Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгана Граховца из Црвенке, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. марта 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Драгана Граховца изјављена против пресуде Врховног суда Србије У. 7044/06 од 22. новембра 2007. године, решења Војне поште 5003 Нови Сад Уп-2 број 215/06 од 14. новембра 2006. године и решења Војне поште 5920 Суботица Уп-1 број 88-2 од 30. октобра 2006. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драган Граховац из Црвенке је 4. априла 2008. године, преко пуномоћника Арсенија Катанића, адвоката из Новог Сада, поднео Уставном суду благовремену и дозвољену уставну жалбу против појединачних аката наведених у изреци.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац уставне жалбе 4. октобра 2006. године поднео Војној пошти 5920 Суботица захтев за признавање права на накнаду селидбених трошкова приликом одласка у пензију, али да је првостепени орган решењем Уп-1 број 88-2 од 30. октобра 2006. године одбио овај захтев, не позивајући се на било који пропис, са образложењем да је подносилац имао ово право до дана разрешења од професионалне војне службе, односно до 30. септембра 2006. године, те да је закаснио са подношењем захтева; да првостепени орган није при доношењу одлуке увидео и направио разлику између права на накнаду и времена подношења захтева, већ је погрешно изједначио ова два момента, јер је подносилац имао право на тражену накнаду до престанка службе, али је сам захтев за накнаду могао поднети и након престанка службе, а што, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, произлази из чињенице да је рок прописан Правилником за подношење захтева за сличне накнаде шест месеци, а крајњи рок за сва права по основу рада три године, како је то прописано Законом о раду; да се подносилац уставне жалбе и пре подношења предметног захтева обраћао више пута усмено надлежном старешини са истим захтевом, који га је обавестио "да је захтев узео на знање и да не мора да жури са подношењем писменог захтева"; да је против првостепеног решења изјавио жалбу, која је одбијена решењем Војне поште 5003 Нови Сад Уп-2 број 215/06 од 14. новембра 2006. године, са истим образложењем као у првостепеном решењу; да је против другостепеног решења покренуо управни спор подношењем тужбе Врховном војном суду, да би се поступак по захтеву окончао оспореном пресудом Врховног суда Србије У. 7044/06 од 22. новембра 2007. године; да су разлози наведени у образложењу оспорене пресуде паушални и без икаквих правних аргумената; да су му оспореним појединачним актима повређена права зајемчена одредбама чл. 21, 24, 32. и 60. Устава Републике Србије.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, те да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. ст. 1. и 4).
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
С тим у вези, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе, сагласно одредби члана 85. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), није у поднетој уставној жалби прецизно навео и обрaзложио у чему се састоји повреда сваког од Уставом зајемчених права које је означио у уставној жалби. С обзиром на то да је предмет одлучивања у поступку који је претходио уставносудском поступку, био захтев подносиоца уставне жалбе да му се призна накнада селидбених трошкова приликом одласка у пензију, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе повреду права зајемчених одредбама чл. 21, 24, 32. и 60. Устава, изводи из, по његовом мишљењу, извршене повреде права на рад зајемченог одредбама члана 60. Устава.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Подносилац уставне жалбе, Драган Граховац, заставник у пензији, је 4. октобра 2006. године поднео Војној пошти 5920 Суботица захтев за накнаду селидбених трошкова приликом одласка у пензију. Војна пошта 5920 Суботица, као првостепени управни орган, оспореним решењем УП-1 број 88-2 од 30. октобра 2006. године одбила је захтев као неоснован.
Подносилац уставне жалбе је 30. октобра 2006. године поднео жалбу против наведеног првостепеног решења другостепеном управном органу Војној пошти 5003 Нови Сад. Другостепени орган је оспореним решењем Уп-2 број 215/06 од 14. новембра 2006. године, након извршеног увида у жалбу, ожалбено решење и остале списе предмета, одбио жалбу као неосновану, са позивом на одредбе члана 39. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Србије и Црне Горе.
