Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби В. М . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 19. јула 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба В. М . изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев 2. 1674/15 од 16. децембра 2015. године због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. М . из Београда је , 26. маја 201 6. године, преко пуномоћника М . К, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 1674/15 од 16. децембра 2015. године, због повреде начела забране дискриминације, начела судске заштите људских и мањинских права и слобода, права на правично суђење , права на једнаку заштиту права и права на рад, утврђених одредбама члана 21. ст. 1. и 2, члана 22. став 1, члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. Устава.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је уставноправно неприхватљив закључак Врховног касационог суда да је измена акта о систематизацији радних места код туженог, којом је укинуто радно место подносиоца уст авне жалбе, ступила на снагу даном ње ног објављивања; да је то у супротности са одредбама члана 120. Устава од 1990. године и члана 196. важећег Устава од 2006 . године, о чему се Уставни суд у више наврата изјашњавао, поред осталог, и у Одлуци IУо-817/2012 од 3. априла 2014. године, на коју се подносилац уставне жалбе током поступка позивао; да из тога следи да је понуда за закључење спорног анекса уговора о раду, prima facie, била незаконита, имајући у виду да у моменту њеног пријема и потписивања измена акта о систематизацији још увек није ступила на правну снагу, тако да је радно место подносиоца уставне жалбе и даље постојало; да акт о измени акт а о систематизацији не садржи ниједан разлог који оправдава његово ступање на снагу даном објављивања, из ког разлога би евентуални поступак за оцену уставности и законитости пред Уставним судом, на који указује Врховни касациони суд, био без значаја јер Уставни суд не би имао о чему да се изјасни у том поступку; да су у неколико битно сличних предмета Врховни касациони суд, Врховни суд Србије, Апелациони суд у Београду и Апелациони суд у Нишу поништ или анексе уговора, којима су тамошњи тужиоци распоређивани на друге послове унутар постојећих систематизација, јер основна материјалноправна претпоставка, у виду стварне потребе процеса и организације рада, није била испуњена; да Врховни касациони суд у образложењу оспорене пресуде није оценио кључне ревизијске наводе - да је подносилац уставне жалбе премештен на послове за чијим обављањем није постојала потреба, да је подноси лац уставне жалбе на друге послове преме штен из шиканозних разлога , да потреба за пословима које је подносилац уставне жалбе обављао пре спорног премештања није престала , имајући у виду да су ти послови задржани и у новом акту о с истематизацији, уз пуку промен у назива (назив „заменик генералног директора“ промењен у назив „помоћник директора за туризам“), да подносилац уставне жалбе једини код туженог није имао непосредно претпостављеног, да је подносилац уставне жалбе, према члану 36. тада важећег Колективног уговора туженог, имао право на повољније услове рада, али да му анексом, као лицу са VI степеном стручне спреме, није понуђено радно место „помоћника директора за туризам“, већ је предност дата лицу са IV степеном стручне спреме.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену ревизијску пресуду и подносиоцу досуди трошкове за састав уставне жалбе .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , на основу извршеног увида у оспорену пресуд у и документацију која је приложен а уз уставну жалбу , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Првог основног суда у Београду П1. 1168/13 од 14. јула 2014. године, у ставу првом изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца В. М, овде подносиоца уставне жалбе, према туженом привредном друштву „ R.“ а.д. Београд, па је поништен као незаконит анекс уговора о раду од 14. септембра 2005. године, заведен код туженог под бројем 1598 , којим је измењен члан 1. уговора о раду, тако што је одређено да ће тужилац обављати послове самосталног референта за план и анализу, док је ставом другим изреке тужени обавезан да тужиоца, у складу са уговором о раду број 812 од 15. маја 2002. године, врати на послове заменика генералног директора , на којима је радио пре закључења анекса уговора о раду број 1598 од 14. септембра 2005. године.
Поступајући по жалби туженог, Апелациони суд у Београду је, након одржане расправе пред другостепеним судом, донео пресуду Гж1. 3114/14 од 22. априла 2015. године, којом је жалбу усвојио и ожалбену првостепену пресуду преиначио , тако што је тужбени захтев тужиоца у целини одбио као неоснован .
