Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Горан П. Илић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. М . из Лајковца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. октобра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба М. М . и утврђује да je решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 637/15 од 2. децембра 2015. године и решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 2/16 од 6. јануара 201 6. године повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредб ом члана 31. став 2. Устава Републике Србије .
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М . из Лајковца је , 8. фебруара 2016. године, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 637/15 од 2. децембра 2015. године и решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 2/16 од 6. јануара 2016. године, због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је против истих аката, због повреде истог Уставом зајмеченог права, поднео Уставном суду још једну уставн у жалб у, и то 17. фебруара 2016. године, преко пуномоћника М. М. Ж, адвоката из Београда.
Уставни суд је, имајући у виду да исти подносилац оспорава исте акте, поводом обе уставне жалбе формирао један предмет, ради вођења јединственог поступка.
Подносилац у уставној жалби наводи да у поступку који се против њега води пред Посебним одељењем Вишег суд а у Београду „ни после скоро седам година није одлучено о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка“ и да се за све време трајања кривичног поступка налази у притвору „чиме је дужина трајања притвора одавно изван граница најкраћег неопходног времена како то Устав прописује и претворила се у казну пре доношења судске одлуке о кривици“.
Подносилац даље наводи да су „решења о продужењу притвора и разлози за њих типизирани и шаблонски, тако да је обавезна контрола притвора, конкретно мера забране напуштања стана која је Закоником о кривичном поступку изједначена са мером притвора, само формална и неделотворна“.
Подносилац уставне жалбе сматра да притвор према њему дуго траје и посебно истиче:
- да су надлежни судови „пропустили да тачно и одређено изнесу на који начин узнемирење јавности може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“, те да узнемирење јавности „не може трајати у недоглед“;
- да у оспореним решењима нису наведени релевантни разлози и да „после седам година у односу на њега сигурно више не стоје, будући да притворски основ из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку протоком времена губи на интензитету“;
- да се у „свим решењима јављају идентична копирана образложења са главним аргументом да долази до узнемирења јавности“;
- да су првоокривљеном („који је под оптужењем да је организатор групе и наручилац убиства“) и другоокривљеном („који је под оптужењем да је извршио убиство“) укинути разлози за притвор по наведеном законском основу из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, а једино остају њему, као трећеокривљеном који је „под сумњом да је дао своју полицијску униформу“;
- да је за седам година трајања поступка судеће веће пет пута промењено „што је поступак увек враћало на почетак“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног права, поништи оспорено другостепено решење и „наложи надлежним правосудним органима Републике Србије да укину меру забране напуштања стана и одмах га пусте на слободу“, те донесе „одлуку о накнади штете“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду - Посебно одељење Су. VIII 43 број 23/2018 о д 16. маја 2018. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду - Посебно одељење, у предмету К.По1. 218/10, се у време подношења уставне жалбе водио кривични поступак против подносиоца и још осам оптужених лица, по оптужници Тужилаштва за организовани криминал Кт.С. 7/09 од 2. октобра 2009. године.
Оптужница је подигнута након што је за шест месеци спроведена истрага против подносиоца уставне жалбе и других лица због више кривичних дела, а ступила је на правну снагу 26. новембра 2009. године када су одбијени приговори оптужених и њихових бранилаца .
Подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 3. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика и кривично дело тешко убиство из члана 114. тач. 1) и 5) у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Из одговора Вишег суда у Београду од 16. маја 201 8. године, поред осталог, произлази : да је главни претрес од јануара 2010. године до 16. маја 2018. године заказан укупно 180 пута, а да није одржан , поред осталих разлога, 11 пута због недоласка бранилаца и оптужених, четири пута због отказивања пуномоћја браниоцима од стране оптужених и 13 пута због обуставе рада адвоката; да је током трајања поступка поднето укупно 46 захтева за изузеће, од чега је 11 захтева поднео подносилац уставне жалбе; да је председник судећег већа 16. јуна 2015. и 12. јула 2017. године предлагао да се главни претрес закаже и током лета, али да су браниоци оптужених ове предлог е одбили; да је поступак више пута раздвајан, те да су поступци против свих оптужених поново спојени 27. фебруара 2018. године.
У предмету Вишег суда у Београду К.По1. 218/10 кривични поступак је четири пута почео да тече изнова, и то : 1. марта 2012. године због доношења новог Законика о кривичном поступку , 28. јула 2014. године због промене председника судећег већа , 1. октобра 2015. године због измене члана судећег већа и 30. марта 2018. године због промене председника судећег већа.
