Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Р . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. јула 201 8. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Р . изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев. 885/14 од 23. децембра 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Р . из Београда је , 16. јуна 2016. године, преко пуномоћника С . П . и С л. П, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев. 885/14 од 23. децембра 2015. године, због повреде начела судске заштите људских и мањинских права и слобода и права на рехабилитацију и накнаду штете, утврђених одредбама члана 22. став 1. и члана 35. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је произвољно становиште Врховног касационог суда, као и нижестепених судова, да у конкретном случају није било места примени члана 560. став 1. раније важећег Законика о кривичном поступку, имајући у виду да кривични поступак против подносиоца уставне жалбе нису водили органи тужене Републике Србије; да су, насупрот томе, истражни судија и кривично ванпретресно веће Окружног суда у Београду, поступајући по Закону о сарадњи Србије и Црне Горе са Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године, предузели одређене истражне радње; да је реч о лишавању слободе, одређивању притвора, саслушању окривљеног, његовој предаји органима Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, одлучивању кривичног ванпретресног већа о решењима истражног судије; да је, према томе, део кривичног поступка против подносиоца уставне жалбе вођен пред правосудним органима Републике Србије; да без предузимања наведених истражних радњи не би било могуће вођење поступка пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију, из ког разлога оне чине јединствену целину, односно чињенични и правни континуитет са тим поступком; да напред изнето представља основ одговорности тужене за штету коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неоснованог боравка у притвору за време трајања кривичног поступка пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију, који је у односу на њега окончан ослобађајућом пресудом; да парнични судови нису узели у обзир одредбу члана 40. наведеног Закона, којом је прописано да се н а питања која њиме нису регулисана сходно примењују одредбе Законика о кривичном поступку ; да право на накнаду штете лица која су правноснажно ослобођена кривичне одговорности није уређено тим прописом, због чега има места сходној примени члана 560. став 1. Законика о кривичном поступку у вези члана 154. став 1. Закона о облигационим односима; да Република Србија за предметну штету одговара по принципу објективне одговорности, узимајући у обзир да је правноснажна пресуда Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију обавезујућа за национално законодавство и сматра се као да ју је донео домаћи суд; да Статут Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију није предвидео право окривљеног на накнаду штете због неоснованог лишења слободе, а како је слобода кретања зајемчена и Уставом и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, накнаду штете због њеног ограничења сноси тужена држава.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену ревизијску пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , на основу извршеног увида у оспорену пресуд у и друге писмене доказе, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Вишег суда у Београду П. 2349/10 од 14. октобра 2011. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца М. Р, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да му тужена Република Србија, на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених физичких болова, претрпљених душевних болова због умањења опште животне активности, повреде угледа и части и повреде слобода и права личности, као и претрпљеног страха, исплати укупан износ од 50.000.000 динара , са затезном каматом од дана подношења тужбе до коначне исплате.
Поступајући по жалби тужиоца, Апелациони суд у Београду је донео пресуду Гж. 606/12 од 9. априла 2014. године, којом је жалбу одбио и ожалбену првостепену пресуду у целини потврдио.
Врховни касациони суд је оспореном пресудом Рев. 885/14 од 23. децембра 2015. године одбио као неосновану ревизију тужиоца поднету против наведене другостепене пресуде.
