Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. П . из Чуруга, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. октобра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. П . изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев. 1500/16 од 27. октобра 2016. године због повреде права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. П . из Чуруга поднео је Уставном суду, 17. фебруара 2017. године, уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев. 1500/16 од 27. октобра 2016. године, због повреде начела и права из чл. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36 , 58. и 59. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом оспорена је ревизијска пресуда којом је одбијена као неоснована ревизија тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против другостепене пресуде којом је правноснажно одлучено о тужбеном захтеву за накнаду нематеријалне штете по основу рехабилитационог обештећења. Повреду права на правично суђење подносилац образлаже наводима о погрешној примени и тумачењу материјалног права приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, као и на битној повреди одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12) Закона о парничном поступку. Према наводима подносиоца, Врховни касациони суд није ни разматрао његову ревизију и приликом одмеравања висине накнаде нематеријалне штете није ценио све релевантне околности. Подносилац је истакао да ревизијски суд није узео у обзир физичке болове и страх који је он трпео и да му није досудио накнаду и по тим основима. Подносилац сматра да је неприхватљива констатација суда да је сама рехабилитација њему довољна као сатисфакција. Повреду начела забране дискриминације, права на правну сигурност, као елемент права на правично суђење, и права на једнаку заштиту права подносилац заснива на наводима о неједнаком поступању судова приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете. Према наводима подносиоца, судови досуђују знатно мањи новчани износ на име накнаде штете рехабилитованим лицима (Голооточанима) по дану проведеном у притвору, односно затвору, него другим лицима која су неосновано лишена слободе и појединим наследницима рехабилитованих лица. У прилог томе, подносилац се позвао на случај генерала Томића (достављајући уз уставну жалбу новински чланак), као пример у коме је досуђена екстремно висока накнада штете. Такође, позвао се и на пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 3108/14 од 27. априла 2016. године и на пресуду Врховног касационог суда Рев. 1653/14 од 8. априла 2015. године којима је коначно одлучено о тужбеним захтевима наследника рехабилитованог лица на накнаду нематеријалне штете. Подносилац је и стакао да судови различито поступају и приликом одлучивања о захтевима рехабилитованих лица за накнаду нематеријалне штете, указујући на пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 4807/15 од 17. септембра 2015. године. Поред тога, подносилац је навео да му је због неправилне примене материјалног права повређено и право на суђење у разумном року и да је питање да ли ће он због дубоке старости моћи да оствари судску заштиту у разумном року са оваквим начином поступања судова. Наводе о повреди права на рехабилитацију и накнаду штете из члана 35. Устава, подносилац заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење. Повреду других истакнутих начела и права подносилац у уставној жалби није уопште образложио. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и да поништи нижестепене пресуде и оспорену ревизијску пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Вишег суда у Новом Саду П. 372/15 од 10 . децембра 2015. године, ставом првим и другим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уста вне жалбе, па је обавезана тужена Републике Србије – Министарство правде и државне управа да му на име накнаде нематеријалне штете – рехабилитационог обештећења исплати укупно 2.200.000,00 динара, од чега по 600.000,00 динара на име претрпљеног страха и физичких болова и 1.000.000,00 динара на име накнаде за претрпљене душевне болове због повреде слободе и права личности, са опредељеном законском затезном каматом. Ставом трећим изреке пресуде одбијен је део тужбеног захтева преко досуђених, а до тражених износа, као и захтев за накнаду трошкова поступка.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1315/16 од 9. јуна 2016. године жалба тужиоца је одбијена, а жалба тужене делимично усвојена, па је преиначена првостепена пресуда у усвајајућем делу , тако што је обавеза тужена на исплату накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове и страх снижена са износа од по 600.000,00 динара, на износе од по 300.000,00 динара, а тужбени захтев за исплату разлике преко ових износа је одбијен. У преосталом делу првостепена пресуда је потврђена.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 1500/16 од 27. октобра 2016. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1315/16 од 9. јуна 2016. године. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је, према утврђеном чињеничном стању, решењем Народног одбора 2. реона Града Београда број 525/49 од 9. септембра 1949. године тужилац оглашен кривим за прекршај из члана 6. Закона о прекршајима против јавног реда и мира НР Србије, због чега је у циљу преваспитавања упућен на друштвено користан рад у трајању од једне године; да је тужилац ухапшен 17. јуна 1949. године и одведен у притвор у Жабаљ, одакле је пребачен у затвор у Нов ом Саду, а потом на Голи оток, те да је на слободу пуштен у септембру 1950. године; да је решењем Окружног суда у Новом Саду Рех. 39/07 од 3. децембра 2008. године усвојен тужиочев захтев за рехабилитацију и да је утврђено да је наведена одлука Народног одбора ништава и да су ништаве све њене правне последице; да су судови, полазећи од утврђеног чињеничног стања, правилном применом материјалног права оценили да тужилац има право на накнаду нематеријалне штете за претрпљене физичке болове и страх, као и за душевне болове због повреде слободе и права личности, у складу са законом којим се уређују облигациони односи, те да правилно закључују да се висина штете има одмерити применом члана 200. Закона о облигационим односима; да су, по оцени Врховног касационог суда, неосновани ревизијски наводи тужиоца о погрешној примени материјалног права код одређивања висине правичне новчане накнаде нематеријалне штете; да је тужилац имао 24 године када је осуђен и лишен слободе због политичко-идеолошких разлога и да је на издржавању казне провео једну годину, четири месеца и 26 дана; да је тужилац већ од момента транспорта до Голог отока физички и психички злостављан, као и току боравка на отоку, где је провео нешто више од годину дана; да је тужилац трпео физичке болове и страх због батињања, изгладњивања, свакодневног предугог физичког рада, те нехуманог и нељудског опхођења руководиоца логора; да је тужилац трпео страх и након пуштања на слободу, с обзиром на то да је праћен од стране сарадника УДБ-е; да тужилац због осуде није могао одмах ни посао да добије, а осуда је утицала и да његов углед и част буду повређени у месту у коме је рођен и коме је живео, а и данас живи; да узимајући у обзир све наведене чињенице, као и циљ коме накнада нематеријалне штете служи (члан 200. став 2. Закона о облигационим односима), износи досуђени побијаном одлуком за све видове нематеријалне штете правилно су и адекватно одмерени, јер по налаж ењу Врховног касационог суда, представљају правичну накнаду тражених видова штете; да се правична накнада нематеријалне штете, као облик отклањања штетних последица, с обзиром да реституција по природи ствари није могућа, састоји у исплати суме новца, као сатисфакцији за претрпљену штету, да би се код оштећеног успоставила психичка и емотивна равнотежа која је постојала пре штетног догађаја, у мери у којој је то могуће, а за претрпљене патње и душевне болове које је трпео; да при томе, правична новчана накнада не сме бити циљ, већ мора бити средство за ублажавање претрпљене нематеријалне штете, а не сме погодовати ни тежњама које нису спојиве са њеном природом и сврхом; да имајући то у виду, Врховни касациони суд налаз да је другостепени суд правилно ценио све релевантне чињенице, које утичу на одмеравање висине накнаде штете, на основу члана 200. став 2. Закона о облигационим односима, па основано налази да правична новчана накнада тужиоцу, на име рехабилитационог обештећења, у виду претрпљених физичких болова, страха и душевних болова због повреде слободе и права личности износи укупно 1.600.000,00 динара; да је преко досуђеног износа на име накнаде ових видова нематеријалне штете тужбени захтев неоснован, јер досуђивање у већем износу не би одговарало значају повређеног добра и циљу коме накнада служи, што је значајно код одређивања висине накнаде нематеријалне штете, на основу члана 200. став 2. Закона о облигационим односима.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде позива подносилац уставне жалбе, утврђена су следећа основна начела и људска права, и то: начело владавине права (члан 3.), начело забране дискриминације (члан 21.), начело заштите људских и мањинских права и слобода (члан 22.), право на достојанство и слободан развој личности (члан 23.), право на правично суђење (члан 32.), посебна права окривљеног (члан 33.), право на рехабилитацију и накнаду штете (члан 35), право на једнаку заштиту права и на правно средство (члан 36.), право на имовину (члан 58.) и право наслеђивања (члан 59.). Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
За одлучивање у овом уставносудском предмету од значаја су и одговарајуће одредбе Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 92/11) и Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)), а које су све наведене у Одлуци Уставног суда Уж-2789/2014 од 11. децембра 2014. године (видети на веб страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на оспорену пресуду Врховног касационог суда са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на томе да је Врховни касациони суд арбитрерно и произвољно примени о материјално право приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, да оспорен а судска одлука није образложена у складу са стандардима права на правично суђење и да му је повређено право на правну сигурност.
5.1. Уставни суд најпре констатује да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да и произвољна или арбитрерна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од утемељености уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава, цени и са становишта правилне примене материјалног права.
Одредбом члана 26. став 3. Закона о рехабилитацији прописано је да рехабилитовано лице, а што је у конкретном случају подносилац уставне жалбе, има право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе, у складу са законом којим се уређују облигациони односи. Према члану 200. Закона о облигационим односима, о висини накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове, душевне болове и страх одлучују редовни судови, крећући се у границама захтева правичности и пропорционалности. С тим у вези, Уставни суд указује да само досуђена накнада која је безначајна или очигледно непропoрционална значају повређеног добра не би била у складу са гаранцијама права на правично суђење.
Уставни суд налази да је оспорена пресуда донета уз примену меродавног материјалног права, у конкретном случају Закона о облигационим односима, и да укупно досуђени новчани износ не представља израз произвољности или неприхватљиве примене материјалног права. По оцени Уставног суда, у оспореној пресуди су изнети довољни разлози због чега досуђени износи представља ју правичну сатисфакцију за претрпљене физичке болове, страх и душевне болове због повреде слободе и права личности, а који се не могу сматрати ни безначајним, нити очигледно непропорционалним значају повређеног добра.
Наводи подносиоца да Врховни касациони суд није водио рачуна о свим чињеницама и околностима случаја које могу бити од значаја за утврђивање износа правичне новчане накнаде нематеријалне штете , по оцени Уставног суда, нису основани. Наиме, Врховни касациони суд је у оспореној пресуди управо полазећи од чињеница утврђених у поступку пред првостепеним судом, закључио да је другостепени суд правилно ценио све релевантне чињенице и околности које утичу на одм еравања висине накнаде штете, као и да је за све тражене видове нематеријалне штете, сагласно члану 200. Закона о облигационим односима, досудио правичну новчану накнаду.
Уставни суд налази да нису основани ни наводи подносиоца да Врховни касациони суд приликом одлучивања о висини накнаде штете није узео у обзир чињеницу да је он за време лишења слободе трпео и физичке бол ове и страх и да му није досудио накнаду и по тим основима. Ово из разлога што из оспорене ревизијске пресуде, као и нижестепених пресуда, јасно произлази да су подносиоцу посебно за сваки тражени вид нематеријалне штете досуђени одговарајући новчани износи, укључујући и претрпљене физичке болове и страх.
Имајући у виду претходно наведено, Уставни суд констатује да је неоснована и тврдња подносиоца да су поступајући судови приликом одлучивања о предметном захтеву за накнаду штете поступили супротно Одлуци Уставног суда Уж-2789/2014 од 11. децембра 2014. године.
Уставни суд налази да су без основа наводи подносиоца којима указује да је неприхватљива констатација поступајућих судова да је сама рехабилитација њему довољна као сатисфакција. Наиме, ни из садржине оспорене пресуде, нити из садржине нижестепених пресуда, не произлази да је тако нешто констатовано.
Наводи подносиоца којима оспорава висину досуђеног износа накнаде штете указујући колико она износи када се обрачуна по једном дану који је провео у притвору, односно затвору, по оцени Уставног суда, не могу се прихватити као утемељени уставноправни аргументи за тврдњу о повреди права на правично суђење, већ у основи изражавају субјективно незадовољство подносиоца висином досуђене накнаде нематеријалне штете. При томе, Уставни суд указује да је дужина трајања лишења слободе само једна од више релевантних околности за оцену висине предметне накнаде штете, а која се, према устаљеној пракси редовних судова, не одмерава тарифирањем накнаде по данима лишења слободе, него узимањем у обзир свих релевантних околности.
5.2. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да оспорена пресуда Врховног касационог суда није образложена у довољној мери, Уставни суд истиче да је један од елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку и да оно подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по жалби. Овај принцип, међутим, не захтева да се судови детаљно осврну на сваки аргумент странака у поступку, него само на аргументе које сматрају правно релевантним (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Van de Hurk против Холандије, од 19. априла 1994. године). Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси. С тим у вези, Уставни суд указује да је одредбом члана 414. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14) прописано да Врховни касациони суд неће детаљно образлагати пресуду којом се ревизија одбија као неоснована, ако закључи да то није потребно због тога што се у ревизији понављају жалбени разлози или кад се образлагањем пресуде којом се ревизија одбија не би постигло ново тумачење права нити допринело уједначеном тумачењу права.
Полазећи од наведеног, а узимајући у обзир садржину образложења оспорених пресуда, Уставни суд сматра да је Врховни касациони суд изнео довољне, јасне и уставноправно прихват љиве разлоге због којих сматра да досуђени новчани износи представља ју правичну сатисфакцију за претрпљене физичке болове, страх и душевне болове због повреде слободе и права личности.
5.3. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење, Уставни суд најпре констатује да различито поступање судова постоји када судови последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији, донесу различите одлуке.