Кривични поступак у предмету Вишег суда у Београду К.По1. 218/10 је 16. маја 2018. године и даље био у фази главног претреса.
Б) Чињенице и околности које се односе на лишење слободе подносиоца уставне жалбе (мера притвора и мера забране напуштања стана)
Подносилац уставне жалбе је до дана подношење уставне жалбе (17. фебруар 2016. године) био лишен слободе скоро седам година (рачунајући од 9. априла 2009. године када је лишен слободе), од чега је провео у притвору скоро пет година, а у „кућном притвору“ скоро две године.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Ваљеву Ки. 24/09 од 9. априла 2009. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) тада важећег Законика о кривичном поступку. Притвор је током истражног поступка и након подизања оптужнице продужаван на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 2), 3) и 4) раније важећег Законика, а од 15. јануара 2012. године (када је почео је да се примењује нови Законик о кривичном поступку у поступцима за кривична дела за која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности), притвор према подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу одредаба члана 211. став 1. тач . 3) и 4) Законика о кривичном поступку. Последњи пут пре укидања, притвор је према подносицу уставне жалбе продужен из разлога прописаног одредбом тачке 4) члана 211. став 1. Законика о кривичном поступку.
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 104/14 од 6. марта 2014. године је према подносиоцу уставне жалбе одређена мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора, којом мером му је замењена мера притвора.
Наведена мера је према подносиоцу потом више пута продужавана.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе је према подносиоцу мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора продужена оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 637/15 од 2. децембра 2015. године (ст. 1. и 2. изреке). Наведеним решењем је такође: подносилац упозорен да против њега може бити одређен притвор ако прекрши изречену забрану и ако не поступи на начин како му је наложено тим решењем (став 3. изреке); одређено да изречена мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе , с тим што је суд дужан да свака три месеца испита да ли је даље трајање мере оправдано (став 4. изреке); одређено да ће контролисање поштовања изречене мере применом електронског надзора уређајем за лоцирање подносиоца обављати Управа за извршење кривичних санкција Министарства правде Републике Србије (став 5.).
У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено:
- да „из списа предмета произлази постојање оправдане сумње да је оптужени М. М . као припадник организоване криминалне групе, која је у дужем временском периоду предузимала радње извршења најтежих облика кривичних дела са елементима насиља, као један од саизвршилаца, предузео радње извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114. тач. 1) и 5) у вези са чланом 33. Кривичног законика, и то по претходном договору, на подмукао начин и из безобзирне освете, тако што је као активни полицијски службеник, према наводима оптужнице, саизвршиоцима ставио на располагање униформу и опрему којом је био задужен, ради извршења кривичног дела убиство“; да постоји оправдана сумња да је наведено кривично дело „праћено највишим степеном насиља које је извршено на крајње безобзиран начин, у насељеном делу града, при чему су оптужени након извршења дела желели да створе утисак да је ово кривично дело извршено од стране припадника полиције“; да „наведене околности по оцени овог већа не представљају само квалификаторне околности и елементе бића кривичног дела за која се оптужени терете, већ управо оне околности које извршено кривично дело чине таквим да начин извршења превазилази уобичајени начин извршења квалификованог облика кривичног дела убиство , које околности су и довеле до узнемирења јавности и стварања несигурности код грађана , а које узнемирење уз чињеницу да је оптужени М. М, према оправданој сумњи, у тренутку предузимања инкриминисаних радњи био полицијски службеник, и даље може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка“.
Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је оспореним решењем Кж2.По1. 2/16 од 6. јануара 2016 . године одбио као неосноване жалб е подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца изјављене против првостепеног решења, нашавши да је „првостепени суд у образложењу побијаног решења дао јасне и убедљиве разлоге због чега сматра да начин извршења кривичних дела за које постоји оправдана сумња да је окривљени извршио превазилази уобичајени начин извршења квалификованог облика кривичног дела убиство, које околности су и довеле до узнемирења јавности и стварање несигурности код грађана које је таквог квалитета да и уз проток времена може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“ и да је „првостепени суд дао адекватно образложење о разлозима због којих налази да је мера забране напуштања стана нужна мера за обезбеђење несметаног вођења кривичног поступка и због чега се у конкретном случају иста сврха не може постићи блажом мером…“.
Из одговора Вишег суда у Београду – Посебно одељење од 16. маја 2018. године произлази да је према подносиоцу уставне жалбе мера забране напуштања стана уз електронски надзор укинута 7. марта 2016. године решењем тог суда К.По1. 218/10 .