У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да је (према утврђеном чињеничном стању) решењем истражног судије Окружног суда у Београду Кр. 38/02 од 21. априла 2003. године, на основу чл. 5. и 21. Закона о сарадњи СЦГ (раније СРЈ) са Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године (у овом делу текста: Закон о сарадњи СЦГ), тужиоцу одређен притвор до предаје Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију (у овом делу текста: МКТ) или до правноснажности одлуке којом се одбија захтев за предају, а који се рачуна од момента лишења слободе – 21. април 2003. године у 9,00 часова ујутру; да је жалба тужиоца против решења о одређивању притвора одбијена као неоснована решењем истог суда Кв. 1023/03 од 30. априла 2003. године; да је правноснажно решење о одређивању притвора донето у поступку за предају окривљеног, сагласно одредбама главе IV Закона о сарадњи СЦГ, на основу захтева МКТ, поднетог заједно са потврђеном оптужницом и наредбом за лишење слободе; да је оптужница против тужиоца поднета 7. новембра 1995. године, под бројем Ит. 95-13/1; да је истог дана потврђена пред МКТ, а Влади СРЈ је достављен међународни налог за хапшење и изручење тужиоца; да је претресно веће МКТ 3. априла 1996. године издало међународни налог за хапшење и изручење тужиоца свим земљама чланицама и снагама за имплементацију мировног споразума; да је измењеном оптужницом од 2. децембра 1997. и 16. јула 2003. године тужиоцу стављено на терет извршење кривичних дела тешких повреда Женевских конвенција из 1949. године, која су прописана одредбама чл. 2а и 2ц Статута МКТ, затим кршења ратних закона и обичаја ратовања из члана 3. Статута МКТ, као и злочина против човечности из члана 5. Статута МКТ; да је потврђена оптужница МКТ Савезном министарству СРЈ достављена 4. априла 2002. године; да је у циљу поступања по налогу за хапшење и изручење тужиоца спроведена потрага за њим, која је трајала све до 21. априла 2003. године, када је лишен слободе; да је, у међувремену, преко средстава јавног информисања, саопштаван позив за предају МКТ; да је тужиоцу притвор одређен ради обезбеђења присуства окривљеног до правноснажности одлуке о предаји или одлуке о одбијању захтева за предају МКТ; да је решењем истражног судије Окружног судије у Београду Кр. 38/02 од 23. априла 2003. године утврђено да су испуњене претпоставке за предају тужиоца МКТ, предвиђене Законом о сарадњи СЦГ; да је жалба тужиоца одбијена као неоснована решењем истог суда Кв. 1035/03 од 30. априла 2003. године; да је решењем Министарства за људска и мањинска права од 12. маја 2003. године дозвољена предаја тужиоца МКТ, ради вођења и довршења кривичног поступка покренутог пред тим органом; да је после извршеног лекарског прегледа и издавања потврде о здравственом стању, тужилац, по наредби истражног судије, предат представницима МКТ 17. маја 2003. године у 5,00 часова ујутру; да је том радњом завршено поступање домаћих органа по захтеву за изручење тужиоца МКТ; да се тужилац, на основу правноснажног решења истражног судије Окружног суда у Београду, налазио у притвору од 21. априла до 17. маја 2003. године; да је пресудом МКТ Ит. 95-13/1-1 од 27. септембра 2007. године тужилац ослобођен оптужбе за кривична дела која су му оптужницом стављена на терет и пуштен је на слободу; да је у притворској јединици Уједињених нација провео 1622 дана, што представља период од 17. маја 2003. до 27. септембра 2007. године; да је Влада Републике Србије закључком од 4. септембра 2003. године дала гаранције да ће обезбедити доступност тужиоца у свако доба, уколико веће МКТ донесе одлуку да се тужилац брани са слободе и за то време борави у Србији; да су полазећи од тако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови закључили да је неоснован захтев тужиоца за накнаду штете истакнут према туженој, имајући у виду да повреда његове слободе и других личних и неимовинских права није последица кривичног поступка који је вођен и окончан ослобађајућом пресудом судских органа тужене, већ МКТ, по чијем захтеву су органи тужене само спровели одређене радње ради обезбеђења присуства и предаје тужиоца, у складу са међународном и законском обавезом; да су зато нижестепени судови, применом члана 560. став 1. Законика о кривичном поступку, а у вези са одредбама Закона о сарадњи СЦГ, одбили тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете.
