Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Горан П. Илић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. Ж . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржано ј 18. октобра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба З. Ж . изјављена против пресуде Првог о сновног суда у Београду П. 10044/11 од 5. марта 201 5. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4045/15 од 9. септембра 201 5. године због повреде права на једнаку заштиту права, зајемчено г одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбацује се уставна жалба З. Ж . изјављена против делимичне пресуде Првог основног суда у Београду П. 10044/11 од 8. априла 2013. године, у ставу првом изреке, и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 2040/14 од 4. септембра 2014. године, у ставу првом изреке, као и против решења Врховног касационог суда Рев. 725/16 од 21. марта 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. Ж . из Београда поднео је Уставном суду, 12. новембра 2014 . године, преко пуномоћника Ђ. П, адвоката из Београда, уставну жалбу против делимичне пресуде Првог основног суда у Београду П. 10044/11 од 8. априла 2013. године, у ставу првом изреке, и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 2040/14 од 4. септембра 2014. године, у ставу првом изреке, због повреде права на правично суђење, права на накнаду штете и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 35. став 2. и члана 58. Устава Републике Србије.
Повреду права на правично суђење подносилац уставне жалбе, у суштини, заснива на тврдњи о произвољ ној примени материјалног права приликом одлучивања о његовом тужбеном захтеву за накнаду штете због немогућности обављања делатности ауто-такси превоза и пропусту суда да образложи судску одлуку. Подносилац је истакао да му је услед погрешне примене материјалног права ограничено право на имовину из члана 58. Устава, док повреду права из члана 35. став 2. Устава подносилац није уопште образложио.
Подносилац је 28. октобра 2015. године изјавио уставну жалбу и против пресуде Првог основног суда у Београду П. 10044/11 од 5. марта 2015. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4045/15 од 9. септембра 2015. године због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење, права на накнаду штете, права на једнаку заштиту права и права на имовину, зајемчених одредбама члана 21, члана 32. став 1, члана 35. став 2, члана 36. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.
Образлажући наводе на којима заснива тврдњу о повреди начела забране дискриминације и права на једнаку заштиту права, подносилац истиче да је Апелациони суд у Београду, различитим одлучивањем о основаности приговора застарелости у поступцима по истоврсним тужбама за накнаду штете, а што је резултирало доношењем различитих одлука по поднетим тужбама, створио стање правне несигурности, а њега довео у битно различит положај од онога у коме су се налазили тужиоци чији су тужбени захтеви усвојени, а који су се налазили у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама. Повреду права на правично суђење подносилац, пре свега, заснива на тврдњи о произвољној примени материјалног права и пропусту суда да образложи судску одлуку. Подносилац сматра да му је због погрешне примене материјалног права повређено и право на имовину, док за своју тврдњу о повреди права из члана 35. став 2. није навео било какве разлоге. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене пресуде, утврди му право на накнаду нематеријалне штете због повреде Уставом зајемчених права, као и право на накнаду материјалне штете коју је определио у висини трошкова парничног поступка.
Допуном уставне жалбе од 12. јуна 2018. године подносилац је проширио уставну жалбу и на решење Врховног касационог суда Рев. 725/16 од 21. марта 2018. године, и то због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права. Подносилац је истакао да Врховни касациони суд није одлучивао у границама своје стварне надлежности, већ се ставио у улогу Уставног суда, наводећи да тај суд као суд опште надлежности треба да пази на правилност и законитост пресуде, а не на њену уставноправну прихватљивост.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном делимичном пресудом Првог основног суда у Београду П. 10044/11 од 8. априла 2013. године, у ставу првом изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се обавеже тужени Град Београд да му накнади штету у висини изгубљене добити за период од 1. марта 2005. до 5. новембра 2008. године.