В) Чињенице и околности које се односе на раније поднете уставне жалбе подносиоца Уставном суду
Подносилац уставне жалбе је пре подношења ове уставне жалбе, поднео Уставном суду три уставне жалбе због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава против решења којима му је притвор продужаван у кривичном поступк у који се против њега води у предмету Вишег суда у Београду К.По1. 218/10 , и то:
1) 3. јануара 2012. године, која је заведена под бројем Уж-213/2012;
2) 26. марта 2012. године, која је заведена под бројем Уж- 2814/2012 ;
3) 16. децембра 2013. године, која је заведена под бројем Уж-11092/2013.
Уставни суд је спојио списе предмета Уж-2814/2012 списима предмета Уж-213/2012, ради вођења јединственог поступка и доношења једне одлуке , имајући у виду да је у наведеним предметима исти подносилац оспорио решења о продужењу притвора која су донета у истом кривичном поступку.
Уставни суд је у предмету Уж-213/2012 дана 25. октобра 2012. године донео О длуку којом је одбио као неосновану уставну жалбу М . М . (изјављену против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 635/11 од 16. децембра 2011. године и Кв.По1. 94/12 од 13. фебруара 2012. године , као и решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 89/12 од 9. марта 2012. године) у односу на, поред осталог, истакнуту повреду права из члана 31. Устава, док је у преосталом делу уставну жалбу одбацио . Уставни суд је приликом доношења наведене одлуке, пошао од последњег донетог решења - решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 89/1 од 9. марта 2012. године (којим је одбијена је као неоснована, поред осталих, жалба подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца изјављена против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 94/12 од 13. фебруара 2012. године којим му је притвор продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 3) и 4) ЗКП). Подносилац се до дана подношења уставне жалбе у предмету Уж-213/2012 (26. март 2012. године) налазио у притвору скоро три године ( рачунајући од 9. априла 2009. године, када је лишен слободе до 26. марта 2012. године, када је поднео уставну жалбу). Уставни суд је у наведеној одлуци оценио да су „судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу“.
Уставни суд је у предмету Уж-11002/2013 дана 21. јануара 2016. године донео О длуку којом је усвојио уставну жалбу М. М . (изјављену против решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 479/13 од 6. децембра 2013. године) у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 2. Устава, док је у преосталом делу уставну жалбу одбацио. Уставни суд је приликом доношења наведене одлуке оцењивао, пре свега, период трајања притвора од 9. марта 2012. године (након доношења последњег оспореног решења пред Уставним судом у предмету Уж-213/2012 - решење Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. од 9. марта 2012. године) до 16. децембра 2013. године ( када је поднета уставна жалба у предмету Уж-11002/2013). Уставни суд је у наведеној одлуци утврдио да је у наведеном периоду према подносиоцу уставне жалбе притвор продужаван 11 пута на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 3) и 4) ЗКП. Уставни суд је даље утврдио да су редовни судови константно, током целог периода контроле притвора понављали потпуно исте формулације, тако да је образложење преписивано из решења у решење и служило као основ за продужење притвора скоро две године, без навођења нових разлога због којих је продужење притвора према подносиоцу неопходно (и то, за тачку 4) става 1. члана 211. ЗКП: да је за кривично дело тешко убиство прописана казна затвора у трајању од 30 до 40 година, односно преко 10 година затвора, а да „у конкретном случају постоје посебно тешке околности под којима је поменуто кривично дело извршено“; да се „те околности, по оцени већа, огледају у постојању оправдане сумње да је оптужени М.Л. поменуто кривично дело извршио као организатор криминалне групе, чији су чланови постали између осталог и оптужени З.Ј. и оптужени М. М, да је ( према наводима оптужнице) дело унапред планирано, што указује на добру организованост учинилаца, да је праћено највишим степеном насиља и извршено на крајње безобзиран начин у насељеном делу града у прометној улици, те да (постоји оправдана сумња) су оптужени након извршења дела желели да створе утисак да је кривично дело извршено од стране припадника полиције, што је створило осећање несигурности код грађана, односно сам начин извршења кривичног дела, али и последице (извршења) тог кривичног дела довели су до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка, због чега је оправдано њихово даље задржа вање у притвору по овом основу“). Уставни суд је у наведеној одлуци, позивајући се на праксу Европског суда за људска права, стао на становиште да надлежни судови нису узели у обзир чињеницу да су првобитно наведени општи разлози иако у почетку релевантни, све мање и мање довољни са протеком времена, те да су надлежни судови након протека времена морали да додатно образложе и употпуне разлоге због којих сматрају да је притвор према подносиоцу и даље основан. Стога је Уставни суд у наведеној одлуци оценио да је „редовни суд у оспореном решењу, пропустивши да истакне конкретне чињенице и ослањајући се искључиво на тежину кривичног дела и последице које су наступиле, продужио притвор према подносиоцу уставне жалбе из разлога који, иако у почетку релевантни, се не могу сматрати и довољним да оправдају трајање притвора“.