У образложењу предметне ревизијске пресуде је даље наведено: да су одлуке нижестепених судова засноване на правилној примени материјалног права и садрже јасне, непротивречне и детаљне разлоге које Врховни касациони суд прихвата; да је одредбама Закона о сарадњи СЦГ уређена обавеза државе из Резолуције Савета безбедности Уједињених нација број 827 и Статута МКТ; да се сарадња и извршење обавеза на основу Закона о сарадњи СЦГ спроводи уступањем кривичног поступка и предајом оптужених од стране надлежних органа република чланица, као и спровођењем његових одлука и указивањем правне помоћи; да се у сарадњи СЦГ са МКТ не примењују општа правила и прописи који регулишу сарадњу са страним државама у области правосуђа; да одредбе Статута МКТ, према члану 2. став 2. Закона о сарадњи СЦГ, представљају општеприхваћена правила међународног права; да је таква законска одредба уграђена на основу члана 16. став 2. и члана 194. Устава; да се захтев за сарадњу или извршење одлука МКТ усваја ако је исти заснован на одредбама Статута и Правила о поступку и доказима МКТ; да је поступак за предају окривљених МКТ регулисан одредбама чл. 18 -31. Закона о сарадњи СЦГ; да се тај поступак односи на сва лица оптужена пред МКТ која се затекну на територији С ЦГ, за која надлежни органи држава чланица донесу одлуку о предаји , на основу захтева поднетог заједно са потврђеном оптужницом и наредбом за лишење слободе ; да истражни судија надлежног суда одређује притвор окривљеном чија се предаја тражи, односно предузима друге мере за обезбеђење његовог присуства; да истражни судија, такође, испитује да ли су испуњене претпоставке за предају окривљеног , а састоји се у утврђивању да се захтев односи на лице против којег се води поступак, да је против лица чија се предаја тражи потврђена оптужница у складу са чланом 19. Статута МКТ, да се ради о делу кажњивом и по домаћем закону и да се ради о кривичном делу из надлежности МКТ; да су нижестепени судови правилно утврдили да је тужилац у моменту ступања на снагу Закона о сарадњи СЦГ имао статус лица против којег је подигнута и потврђена оптужница МКТ, који је издао међународни налог за његово проналажење, хапшење и изручење, ради вођења и довршења кривичног поступка пред тим судом; да су органи тужене, по захтеву МКТ, водили поступак за предају тужиоца као окривљеног пред МКТ, у складу са одредбама Закона о сарадњи СЦГ; да је њему одређен притвор, који је оправдан правноснажним решењем којим је утврђено постојање претпоставки из члана 29. тог Закона, као и његовом предајом МКТ; да је потраживање накнаде нематеријалне штете тужилац засновао на одредби члана 560. став 1. Законика о кривичном поступку, као лице које је боравило у притвору, а које је правноснажно ослобођено од оптужби; да је тужба усмерена према туженој држави, чији су органи у поступку за предају донели одлуку о притвору и предаји тужиоца МКТ, по основу одговорности без кривице, а у смислу члана 154. став 3. Закона о облигационим односима; да је правилно закључивање нижестепених судова о непостојању одговорности тужене за штету која је проузрокована тужиоцу; да против тужиоца пред домаћим судом није вођен кривични поступак за иста кривична дела за која је предвиђена надлежност МКТ, нити су предузете било какве истражне радње, а није било ни уступања кривичног поступка започетог пред домаћим судом; да је домаћи суд, по захтеву МКТ, а у складу са међународном и законском обавезом, спровео поступак за предају тужиоца, у оквиру којег му је одређен притвор ради обезбеђења његовог присуства, који је трајао до предаје; да је правилан закључак другостепеног суда да је тужилац у притворској јединици Уједињених нација задржан на основу одлуке МКТ, а не суда Републике Србије; да тужилац, такође, нема статус жртве из члана 106. Правила МКТ о поступку и доказима, тако да ни по том основу не постоји одговорност тужене државе; да је надлежан домаћи суд само ценио испуњеност услова за тражену предају, који су прописани Законом о сарадњи СЦГ; да један од тих услова јесте да дело због којег се тражи изручење представља кажњиво дело и по домаћем закону; да