У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужилац био запослен код туженог, на основу уговора о раду број 812 од 15. маја 2002. године, на радном месту заменика генералног директора, почев од 1. јуна 2002. године; да је тужени донео Правилник о организацији и систематизацији радних места од 12. септембра 2005. године (у даљем тексту: Правилник) , којим је укинуо радно место заменика генералног директора, на коме је тужилац до тада радио; да је тужени тужиоцу доставио понуду за закључење анекса уговора о раду, са образложењем да је престало да постоји радно место за које је тужилац закључио уговор о раду; да је тужени уз понуду доставио и спорни анекс уговора о раду број 1598 од 14. септембра 2005. године , који је тужилац потписао; да је спорним анексом тужилац распоређен на радно место самостални референт за план и анализу и израду и обрачун калкулација у сектору угоститељство, почев од 15. септембра 2005. године, за које радно место је предвиђен VI степен стручне спреме; да је то радно место било одговарајуће за тужиоца, с обзиром на то да тужилац има VI степен стручне спреме, тачније завршену вишу економску школу, како је то било утврђено уговором о раду; да се из описа послова за понуђено радно место (мање сложени послови праћења, проучавања, анализирања пословања туженог, израда калкулација ванпансионских услуга, праћење цена пансионских услуга, обављање и других мање сложених послова плана и анализе везаних за сектор угоститељства) основано закључује да су у питању послови економске струке, коју тужилац има; да другостепени суд, применом одредаба члана 171. став 1. тачка 1 ) и став 2. и члана 172. Закона о раду, налази да је спорни анекс законит и да је производио правно дејство до 22. фебруара 2014. године, када је са тужиоцем закључен нови анекс, који он није побијао у законом прописаном судском поступку .
У образложењу ове пресуде је даље наведено: да је тужени Правилник донео у оквиру спровођења организационих промена, што представља аутономну област деловања послодавца, чију оправданост и целисходност суд не може да цени у радном спору; да је Правилник садржао клаузулу да ступа на снагу даном доношења; да тужилац није побијао Правилник у том делу; да је даном доношења Правилник био истакнут на огласној табли туженог; да суд такву одредбу није овлашћен да цени са аспекта њене уставности и законитости, већ то може само Уставни суд, у оквиру своје надлежности; да стога код чињеница да завршна одредба није побијана, да је Правилник истакнут на огласној табли на дан доношења ( 12. септембра 2005. године), да је одлука туженог о усвајању Правилника уведена у деловодну књигу код туженог под датумом 12. септембар 2005. године, што је суд утврдио увидом у деловодну књигу и читањем одлуке, следи да је Правилник ступио на правну снагу и могао је да се примењује; да је тужени упутио понуду за измену уговорених услова рада, у којој је наведено да је рок за изјашњење осам дана; да је тужилац спорни анекс потписао 14. септембра 2005. године, дакле, пре истека остављеног рока; да то што је тужилац одмах по пријему понуде потписао спорни анекс не значи да му је повређено право из члана 172. став 2. Закона о раду, како је то погрешно закључио првостепени суд; да је тужилац имао право избора када ће потписати анекс у оквиру остављеног рока; да је суд поверовао исказу сведока Миланке Ђорић да је Правилник истакнут на огласној табли у дану доношења јер се именована децидно изјаснила о тој чињеници; да околност да је Правилник истог дана више пута скидан и враћан на огласну таблу без значаја је у конкретном случају, имајући у виду да је сама чињеница да је Правилник истакнут на огласној табли била довољна да он ступи на правну снагу, тим пре што се Правилник код туженог и даље примењује ; да је суд поверовао исказу сведока Слободана Шћепановића, који је у време спорног распоређивања тужиоца био генерални директор туженог, који је навео да је за потребе посла урађена нова систематизација радних места и да је тужиоца распоредио на радно место које одговара његовим способностима, будући да је имао сазнања да се тужилац није залагао на послу и да није показивао резултате рада; да је такав исказ у сагласности са осталим изведеним доказима, пре свега, са исказом тужиоца у делу у којем је навео да је након закључења спорног анекса био пасиван и да и даље није радио, из чега се основано закључује да у периоду до закључења анекса није показивао резултате рада; да суд није поверовао исказу тужиоца да је он на друго радно место премештен из шиканозних разлога јер тужилац на ту околност није пружио адекватне доказе; да је неоснован навод тужиоца да код туженог није престала потреба за обављање м послова заменика генералног директора; да то из разлога што је то радно место укинуто, а сам тужилац је у свом исказу навео да су послови тог радног места припојени пословима помоћника генералног директора, из чега следи да су код туженог фактички извршене и организационе и економске промене; да је без утицаја чињеница да је Добрица Савић распоређен на радно место помоћника генералног директора, имајући у виду да је тужилац, због укидања радног места, распоређен на друго радно место које је за њега било одговара јуће.