Виши суд у Београду –Посебно одељење је 8. јула 2013. године примио допис браниоца подносиоца уставне жалбе уз који је „достављена петиција са више од 700 оригиналних потписа грађана Лајковца, који се залажу да се према окривљеном М . М . укине притвор у коме се налази већ више од 4 (четири) године“.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чије повреде се указује у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); д а после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен ( став 3.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/213, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка, поред осталих, забрана напуштања стана (члан 188. став 6.); да ће приликом одређивања мера из члана 188. овог законика, орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, да у случају потребе, орган поступка може одредити две или више мера из става 1. овог члана и да ће се мера из става 1. овог члана укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 189. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 2. став 1. тачка 23) ЗКП израз „лишење слободе“ има следеће значење: хапшење, задржавање, забрана напуштања стана, притвор и боравак у установи који се, у складу са овим закоником, урачунава у притвор.
Услови за одређивање мере забране напуштања стана прописани су чланом 208. ЗКП и то: да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, или околности предвиђене у члану 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) овог законика, суд може забранити окривљеном да без одобрења напусти стан у којем борави и одредити услове под којима ће боравити у стану, као што су забрана окривљеном да користи телефон и интернет или да прима друга лица у стан (став 1.); да изузетно од става 1. овог члана, окривљени може и без одобрења напустити свој стан ако је то неопходно ради хитне медицинске интервенције у односу на њега или лице са којим живи у стану, односно ради избегавања или спречавања озбиљне опасности по живот или здравље људи, односно имовину већег обима и да је окривљени дужан да о напуштању стана, разлогу и месту на којем се тренутно налази, без одлагања обавести повереника из органа управе надлежног за извршење кривичних санкција (став 2.).
Одредбама члана 209. ЗКП је прописано: да о одређивању мере из члана 208. став 1. овог законика одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности (став 1.); да у току истраге образложено решење о одређивању, продужењу или укидању мере из става 1. овог члана доноси судија за претходни поступак, а после подигнуте оптужнице веће, да ако меру није предложио јавни тужилац, а поступак се води за кривично дело за које се гони по службеној дужности, суд ће пре доношења одлуке затражити мишљење јавног тужиоца (став 2.); да ће се окривљени у решењу о изрицању мере из става 1. овог члана упозорити да се против њега може одредити притвор ако прекрши изречену забрану (став 3.); да мера из става 1. овог члана може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе и да је суд дужан да свака три месеца испита да ли је даље трајање мере оправдано (став 4.); да против решења којим се одређује, продужава или укида мера из става 1. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, да јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање мере и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Контрола поштовања мере забране напуштања стана прописана је чланом 190. ЗКП, и то: да суд може наложити да се према окривљеном коме је одређена мера из члана 188. тачка 6) овог законика примени електронски надзор ради контролисања поштовања ограничења која су одређена (став 1.); да уређај за лоцирање - одашиљач, на зглоб руке или ноге окривљеног, односно на други начин причвршћује стручно лице, које при том окривљеном даје детаљна упутства о начину рада уређаја и да стручно лице рукује уређајем којим се даљински прати кретање окривљеног и његов положај у простору – пријемник (став 2.); да електронски надзор обавља орган државне управе надлежан за извршење кривичних санкција или други државни орган одређен законом (став 3.).
Одредбом члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбама члана 114. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 и 94/16) прописано је кривично дело тешко убиство и то тако што је за облик овог кривичног дела из тачке 1) и 5) овог члана запрећена казна затвора од најмање десет година или затвор од тридесет до четрдесет година.
5. Уставни суд, пре свега, констатује да подносилац уставне жалбе оспорава решења којима је према њему правноснажно продужена мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора.
Такође, Уставни суд констатује да подносилац у односу на оспорена решења истиче повреду права на ограничено трајање притвора.