без испуњености тог услова не би могла бити донета одлука о предаји; да оцена испуњености услова за предају и доношење одлуке о притвору ради обезбеђења присуства окривљеног не представљају део истражног поступка спроведеног пред домаћим судом; да се судски органи тужене нису упуштали у оцену основа за покретање кривичног поступка, па и саме оптужбе поводом које је извршена предаја тужиоца, против којег је, по оптужници надлежног тужиоца, покренут кривични поступак пред МКТ, нити су то могли према важећим прописима; да су неосновани и ревизијски наводи о сходној примени члана 560. став 1. Законика о кривичном поступку, коју тужилац темељи на одредби члана 40. Закона о сарадњи СЦГ; да таква одговорност тужене, по схватању тужиоца, проистиче из саме чињенице да је донет закон о сарадњи са МКТ, који је у конкретном случају спроведен; да тужилац у ревизији указује и на постојање фактичког и правног континуитета између радњи судских органа тужене и кривичног поступка који је вођен пред МКТ; да такво резоновање није правилно, из разлога што радње које су предузели органи тужене у поступку за предају тужиоца нису део јединственог кривичног поступка који је покренут, вођен и окончан пред МКТ; да је одредбом члана 560. став 1. Законика о кривичном поступку био прописан посебан облик објективне одговорности државе и заштита од повреде слободе, као и личних и неимовинских права, због неоснованог покретања и вођења кривичног поступка од стране њених органа; да овим, као ни другим прописима, тужена није преузела одговорност за акте и радње других правних субјеката и њихових органа, па ни МКТ; да таква одговорност није садржана ни у одредбама Закона о сарадњи СЦГ; да несумњива повреда слободе и људских права тужиоца, као ослобођеног лица, на основу правноснажне пресуде у кривичном поступку који је вођен и окончан пред МКТ, чија заштита и обештећење нису предвиђени Статутом МКТ, ни његовим Правилима о поступку и доказима, не може не само непосредно, већ ни посредно, довести до одговорности тужене државе због извршења међународне и законске обавезе сарадње са МКТ.
4. Одредбама Устава, на чиј у повред у се уставном жалбом указује , утврђено је : да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом, да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. ст. 1. и 2.).
Одредбама Закона о сарадњи Србије и Црне Горе са Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године („Службени лист СРЈ“, број 18/02 и „Службени лист СЦГ“, број 16/03) (у даљем тексту: Закон) прописано је: да се овим законом уређује сарадња Србије и Црне Горе са Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године (у даљем тексту: Међународни кривични трибунал) и извршење обавеза које за Србију и Црну Гору произлазе из Резолуције Савета безбедности бр. 827 (1993) и Статута Међународног кривичног трибунала, на основу којег ће надлежни органи република чланица одлучивати о уступању кривичног поступка и п редаји оптужених овом трибуналу, да ће Србија и Црна Гора поштовати и спроводити судске одлуке Међународног кривичног трибунала и указивати правну помоћ његовим истражним и судским органима (члан 1.); да је Међународни кривични трибунал суд образован од стране Савета безбедности Организације уједињених нација, те се у сарадњи Србије и Црне Горе са тим трибуналом не примењују општа правила и прописи који регулишу сарадњу са страним државама у области правосуђа , да су одредбе Статута Међународног кривичног трибунала општеприхваћена правила међународног права (члан 2.); да ће се з ахтев за сарадњу или извршење одлука Међународног кривичног трибунала усвојити ако је заснован на одредбама Статута и Правила о поступку и доказима Међународног кривичног трибунала (члан 4. став 1.); да надлежни органи република доносе одлуку о уступању кривичног поступка Међународном кривичном трибуналу (члан 12. став 2.); да з ахтев Међународног кривичног трибунала да му се уступи кривично гоњење лица против којег се пред надлежним судом у Србији и Црној Гори води кривични поступак мора бити образложен и уз њега достављена потврђена оптужница (члан 13. став 1.); да ће