Први основни суд у Београду је истог дана донео и међупресуду којом је утврдио да је основано потраживање тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му накнади штету у висини изгубљене добити за период од 1. новембра 2003. до 28. фебруара 2005. године.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 2040/14 од 4. септембра 2014 . године, у ставу првом изреке, потврђена је делимична пресуда, у ставу првом изреке , Првог основног суда у Београду П. 10044/11 од 8. априла 2013. године и жалба тужиоца је одбијена као неоснована . У ставу трећем изреке укинута је међупресуда Првог основног суда у Београду и предмет је у том делу враћене првостепеном суду на поновно суђење. У образложењу другостепене пресуде је наведено да је на основу изведених доказа у првостепеном поступку утврђено: да је тужилац 2. октобра 200 3. године поднео надлежном органу туженог пријаву ради уписа у регистар лица која обављају делатност такси превоза; да је решењем надлежног органа туженог од 25. септембра 2005. године утврђено да тужилац не испуњава услове прописане одлуком о ауто-такси превозу, због чега му није дата сагласност за обављање делатности, и то из разлога непостојања слободног места за такси возило предвиђено Програмом потреба за такси превозом; да је другостепени орган туженог решењем од 20. децембра 2006. године одбио жалбу тужиоца на наведено решење, али да је пресудом Окружног суда у Београду У. 313/07 од 10. маја 2007. године поништено другостепено решење, а након чега је другостепени орган решењем од 8. јула 2008. године усвојио жалбу тужиоца и поништио првостепено решење; да је решењем надлежног органа туженог од 5. новембра 2008. године тужиоцу дата сагласност за обављање ауто-такси превоза као самосталном предузетнику; да је Одлуком Уставног суда IУ-53/2004 од 29. с ептембра 2005. године утврђено да наведене одредбе Одлуке о ауто-такси превозу нису у сагласности са Уставом и законом; да је тужилац био пријављен као незапослено лице у периоду од 5. септембра 2003. до 4. децембра 2003. године и од 22. априла 2004. до 1. марта 2005. године, када је засновао радни однос у Туристичкој агенцији „Г.“ где је и даље запослен; да је и према исказу тужиоца он намеравао да се бави такси превозом као допунском делатношћу у време када није ангажован у агенцији; да у агенцији остварује месечни приход између 30.000 и 35.000 динара; да према извештају Министарства финансија – Пореске управе од 24. фебруара 2012. године месечни паушални приход од обављања такси делатности за 2005. годину износи 11.305,25 динара, за 2006. годину 14.032.70 динара, за 2007. годину 17.495,75 динара и за 2008. годину 21.309,20 динара; да је првостепени суд применом одредбе члана 334. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке делимичне пресуде, полазећи од чињенице да је тужилац у периоду од 1. марта 2005. до 5. новембра 2008. године био запослен, као и да бу у том периоду обављао такси делатност као допунску, те да му не припада право на накнаду материјалне штете за тај период, јер је у истом био запослен и није радио послове који су били мање плаћени у односу на могућу зараду од обављања такси делатности; да је, по налажењу Апелационог суда , правилно првостепени суд одлучио када је одбио тужбени захтев за накнаду штете за наведени временски период и да је за такву своју одлуку дао јасне и довољне разлоге, које прихвата и тај суд; да је суд ценио жалбене наводе тужиоца да је погрешан закључак првостепеног суда да би тужиоцу припадало право на накнаду штете само за период када је он био фактички незапослен, јер је он и сада запослен, а додатно обавља и делатност такси превоза и по основу те делатности плаћа порез и остварује додатне приходе, а чињеница да је предузимао све радње у управном поступку представља доказ да је имао озбиљну намеру да се бави овом делатношћу и у спорном периоду, па је нашао да су исти неосновани; да није спорно да је тужилац предузимао радње како би добио дозволу за обављање делатности такси превоза, али да је, по н алажењу тога суда, правилан закључак првостепеног суда да је тужилац у спорном периоду радио послове који су били више плаћени у односу на могућу зараду од делатности такси превоза (посебно имајући у виду чињеницу да је решењем туженог од 21. новембра 2008. године тужилац уписан у Регистар привредних субјеката као предузетник коме је претежна делатност такси превоз, те да суду није пружио доказе да такси превоз обавља као допунску делатност), те да му стога не припада право на накнаду материјалне штете за овај период ; да није основан ни жалбени навод тужиоца да је првостепени суд приликом доношења побијане делимичне пресуде учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12) ЗПП, будући да је изрека првостепене пресуде разумљива, не противречи ни сама себи, ни разлозима пресуде, а у образложењу исте првостепени суд је навео јасне и потпуне разлоге о одлучним чињеницама, цитирао изведене доказе, дао њихову анализу и оцену, те навео прописе на којима заснива своју одлуку.
Оспореном пресудом Првог основног суда у Београду П. 10044/11 од 5. марта 2015. године, у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужени Град Београд да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, на име накнаде штете исплати означени новчани износ са опредељеном законском затезном каматом, док је, у ставу другом изреке, обавезан тужилац да туженом накнади трошкове поступка.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 4045/15 од 9. септембра 2015. године потврђена је пресуда Првог основног суда у Београду П. 10044/11 од 5. марта 2015. године, а жалба тужиоца је одбијена као неоснована. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је постављеним тужбеним захтевом тужилац тражио накнаду штете која се огледа у томе што није остваривао добит коју је према редовном току ствари могао да очекује за период од 1. новембра 2003. до 28. фебруара 2005. године, а да је тужбу у овој парници поднео 2. октобра 2010. године; да је на основу правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања првостепени суд правилно применио материјално право – одредбу члана 376. Закона о облигационим односима, када је закључио да је потраживање тужиоца застарело, због чега је правилно одбио тужбени захтев; да је правилно закључио првостепени суд да је потраживање тужиоца застарело, с обзиром на то да је протекао објективни рок од пет година из члана 376. став 2. Закона о облигационим односима; да су неосновани наводи у жалби тужиоца да потраживање тужиоца није застарело и да рок треба рачунати од 5. новембра 2008. године од када му је орган туженог да о сагласност за обављање такси делатности и да тај дан представља момената завршетка штетних радњи, односно тренутак када почињу тећи рокови застарелости; да је, у конкретном случају, накнадa штете тражена за период од новембра 2003. до фебруара 2005. године, што значи да је штета настала у том периоду, из чега произлази да је протекао објективни рок застарелости од пет година из члана 376. став 2. Закона о облигационим односима.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рев. 725/16 од 21. марта 2018. године, у ставу првом изреке, наведено је да се не прихвата одлучивање о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4045/15 од 9. септембра 2015. године, као изузетно дозвољеној, док је у ставу другом изреке одбачена као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против означене другостепене пресуде. У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено: да ја за одлучивање о изузетној дозвољености ревизије у овој парници надлежан Врховни касациони суд, на основу члана 404. став 2. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и 55/14), на чију примену упућује члан 506. став 2. истог закона, јер је тужба поднета 23. марта 2010. године, а првостепена пресуда (међупресуда од 8. априла 2013. године) укинута пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 2040/14 од 4. септембра 2014. године; да је, у конкретном случају, правни основ спора захтев тужиоца за накнаду материјалне штете у виду измакле користи због незаконитог рада органа туженог, у смислу члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, а који је решењем од 25. септембра 2005. године одбио тужиоцу да изда сагласност за обављање такси делатности по пријави поднетој 2. октобра 2003. године; да судови налазе да је тужиочево потраживање накнаде штете застарело и зато одбијају тужбени захтев; да како би суд ценио приговор застарелости потраживања, претходно мора да буде утврђено постојање правног основа, односно да ли је тужиоцу проузрокована штета незаконитим радом органа тужене; да је у предметима који се заснивају на истоветном чињеничном стању као у овој парници, Уставни суд у одлукама Уж-7399/2013 од 12. маја 2016. године и Уж-4692/14 од 12. маја 2016. године оценио да су поступајући судови у оспореним пресудама изнели јасне и довољне разлоге због којих сматрају да није основан тужбени захтев подносиоца за накнаду штете због немогућности обављања ауто-такси превоза, засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени одредаба меродавног материјалног права, јер су подносиоци у управном поступку добили сагласност за обављање ауто-такси превоза, чиме су отклоњене и последице примене неуставне и незаконите Одлуке о ауто-такси превозу из 2002. године, те да се поступање органа туженог не може сматрати незаконитим и неправилним радом, у смислу члана 172. Закона о облигационим односима, те да стога нема основа да се тужени обавеже да подносиоцима накнади штету; да се не може сматрати да један државни орган или орган јединице локалне самоуправе поступа неправилно када примењује одредбе закона или другог општег акта за време његовог важења, без обзира на то што је накнадно одлуком Уставног суда утврђено да тај закон или општи акт није био у сагласности са Уставом или законом; да при заузетом правном становишту, ни је од утицаја одлучивање о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној ради уједначавања судске праксе у погледу оцене застарелости потраживања, када нема правног основа за накнаду материјалне штете; да из наведеног разлога, Врховни касациони суд сматра да нису испуњени услови прописани чланом 404. став 1. ЗПП, те је одлучено као у ставу првом изреке.
4. Одредбама Устава, на чије повреде указује подносилац уставне жалбе, утврђена су следећа основна начела и људска права, и то: начело забране дискриминације (члан 21.), право на правично суђење (члан 32. став 1.), право на накнаду штете (члан 35. став 2.), право на једнаку заштиту права (члан 36. став 1.) и право на имовину (члан 58. став 1.). Одредбом члана 36. став 1. Устава утврђено је да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе у односу на оспорене пресуде Првог основног суда у Београду П. 10044/11 од 5. марта 2015. године и Апелационог суда у Београду Гж. 4045/15 од 9. септембра 2015. године, а са становишта истакнуте повреде права на једнаку заштиту права, Уставни суд, пре свега, указује да је према ставу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), један од основних аспеката владавине права поштовање начела правне сигурности које подразумева да свако лице може основано очекивати да ће надлежни суд у битно истоврсним чињеничним и правним ситуацијама поступати на исти начин. Постојање различитих одлука суда последње инстанце у истоветним случајевима може довести до повреде поменутог начела у одсуству механизма који би осигурао једнообразност у одлучивању (видети пресуду ЕСЉП Beian против Румуније, број 30658/05, од 6. децембра 2007. године, ст. 36-39 .). Ипак, захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система. У вези с тим, ЕСЉП је изнео став да могућност доношења различитих одлука је својствена карактеристика сваког правосудног система заснованог на мрежи основних и жалбених судова са овлашћењима у оквиру њ ихове територијалне надлежности. Tакво одступање може да наступи и у оквиру истог суда. То се, само по себи, не може сматрати супротним Конвенцији (видети пресуде Santos Pinto против Португалије, број 39005/04, од 20. мај 2008. године, став 41, и Tudor Tudor против Румуније, број 21911/03, од 24. март 2009. године, став 29.). Поред тога, ЕСЉП је истакао да је један од критеријума којима се тај суд руководи приликом оцене да ли су противречне одлуке домаћих судова, који су одлучивали у последњој инстанци, довеле до повреде начела правне сигурности, постојање „дубоких и дуготрајних разлика“ у судској пракси домаћих судова (видети пресуду Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и 37260/08, од 22. децембра 2015. године, став 40.).
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 4045/15 од 9. септембра 2015. године правноснажно одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио да му тужени Град Београд на име накнаде материјалне штете у виду изгубљене зараде због немогућности обављања делатности ауто-такси превоза исплати одређени новчани износ, са образложењем да је , у конкретном случају, потраживање тужиоца застарело. Наиме, како је подносилац накнаду штете тражио за период од новембра 2003. до фебруара 2005. године, а тужбу је поднео 2. октобра 2010. године, то је, по оцени поступајућих судова, протекао објективни рок застарелости од пет година из члана 376. став 2. Закона о облигационим односима.
