Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Горан П. Илић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ж. К . из Ниша , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. октобра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ж. К . изјављена против пресуде В рховног касационог суда Рев. 185/16 од 13. априла 2016. године због повреде права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ж. К . из Ниша поднео је Уставном суду, 4. јула 201 6. године, преко пуномоћника Н. Т, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев. 185/16 од 13. априла 2016. године, због повреде начела и права из чл. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36 , 58. и 59. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом оспорена је ревизијска пресуда којом је коначно одлучено о тужбеном захтеву тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, за накнаду нематеријалне штете по основу рехабилитационог обештећења. Повреду права на правично суђење подносилац образлаже наводима о погрешној примени и тумачењу меродавног права приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете , као и на пропусту суда да образложи оспорену одлуку. Подносилац је посебно истакао да је подносилац произвољно и арбитрерно применио одредбу члана 416. став 1. Закона о парничном поступку, јер се из оспорене пресуде не може закључити да је ревизијски суд утврђивао погрешну примену права и у чему се она огледа. Према наводима подносиоца, Врховни касациони суд није образложио због чега је умањио износ накнаде штете досуђен другостепеном пресудом. Подносилац је навео да ревизијски суд фактички није ни разматрао његову ревизију, нити је узео у обзир физичке болове и страх који је он трпео као жртва акта тортуре и досудио му накнаду и по тим основима. Подносилац сматра и да је неприхватљив став суда да је сама рехабилитација њему довољна као морална сатисфакција. Повреду начела забране дискриминације, права на правну сигурност, као елемент права на правично суђење, и права на једнаку заштиту права подносилац заснива на наводима о неједнаком поступању судова приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете. Према наводима подносиоца, судови досуђују знатно мањи новчани износ на име накнаде штете рехабилитованим лицима (Голооточанима) него другим лицима која су неосновано лишена слободе и појединим наследницима рехабилитованих лица. Подносилац је истакао да се рехабилитованим лицима досуђује накнада штете која у просеку износи 1.976,00 динара за један дан лишења слободе, док се другим лицима која су неоправдано лишена слободе досуђује накнада у износу од чак 10.000,00 динара по дану. У прилог томе, подносилац се позвао на случај генерала Томића (достављајући уз уставну жалбу новински чланак), као пример у коме је досуђена екстремно висока накнада штете, као и на одлуку „Апелационог суда Гж. 4895/10“ којом је М. В. због неоснованог лишења слободе досуђена накнада штете у висини од 6.470,00 динара по дану. Такође, позвао се и на пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 3108/14 од 27. априла 2016. године којом је правноснажно одлучено о тужбеном захтеву наследника рехабилитованог лица на накнаду нематеријалне штете. Повреду других истакнутих права и начела подносилац у уставној жалби није уопште образложио. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и да поништи нижестепене пресуде и оспорену ревизијску пресуду, у одбијајућем делу, те да утврди да је материјално право погрешно примењено.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Делимичном пресудом Вишег суда у Београду П. 1028/14 од 21. јула 2015. године, у ставу првом изреке, обавезана је тужена Републике Србија – Министарство правде и државне управа да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, на име рехабилитационог обештећења – накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због по вреде угледа, части, слобода и права личности и за претрпљени страх, исплати јединствену накнаду штете у износу од 5.000.000,00 динара, са опредељеном зак онском затезном каматом, док је, у ставу другом изреке, одбијен тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете преко досуђеног, а до траженог износа од 29.000.000,00 динара.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 4807/15 од 17. септембра 2015. године, у ставу првом изреке, одбијена је жалба тужене и потврђена је првостепена пресуда у ставу првом изреке. У ставу другом изреке пресуде, преиначена је првостепена пресуда тако што је тужена обавезана да тужиоцу на име рехабилитационог обештећења, исплати још и износ од 5.000.000,00 динара, преко износа досуђеног ставом првим изреке од 5.000.000,00 динара , са опредељеном законском затезном каматом, док је у преосталом делу, преко укупно досуђеног износа од 10.000.000,00 динара, а до траженог износа тужбени захтев одбијен као неоснован.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 185/16 од 13. априла 2016. године, у ставу првом изреке, преиначена је пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 4807/15 од 17. септембра 2015. године , у усвајујућем делу става другог изреке, тако што је обавезана тужена да тужиоцу на име рехабилитационог обештећења – накнаде нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе, физичке болове, страх, душевне болове због повреде угледа, части, слободе и права личности, поред досуђеног износа од 5.000.000,00 динара, исплати и износ од 1.500.000,00 динара, са опредељеном законском каматом, а у преосталом делу, за износ од 3.500.000,00 динара, жалба тужиоца одбијена је као неоснована. У ставу другом изреке оспорене пресуде одбијена је као неоснована ревизија тужене у преосталом делу. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је против правноснажне другостепене пресуде тужена изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права; да је, према утврђеном чињеничном стању, тужилац (рођен 23. јуна 1924. године) био учесник НОР-а од 1. јануара 1943. године, а да је по завршетку рата радио као поручник; да је тужилац ухапшен 4. августа 1950. године и осуђен пресудом Војног суда у Београду од 26. октобра 1950. године, која је потврђена пресудом Врховног војног суда у Београду од 21. децембра 1950. године, на 12 година лишења слободе са принудним радом због кривичних дела издаје, припадништва злочиначкој организацији и бекства из војске са циљем пребацивања у иностранство, у стадијуму припремних радњи ; да је тужиоцу изречена и споредна казна губитка грађанских права за време од три године и губитка чина потпоручника Југословенске армије; да је тужилац казну издржавао у Старој Градишки и Билећи, на Светом Гргуру, Угљену и Голом отоку, те да је у затвору укупно провео шест година и четири месеца; да су нехумани услови у којима се тужилац налазио у целом том периоду, као и тешко физичко и психичко насиље у различитим облицима, због чега је тужилац оболео и више пута био оперисан већ за време издржавања казне затвора, а потом и по изласку из затвора (више од 20 пута), као и чињеница да је у једном моменту чак покушао и самоубиство, детаљно утврђени изведеним доказима; да тужилац, по изласку из затвора, годину дана није могао да се запосли, а потом је радио ниже и слабије плаћене послове; да је правноснажним решењем Окружног суда у Нишу Рех. 12/06 од 13. јула 2007. године тужилац рехабилитован и да је утврђено да су ништаве наведене пресуде и све њихове правне последице; да је првостепени суд, полазећи од тако утврђеног чињ еничног стања, оценио да тужиоцу припада право на накнаду нематеријалне штете на име рехабилитационог обештећења у износу од 5.000.000,00 динара, као јединствена накнада штете; да је другостепени суд преиначио првостепену пресуду налазећи да је износ нематеријалне штете прениско одређен, налазећи да тужиоцу припада укупно 10.000.000,00 на име накнаде нематеријалне штете; да је другостепени суд, при томе, имао у виду све околности конкретног случаја, а посебно животну доб тужиоца у моменту лишења слободе (26 година) и изузетно тешке услове у којима је боравио за време лишења слободе, дужину чекања на сатисфакцију, али и околност да је држава предузела одређене мере ради отклањања последица одлука донетих противно начелима правне државе, те чињеницу да је подносилац рехабилитован; да се основано у ревизији тужене указује да је другостепени суд, одлучујући о жалби тужиоца, погрешно применио материјално право у погледу висине накнаде нематеријалне штете по основу рехабилитационог обештећења; да је право на рехабилитационо обештећење прописано чланом 26. Закона о рехабилитацији, а да је ставом 3. наведеног члана закона предвиђено да рехабилитовано лице има право на накнаду нематеријалне штете због лишења слободе у складу са законом којим се уређују облигациони односи; да Закон о рехабилитацији упућује на примену Закона о облигационим односима (чл. 154, 155. и 200.), којима су прописана општа начела, основи одговорности, појам штете и начин утврђивања висине накнаде нематеријалне штете за различите видове те штете; да по оцени Врховног касационог суда, имајући у виду да душевни болови због неоправдане осуде, односно неоснованог лишења слободе представљају јединствен вид штете, који обухвата све штетне последице везане за личност оштећеног, као и све околности конкретног случаја, правичну новчану накнаду – сатисфакцију тужиоца за овај вид нематеријалне штете представља укупан износ од 6.500.000,00 динара (још 1.500.000,00 динара, поред износа досуђеног првостепеном пресудом), одмерен према члану 200. Закона о облигационим односима; да како је другостепеном пресудом тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете досуђен већи износ, Врховни касациони суд је, на основу овлашћења из члана 416. став 1. Закона о парничном поступку, преиначио ову пресуду и одбио жалбу тужиоца као неосновану за износ од 3.500.000,00 динара одлучујући као у ставу првом изреке, док је у преосталом делу одбио ревизију тужене као неосновану, применом члана 414. став 1. Закона о парничном поступку.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде позива подносилац уставне жалбе, утврђена су следећа основна начела и људска права, и то: начело владавине права (члан 3.), начело забране дискриминације (члан 21.), начело заштите људских и мањинских права и слобода (члан 22.), право на достојанство и слободан развој личности (члан 23.), право на правично суђење (члан 32.), посебна права окривљеног (члан 33.), право на рехабилитацију и накнаду штете (члан 35), право на једнаку заштиту права и на правно средство (члан 36.), право на имовину (члан 58.) и право наслеђивања (члан 59.). Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
За одлучивање у овом уставносудском предмету од значаја су и одговарајуће одредбе Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 92/11) и Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99), а које су све наведене у Одлуци Уставног суда Уж-2789/2014 од 11. децембра 2014. године (видети на веб страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на томе да је Врховни касациони суд арбитрерно и произвољно примени о меродавно право приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, да оспорен а судска одлука није образложена у складу са стандардима права на правично суђење и да му је повређено право на правну сигурност.