се обуставити к ривични поступак пред домаћим судом, за који је дозвољено уступање Међународном кривичном трибуналу (члан 15. став 1.); да се о птуженом о чијој је кривици одлучио Међународни кривични трибунал не може за исто кривично дело судити у Србији и Црној Гори (члан 16.); да се о дредбама овог одељка (IV) утврђује поступак за предају окривљених Међународном кривичном трибуналу и односи се на сва лица оптужена пред Међународним кривичним трибуналом која се затекну на територији Србије и Црне Горе, без обзира на права и привилегије које проистичу из њихове државне, политичке, јавне или службене дужности, да надлежни органи држава чланица доносе одлуку о предаји окривљених Међународном кривичном трибуналу (члан 18.); да се з ахтев за предају, заједно са потврђеном оптужницом и наредбом за лишење слободе, подноси Министарству спољних послова, које их доставља на поступак надлежном суду (члан 19.); да и стражни судија надлежног суда одређује притвор окривљеном чија се предаја тражи, односно предузима друге мере за обезбеђење његовог присуства (члан 21.); да ће п ре доношења решења о притвору, суд саслушати окривљеног (члан 25.); да притвор одређен по чл. 18. и 21. овог закона може трајати до предаје оптуженог Међународном кривичном трибуналу, односно до правноснажности одлуке којом је захтев за предају одбијен (члан 26.); да ће у поступку по захтеву за предају окривљеног, истражни судија надлежног суда окривљеног упознати са захтевом и оптужбама које му се стављају на терет и саслушати га о свим околностима важним за одлучивање о захтеву Међународног кривичног трибунала (члан 28.); да а ко истражни судија надлежног суда нађе да су испуњене претпоставке за предају окривљеног, утврдиће то решењем, у року од три дана од дана привођења окривљеног, да су претпоставке за предају испуњене ако се утврди да се захтев односи на лице против којег се води поступак, да је против лица чија се предаја тражи потврђена оптужница у складу са чланом 19. Статута Међународног кривичног трибунала, да се ради о делу кажњивом и по домаћем закону и да се ради о кривичном делу из надлежности Међународног кривичног трибунала (чл. 2, 3, 4. и 5. Статута) (члан 29. ст. 1. и 2.); да се п равоснажно и извршно решење којим је утврђено да су испуњене претпоставке за предају окривљеног лица Међународном кривичном трибуналу, доставља Министарству за људска и мањинска права, да решење о предаји окривљеног Међународном кривичном трибуналу доноси Министарство за људска и мањинска права, које извршава министарство унутрашњих послова државе чланице (члан 31. ст. 1. и 2.); да ће н а захтев Међународног кривичног трибунала, надлежни државни органи Србије и Црне Горе обавити поједине истражне радње, прикупити потребне податке о кривичном делу и учиниоцу и друге чињенице важне за кривични поступак, расписати потерницу, предузети мере за заштиту сведока, доставити позив и друга писмена која лицима са боравиштем у Србији и Црној Гори упућује Међународни кривични трибунал и обавити друге радње важне за поступак пред Међународним кривичним трибуналом (члан 32. став 1.); да се п равоснажна пресуда Међународног кривичног трибунала може извршити у Србији и Црној Гори, а Министарство спољних послова ће обавести ти Међународни кривични трибунал о спремности Србије и Црне Горе да прихвати осуђенике на издржавање затворске казне (члан 34. став 1.); да ће се н а питања која нису регулисана овим законом (нпр: о позивању, довођењу, обећању окривљеног да неће напустити боравиште, јемству, издавању потернице, поступку извршења притвора и др.), сходно примењивати одредбе Законика о кривичном поступку (члан 40.).
Одредбом члана 560. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07) (у даљем тексту: ЗКП) , који се примењивао у време доношења правноснажне ослобађајуће пресуде пред Међународним кривичним трибуналом, било је прописано да право на накнаду штете припада и лицу које је било у притвору , а није дошло до покретања кривичног поступка, или је поступак обустављен правноснажним решењем, или је правноснажном пресудом ослобођено од оптужбе или је оптужба одбијена .