Уставни суд указује да мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора несумњиво представља лишење слободе, имајући у виду степен ограничења који код ове мере постоји, односно да се по интензитету ограничења не разликује од мере притвора, без обзира на боље услове (у смислу наведеног видети, поред осталих: пресуду Великог већа у предмету Buzadji против Републике Молдавије, број 23755/07 од 5. јула 2016. године, ст. 103-110; Одлуку Уставног суда у предмету Уж-9137/2014 од 21. децембра 2017. године, тачка 5. образложења).
Истовремено, Уставни суд указује и да је у наведеној Одлуци Суда у предмету Уж-9137/2014, уважавајући праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) , стао на становиште да се одредбе члана 31. Устава имају применити и на трајање мере забране напуштања стана, при чему се трајање наведене мере има ценити заједно са трајањем мере притвора као укупног периода лишења слободе ( цитирана пресуда у предмету Lavents против Летоније, ст. 65. и 66.), те да дужина укупног трајања лишења слободе које неће довести до повреде права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере и показују посебну хитност у вођењу поступка ( цитиране пресуд е ЕСЉП у предметима: Lavents против Летоније, ст. 70. и 71; Buzadji против Републике Молдавије, став 113.).
6. У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је подносилац до подношења уставне жалбе 17. фебруара 201 6. године био лишен слободе скоро седам година ( од чега је у притвору провео скоро пет година, а у „кућном притвору“ скоро две године).
Уставни суд је даље утврдио да је „кућни притвор“, односно мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора према подносиоцу уставне жалбе продужена због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело злочиначко удруживање и кривично дело тешко убиство у саизвршилаштву.
Поред постојања оправдане сумње да је подносилац извршио наведена кривична дела, Виши и Апелациони суд у Београду су у оспореним решењима утврдили да постоји законски основ из тачке 4) члана 211. став 1. ЗКП, односно да је за кривично дело тешко убиство које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, а да су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка и као разлоге навели:
1) да постоји оправдана сумња да је подносилац, као припадник организоване криминалне групе која је у дужем временском периоду предузимала радње извршења најтежих облика кривичних дела са елементима насиља, и као један од саизвршилаца, предузео радње извршења кривичног дела тешко убиство, по претходном договору, на подмукао начин и из безобзирне освете, тако што је као активни полицијски службеник саизвршиоцима ставио на располагање униформу и опрему којом је био задужен, ради извршења кривичног дела убиство;
2) да постоји оправдана сумња да је наведено кривично дело „праћено највишим степеном насиља које је извршено на крајње безобзиран начин, у насељеном делу града, при чему су оптужени након извршења дела желели да створе утисак да је ово кривично дело извршено од стране припадника полиције“;
3) да наведене околности „не представљају само квалификаторне околности и елементе бића кривичног дела за која се оптужени терете, већ управо оне околности које извршено кривично дело чине таквим да начин извршења превазилази уобичајени начин извршења квалификованог облика кривичног дела убиство“.
Виши и Апелациони суд у Београду су закључили да су наведене „околности и довеле до узнемирења јавности и стварања несигурности код грађана, а које узнемирење уз чињеницу да је оптужени М. М, према оправданој сумњи, у тренутку предузимања инкриминисаних радњи био полицијски службеник, и даље може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка“.
Уставни суд констатује да су надлежни судови наводили потпуно идентичне разлоге и приликом продужења мере притвора према подносиоцу, а која мера је претходила „кућном притвору“, односно током целокупног периода његовог лишења слободе по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП.
Уставни суд указује да је у својој Одлуци Уж-11002/2013 од 21. јануара 201 6. године (којом Одлуком је усвојио претходно изјављену уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је повређено право на ограничено трајање притвора ) утврдио: да су „редовни судови понављали потпуно исте формулације приликом контроле притвора, тако да је образложење преписивано из решења у решење и служило као основ за продужење притвора током 21 месец, дакле скоро две године“, односно да се у „првостепеном решењу, које је потврђено оспореним другостепеним рeшењем, а које је донето након што се подносилац уставне жалбе већ четири године и скоро осам месеци непрекидно налазио у притвору, не мења се чак ни ред речи у реченици, већ се преписују идентични разлози за продужење притвора, без навођења нових разлога због којих је продужење притвора према подносиоцу неопходно“, те је Уставни суд оценио да „надлежни судови нису узели у обзир чињеницу да су првобитно наведени општи разлози иако у почетку релевантни, све мање и мање довољни са протеком времена“ и да су „након протека времена морали да додатно образложе и употпуне разлоге због којих сматрају да је притвор према подносиоцу и даље основан“.