Против решења Војне поште 5003 Нови Сад Уп-2 број 215/06 од 14. новембра 2006. године, подносилац уставне жалбе је 26. децембра 2006. године поднео Врховном суду Србије тужбу због погрешне примене материјалног права. У тужби је наведено да ни првостепени ни другостепени орган нису направили разлику између права на накнаду и времена подношења захтева, већ су ово погрешно изједначили, с обзиром да је неспорно да тужиоцу предметно право припада по основу службе, те да сам захтев може поднети и по престанку службе.
Врховни суд Србије је на седници одржаној 22. новембра 2007. године донео оспорену пресуду У. 7044/06 којом је тужба одбијена као неоснована, применом одредбе члана 41. став 2. Закона о управним споровима. У образложењу оспорене пресуде је наведено: да је поступајући по поднетој тужби, а након разматрања списа предмета, оцене навода тужбе и одговора на тужбу, као и оцене законитости оспореног решења, Врховни суд Србије нашао да тужба није основана; да је другостепени управни орган правилно одлучио када је, у поступку у коме није било повреде правила поступка, одбио жалбу подносиоца налазећи да му не припада право на тражену накнаду, с обзиром да му је престала професионална војна служба 30. септембра 2006. године, а да је захтев поднео 4. октобра 2006. године, а имајући у виду да је одредбама члана 39. Правилника прописано да накнада селидбених трошкова припада лицу до престанка службе у Војсци.
4. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац позива, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за утврђивање права на накнаду селидбених трошкова приликом одласка у пензију одлучивали законом установљени органи, који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом прописа којима су та права уређена. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој управној ствари, представљају уставноправно утемељен основ за доношење оспорених појединачних аката. По схватању Уставног суда, оспореним појединачним актима подносиоцу уставне жалбе није повређено право на рад зајемчено чланом 60. Устава тиме што му је одбијен захтев за накнаду селидбених трошкова приликом одласка у пензију, а која накнада му припада по основу рада, из разлога што му је остваривање права на накнаду било омогућено, сагласно наведеним одредбама Правилника, али је подношењем захтева након истека прописаног рока, сам себе онемогућио у остваривању предметног права. Такође, Уставни суд налази да су наводи подносиоца уставне жалбе да су разлози наведени у оспореној пресуди паушални и без икаквих правних аргумената, те да Врховни суд Србије, као и првостепени и другостепени управни орган, у овој правној ствари нису увидели и направили разлику између права на накнаду и времена подношења захтева, већ су погрешно изједначили ова два момента, јер је подносилац имао право на тражену накнаду до престанка службе, али је сам захтев за накнаду могао поднети и након престанка службе, израз његове субјективне оцене о погрешној примени материјалног права, али не и доказ о учињеној повреди Уставом зајемчених права наведених у уставној жалби.
Оцењујући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да је оспореним одлукама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази да је подносиоцу због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
Такође, с обзиром на наводе уставне жалбе и садржину Уставом зајемченог права на живот из члана 24. Устава, Уставни суд констатује да нема основа за тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним актима повређено наведено право, јер се садржина означеног права ни на који начин не може довести у правну и логичку везу са предметом одлучивања првостепеног и другостепеног органа у управном поступку и Врховног суда Србије у конкретном управном спору.
У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је период за оцену разумне дужине трајања поступка, који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече од 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања управног поступка и са њим повезаног управног спора.
Анализирајући дужину трајања поступка пред органима управе и пред Врховним судом Србије, Уставни суд је утврдио да је оспорени поступак отпочео подношењем захтева Војној пошти 5920 Суботица 4. октобра 2006. године, а да је правоснажно окончан доношењем оспорене пресуде Врховног суда Србије У. 7044/06 од 22. новембра 2007. године.
Полазећи од тога да је у управном поступку првостепени орган донео решење којим је одлучено о захтеву подносиоца уставне жалбе у року краћем од месец дана од дана подношења захтева, а другостепени орган у року од 15 дана од дана подношења жалбе на првостепено решење, односно да су и првостепени и другостепени орган одлучили у роковима прописаним одредбама члана 208. став 1. и члана 237. став 1. Закона о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01), те да је Врховни суд Србије о поднетој тужби одлучио у року краћем од годину дана, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе у конкретном случају није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио.
На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић