се сматрају неувредљивим, већ и за оне које вређају, шокирају или узнемиравају (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету Castells против Шпаније, представка број 11798/85, од 23. априла 1992. године, став 42.). Она обухвата, поред осталог, право на непристрасне, добронамерне информације од јавног интереса, чак и када предметна публикација подразумева штетне изјаве о појединцима (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету Лепојић против Србије, представка број 13909/05, од 2. октобра 2007. године, став 74.).
Уставни суд при том указује да посебну заштиту права на слободу изражавања уживају новинари и медији због своје нарочито важне друштвене улоге. Са друге стране, слобода изражавања подразумева и одређене дужности и одговорности новинара и јавних гласила. Новинар и уредник јавног гласила дужни су да пре објављивања информација, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност (члан 3. став 1. Закона о јавном информисању). Та дужност је од посебне важности када се објављују информације које штете угледу појединца, па се стога захтева да новинари поступају у доброј намери како би пружили прецизне и поуздане информације у складу са новинарском етиком (видети пресуду Европског суда за људска права у предметима Goodwin против Уједињеног Краљевства, представка број 17488/90, од 27. марта 1996. године, став 39, Bladet Tromso и Stensaas против Норвешке, представка број 21980/93, од 20. маја 1999. године, став 65.).
Иако медији не смеју да прекораче одређене границе, посебно у вези са угледом и правима других, њихова дужност је да саопштавају, на начин доследан њиховим обавезама и одговорностима, информације и идеје о свим питањима од јавног интереса. Не само да су медији дужни да саопштавају такве информације и идеје, већ јавност има право да их прима. Да је другачије, медији не били у могућности да врше своју виталну улогу „чувара јавности“ . Према члану 51. став 1. Устава, свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештен о питањима од јавног значаја, а средства јавног информисања су дужна да то право и поштују. Jавна гласила слободно објављују идеје, информације и мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдан интерес да зна, сагласно одредби члана 4. став 1. Закона о јавном информисању. Новинарска слобода, такође, обухвата и могуће прибегавање одређеном степену претеривања или чак провокацији (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Dalban против Румуније, представка број 28114/95, од 28. септембра 1999. године, став 45.). Tакође, границе допуштене критике су према пракси Европског суда, коју прихвата Уставни суд, знатно шире у односу на политичаре, носиоце јавне функције, него у односу на друга лица (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету Бодрожић против Србије, представка број 32550/05, од 2. јуна 2009. године, став 54.). Тако је прописано и одредбом члана 9. став 1. Закона о јавном информисању. Стога, политичари и носиоци јавних функција морају да имају већи степен толер анције на критике које се односе на њих, у односу на појединце чији рад није јаван, нити изложен јавном мњењу .
У вези изложеног, Уставни суд најпре оцењује да је подносилац уставне жалбе у трен утку објављивања спорног новинског чланка био одборник Скупштине града Т. и директор важног предузећа у Т, пре ма томе ради се лицу које је би ло носилац политичке и јавне функције, те стога, подносилац треба да има већи степен толеранције на информације садржане у спорном новинском чланку. Затим, информације које су садржане у спорном новинском чланку искључиво су се односиле на јавну функцију коју је обављао подносилац уставне жалбе, спорни новински чланак је допринео дебати од општег интереса, односно бавио се питањима од јавног значаја и информисање јавности о томе било у складу са улогом штампе коју има у друштву . Затим, из саме садржине новинских чланка, по оцени Уставног суда, произлази да није постојала намера омаловажавања (animus iniurandi) личности подносиоца уставне жалбе, већ искључиво обавештавање јавности о информацијама од јавног интереса.
Уставни суд даље указује да извештавање засновано на интервјуима (изјавама трећих лица) представља једно од најважнијих средстава помоћу којих је штампа у могућности да игра своју улогу „чувара јавности.“ Санкција за новинара због „асистирања“ приликом ширења изјава које је дало неко лице значајно би у негативном смислу утицала на допринос штампе дискусијама о питањима која су од јавног интереса, и она не би требал о да буде предвиђена сем ако за то не посто је нарочито јаки разлози (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Jersild против Данске, број 15890/89, од 23. септембра 1994. године, став 35.). Наведено је примењиво и у конкретном случају, јер је спорни новин ски члан ак написан поводом скупштинске расправе одборника пре усвајања дневног реда на осмој седници скупштине општине Т. од 12. августа 2009. године , да је идентитет лица (одборника) који су изнели спорне информације познат, а да су тужени те информације пренели и објавили веродостојно и потпуно, без коментара тужених .
Коначно, у контексту питања односа слободе изражавања и права на част и у глед лица, битна је чињеница да ли је подносиоцу уставне жалбе као оштећеној особи дата прилика да се брани (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Bergens Tidendeand Others против Норвешке, представка број 26132/95, ст. 57 и 58, од 2. маја 2000. године, као и одлуке Уставног суда Уж-7801/2012 од 8. октобра 2015. године и Уж-7490/2013 од 26. новембра 2015. године). Као што је констатовано, у дневном листу „ В.“ 14. септембра 2009. године 2009. године објављени су деманти подносиоца уставне жалбе поводом спорног новинског чланка, те се мора сматрати да је прилика оштећеном да се брани била пружена.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж3. 96/16 од 28. априла 2016. године нису повређен и право на правично суђење и слобода изражавања, зајемчени чланом 32. став 1. и чланом 46. став 2. Устава , те је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15).
8. Како подносилац наводе о повреди других означених права и начела заснива на идентичним разлозима које је истицао у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење и слобод е изражавања , а који су разматрани у претходној тачки образложења, Уставни суд налази да није потребно да их поново цени и са аспекта повреде других означених уставних права.
9. У вези тврдње о повреди права на суђење у разумном року, Уставни суд најпре указује да се уставном жалбом суштински оспоравају појединачни акти, а у прилог наведеном је то да подносилац није навео нити конкретизовао периоде неактивности и одређене радње или неоправдана нечињења судова у предметном пос тупку. Имајући у виду наведено, као и то да у захтеву није постављен захтев за утврђење наведеног уставног права, Уставни суд није посебно разматрао питање повреде овог уставног права.
10. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.