5.1. Уставни суд најпре констатује да је правилну примену меродавног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да и произвољна или арбитрерна примена материјалног и процесног права може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од утемељености уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава, цени и са становишта правилне примене меродавног права.
Одредбом члана 26. став 3. Закона о рехабилитацији прописано је да рехабилитовано лице, а што је у конкретном случају подносилац уставне жалбе, има право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе, у складу са законом којим се уређују облигациони односи. Према члану 200. Закона о облигационим односима, о висини накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове, душевне болове и страх одлучују редовни судови, крећући се у границама захтева правичности и пропорционалности. С тим у вези, Уставни суд указује да само досуђена накнада која је безначајна или очигледно непропoрционална значају повређеног добра не би била у складу са гаранцијама права на правично суђење.
Уставни суд налази да је оспорена пресуда донета уз примену меродавног материјалног права, у конкретном случају Закона о облигационим односима, и да досуђени новчани износ не представља израз произвољности или неприхватљиве примене материјалног права. По оцени Уставног суда, у оспореној пресуди су изнети довољни разлози због чега досуђени износ представља правичну сатисфакцију за претрпљене душевне болове због лишења слободе рехабилитованог лица, а који се не може сматрати ни безначајним, нити очигледно непропорционалним значају повређеног добра.
Наводи подносиоца којима указује да се из образложења оспорене пресуде не може закључити да је ревизијски суд утврдио погрешну примену материјалног права и у чему се она огледа, по оцени Уставног суда, нису основани. Наиме, Врховни касациони суд је у оспореној пресуди оценио да се у ревизији тужене основано указује да је другостепени суд, одлучујући о жалби, погрешно применио материјално право у погледу висине накнаде нематеријалне штете, констатујући при томе да је питање начина утврђивања висине накнаде уређено Законом о облигационим односима, те је управо примењујући одредбе члана 200. тог закона на околности конкретног случаја и одлучио о предметном захтеву за накнаду штете.
Уставни суд је оценио да нису основани ни наводи подносиоца да Врховни касациони суд приликом одлучивања о висини накнаде штете није узео у обзир чињеницу да је он за време лишења слободе трпео и физичке болове и страх и да му није досудио накнаду и по тим основима. Ово из разлога што из оспорене ревизијске пресуде, као и нижестепених пресуда, јасно произлази да су приликом одмеравања висине јединствене накнаде цењени и претрпљени физички болови и страх и да су они утицали на висину досуђене накнаде.
Поред тога, Уставни суд указује да је питање права рехабилитованог лица на накнаду нематеријалне штете, укључујући и накнаду за претрпљене физичке болове и страх, већ разматрао у Одлуци Уж-2789/2014 од 11. децембра 2014. године. Уставни суд је у наведеној Одлуци, поред осталог, изразио и став да је уставноправно прихватљиво становиште судске праксе да се у одређеним случајевима може досудити јединствена накнада за укупну нематеријалну штету – за душевне болове због повреде права личности, за физичке болове и страх, и то у ситуацији када се трпљења оштећеног узајамно условљавају и преплићу тако да их је немогуће разлучити. Стога је и оцена пос тупајућих судова у предметном поступку да се досуди јединствена накнада за укупну нематеријалну штету уставноправно прихватљива .
Наводи подносиоца којима оспорава висину досуђеног износа накнаде штете указујући колико она износи када се обрачуна по једном дану који је провео у притвору, односно затвору, по оцени Уставног суда, не могу се прихватити као утемељени уставноправни аргументи за тврдњу о повреди права на правично суђење, већ у основи изражавају субјективно незадовољство подносиоца висином досуђене накнаде нематеријалне штете. При томе, Уставни суд указује да је дужина трајања лишења слободе само једна од више релевантних околности за оцену висине предметне накнаде штете, а која се, према устаљеној пракси редовних судова, не одмерава тарифирањем накнаде по данима лишења слободе, него узимањем у обзир свих релевантних околности.