Имајући у виду чињеницу да су надлежни судови у оспореним решењима којима је према подносиоцу уставне жалбе продужена мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора поново навели идентичне разлоге као и приликом продужења мере притвора, Уставни суд налази да су образложења оспорених судских решења непотпуна.
Наиме, и поред чињенице да боравак у „кућном притвору“ подразумева мања ограничења и мањи степен непријатности за појединца него боравак у притвору у установи затвореног типа, Уставни суд понавља да је у горе цитираној Одлуци Суда у предмету Уж-9137/2014, у потпуности прихватајући праксу Европског суда за људска права, стао на становиште да се исти критеријуми примењују за целокупни период лишења слободе, без обзира на место где је подносилац притворен, односно да ли је под мером притвора или „кућног притвора“, односно мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора (видети, поред осталих, цитирану пресуду ЕСЉП у предмету Buzadji против Молдавије, ст. 111, 112, 113, 114.).
Поред наведеног, Уставни суд констатује да у оспореним решењима надлежни судови нису навели конкретне чињенице и околности које указују да је заиста дошло до узнемирења јавности, односно како оне озбиљно и непосредно угрожавају несметано и правично вођење кривичног поступка. Тачније, надлежни судови су пропустили да утврде конкретне чињенице које указују да услед начина извршења и тежине последице кривичн их дела за које се подносилац сумњичи, и даље постоји одговарајућ и степен узнемирења јавности, те на који начин је угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да је бранилац подносиоца уставне жалбе још у јулу 2013. године доставио Вишем суду у Београду петицију са више од 700 потписа грађана Лајковца који су се залагали да се према подносиоцу укине мера притвора.
Уставни суд је оценио да из образложења оспорених решења произлази да је према подносиоцу уставне жалбе „кућни притвор“ продужен искључиво због тежине кривичних дела која су му стављена на терет, а не и због поуздано утврђених разлога који објективно указују да постоји узнемирење јавности које угрожава несметано вођење кривичног поступка . У том смислу, Уставни суд указује да је Европски суд за људска права стао на становиште да се „опасност угрожавања јавног реда и мира не може извести само из тежине кривичних дела или из оптужбе стављене на терет окривљеном“ (Letellier против Француске, од 26. јуна 1991. године, став 51.), нагласивши такође да се „овај основ за притвор не може образложити позивањем само на апстрактну тежину кривичног дела“ (Kemmache против Француске, од 27. новембар 1991. године, став 52.). Редовни судови дакле морају водити рачуна о приступу који захтева Европски суд за људска права код процене довољних и релевантних околности, што подразумева да се узнемирење јавности не може извести само из тежине кривичног дела, нити се може везати за околности које су евентуално постојале у времену које знатно претходи одлучивању о даљем лишењу слободе окривљеног лица. У том смислу Уставни суд наглашава да су надлежни судови, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење мере притвора и „кућног притвора“, посебно у ситуацији када се те мере више пута продужавају, дужни да посебно образложе разлоге за своју одлуку у сваком појединачном случају, односно да на задовољавајући начин објасне зашто је лишење слободе и даље неопходно и да дају детаљне разлоге (пресуда Kurt против Турске, број 24276/94, од 25. маја 1998. године и Bayorkina против Русије, број 69481/01, од 27. јула 2006. године) који не смеју бити идентични и стереотипни, већ поткрепљени новим чињеницама (пресуда Mansur против Турске, од 8. јуна 1995, став 55.).
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су редовни судови у оспореним решењима, пропустивши да истакну конкретне чињенице и ослањајући се искључиво на тежину кривичног дела и последице које су наступиле, продужили меру забране напуштања стана уз примену електронског надзора према подносиоцу уставне жалбе из разлога који се , иако у почетку “релевантни“, не могу сматрати и „довољним“ да оправдају лишење слободе подносиоца од скоро седам година.
У овим околностима није ни потребно да Уставни суд посебно испитује да ли су редовни судови показали посебну ревност у вођењу поступка.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбом члана 31. став 2. Устава.
Уставни суд је оценио је да је, иако је подносилац уставне жалбе тражио да се утврди право на накнаду нематеријалне штете, само утврђивање повреде права довољно да се постигне адекватна правична сатисфакција подносиоцу.
Уставни суд оспорена решења није поништио имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера, те да је мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора укинута 7. марта 2016. године решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 218/10.
Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу усвојио.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.