Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М . А . из Врбаса , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. септембра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. А . изјављена против пресуде В рховног касационог суда Рев. 246/15 од 4. фебруара 2016. године због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. А . из Врбаса поднео је Уставном суду, 30. јуна 2016. године, уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев. 246/15 од 4. фебруара 2016. године, због повреде начела и права из чл. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36 , 58. и 59. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом оспорена је ревизијска пресуда којом је коначно одлучено о тужбеном захтеву тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, за накнаду материјалне и нематеријалне штете по основу рехабилитационог обештећења. Повреду права на правично суђење подносилац образлаже наводима о погрешној примени и тумачењу материјалног права приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете и основаности тужбеног захтева за накн аду материјалне штете, као и битној повреди одредаба парничног поступка, наводећи да су разлози о битним чињеницама нејасни и противречни. Према наводима подносиоца, Врховни касациони суд није ни разматрао његову ревизију и приликом одмеравања висине накнаде нематеријалне штете није ценио све релевантне околности. Подносилац је истакао да ревизијски суд није узео у обзир физичке болове и страх који је он трпео и да му није досудио накнаду и по тим основима, као и да је неприхватљива и констатација суда да је сама рехабилитација њему довољна као сатисфакција. Повреду начела забране дискриминације, права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење, и права на једнаку заштиту права подносилац заснива на наводима о неједнаком поступању судова приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, као и о праву рехабилитованог лица на накнаду материјалне штете. Према наводима подносиоца, судови досуђују знатно мањи новчани износ на име накнаде штете рехабилитованим лицима (Голооточанима) него другим лицима која су неосновано лишена слободе и појединим наследницима рехабилитованих лица. Подносилац је истакао да се рехабилитованим лицима досуђује накнада штете која у просеку износи 1.976,00 динара за један дан лишења слободе, док се другим лицима која су неоправдано лишена слободе досуђује накнада у износу од чак 10.000,00 динара по дану. У прилог томе, подносилац се позвао на случај генерала Т. (достављајући уз уставну жалбу новински чланак), као пример у коме је досуђена екстремно висока накнада штете, као и на одлуку „Апелационог суда Гж. 4895/10“ којом је М. В. због неоснованог лишења слободе досуђена накнада штете у висини од 6.470,00 динара по дану. Такође, позвао се и на пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 3108/14 од 27. априла 2016. године којом је правноснажно одлучено о тужбеном захтеву наследника рехабилитованог лица на накнаду нематеријалне штете. У вези са наводима о неједнаком поступању судова приликом одлучивања о праву на накнаду материјалне штете, подносилац је указао на ставове Апелационог суда у Новом Саду поводом тог правног питања, а који су изражени у пресудама Гж. 4864/13 од 19. фебруара 2014. године и Гж. 1961/14 од 11. јуна 2014. године. Поред тога, подносилац је навео да му је због неправилне примене материјалног права повређено и право на суђење у разумном року и да је питање да ли ће он због дубоке старости моћи да оствари судску заштиту у разумном року са оваквим начином поступања судова. Наводе о повреди права на рехабилитацију и на кнаду штете из члана 35. Устава подносилац заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење. Повреду других истакнутих права и начела подносилац у уставној жалби није уопште образложио. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и да поништи нижестепене пресуде и оспорену ревизијску пресуду, у одбијајућем делу, те да утврди да је материјално право погрешно примењено.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Вишег суда у Новом Саду П. 168/13 од 10. марта 2014. године делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уста вне жалбе. Одбијен је тужбени захтев тужиоца у делу којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија – Министарство правде и државне управе да му на име рехабилитационог обештећења – материјалне штете исплати укупно износ од 63.222.553,26 динара , са законском затезном каматом, и то у појединачно одређеним износима по основу обављеног а неплаћеног рада у редовно радно време, обављеног а неплаћеног прековременог рада, разлике личног дохотка пре и после штетног догађаја, губитка пензије и разлике у пензијама. Обавезана је тужена да му на име накнаде нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе, у јединственом виду, исплати новчани износ од 1.300.000,00 динара са законском затезном каматом, док је тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете преко досуђеног а до траженог износа, и то за износ од 28.700.000,00 динара, одбијен. Обавезана је тужена да тужиоцу на име трошкова поступка исплати износ од 11.250,00 динара. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужилац на рочишту од 5. новембра 2013. године прецизирао тужбени захтев у односу на нематеријалну штету по основу психичког бола, физичког бола и страха, те је исте превео у јединствен вид нематеријалне штете са јединственим износом новчане накнаде, тако да исти гласи: „Душевни болови због повреде части, угледа и слободе као права личности проузроковани неоснованим лишењем слободе у износу од 30.000.000,00 динара“.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1888/14 од 11. септембра 2014. године жалба тужиоца је делимично уважена и делимично одбијена, а жалба тужене је одбијена , те је преиначена првостепена пресуда у одбијајућем делу за накнаду нематеријалне штете тако што је обавезана тужена да тужиоцу поред досуђеног износа од 1.300.000,00 динара, исплати још износ од 450.000,00 динара , са законском затезном каматом, и тако што је тужена обавезана да тужиоцу исплати на име трошкова првостепеног поступка укупан износ од 16.500,00 динара. У преосталом делу првостепена пресуда је потврђена. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд имао у виду све околности у којима је тужилац био лишен слободе и његова трпљења узрокована тиме ; да и акти тортуре над тужиоцем и трпљења у вези с тиме чине основ за одмеравање висине правичне новчане накнаде, у смислу члана 200. Закона о облигационим односима, да правилном применом критеријума прописаних наведеном законском одредбом, другостепени суд налази да би у конкретној ситуацији правична новчана накнада тужиоцу била примерена у износу од 1.750.000,00 динара; да је другостепени суд због тога преиначио одлуку првостепеног суда о накнади нематеријалне штете, сходно члану 394. став 1. тачка 4) Закона о парничном поступку.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 246/15 од 4. фебруара 2016. године преиначене су првостепена и другостепена пресуда у делу у којем је одбијен тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе, тако што је обавезана тужена да тужиоцу, поред досуђеног износа, исплати још 750.000,00 динара, са законском затезном каматом, док је у осталом делу ревизија тужиоца одбијена као неоснована. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је, према утврђеном чињеничном стању, тужилац рехабилитовано лице на основу решења Вишег суда у Новом Саду Рех. 66/11 од 5. октобра 2012. године; да је ухапшен 6. јуна 1950. године и осуђен на административну казну од 24 месеца друштвено корисног рада због деловања на линији ИБ -а, те да му је казна повећана за још 18 месеци; да је након хапшења био у затвору у Загребу, а затим је пребачен на Голи оток где је провео остатак изречене казне; да је током боравка на Голом отоку био подвргнут посебном режиму и условима који су важили у тој установи; да је трпео различите облике психичке и физичке тортуре (детаљно утврђене у првостепеном поступку и описане у образложењу нижестепених пресуда) који су се састојали у суровом, нељудском и понижавајућем поступању према њему и осталим затвореницима; да код тужиоца као младог и здравог човека није дошло до трајних последица због нехуманих услова боравка на Голом отоку у виду погоршања здравственог стања; да се његове душевне патње нису завршиле пуштањем на слободу, јер је још неко време био под контролом и праћењем државних служби, а трпео је и друштвену стигматизацију; да је, пре свега, сопственим трудом и заслугом успоставио равнотежу и остварио се у пуном смислу у породици, каријери и друштву; да је првостепени суд, полазећи од утврђеног чињеничног стања, оценио да тужиоцу припада право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе у јединственом виду у износу од 1.300.000,00 динара, који у себи сублимира накнаду за повреду свих права личности; да је другостепени суд у том делу преиначио првостепену пресуду и досудио тужиоцу још 450 .000,00 динара на име накнаде нематеријалн е штет е; да је, према утврђеном чињеничном стању, тужилац у претежном периоду лишења слободе у трајању од три године, пет месеци и 11 дана боравио на Голом отоку, под специјалним условима и режимом уз трпљење злостављања и аката физичке и психичке тортуре, који нису имали негативне и трајне последице по његово психичко и физичко здравствено стање; да је Врховни касациони суд оценио да се приликом одмеравања новчане накнаде као сатисфакције за укупно тужиочево трпљење у виду нематеријалне штете због душевне патње услед неоснованог лишења слободе морају узети у обзир све наведене и утврђене околности случаја, сагласно наведеним материјално-правним нормама које су основ за досуђивање накнаде и рехабилитационо обештећење; да је, у том смислу, Врховни касациони суд оценио да тужиоцу припада новчана накнада у укупном износу од 2.500.000,00 динара, што значи још 750.000,00 динара, поред већ досуђене накнаде нематеријалне штете; да је захтев за накнаду свих видова материјалне штете правноснажно одбијен, применом правила о терету доказивања уз оцену о непостојању основа за накнаду материјалне штете у виду изгубљене зараде за редован и прековремен рад, као и за губитак пензије и разлике у пензијама; да се неосновано ревизијом побија одлука о одбијању захтева за накнаду материјалне