Статутом Међународног кривичног трибунала, који је усвојен Резолуцијом Савета Безбедности Организације Уједињених нација број 872 од 25. маја 1993. године, са каснијим изменама и допунама (у даљем тексту: Статут), прописано је: да Међународни кривични трибунал, основан од стране Савета безбедности , на основу Поглавља VII Повеље Уједињених нација, делује у складу с а одредбама овог Статута (преамбула); да је Међународни кривични трибунал надлежан да кривично гони особе одговорне за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године, у складу с одредбама овог Статута (члан 1.); да Међународни кривични трибунал има надлежност над физичким лицима у складу с одредбама овог Статута (члан 6.); да особа која је планирала, подстицала, наредила, починила или на други начин помогла и подржала планирање, припрему или извршење неког од кривичних дела наведених у члановима од 2. до 5 . овог Статута сноси индивидуалну одговорност за то кривично дело (члан 7. став 1.); да територијална надлежност Међународног кривичног трибунала обухвата територију бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, што подразумева њену копнену површину, ваздушни простор и територијалне воде , а временска надлежност обухвата раздобље од 1. јануара 1991. године (члан 8.); да Међународни кривични трибунал и национални судови имају упоредну надлежност за кривично гоњење особа за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1. јануара 1991. године, да Међународни кривични трибунал има примат над националним судовима и може у било којој фази поступка формално затражити од националних судова да му уступе надлежност , у складу с а овим Статутом и Пр авилником о поступку и доказима (члан 9.); да се ниједној особи којој је већ суђено пред Међународним кривичним трибуналом за дела која према овом Статуту представљају тешка кршења међународн ог хуманитарног права не може за иста де ла судити пред националним судом (члан 10. став 1.); да судије Међународног кривичног трибунала усвајају правила о поступку и доказима за вођење претпретресне фазе поступка, суђења и жалбеног поступка, прихватање доказа, заштиту жртава и св едока и друга релевантна питања (члан 15.); да Тужилац покреће истраге еx officio или на темељу информација прибављених из било којег извора, посебно од влада, органа Уједињених нација, међувладиних и невладиних организација , да Тужилац мора проценити информације које је примио или прибавио и одлучити постоје ли довољне основе за покретање поступка, да је Тужилац овлашћен да испитује осумњичене, жртве и сведоке, прикупља доказе и спроводи истрагу на лицу места, да приликом обављања тих послова тужилац може, када је то прикладно, затражити помоћ надлежних државних власти (члан 18. ст. 1. и 2.); да оптужницу прегледа судија претресног већа којем је она достављена, да ће ако се увери да је Тужилац утврдио да prima facie постоје основе, судија потврдити оптужницу , a aко се у то не увери, оптужница се одбацује (члан 19. став 1.); да претресна већа морају осигурати да суђење буде правично и експедитивно, те да се поступак води у складу са правилима о поступку и доказима , уз пуно поштовање права оптуженог и д ужну бригу о заштити жртава и сведока, да особа против које је потврђена оптужница мора, на основу судског налога или налога за хапшење Међународног кривичног трибунала, бити притворена, одмах обавештена о оптужбама против ње и пребачена у Међународни кривични трибунал, да ће претресно веће прочитати оптужницу, уверити се да се поштују права оптуженог, потврдити да оптужени разуме оптужницу и упутити га да се изјасни о кривици; да ће претресно веће затим одредити датум почетка суђења (члан 20.); да се приликом решавања по свим оптужбама на основу овог Статута, оптуженом, уз пуно поштовање начела равноправности, гарантују следећа минимална права – да буде правовремено и детаљно обав ештен, на језику који разуме, о природи и разлозима оптужби против њега, да има одговарајуће време и услове за припрему одбране и комуникацију с а правним заступником по властитом избору , да му се суди без непотребног одгађања , да му се суди у његовом присуству и да се брани лично или путем правног заступника по сопственом избору , да се, ако нема правног заступника, обавести о том праву , да испита сведоке који га терете или да се они испитају у његово име, као и да се сведоци одбране доведу и испитају под истим условима као и сведоци који га терете , да има бесплатну помоћ преводиоца ако не разуме или не говори језик који се користи у Међународном кривичном трибуналу, да не буде приморан да сведочи против себе ни да призна кривицу (члан 21. став 4.); да се казна затвора издржава у држави коју Међународни кривични трибунал одреди с пописа држава које су Савету безбедности изразиле спремност да прихвате осуђене особе (члан 27.); да државе морају сарађивати са Међународним кривичним трибуналом у истрази и кривичном гоњењу особа оптужених да су починиле тешка кршења међународног хуманитарног права , да државе морају без непотребног одлагања удовољити сваком захтеву за помоћ или налогу који је издало претресно веће, што, између осталог, подразумева – утврђивање идентитета и проналажење особа , узимање исказа и доставу доказа , уручење докумената , хапшење или притварање , предају или довођење оптужених пред Међународни кривични трибунал (члан 29.).