Разматрајући одлуке Апелационог суда у Београду, које је подносилац уставне жалбе доставио као доказ различитог поступања, Уставни суд је утврдио да је другостепени суд , у поступку окончаном пресудом Гж. 4399/15 од 2. септембра 2015. године правноснажно усвојио захтев тужиоца и обавезао истог туженог да му на име накнаде материјалне штете у виду изгубљене зараде због немогућности обављања делатности ауто-такс и превоза исплати одређене новчане износе. Другостепени суд је у тој пресуди оценио да је правилан закључак првостепеног суда да потраживање тужиоца није застарело, у смислу одредбе члана 376. став 1. Закона о облигационим односима, имајући у виду да је тужилац тужбу поднео 23. марта 2010. године, а да је право да захтева испуњење обавезе туженог имао тек након што му је решењем туженог (24. маја 2008. године) дата сагласност за обављање ауто-такси превоза . Такође, другостепени суд је оценио да је првостепени суд правилно закључио да одговорност туженог, сагласно одредби члана 172. Закона о облигационим односима, постоји због тога што је његов орган пропустио да благовремено, у разумном року, коначно одлучи о пријави подносиоца за добијање дозволе за обављање ауто-такси делатности поднетој 4. фебруара 2004. године. Дакле, Апелациони суд у Београду је, у готово идентичној чињеничној и правној ситуац ији, у поступку у коме је процесни положај туженог имало исто лице, донео различиту одлуку о основаности тужбеног захтева за накнаду материјалне штете, претходно оценивши да није наступила застарелост предметног потраживања.
Уставни суд налази да се пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 978/13 од 19. јуна 2014. године, која је такође достављена уз уставну жалбу, не може прихватити као доказ о неједнаком поступању суда последње инстанце у идентичној чињеничној и правној ситуацији. Другостепени суд се у наведеној пресуди није изричито изјаснио о правилности оцене првостепеног суда о неоснованости приговора застарелости, али из садржине пресуде несумњиво произлази да је такву оцену првостепеног суда прихватио као правилну. Приликом оцене приговора застарелости, првостепени суд је закључио да почетак рока застарелости, у смислу члана 376. Закона о облигационим односим а, треба рачунати од дана када је донето првостепено решење којим је одбијен захтева за обављање ауто-такси делатности, пошто је тужилац тада сазнао за штету. Уставни суд констатује да је у наведеном поступку другачије цењен почетак рока застарелости и да је примењена одредба члана 376. став 1. Закона о облигационим односима (субјективни рок застарелости) , али налази да то не би довело до другачије оцене суда о приговору застарелости у конкретном случају , будући да је првостепено решење којим је одбијена пријава подносиоца уставне жалбе за обављање делатности ауто-такси превоза донето 2005. године, а другостепено решење којим је одбијена његова жалба 2006. године, док је тужба у предметном спору поднета 2. октобра 2010. године , тј. након протека субјективног рока застарелости.
У односу на достављено решење Апелационог суда у Београду Гж. 537/12 од 26. марта 2015. године, Уставни суд налази да се ни та одлука не може прихватити као доказ неједнаком поступању суда у овом уставносудском спору. Ово из разлога што тим решењем није коначно одлучено о тужбеном захтеву за накнаду штете, већ је укинута првостепена пресуда и предмет је враћен на поновно одлучивање другостепеном суду. При томе, Уставни суд је имао у виду да у поновном поступку, који је уследио након укидања првостепене пресуде, још није правноснажно одлучено о тужби за накнаду штете.