штете указивањем на погрешну примену материјалног права; да су нижестепени судови, приликом одлучивања о овом делу тужбеног захтева у погледу основа и услова за досуђивање тражене накнаде материјалне штете, правилно применили одредбе члана 26. став 1. Закона о рехабилитацији и одредбе чл. 155, 185. и 189. Закона о облигационим односима; да је правилно резоновање нижестепених судова да тужилац није доказао постојање правног основа тражених видова накнаде штете; да је, према утврђеном чињеничном стању, тужилац био студент и незапослено лице за време лишења слободе, те да је након пуштања на слободу наставио студије и по њиховом завршетку запослио се као дипломирани ветеринар, у складу са стручном спремом; да су судови, правилном применом правила о терету доказивања и норми материјалног права, закључили да не постоји правни основ да се тужиоцу призна право на накнаду стварне штете у виду изгубљене зараде због спречености за рад у струци током трајања лишења слободе, па ни накнаде за физички рад и прековремени рад у истом периоду; да разлоге за одбијање тужбеног захтева за накнаду тражених в идова материјалне штете садржане у нижестепеним пресудама прихвата као правилне и Врховни касациони суд; да је другостепени суд посебно ценио наводе и разлоге тужиочеве жалбе и за своју оцену дао детаљне и прихватљиве разлоге.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде позива подносилац уставне жалбе, утврђена су следећа основна начела и људска права, и то: начело владавине права (члан 3.), начело забране дискриминације (члан 21.), начело заштите људских и мањинских права и слобода (члан 22.), право на достојанство и слободан развој личности (члан 23.), право на правично суђење (члан 32.), посебна права окривљеног (члан 33.), право на рехабилитацију и накнаду штете (члан 35), право на једнаку заштиту права и на правно средство (члан 36.), право на имовину (члан 58.) и право наслеђивања (члан 59.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
За одлучивање у овом уставносудском предмету од значаја су и одговарајуће одредбе Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 92/11) и Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)), а које су све наведене у Одлуци Уставног суда Уж-2789/2014 од 11. децембра 2014. године (видети на веб страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на оспорену пресуду Врховног касационог суда са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на томе да је Врховни касациони суд арбитрерно и произвољно примени о материјално право приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете и праву на накнаду материјалне штете, да оспорена судска одлука није образложена у складу са стандардима права на правично суђење и да му је повређено право на правну сигурност.
5.1. Уставни суд најпре констатује да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да и произвољна или арбитрерна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од утемељености уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава, цени и са становишта правилне примене материјалног права.
Одредбом члана 26. став 3. Закона о рехабилитацији прописано је да рехабилитовано лице, у конкретном случају подносилац уставне жалбе, има право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе, у складу са законом којим се уређују облигациони односи. Према члану 200. Закона о облигационим односима, о висини накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове, душевне болове и страх одлучују редовни судови, крећући се у границама захтева правичности и пропорционалности. С тим у вези, Уставни суд указује да само досуђена накнада која је безначајна или очигледно непропoрционална значају повређеног добра не би била у складу са гаранцијама права на правично суђење.
Уставни суд налази да је оспорена пресуда донета уз примену меродавног материјалног права, у конкретном случају Закона о облигационим односима, и да досуђени новчани износ не представља израз произвољности или неприхватљиве примене материјалног права. По оцени Уставног суда, у оспореној пресуди су изнети довољни разлози због чега досуђени износ представља правичну сатисфакцију за претрпљене душевне болове због лишења слободе рехабилитованог лица, а који се не може сматрати ни безначајним, нити очигледно непропорционалним значају повређеног добра.
Наводи подносиоца да Врховни касациони суд није водио рачуна о свим чињеницама и околностима случаја које могу бити од значаја за утврђивање износа правичне новчане накнаде нематеријалне штете , по оцени Уставног суда, нису основани. Врховни касациони суд је у оспореној пресуди оценио да је делимично погрешно примењено материјално право приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, те је из тих разлога преиначио нижестепене пресуде и досудио већи новчани износ на име накнаде штете. Приликом одређивања правичне новчане накнаде за овај вид штете, ревизијски суд је узео у обзир све релевантне чињенице и околности које су утврђене у поступку пред првостепеним судом, а посебно је истакао чињеницу да је подносилац у претежном периоду лишења слободе, за време боравка на Голом отоку био изложен физичкој и психичкој тортури .
Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да нису основани ни наводи подносиоца да Врховни касациони суд приликом одлучивања о висини накнаде штете није узео у обзир чињеницу да је он за време лишења слободе трпео и физички бол и страх и да му није досудио накнаду и по тим основима. Ово из разлога што из оспорене ревизијске пресуде, као и нижестепених пресуда, јасно произлази да су приликом одмеравања висине јединствене накнаде цењени и претрпљени физички болови и страх и да су они битно и утицали на висину досуђене накнаде.
Поред тога, Уставни суд указује да је питање права рехабилитованог лица на накнаду нематеријалне штете, укључујући и накнаду за претрпљене физичке болове и страх, већ разматрао у Одлуци Уж-2789/2014 од 11. децембра 2014. године. Уставни суд је у наведеној Одлуци, поред осталог, изразио и став да је уставноправно прихватљиво становиште судске праксе да се у одређеним случајевима може досудити јединствена накнада за укупну нематеријалну штету - за душевне болове због повреде права личности, за физичке болове и страх, и то у ситуацији када се трпљења оштећеног узајамно условљавају и преплићу тако да их је немогуће разлучити. Стога је и оцена поступајућих судова у предметном поступку да се досуди јединствена накнада за укупну нематеријалну штету , а како је иначе и тражено предметним тужбеним захтевом, уставноправно прихватљива.
Уставни суд налази да су без основа наводи подносиоца којима указује да је неприхватљива констатација поступајућих судова да је сама рехабилитација њему довољна као сатисфакција. Наиме, ни из садржине оспорене пресуде, нити из садржине нижестепених пресуда, не произлази да је тако нешто констатовано.
Наводи подносиоца којима оспорава висину досуђеног износа накнаде штете указујући колико она износи када се обрачуна по једном дану који је провео у притвору, односно затвору, по оцени Уставног суда, не могу се прихватити као утемељени уставноправни аргументи за тврдњу о повреди права на правично суђење, већ у основи изражавају субјективно незадовољство подносиоца висином досуђене накнаде нематеријалне штете. При томе, Уставни суд указује да је дужина трајања лишења слободе само једна од више релевантних околности за оцену висине предметне накнаде штете, а која се, према устаљеној пракси редовних судова, не одмерава тарифирањем накнаде по данима лишења слободе, него узимањем у обзир свих релевантних околности.
По оцени Уставног суда, наводи подносиоца којима оспорава правну оцену ревизијског суда о неоснованости тужбеног захтева за накнаду тражених видова материјалне штете, не могу се прихватити као релевантни уставноправни разлози за тврдњу о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, захтева да као инстанциони суд оцени законитост оспорене пресуде у том делу .
5.2. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да оспорена пресуда Врховног касационог суда није образложена у довољној мери, Уставни суд истиче да је један од елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку и да оно подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по жалби. Овај принцип, међутим, не захтева да се судови детаљно осврну на сваки аргумент странака у поступку, него само на аргументе које сматрају правно релевантним (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Van de Hurk против Холандије, од 19. априла 1994. године). Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси. С тим у вези, Уставни суд указује да је одредбом члана 414. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14) прописано да Врховни касациони суд неће детаљно образлагати пресуду којом се ревизија одбија као неоснована, ако закључи да то није потребно због тога што се у ревизији понављају жалбени разлози или кад се образлагањем пресуде којом се ревизија одбија не би постигло ново тумачење права нити допринело уједначеном тумачењу права.
Полазећи од наведеног, а узимајући у обзир садржину образложења оспорене пресуд е, Уставни суд сматра да је Врховни касациони суд изнео довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, и то како у погледу висине досуђене накнаде нематеријалне штете, тако и у погледу неоснованости предметног захтева за накнаду материјалне штете.
5.3. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење, Уставни суд најпре констатује да различито поступање судова постоји када судови последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији, донесу различите одлуке.
Поред тога, Уставни суд указује да се код досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете за душевне болове због повреде угледа, части, слободе и права личности, физичког бола и страха, по правилу, не може говорити о идентитету чињеничног стања, с обзиром на то да висина те накнаде зависи од стицаја бројних објективних и субјективних околности које приликом одлучивања цене редовни судови, крећући се у границама захтева правичности и пропорционалности, а све у складу са одредбама члана 200. Закона о облигационим односима.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је као доказ о различитом поступању судова приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете доставио пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 3108/14 од 27. априла 2016. године, којом је правноснажно одлучено о тужбеном захтев у наследника рехабилитованог лица за накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе. Имајући у виду претходно наведено, те чињеницу да подносилац сматра да су судови различито поступали управо приликом досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да се не може говорити о идентичном чињеничном, нити правном стању у упоредној и оспореној пресуди. Наиме, у упоредној пресуди није одлучивано о захтеву за накнаду нематеријалне штете коју је једно лице претрпело због тога што је било неосновано лишено слободе, већ о захтеву наследника рехабилитованог лица за накнаду нематеријалне штете за душевне болове, а коју је то лице претрпело као дете због неоснованог лишења слободе његовог оца. При томе, Уставни суд је имао у виду и да захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система, те да једна потенцијално различита одлука не мора увек бити разлог да се утврди повреда права на правну сигурност.
