Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Горан П. Илић , Снежана Марковић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић, мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби предузећа „B.“ д.о.о. из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. септембра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба предузећа „B.“ д.о.о. и утврђује да је решењем Привредног суда у Краљеву Ив. 1090/09 од 26. октобра 201 5. године и решењем Привредног суда у Краљеву ИПВ. Ив. 78/15 од 30. новембра 201 5. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Привредног суда у Краљеву ИПВ. Ив. 78/15 од 30. новембра 201 5. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднето м против решења Привредног суда у Краљеву Ив. 1090/09 од 26. октобра 2015. године.
3. Одбацује се захтев подноси оца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Предузеће „B.“ д.о.о . из Ниш а подне ло је Уставном суду, 4. јануара 201 6. године, преко пуномоћника М. П, адвоката из Ниша, уставну жалбу против решења Привредног суда у Краљеву Ив. 1090/09 од 26. октобра 201 5. године и решења Привредног суда у Краљеву ИПВ. Ив. 78/15 од 30. новембра 201 5. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 35. ст. 2. и 3, и члана 36. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије. Подносилац се истовремено позвао и на повреду права гарантованих одредбама члана 6. став 1. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.
У уставној жалби је наведено да је решењем Привредног суда у Краљеву И. 1090/09 од 9. октобра 201 5. године „незаконито“ обустављен поступак извршења у коме je подноси лац има о својство извршн ог повери оца, при чему је у поуци о правном леку тај суд навео да против наведеног решења „није дозвољен приговор“, док је решењем Привредног суда у Краљеву Ив. 1090/09 од 26. октобра 201 5. године одбачен његов приговор поднет против оспореног решења о обустави поступка , а решењем Привредног суда у Краљеву ИПВ. Ив. 78/15 од 30. новембра 201 5. године одбачен је приговор извршног повериоца изјављен на решење од 26. пктобра 2015. године. Подносилац сматра да је, сагласно одредби члана 39. Закона о извршењу и обезбеђењу , у конкретном случају, имао право на приговор против решења о обустави извршења, те указује да су други судови на територији Републике Србије у истим чињеничним и правним ситуацијама дозвољавали приговор. Полазећи од наведеног, подносилац је предложио да се утврди повреда означених права, да се пониште оспорена решења, као и да му се одреди „накнада на име трошкова поступка и накнада штете због незаконитог рада суда“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд у поступку по уставној жалби испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају бити такви да, prima faciae, указују на основану сумњу да су оспореним појединачним актом или радњом подносиоцу уставне жалбе повређена или ускраћена означена Уставна права, односно слободе.
Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС , 40/15-др. закон и 103/15) је исте садржине као одредба члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Привредни суд у Краљеву је оспореним решењем Ив. 1090/09 од 9. октобра 201 5. године обуставио извршење одређен о решењ ем о извршењу тогa суда И в. 1090/09 од 5. јануара 2010. године, донетим по предлогу подносиоца уставне жалбе као извршног повериоца, ради наплате износа од 14.454,00 динара, са кам атом као у предлогу и трошкова извршења. Оспорено решење садржи поук у о правном леку којом је констатовано да против тог решења није дозвољен приговор .
Привредни суд у Краљеву је оспореним решењем И в. 1090/09 од 26. октобра 201 5. године одбацио приговор извршног повериоца, овде подносиоца уставне жалбе, поднет против наведеног решења о обустави поступка. У образложењу овог решења је истакнуто да је чланом 39. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да се против решења суда може изјавити приговор само кад је овим законом прописано да је приговор дозвољен, као и да је суд обуставио поступак, позивајући се на одредбе о обустави поступка прописане чланом 76. став 1. тачка 6) Закона о извршењу и обезбеђењу, те да приликом обуставе поступка извршења Закон о извршењу и обезбеђењу није прописао дозвољеност приговора на донето решење.
Оспореним решењем Привредног суда у Краљеву ИПВ. Ив. 78/15 од 30. новембра 201 5. године одбачен је приговор извршног повериоца изјављен на решење тога суда Ив. 1090/09 од 26. октобра 2015. године. У образложењу наведеног решења је, поред осталог, наведено: да је веће става да суд суди у оквиру одредаба Закона о извршењу и обезбеђењу према којима је извршни судија и поступао; да, уколико би у правној поуци суд дозволио изјављивање приговора, дошло би до прекорачења и доношења одлука које нису утемељене на законским одредбама и суд би дао повериоцу већа права од права из закона који се у конкретном случају примењује, што указује на чињеницу да му није ускраћено уставно право на жалбу или друго правно средство.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Како је одредбом члана 36. став 2. Устава зајемчено право које је по својој садржини истоветно праву из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, то Уставни суд повреду овог права у поступку уставносудске контроле цени у односу на Устав.
