Преглед документа Уж-581/2008

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби С.М. из Ш., на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. октобра 2008. године, донео је

Одбија се као неоснована уставна жалба С.М. изјављена против решења Окружног суда у Шапцу Кв.90/08 од 22. априла 2008. године и решења Врховног суда Србије Кж.II 1128/08 од 30. априла 2008. године.

1. Уставном суду је поднета благовремена и дозвољена уставна жалба С.М. из Ш., изјављена преко његове сестре Т.М.Н. из Б., против решења Окружног суда у Шапцу Кв.90/08 од 22. априла 2008. године и решења Врховног суда Србије Кж.II 1128/08 од 30. априла 2008. године.
Подносилац уставне жалбе сматра да су оспореним решењима повређена његова права зајемчена одредбама члана 30. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, и то како у погледу основа за продужење притвора по изрицању првостепене кривичне пресуде, тако и правне сигурности у казненом праву, односно претпоставке невиности за кривично дело све до правноснажности судске одлуке којом се кривица утврђује. Наводећи да продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе више није у функцији несметаног вођења кривичног поступка, те да се изнети разлози за његово даље задржавање у притвору не могу бранити са становишта уставних и законских одредаба, предлаже Суду да поништи оспорена решења и одреди пуштање подносиоца жалбе на слободу .
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи др­жав­них органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Ус­та­вом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања ос­но­ва­но­сти уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Ус­тав­ни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и оба­ве­за­ма под­но­сиоца ус­тав­не жал­бе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Неправноснажном првостепеном пресудом Окружног суда у Шапцу К.38/08 од 10. априла 2008. године, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим што је 12. фебруара 2008. г. у Шапцу, у стану у ком живи, неовлашћено, ради продаје држао 102 пакетића опојне дроге канабис сатива (тзв.марихуана) укупне нето масе 166,88 грама, са директним умишљајем за држање ради продаје ове супстанце која је проглашена за опојну дрогу, чиме је извршио кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика, због чега је осуђен на казну затвора у трајању од две године.
Ванрасправно веће првостепеног суда је 22. априла 2008. године донeло оспорено решење Кв. 90/08 о продужењу притвора окривљеном на основу члана 142. став 2. тачка 3. Законика о кривичном поступку, налазећи да се особите околности да би окривљени пуштањем на слободу могао да понови кривично дело садрже, пре свега, у чињеници да је он, према наводима сопственe одбране, вишегодишњи зависник од свакодневне употребе опојних дрога. На основу те чињенице суд је закључио да су окривљеном за свакодневну куповину опојних дрога неопходно потребна знатна новчана средства, која он очигледно нема, јер није запослен нити поседује имовину, што указује на реалну опасност од понављања кривичног дела уколико би био пуштен на слободу, тим пре што је и према чињеничном опису из изреке пресуде, предметно кривично дело за које је оглашен кривим и неправноснажно осуђен на затворску казну у трајању од две године извршио у циљу да продајом опојне дроге обезбеди новчана средства за задовољење зависничких потреба. Осим тога, суд истиче да је окривљени у протеклом периоду два пута правноснажно осуђиван, што говори о његовој личности и даје основ за процену да се ради о лицу које је склоно вршењу кривичних дела, на чему се такође заснива одлука о неопходности да му се притвор продужи до правноснажности изречене пресуде. Наведено решење је, као правилно и законито, потврђено оспореним решењем Врховног суда Србије Кж.II 1128/08 од 30. априла 2008. године, којим су као неосноване одбијене жалбе браниоца и сестре окривљеног.
4. Одредбама члана 30. Устава утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (став 1.); да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (став 2.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања и да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 сати (став 3.).
Према члану 34. став 3. Устава, свако се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Одредбама члана 358. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06 и 49/07), поред осталог, утврђено је: да кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће ће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 2. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако више не постоје разлози због којих је притвор био одређен (став 1.); да ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор одређен или да постоје разлози из става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до правноснажности пресуде, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.); да на захтев оптуженог који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може решењем упутити оптуженог у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде (став 7.).