У односу на наводе подносиоца којима указује на неједнако поступање судова и у другим судским поступцима, Уставни суд је утврдио да подносилац, осим наведене пресуде Апелационог суда у Београду, није доставио друге судске одлуке као доказ за тврдњу да су судови у идентичним ситуацијама доносили другачије одлуке у погледу висине накнаде нематеријалне штете. Имајући то у виду, Уставни суд је оценио да се такви наводи не могу прихватити као уставноправни разлози којима би била поткрепљена тврдња о повреди права на правну сигурност.
Наводи подносиоца о повреди права на правну сигурност због неједнаког поступања Апелационог суда у Новом Саду приликом одлучивања о основаности захтева за накнаду материјалне штете по основу рехабилитационог обештећења, по оцени Уставног суда, не могу се прихватити као уставноправно утемељени разлози за тврдњу о повреди означеног права. Ово из разлога што пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1884/14 од 11. септембра 2014. године није коначно одлучено о тужбеном захтеву подносиоца , већ пресудом Врховног касационог суда која је оспорена овом уставном жалбом . Такође, Уставни суд констатује да ни пресудама Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4864/13 од 19. фебруара 2014. године и Гж. 1961/14 од 11. јуна 2014. године, а које подносилац наводи као пример различитог поступања судова, није коначно одлучено о тужбеним захтевима, већ су и оне биле предмет преиспитивања Врховног касационог суда у поступку по ревизији. Тако је пресудом Врховног касационог суда Рев. 531/14 од 21. јула 2015. године одбијена ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4864/13 од 19. фебруара 2014. године у делу у коме је одлучено о захтеву за накнаду материјалне штете, док је пресудом Врховног касационог суда Рев. 1558/14 од 2. априла 2015. године укинута пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1961/14 од 11. јуна 2014. године у делу којим је одлучено о захтеву за накнаду материјалне штете. Стога се ни ове пресуде не би могле сматрати доказом о неједнаком поступању, будући да то нису одлуке суда последње инстанце у предметним поступцима.
5.4. Наводе подносиоца о битним повредама парничног поступка Уставни суд није посебно разматрао, будући да подносилац такве своје наводе у суштини заснива на пропусту Врховног касационог суда да образложи оспорен у одлуку у складу са стандардима права на правично суђење, а о чему се Уставни суд претходно већ изјаснио.
У вези са наводима подносиоца о повреди права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да само указивање на то да је, у конкретном случају, упитно остваривање судске заштите у разумном року, а без навођења чињенице колико је поступак заправо трајао и других конкретних разлога који су утицали на његово трајање, те истицања захтева за утврђење такве повреде, не може бити довољан разлог да се Уставни суд упусти у оцену означене повреде.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да нису прихватљиве тврдње подносиоца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући наводе уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносилац своје наводе о повреди овог права, у суштини, заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правну сигурност, као елемент у права на правично суђење. Имајући у виду да је претходно оцењено да такве тврдње подносиоца нису прихватљиве, Уставни суд је уставну жалбу и у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом д елу изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
7. У погледу навода подносиоца уставне жалбе о повреди начела забране дискр иминације из члана 21. Устава, Уставни суд наглашава да се не може утврђивати повреда овог начела уколико претходно није утврђена повреда неког Уставом зајемченог права, с обзиром на његову акцесорну природу.
Како подносилац уставне жалбе повреду права из члана 35. Устава, у суштини, заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење, то је Уставни суд оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима се, са становишта Уставом утврђене садржине права на рехабилитацију и накнаду штете, поткрепљује тврдња о повреди тог права.
Коначно, у вези са наводима о повреди права из чл. 3, 22, 23. и 33, члана 36. став 2. и чл. 58. и 59. Устава, Уставни суд констатује да се подносилац само формално позива на повреду означених начела и права и да у уставној жалби није навео ниједан уставноправни разлог којим би образложио такве своје тврдње.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
8. Уставни суд је, на основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.