Врховни касациони суд је оспореном пресуд ом Рев2. 1674/15 од 16. децембра 2015. године одбио као неосновану ревизију тужиоца изјављену против правноснажне пресуде Апелационог суда у Београду .
У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, између осталог, наведено: да је тужилац, на основу уговора о раду број 812 од 15. маја 2002. године, обављао послове заменика генералног директора, почев од 1. јуна 2002. године; да је за то радно место била предвиђена стручна спрема VII/ 1; да је у уговору наведено да тужилац има VI степен стручне спреме – виша економска школа ; да је тужени 14. септембра 2005. године доставио тужиоцу понуду за закључење анекса уговора о раду, ради премештаја на друго радно место , са образложењем да је радно место заменик а генералног директора укинуто ; да је уз понуду тужиоцу достављен анекс уговора о раду број 1598 од 14. септембра 2005. године, по коме би тужилац обављао послове самосталног референта за план и анализу и израду и обрачун калкулација у сектору угоститељство почев од 15. септембра 2005. године, за које је предвиђен VI степен стручне спреме – економиста ; да је тужени 12. септембра 2005. године донео и објавио Правилник којим је укинуто радно место заменика генералног директора ; да је тужилац прихватио понуду и закључио са туженим анекс уговора о раду; да је, полазећи од утврђеног чињеничног стања, другостепени суд правилно применио одредбе члана 171. став 1. тачка 1 ) и став 2. и члана 172. Закона о раду , у вези са чланом 196. ст. 1. и 4. Устава, када је одбио тужбени захтев ; да је одредбом члана 171. став 1. тачка 1 ) Закона о раду прописано да послодавац може запосленом да понуди анекс уговора о раду ради премештаја на други одговарајући посао, због потреба процеса и организације рада, а ставом 2. истог члана да се одговарајућим послом сматра посао за чије се обављање захтева иста врста и степен стручне спреме који су утврђени уговором о раду ; да је одредбом члана 172. ста в 1. Зако на о раду прописано да је уз по нуду за закључење анекса уговора о раду послодавац дужан да запосленом у писаном облику достави и разлоге за понуду, рок у коме запосл ени тр еба да се изјасни о понуди и прав не последице кој е могу да настану одбијањем понуде ; да је другост епени суд закључио да је спорни анекс уговора о раду законит; да је тужилац премештен на послове самосталног референта за план и анализу и израду и обрачун калкулација због потреба организације рада јер је укинуто радно место заменик генералног директора, на коме је до тада радио ; да је понуда за закључење анекса уговора о раду садржала све потреб не елементе (разлози, рок, правне последице одбијања); да су послови на које је тужилац премештен одговарајући јер се за њих захтева иста врста и исти степен стручне спреме који су утврђени уговором о раду од 15. маја 2002. године, а коју тужилац има; да је стога правилно одбијен захтев за поништај анекса уговора о раду.
У образложењу пресуде Врховног касационог суда је даље наведено: да се р евизијским наводима указује да је другостепени суд погрешно применио материјално право када је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев, зато што није имао у виду да Правилник није ступио на правну снагу , у смислу члана 196. Устава , па није могао производити правно дејство, из чега следи да није укинуто радно место заменика генералног директора на коме је тужилац радио ; да по оцени Врховног касационог суда, нису основани ревизијски наводи о погрешној примени материјалног права ; да је одредбама члана 196. Устава утврђено да се закони и сви други о пшти акти објављују пре ступања на снагу (став 1.) , а ступају на снагу најраније осмог дана од дана објављивања, али могу да ступе на снагу и раније ако за то постоје нарочито оправдани разлози, који су утврђени приликом њиховог доношења (став 4.); да је тужени Правилник, к ојим је укинуто радно место заменика генералног директора, донео 12. септембра 2005. године и истог дана га објавио на огласној табли, чиме је поступио сагласно уставном начелу да се општи акти морају објавити пре њиховог ступања на снагу ; да је стога наведени Правилник био на снази 14. септембра 2005. године, када је закључен спорни анекс уговора о раду; да ревизијско указивање на одредбу члана 35. наведеног Правилника, к ојом је прописано да ступа на снагу даном доношења, Врховни касациони суд оцењује ирелевантним у ситуацији када је утврђено да је Правилник објављен; да је, према члану 196. став 4. Устава , могуће да оп шти акт уступи на с нагу пре осмог дана од дана објављивања ако за то постој е нарочито оправдани разлози , с тим да је постој ање ти х разло га иск ључиво о влашћен да цени Уставни суд , у смислу члана 167. став 1. Уста ва, а не суд опште или посебне надлежности ; да како у конкретном случају тужилац (нити било ко други) није поднео Уставном суду иницијативу за покретање поступка за оцену уставности и законитости Правилника, то је оцена да је Правилник био на снази 14. септембра 2005. године, када је закључен спорни анекс, заснована на утврђеној чиње ници да је Правилник 12. септембра 2005. године објављен.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 3. и 4.).
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05) (у даљем тексту: ЗОР) , релевантним за конкретан спор, било је прописано: да послодавац може запосленом да понуди измену уговорених услова рада (анекс уговора), између осталог, ради премештаја на други одговарајући посао, због потреба процеса и организације рада , да се о дговарајућим послом у смислу става 1. тач. 1) и 3) овог члана сматра посао за чије се обављање захтева иста врста и степен стручне спреме који су утврђени уговором о раду (члан 171. став 1. тачка 1) и став 2.); да је уз понуду за закључивање анекса уговора послодавац дужан да запосленом у писаном облику достави и разлоге за понуду, рок у коме запослени треба да се изјасни о понуди и правне последице које могу да настану одбијањем понуде (члан 172. став 1.); да је з апослени дужан да се изјасни о понуди за закључивање анекса уговора у року који одреди послодавац, а који не може бити краћи од осам радних дана (члан 172. став 2.); да се сматра да је запослени одбио понуду за закључивање анекса уговора ако се не изјасни у року из става 2. овог члана (члан 172. став 3.); да ако запослени прихвати понуду за закључивање анекса уговора, задржава право да пред надлежним судом оспорава законитост тог уговора (члан 1 72. став 4.).
Законoм о Уставном суду (109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15) прописано је: да кад Уставни суд утврди да општи акт или колективни уговор није у сагласности са законом, тај општи акт или колективни уговор престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику Републике Србије" (члан 58. став 3.); да с вако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта, у складу са правилима поступка у коме је појединачни акт донет (члана 61. став 1.); да се п редлог за измену коначног или правноснажног појединачног акта, донетог на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, може поднети у року од шест месеци од дана објављивања одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије", ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године (члана 61. став 2.); да ако се у поступку пред судом опште или посебне надлежности постави питање сагласности закона или другог општег акта са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, суд ће, ако оцени основаним такво питање, застати са поступком и покренути поступак за оцену уставности или законитости тог акта пред Уставним судом (члан 6 3.).
5. Ценећи наводе и разлоге којима се аргументују тврдње о повреди права на правично суђење и права на рад , Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом, у суштини, указује на произвољност закључка Врховног касационог суда да је поступак закључења анекса уговора о раду од 14. септембра 2005. године, којим је подносилац уставне жалбе са радног места заменика генералног директора премештен на радно место самостални референт за план и анализу и израду и обрачун калкулација у сектору угоститељство, спроведен на законит начин. Подносилац уставне жалбе нарочито истиче да Врховни касациони суд није одговорио на кључне ревизијске наводе, који су таксативно побројани у уставној жалби, због чега сматра да је, у конкретном случају, дошло и до повред е права на образложену судску одлуку, као елемент а права на правично суђење.