Што се тиче осталих достављених пресуда Апелаци оног суда у Београду (Гж. 7837/10 од 21. јула 2010. године, Гж. 5629/12 од 11. априла 2013. године, Гж. 6253/13 од 24. октобра 2013. године, Гж. 4082/13 од 21. маја 2014. године, Гж. 328/14 од 17. септембра 2014. године), Уставни суд је утврдио да се у тим случајевима не може говорити о истој чињеничној и правној ситуацији као у овом предмету. Ово из разлога што другостепени суд у тим пресудама уопште није разматрао и ценио питање застарелости потраживања накнаде штете , нити се из њихове садржине може закључити да је ли је у току поступка уопште истицан приговор застарелости и да ли је о њему одлучивано у току поступка.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у Београду, као суд последње инстанце, само у једној достављеној пресуди (Гж. 4399/15 од 2. септембра 2015. године), а која је донета у готово идентичној чињеничној и правној ситуацији, заузео другачији став о основаности приговора застарелости потраживања накнаде штете , тј. по питању одређивања почетка рока застарелости, што је у крајњем исходу имало за последицу доношење различитих судских одлука о основаности тужбених захтева. Међутим, полазећи од општег става да захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система, Уставни суд указује да једна различита одлука не мора бити разлог да се утврди постојање повреде Уставом гарантованог права на једнаку заштиту права. По оцени Уставног суда, у околностима конкретног случаја не може се извести закључак о постојању „дубоких и дуготрајних разлика“ у релевантној судској пракси , а што би представљало разлог за утврђење повреде права из члана 36. став 1. Устава.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду да је поводом једног броја уставних жалби изјављених против пресуда донетих по истоврсним тужбама и против истог туженог, као и у овом предмету, донео одлуке којима је усвојио уставне жалбе и утврдио повреду права на једнаку заштиту права (видети нпр. одлуке Уж-8979/2014 од 30. јуна 2016. године и Уж-8847/2014 од 9. новембра 2016. године). Међутим, у тим одлукама утв рђено је да су судови доносили различите одлуке у погледу основаности тужбеног захтева и то због другачије оцене о пост ојању основа одговорности туженог за штету. У предметном спору поступајући судови се нису бавили питањем постојања основа одговорности туженог за накнаду штете, већ је тужбени захтев одбијен зб ог застарелости потраживања. Стога, наведене одлуке Уставног суда нису од утицаја на одлучивање у овом уставносудском поступку. Такође, из другостепених пресуда које су биле предмет уставних жалби и поводом којих су донете наведене одлуке Суда, не произлази да је и у тим случајевима другостепени суд уопште разматрао и ценио питање застарелости потраживања накнаде штете, нити да је то био разлог одбијања тужбених захтева.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да нису основане тврдње подносиоца о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе у односу на оспорене пресуде Првог основног суда у Београду П. 10044/11 од 5. марта 2015. године и Апелационог суда у Београду Гж. 4045/15 од 9. септембра 2015. године, а са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд пре свега наглашава да је правилну примену материјалног права надлежан да цени инстанциони ( виши) суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног или процесног права била очигледно произвољна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење.
Уставни суд је указује да је поводом већег броја уставних жалби изјављених против правноснажних пресуда донетих у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама, донео одлуке (вид. одлуке Уж-490/2012 од 2. јула 2015. године, Уж-8979/2014 од 30. јуна 2016. године и Уж-8847/2014 од 9. новембра 2016. године) у којима је оценио да су поступајући судови у оспореним пресудама изнели јасне и довољне разлоге због којих су сматрали да нису основан и предметни тужбени захтев и подносилаца за накнаду штете због немогућности обављања делатности ауто-такси превоза, засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени одредаба меродавног материјалног права . Наиме, поступајући судови су оценили да се поступање органа туженог не може сматрати незаконитим и неправилним радом у смислу члана 172. Закона о облигационим односима.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду да је и Врховни касациони суд у оспореном решењу Рев. 725/16 од 21. марта 2018. године, полазећи од наведеног становишта израженог у одлукама Уставног суда, у суштини прихватио став редовних судова у погледу непостојања основа за накнаду материјалне штете у предметном спору. Такође, Врхов ни касациони суд је у свом решењу Рев. 2015/16 од 29. марта 2018. године истакао да су образложења побијаних одлука о одбијању захтева тужиоца (због непостојања основа за накнаду штете у смислу члана 172. ЗОО) у складу са ставом Врховног касационог суда у погледу тумачењ а и примен е материјалног права. Наиме, наведено је да су побијане одлуке у том смислу усклађене са правним схватањем Врховног касационог суда да се законитост поступања органа управе цени према пропису који је био на снази у време поступања органа управе, односно доношења одговарајућег акта тог органа. Такво правно становиште изражено је и у решењу Рев. 1470/17 од 4. августа 2018. године, у коме је наведено да правно схватање изражено у побијаној одлуци и тумачење и примена меродавног материјалног права не одступа од ставова изнетих у одлукама Уставног суда, као и одлукама Врховног касационог суда у предметима који се заснивају на истом или битно сличном чињеничном стању као у овој правној ствари (Рев. 2051/16 од 29. марта 2017. године) .