Законом о извршењу и обезбеђењу који се примењивао у конкретном поступку („Службени гласник РС“, бр. 31/11 , 99/11, 109/13, 55/14 и 139/14) (у даљем тексту: ЗИО) било је прописано: да се oдлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка, да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом, а да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36.); да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (39. став 2.).
5. Подносилац уставне жалбе је у поступку извршења који је претходио уставносудском имао својство извршног повериоца. Подносилац је оспорио решење Привредног суда у Краљеву И в. 1090/09 од 9. октобра 201 5. године којим је обустављено извршењ е, с тим што је то решење садржало поуку о правном леку да против тог решења није дозвољен приговор . Међутим, подносилац је против тог решења поднео приговор, који је одбачен решењем истог суда Ив. 1090/09 од 26. октобра 201 5. године, наводећи да закон не предвиђа дозвољеност приговора на донето решење о обустави извршења . Оспореним решењем Привредног суда у Краљеву И ПВ. Ив. 78/15 од 30. новембра 2015. године одбачен је приговор извршног повериоца изјављен на решење Привредног суда у Краљеву Ив. 1090/09 од 26. октобра 2015. године. Дакле, подноси лац је искорист ио право на приговор, али је њ егов приговор одбачен као недозвољен.
Разматрајући наводе уставне жалбе да је одбацивањем приговора против решења о обустави извршног поступка подносиоцу повређено право зајемчено чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. ст. 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, што значи да се на овај начин коначно одлучује и о праву извршног повериоца да намири своје признато потраживање, у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, то одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. Ово има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми за кључка, већ у форми решења, па су у тој форми и донет и акт и који се оспорава ју уставном жалбом. У вези са тим, оспореном одлуком о обустави изврш ења која је донета у форми решења је у суштини коначно одлучено о имовинским правима подносиоца уставне жалбе, као извршн ог повери оца. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази да се против решења о обустављању извршног поступка може поднети приговор. Овакав правни став Уставни суд је већ изнео у Решењу Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године (видети на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Примењујући ову уставну норму на поступак извршења, Уставни суд налази да када се решењем у овој врсти судског поступка одлучује о правима и обавезама странака, као у конкретном случају, оне имају право на правни лек - приговор, у складу са чланом 39. ЗИО, те је и подносиоцу уставне жалбе, као извршн ом повериоц у, припадало право да против оспореног решења којим је обустављен извршни поступак изјави приговор већу првостепеног суда. Стога је и сам судија појединац требало да у поу ци о правном леку наведе да је против решења о обустави поступка дозвољен правни лек. Међутим, приговор који је подноси лац уставне жалбе изјавио против првостепено г решењ а, иако је био „поучен“ да на то нема право, одбачен је од стране судског већа са образложењем да би, у случају да је суд дозволио изјављивање приговора, повериоцу била призната права која су већа од оних која му припадају по закону.
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Привредног суда у Краљеву Ив. 1090/09 од 26. октобра 201 5. године и оспореним решењем Привредног суда у Краљеву ИПВ. Ив. 78/15 од 30. новембра 201 5. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд у овом делу уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити једино поништајем решења Привредног суда у Краљеву ИПВ. Ив. 78/15 од 30. новембра 201 5. године и одређењем да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднетом против решења Привредног суда у Краљеву Ив. 1090/09 од 26. октобра 2015. године.
Наводе уставне жалбе о повреди осталих означених права Уставни суд није оцењивао, с обзиром на то да је оспорен о решењ е већа Привредног суда у Краљеву ИПВ. Ив. 78/15 од 30. новембра 201 5. године поништио и да ће приговор подносиоца бити предмет поновног разматрања у поступку пред Привредним судом у Краљеву .
6. Одлучујући о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете, Уставни суд је оценио да је исти за сада преурањен. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одб ацио захтев за накнаду материјалне штете, решавајући као у тачк и 3. изреке.
7. У погледу захтева за накнаду „трошкова поступка“, Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези Уставни суд се позива на образложење дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети на: www.ustavni.sud.rs).
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци .
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.