Стога Уставни суд сматра да, приликом оцене основаности навода о повреди наведених уставних права, заправо треба сагледати спроведени парнични поступак као јединствену целину и оценити да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или арбитрерна, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Поред наведеног, Уставни суд указује да је један од елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку, које подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку. При томе, оваква обавеза не значи да је суд дужан да у одлуци да детаљне одговоре на сва постављена питања и изнете аргументе. Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси. У конкретном случају се оспорава ревизијска пресуда којом се потврђује преиначујућа пресуд а другостепеног суда. Уставни суд указује да је, према пракси Европског суда за људска права, у таквој правној ситуацији, тачније приликом оцене да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде правичног суђења, неопходно сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке нижестепеног суда (видети пресуду у предмету Helle против Финске, представка број 157/1996/776/1977 од 19. децембра 1997. године, став 60.). У пресуди Van de Hurk против Холандије, од 19. априла 1994. године, Европски суд за људска права је , пак, истакао да обавеза суда да образложи своју одлуку и да узме у обзир аргументе странака не подразумева да суд мора детаљно да одговори на све наводе странака изнете у правном средству о коме одлучује, већ само оне које оцени правно релевантним. То се поготово односи на одлуке судова виших инстанци у којима се прихватају и користе аргументи нижих судова и разлози дати у одлукама које су оспорене, јер би у таквим околностима било неприкладно понављати in extenso разлоге за доношење одлуке .
Полазећи од изнетог, а имајући у виду садржину образложења оспорене ревизијске пресуде, Уставни суд је оценио да је Врховни касациони суд одговорио на одлучна питања и дао јасне и довољне разлоге за заузет став у погледу неоснованости тужбеног захтева подносиоца уставне жалбе. Како обавеза суда, а посебно ревизијског, да образложи одлуку не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете наводе у правном средству , Уставни суд је утврдио да је Врховни касациони суд прихватио све аргументе Апелационог суда у Београду, у којима је заузети правни став образложен на веома јасан, детаљан и уставноправно прихватљив начин.
Врховни касациони суд је, према томе, био у обавези да одговори само на оне ревизијске наводе које је оценио правно релевантним, а што је, по мишљењу Уставног суда, и учинио. С тим у вези, Врховни касациони суд је у образложењу оспорене пресуде полемисао најпре са правним закључком другостепеног суда да је тужени послодавац, у конкретном случају, поштовао процедуру за закључење анекса уговора о раду , утолико што је, након ступања Правилника на снагу, којим је радно место подносиоца уставне жалбе укинуто, упутио понуду за измену уговорених услова рада, у оквиру које је извршен његов премештај на друго радно место у оквиру нове систематизације , тачније на друге послове за чије обављање се захтева ла иста врста и степен стручне спреме као и у уговор у о рад у. Уставноправна прихватљивост оваквог закључка, по мишљењу Уставног суда, prima facie произлази из образложења оспорене ревизијске пресуде . Према утврђеном чињеничном стању, Правилник је ступио на снагу 12. септембра 2005. године, када је исти донет и објављен, истицањем на огласној табли. Подносилац уставне жалбе је понуду за измену уговорених услова рада прихватио (потписивањем анекса уговора о раду) у оквиру рока за изјашењење о понуди, који је био прописан одредбом члана 172. став 2. ЗОР. Разлог за понуду је било укидање радног места заменика генералног директора, чији је делокруг послова новом систематизацијом припојен радном месту помоћника генералног директора за туризам. Услови за заснивање радног односа на новом радном месту кореспондирали су са условима за заснивање радног односа на пословима на ко јима је подносилац уставне жалбе радио до измене систематизације.
Поред наведеног, Врховни касациони суд је посебно ценио аргументацију другостепеног суда у вези са чињеницом да је тужени у члан у 35. Правилника прописао да исти ступа на снагу даном доношења . Подносилац уставне жалбе је током парничног поступка (а то чини и у уставној жалби) указивао на неуставност завршне одредбе општег ак та, позивајући се на устаљену праксу Уставног суда. С тим у вези, Уставни суд потврђује да се кроз поступак за оцену уставности и законитости у више наврата изјаснио о неуставности завршних одредаба општих аката у којима је њихово ступање на снагу било вез ано за дан усвајања. Уставни суд је неуставност у таквим случајевима утврђивао у односу на одред бе члана 196. ст. 1. и 4. Устава, из разлога што Устав условљава ступање на снагу општег акта протеком одређеног рока од дана његовог објављивања, не везуј ући га за дан усвајања и не допушта јући да се општим актом таква могућност предвиди (видети, поред осталог, одлуке Уставног суда IУ-77/2008 од 27. новембра 2008. године, IУо-1483/2010 од 31. октобра 2012. године, IУо-817/2012 од 3. априла 2014. године).