Одредбама члана 142. став 2. Законика прописано је да ако постоји основна сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити: ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1.)); ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Уставa и Законика, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима судова у кривичном поступку нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе на која се позвао. Наиме, одредбама члана 30. Устава утврђени су услови под којима неком лицу може бити одређен притвор као кривично-процесна мера лишења слободе, тако да се ове одредбе односе на доношење решења о одређивању притвора од стране истражног судије или надлежног кривичног већа суда, а не на продужење притвора окривљеном лицу након изрицања првостепене осуђујуће пресуде, што је предмет уређивања одредбе члана 31. став 2. Устава, која гласи: „После подизања оптужнице трајање притвора Суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом“. Притвор се, дакле, може одредити искључиво ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, а продужава се ако су за даље трајање ове процесне мере испуњени законом прописани услови, што код подносилац уставне жалбе, по оцени Уставног суда, и јесте случај. У односу на њега је кривични поступак за кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика Републике Србије и даље у току и трајаће све док се правноснажно не оконча на неки од начина предвиђених одредбама Законика о кривичном поступку. Пошто вођење кривичног поступка против подносиоца уставне жалбе није правоснажно окончано доношењем првостепене пресуде, јер следи поступак по жалби, то је и продужење притвора по члану 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку у овој фази поступка могуће и допуштено, сагласно уставним и законским одредбама, ако надлежни суд утврди неопходност даљег трајања ове процесне мере до правноснажног окончања кривичног поступка.
6. У односу на наводе подносиоца жалбе да му је оспореним решењима судова повређена Уставом зајемчена презумпција невиности у кривичном поступку из члана 34. став 3. Устава, Уставни суд налази да пружена аргументација и докази, такође, не дају повода за такав закључак. Оспорено решење Окружног суда у Шапцу Кв. 90/08 од 22. априла 2008. године засновано је на одредби члана 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку, која прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело „ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети“. Постојање оваквих особитих околности судови цене у сваком поједином случају, полазећи од конкретних субјективних околности на страни окривљеног (његове личности, животних прилика, навика, склоности, ранијег понашања), укључујући и евентуалну претходну осуђиваност, што кумулативно треба да доведе до закључка о испуњености наведеног законског разлога за одређивање или продужење притвора. Надлежни судови су у оспореним решењима образложили постојање наведеног разлога за продужење притвора подносиоца уставне жалбе. При томе, неправноснажна пресуда Окружног суда у Шапцу којом је подносиоцу изречена казна затвора у трајању од две године, несумњиво није била разлог за одлуку о продужењу притвора. Такође, у побијаним решењима није изречена тврдња да је подносилац извршио кривично дело за које се терети и за које је оглашен кривим у окончаном првостепеном поступку, што би могло да има за последицу повреду уставног начела претпоставке невиности у кривичном поступку, односно казненом праву. Оспорена решења о продужењу притвора за основ имају реалну опасност да ће окривљени, уколико буде пуштен на слободу поновити кривично дело, јер је вишегодишњи зависник од свакодневне употребе психоактивних супстанци – опојних дрога, о чему се он сам изјаснио приликом изношења одбране за дело за које се терети, што изискује потребу за финансијским средствима да се овој зависности удовољи, а које он, као незапослено лице нема. Додатна околност је била субјективна карактеризација окривљеног као личности склоне ка вршењу кривичних дела, коју је суд извео из чињенице да је он до сада два пута правноснажно осуђиван, без обзира што се није радило о истоврсним делима и што му је оба претходна пута била изречена условна осуда, а такву оцену прихвата и Уставни суд.
7. На основу изложеног, Уставни суд је становишта да решењем Окружног суда у Шапцу Кв.90/08 од 22. априла 2008. године и решењем Врховног суда Србије Кж.II 1128/08 од 30. априла 2008. године, подносиоцу жалбе нису повређена права зајемчена чланом 30. став 1. и чланом 34. став 3. Устава, па је на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/2007), уставна жалба Саше Макевића одбијена као неоснована.
Сагласно одредби члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео одлуку као у изреци.