Како је у оспореним пресудама одлучивано о захтеву за накнаду материјалне штете због немогућности обављања делатности ауто-такси превоза у периоду од новембра 2003. до фебруара 2005. године, а у време када су важиле одговарајуће одредбе Одлуке о ауто-такси превозу (о испуњености услова за обављање ауто-такси превоза) , за које је тек Одлуком Уставног суда IУ-53/2004 од 29. септембра 2005. године утврђено да нису у сагласности са Уставом и законом, то се ни у околностима конкретног случаја не може говорити о неправилном и незаконитом раду органа туженог, тј. о постојању основа за накнаду штете. Имајући то у виду, као и напред изнете ставове Уставног суда и Врховног касационог суда поводом спорног правног питања, Уставни суд налази да ни другачија одлука поступајућих судова о приговору застарелости не би довела до другачијег исхода предметног парничног поступка по подносиоца уставне жалбе. Стога Уставни суд није посебно ни разматрао наводе подносиоца о произвољној примени одредаба материјалног права о застарелости накнаде штете и пропусту судова да образложе такву своју правну оцену.
Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдњу да је оспореним пресудама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу уставне жалбе због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда уставног начела забране дискриминације.
У односу на истакнуту повреду права из чла на 35. став 2, Уставни суд констатује да уставна жалба не садржи конкретне наводе којима се аргументују тврдње о повреди означених права. С тим у вези, Уставни суд указује да формално позивање на повреду уставних права, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
Коначно, Уставни суд налази да нема места тврдњама о повреди права на имовину из члана 58. Устава, које подносилац заснива на истим разлозима и наводима којима образлаже и повреду права на правично суђење.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме су оспорене пресуда Првог основног суда у Београду П. 10044/11 од 8. априла 2013. године, у ставу првом изреке, и пресуд а Апелационог суда у Београду Гж. 2040/14 од 4. септембра 2014. године, у ставу првом изреке, а са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправно утемељени разлози за тврдњу о повреди означеног права. Ово не само из разлога који су наведени у претходном ставу образложења (о непостојању правног основа за накнаду штете) , већ и због тога што из садржине оспорених пресуда и не произлази да је примена права у предметном парничном поступку била очигледно произвољна или арбитрерна на штету подносиоца , нити да су оспорене одлуке необразложене.
У погледу повреде права из члана 35. став 2. Устава, Уставни суд налази да се подносилац само формално позвао на повреде тог права, а да при томе није навео ниједан разлог на коме заснива своје тврдње.
Како подносилац уставне жалбе повреду права из члана 58. Устава, заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење, то је Уставни суд оценио и такве наводе неоснованим.
На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 2. изреке.
8. Испитујући постојање процесних претпоставки у односу на оспорено решење Врховног касационог суда Рев. 725/16 од 21. марта 2018. године, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе оспорава искључиво наведено ревизијско решење у погледу одлуке о допуштености посебне ревизије из члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14).
У том смислу, Уставни суд налази да парнична странка има само процесну могућност да изјави „посебну“ ревизију, а оцена њене допуштености је у искључивој диспозицији Врховног касационог суда. Ово посебно имајући у виду да је наведено правно средство установљено ради разматрања правних питања од општег интереса и правних питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права. Стога је Врховни касациони суд, који се као највиши суд у Републици Србији стара о уједначавању судске праксе, једино надлежан да оцени да ли је у конкретном случају из овог разлога ревизија изузетно дозвољена. Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да се оспорено ревизијско решење донето поводом посебне ревизије не може довести у везу са повредом Уставом зајемчених права. Такав став Уставни суд је заузео и у Решењу Уж-683/2013 од 13. марта 2014. године.
На основу изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу и у овом делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 2. изреке.
9. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.