Врховни касациони суд је прихватио становиште Апелационог суда у Београду да оцену уставности завршне одредбе Правилника може ценити само Уставни суд , у оквиру своје Уставом утврђене надлежности. Такво закључивање парничних судова Уставни суд не сматра произвољним. Наиме, Уставни суд полази од тога да, сагласно члану 1. Закона о парничном поступку, није у надлежности парничног суда да оцењује да ли су одредбе општег акта о његовом ступању на снагу сагласне са Уставом. Подносилац уставне жалбе је могао, уколико је сматрао да завршна одредба Правилника није у сагласности са Уставом, да поднесе Уставном суду иницијативу за покретање поступка у коме би се утврдила евентуална неуставност те одредбе (Уставни суд је овак во становиште први пут изнео у Решењу Уж-911/2012 од 20. новембра 2014. године).
У вези са напред изнетим, ваља указати и на то да одлука Уставног суда којом је утврђено да један закон или други општи акт, односно поједине његове одредбе нису у сагласности са Уставом и законом, има две врсте правног дејства. Таква одлука најпре делује erga omnes, у складу са одредбом члана 166. став 2. Устава, по којој су одлуке Уставног суда коначне, извршне и општеобавезујуће. Потом остварује појединачно дејство према доносиоцу закона, односно другог општег акта, затим према субјектима који су га извршавали (спроводили), а на крају и према појединцима на које се тај акт непосредно примењивао. Сагласно одредбама члана 61. Закона о Уставном суду, свако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом донетим на основу закона или другог општег акта за који је утврђено да је несагласан Уставу и закону, има право да од доносиоца појединачног акта тражи измену тог појединачног акта, у складу са правилима поступка у коме је појединачни акт донет. Подношење захтева за измену појединачног акта јесте обавезујући правни пут у правцу отклањања евентуалних последица које је примена неуставног закона, односно општег акта, произвела. С тим у вези, уколико такав захтев није поднет у законом прописаном року (шест месеци од дана објављивања одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије", ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године), по оцени Уставног суда, наступа преклузија (губитак) права да се у законом утврђеној процедури захтева и отклањање последица које је примена закона или другог оштег акта несагласног Уставу, односно закону, произвела (видети Одлуку Уставног суда Уж-5055/2013 од 18. јула 2013. године) .
Следом изнетог, Уставни суд налази да се оцена уставности једног општег акта не може свести на решавање претходног питања у редовном судском поступку, посебно не у ситуацији у којој би евентуална неуставност општег акта или неке његове одредбе могла за последицу имати измену појединачног акта који је применом неуставног општег акта донет. Тиме би се, по мишљењу Уставног суда, учинила беспредметном обавезујућа законска процедура, тачније правни пут за отклањање евентуалних штетних последица које је примена неуставног закона, односно општег акта, произвела.
Уставни суд такође има у виду да је одредбом члана 63. Закона о Уставном суду прописано да ако се у поступку пред судом опште или посебне надлежности постави питање сагласности закона или другог општег акта са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, суд ће, ако оцени основаним такво питање, застати са поступком и покренути поступак за оцену уставности или законитости тог акта пред Уставним судом. Из документације која је приложена уз уставну жалбу произлази да подносилац уставне жалбе током поступка није указивао на неопходност да завршну одредбу Правилника оцени Уставни суд. Насупрот томе, подносилац уставне жалбе је, по мишљењу Уставног суда, неуставност члана 35. Правилника истицао као чињеницу коју не треба посебно доказивати, позивајући се на праксу Уставног суда. Поред наведеног, Уставни суд је мишљења и да евентуално утврђивање неуставности одредбе члана 35. Правилника, само по себи, не би могло значити да Правилник никада није ступио на снагу, какво је гледиште подносиоца уставне жалбе.
Што се осталих ревизијских навода тиче , за које подносилац уставне жалбе тврди да нису били предмет посебне оцене Врховног касационог суда, Уставни суд још једном указује на став да обавеза суда, а посебно ревизијског, да образложи одлуку не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете наводе у правном средству. У том контексту, Уставни суд сматра да је правни став Апелационог суда у Београду, који је у целини прихваћен од стране Врховног касационог суда, резултат уставноправно прихватљивог чињеничног и правног закључивања, које је за резултат имало правилну примену меродавног материјалног права. По мишљењу Уставног суда, нема произвољности у следећим оцен ама Апелационог суда у Београду: да припајање послова радног места заменика генералног директора делокругу послова помоћника генералног директора за туризам представља један вид организационе промене која за последицу може имати укидање радног места; да предност у распоређивању на радно место помоћника генералног директора, због вишег степена стручне спреме подносиоца уставне жалбе у односу на његовог колегу који је на то место постављен, нема значаја, имајући у виду да је подносилац уставне жалбе премештен на посао који се, у смислу члана 171. став 2. ЗОР, сматра одговарајућим; да подносилац уставне жалбе није пружио адекватне доказе на околност да је на радно место самосталног референта за план и анализу и израду и обрачун калкулација у сектору угоститељство премештен из шиканозних разлога и да тако нешто није било оправдано потребама процеса и организације рада, посебно код чињенице да је на том радном месту радио све до закључења новог анекса уговора о раду од 22. фебруара 2014. године (скоро девет година).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев2. 1674/15 од 16. децембра 2015. године нису повређена права подноси оца уставне жалбе на правично суђење и на рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава , те је сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке .
6. Када је реч о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд подсећа да до ускраћивања овог права може, пре свега, доћи због неједнаког поступања судова највише инстанце у истим чињеничним и правним ситуацијама.
Подносилац уставне жалбе је на околност неједнаког поступања доставио следеће судске одлуке: пресуду Врховног касационог суда Рев2. 795/11 од 20. септембра 2012. године, којом је одбијена као неоснована ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 5997/10 од 19. новембра 2010. године; пресуду Врховног суда Србије Рев2. 1025/03 од 10. децембра 2003. године, којом је одбијена као неоснована ревизија туженог изјављена против пресуде Окружног суда у Зајечару Гж1. 513/03 од 26. марта 2003. године; пресуду Апелационог суда у Београду Гж1. 4621/10 од 14. априла 2010. године, којом је преиначена пресуда Општинског суда у Шапцу П1. 200/09 од 28. септембра 2009. године и усвојен тужбени захтев тужиоца; пресуду Апелационог суда у Нишу Гж1. 2131/11 од 4. новембра 2011. године, којом је потврђена пресуда Основног суда у Нишу П1. 2013/10 од 2. децембра 2010. године.
Уставни суд најпре констатује да пресуда Врховног суда Србије Рев2. 1025/03 од 10. децембра 2003. године, prima facie, не може представљати доказ о различитом поступању, из разлога што је предмет спора који је окончан том пресудом био поништај решења о престанку радног односа по основу тзв. технолошког вишка.
С друге стране, пресуде Апелационог суда у Београду и Апелационог суда у Нишу не могу представљати доказ да је Врховни касациони суд повредио право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права, имајући у виду да је оспорена ревизијска пресуда донета у поступку по ванредном правном средству, чији је циљ управо да обезбеди јединствену примену права. Међутим, и поред тога, Уставни суд констатује да између спорова који су правноснажно окончани приложеним другостепеним пресудама и спора који је окончан оспореном ревизијском пресудом не постоји чињенични, а самим тим, ни правни идентитет. Наиме, у првом случају (предмет окончан пресудом Апелационог суда у Београду) , парнични судови су утврдили да је тамошњи тужилац спорним анексом уговора о раду распоређен на радно место кој е се, у смислу члана 171. став 2. ЗОР, не може сматрати одговарајућим, док су у другом случају (предмет окончан пресудом Апелационог суда у Нишу) парнични судови утврдили да је тужилац, непуна два месеца након закључења оспореног анекса уговора о раду, упућен на плаћено одсуство, из чега је изведен закључак да стварна потреб а за распоређивање тужиоца на ново радно место заправо ни је постојал а.
На крају, Уставни суд констатује да се и у предмету који је окончан пресудом Врховног касационог суда Рев2. 795/11 од 20. септембра 2012. године не може говорити о чињеничном и правном идентитету, из разлога што је тужиља распоређена на радно место чије су послове већ обављали други извршиоци, што је за последицу имало њено проглашење за технолошки вишак два месеца након закључења спорног анекса уговора о раду.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у односу на истакнуту повреду права на једнаку заштиту права јер нису испуњен е Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
У односу на истакнуту повреду начела забране дискриминације из члана 21. и начела судске заштите људских и мањинских права и слобода из члана 22. Устава, Уставни суд и овом приликом истиче да је реч о начелима у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, тако да иста не могу бити основ за изјављивање уставне жалбе.
7. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) , члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.