Уставни суд налази да су без основа наводи подносиоца којима указује да је неприхватљива констатација поступајућих судова да је сама рехабилитација њему довољна као сатисфакција. Наиме, ни из садржине оспорене пресуде, нити из садржине нижестепених пресуда, не произлази да је тако нешто констатовано. Такође, без основа су и наводи подносиоца да Врховни касациони суд у оспореној пресуди није разматрао његову ревизију, с обзиром на то да оспореном одлуком није ни одлучивано о ревизији подносиоца, већ о ревизији тужене.
5.2. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да оспорена пресуда Врховног касационог суда није образложена у довољној мери, Уставни суд истиче да је један од елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку и да оно подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по жалби. Овај принцип, међутим, не захтева да се судови детаљно осврну на сваки аргумент странака у поступку, него само на аргументе које сматрају правно релевантним (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Van de Hurk против Холандије, од 19. априла 1994. године). Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси.
Полазећи од наведеног, а узимајући у обзир садржину образложења оспорене пресуде Врховног касационог суда, Уставни суд сматра да је ревизијски суд дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге на којима заснива своју одлуку којом је преиначио другостепену пресуду и коначно одлучио о висини накнаде штете. Врховни касациони суд је у оспореној пресуди оценио да је погрешно примењено материјално право приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, те је из тих разлога преиначио другостепену пресуду и досудио мањи новчани износ на име накнаде штете. Приликом одмеравања висине накнаде штете, Врховни касациони суд је ценио све чињенице и околности конкретног случаја, а које су утврђене у првостепеном поступку, те је висину накнаде одмерио, у складу са одредбама члана 200. Закона о облигационим односима , којима су прописан и начин и критериј уми за утврђивање висине накнаде. Стога је Уставни суд оценио да нису основани наводи подносиоца да ревизијски суд није образложио своју одлуку о висини накнаде штете.
5.3. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење, Уставни суд најпре констатује да различито поступање судова постоји када судови последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији, донесу различите одлуке.
Поред тога, Уставни указује да се код досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете за душевне болове због повреде угледа, части, слободе и права личности, физичког бола и страха, по правилу, не може говорити о идентитету чињеничног стања, с обзиром на то да висина те накнаде зависи од стицаја бројних објективних и субјективних околности које приликом одлучивања цене редовни судови, крећући се у границама захтева правичности и пропорционалности, а све у складу са одредбама члана 200. Закона о облигационим односима.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је као доказ о различитом поступању судова приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете доставио пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 3108/14 од 27. априла 2016. године којом је правноснажно одлучено о тужбеном захтеву наследника рехабилитованог лица за накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе. Имајући у виду претходно наведено, те чињеницу да подносилац сматра да су судови различито поступали управо приликом досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да се не може говорити о идентичном чињеничном, нити правном стању у упоредној и оспореној пресуди. Наиме, у упоредној пресуду није одлучивано о захтеву за накнаду нематеријалне штете коју је једно лице претрпело због тога што је било неосновано лишено слободе, већ о захтеву наследника рехабилитованог лица за накнаду нематеријалне штете за душевне болове, а коју је то лице претрпело као дете због неоснованог лишења слободе његовог оца.
У односу на наводе подносиоца којима указује на неједнако поступање судова и у другим судским поступцима, Уставни суд је утврдио да подносилац, осим наведене пресуде Апелационог суда у Београду, није доставио друге судске одлуке као доказ за тврдњу да су судови у идентичним ситуацијама доносили другачије одлуке у погледу висине накнаде нематеријалне штете. Имајући то у виду, Уставни суд је оценио да се такви наводи не могу прихватити као уставноправни разлози којима би била поткрепљена тврдња о повреди права на правну сигурност.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да нису прихватљиве тврдње подносиоца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући наводе уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносилац своје наводе о повреди овог права у суштини, заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правну сигурност, као елемент права на правично суђење. Имајући у виду да је претходно оцењено да такве тврдње подносиоца нису прихватљиве, Уставни суд је уставну жалбу и у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке, а сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
7. У погледу навода подносиоца уставне жалбе о повреди начела забране дискр иминације из члана 21. Устава, Уставни суд наглашава да се не може разматрати повреда овог начела уколико претходно није утврђена повреда неког Уставом зајемченог права, с обзиром на његову акцесорну природу.
Што се тиче навода о повре ди права из чл. 3, 22, 23, 33. и 35, члана 36. став 2. и чл. 58. и 59. Устава, Уставни суд констатује да се подносилац само формално позива на повреду означених начела и права и да у уставној жалби није навео ниједан уставноправни разлог којим би образложио такве своје тврдње.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
8. Уставни суд је, на основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.