Поред тога, Уставни указује да се код досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете за душевне болове због повреде угледа, части, слободе и права личности, физичког бола и страха, по правилу, не може говорити о идентитету чињеничног стања, с обзиром на то да висина те накнаде зависи од стицаја бројних објективних и субјективних околности које приликом одлучивања цене редовни судови, крећући се у границама захтева правичности и пропорционалности, а све у складу са одредбама члана 200. Закона о облигационим односима.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је као доказ о различитом поступању судова приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете доставио пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 3108/14 од 27. априла 2016. године којом је правноснажно одлучено о тужбеном захтеву наследника рехабилитованог лица за накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе. Имајући у виду претходно наведено, те чињеницу да подносилац сматра да су судови различито поступали управо приликом досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да се не може говорити о идентичном чињеничном, нити правном стању у упоредној и оспореној пресуди. Наиме, у упоредној пресуду није одлучивано о захтеву за накнаду нематеријалне штете коју је једно лице претрпело због тога што је било неосновано лишено слободе, већ о захтеву наследника рехабилитованог лица за накнаду нематеријалне штете за душевне болове, а коју је то лице претрпело као дете због неоснованог лишења слободе његовог оца. Што се тиче пресуде Врховног касационог суда Рев. 1653/14 од 8. априла 2015. године, на коју се подносилац такође позива у прилог својим тврдњама о неједнаком поступању судова, Уставни суд констатује да подносилац уз уставну жалбу није доставио и ту пресуду. Међутим, како подносилац истиче да је и наведеном судском одлуком коначно одлучено о тужбеном захтеву наследника рехабилитованог лица за накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе, то се ни таква одлука, из претходно наведених разлога, не би могла сматрати доказом неједнаког поступања судова у идентичној чињеничној и правној ситуацији.
У односу на пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4807/15 од 17. септембра 2015. године, а коју је подносилац доставио као доказ различитог поступања судова приликом одлучивања о тужбеном захтеву рехабилитованог лица за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд констатује да том пресудом није коначно одлучено о тужбеном захтеву, већ је она била предмет преиспитивања Врховног касационог суда у поступку по ревизији. Тако је пресудом Врховног касационог суда Рев. 185/16 од 13. априла 2016. године преиначена правноснажна пресуда, у делу у коме је одлучено о захтеву за накнаду нематеријалне штете и умањена је висина досуђене накнаде. Такође, приложеним решењем Врховног касационог суда Рев. 1558/14 од 2. априла 2015. године укинуте су нижестепене пресуде, у делу у којем је одбијен тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете, и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење, тако да ни том судском одлуком није коначно одлучено о захтеву за накнаду штете. Стога се ни наведене судске одлуке не би могле сматрати доказом о неједнаком поступању, будући да то нису одлуке суда последње инстанце у предметним поступцима .
У односу на наводе подносиоца којима указује на неједнако поступање судова и у другим судским поступцима, Уставни суд је утврдио да подносилац, осим приложених пре суда, није доставио друге судске одлуке као доказ за тврдњу да су судови у идентичним ситуацијама доносили другачије одлуке у погледу висине накнаде нематеријалне штете. Имајући то у виду, Уставни суд је оценио да се такви наводи не могу прихватити као уставноправни разлози којима би била поткрепљена тврдња о повреди права на правну сигурност.
5.4. Наводе подносиоца о битним повредама парничног поступка Уставни суд није посебно разматрао, будући да подносилац такве своје наводе у суштини заснива на пропусту Врховног касационог суда да образложи оспорен у одлуку у складу са стандардима права на правично суђење, а о чему се Уставни суд претходно већ изјаснио.
У вези са наводима подносиоца о повреди права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да само указивање на то да је, у конкретном случају, упитно остваривање судске заштите у разумном року, а без навођења чињенице колико је поступак заправо трајао и других конкретних разлога који су утицали на његово трајања, те истицања захтева за утврђење такве повреде, не може бити довољан разлог да се Уставни суд упусти у оцену означене повреде.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да нису прихватљиве тврдње подносиоца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући наводе уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносилац своје наводе о повреди овог права у суштини, заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правну сигурност, као елемент права на правично суђење. Имајући у виду да је претходно оцењено да такве тврдње подносиоца нису прихватљиве, Уставни суд је уставну жалбу и у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке, а сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
7. У погледу навода подносиоца уставне жалбе о повреди начела забране дискр иминације из члана 21. Устава, Уставни суд наглашава да се не може разматрати повреда овог начела уколико претходно није утврђена повреда неког Уставом зајемченог права, с обзиром на његову акцесорну природу.
Како подносилац уставне жалбе повреду права из члана 35. Устава, у суштини, заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење, то је Уставни суд оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима се, са становишта Уставом утврђене садржине права на рехабилитацију и накнаду штете поткрепљује тврдња о повреди тог права.
Коначно, у вези са наводима о повреди права из чл. 3, 22, 23. и 33, члана 36. став 2. и чл. 58. и 59. Устава, Уставни суд констатује да се подносилац само формално позива на повреду означених начела и права и да у уставној жалби није навео ниједан уставноправни разлог којим би образложио такве своје тврдње.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
8. Уставни суд је, на основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.