Правилима о поступку и доказима Међународног кривичног трибунал а, донетим на основу члана 15. Статута, са изменама и допунама објављеним до пуштања на слободу подносиоца уставне жалбе (у даљем тексту: Правила), било је прописано: да поред случајева на које се примењују правило 11, правило 13, правило 59 и правило 61, ако су се претресно веће или стални судија уверили да нека држава није испунила своју обавезу из члана 29. Статута која се односи на било који поступак који се води пред тим претресним већем или судијом, тада то претресно веће или судија могу информисати председника, који ће о томе известити Савет безбедности , да ће ако тужилац докаже председнику да нека држава није испунила своју обавезу из члана 29. Статута , у вези са захтевом тужиоца на основу правила 8, правила 39 или правила 40, председник о томе обавестити Савет безбедности (правило 7 bis); да ће по завршетку извођења доказа оптужбе, претресно веће усменом одлуком, након што саслуша аргументе страна, донети ослобађајућу пресуду по било којој од тачака оптужнице уколико нема доказа који могу бити основ за осуду (правило 98 bis); да уколико се донесе ослобађајућа пресуда или се усвоји приговор на надлежност, оптужени ће одмах бити пуштен на слободу, осим у случају предвиђеном ставом Б, да ако приликом изрицања пресуде тужилац на јавном претресу обавести претресно веће да намерава поднети најаву жалбе у складу са правилом 108, претресно веће може, на захтев тужиоца и након што саслуша стране, по свом нахођењу издати налог за настављање притвора оптуженог док се не одлучи о жалби (правило 99 – статус ослобођене особе); да п ресуду којом се оптужени оглашава кривим за кривично дело којим је нанесена штета жртви секретар прослеђује надлежним властима држава којих се то тиче; да жртва или особе које путем жртве потражују надокнаду могу у складу са релевантним националним законима , пред националним судом или другим надлежним телом , покренути поступак за добијање надокнаде , да у сврху потраживања из претходног става, пресуда Суда је сте коначна и обавезујућа у погледу кривичне одговорности осуђеног за ту штету (правило 106.).
Повељом Уједињених Нација („Службени лист ДФЈ - Међународни уговори“, број 69/45 и „Службени лист СФРЈ - Међународни уговори“, бр . 2/65, 12/66 и 39/72 ) (у даљем тексту: Повеља) утврђено је: да се као главни органи Организације Уједињених нација установљавају – Генерална скупштина, Савет безбедности, Привредни и социјални савет, Старатељски савет, Међународни суд правде и Секретаријат (члан 7. став 1.); д а би се осигурала брза и ефикасна акција Организације Уједињених нација, њени чланови поверавају Савету безбедности главну одговорност за одржавање међународног мира и безбедности и сагласни су да у вршењу свих својих дужности на основу ове одговорности Савет безбедности поступа у њихово име (члан 24. став 1.); да се ч ланови Организације Уједињених нација обавезују да ће примити и извршити одлуке Савета безбедности у складу са овом Повељом (члан 25. став 1.).
5. Оцењујући наводе о повреди права на накнаду штете из члана 35. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд је, полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја и изнетих уставноправних разлога, констатовао да се уставном жалбом указује на произвољност оцене Врховног касационог суда, као и нижестепених судова, да Република Србија није деликтно одговорна за нематеријалну штету коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неоснованог боравка у притворској јединици Уједињених нација за смештај особа које чекају на судски поступак пред Међународним кривичним трибуналом, у трајању од 1622 дана. Уставном жалбом се, дакле, оспорава становиште парничних судова да Република Србија није имала пасивну легитимацију у парници за накнаду штете због неоснованог притвора.
Право на накнаду штете, које Устав гарантује у члану 35. Устава, поред осталог, подразумева неосновано или незаконито лише ње слободе, притв арање и осу ду, као и сваки други незаконит или неправилан рад државног орган а, имаоца јавног овлашћења, орган а аутономне покрајине или орган а јединице локалне самоуправе , који је за последицу имао повреду неког материјалног или нематеријалног добра појединца. Несумњиво је да Устав инсистира на томе да деликтна радња, у виду незаконитог или неправилног рада, укључујући и не основано лише ње слободе и притв арање, као основ за накнаду материјалне или нематеријалне штете, мора бити предузета од стране домаћег суда или неког другог субјекта јавног права.
Подносилац уставне жалбе је тужбу за накнаду нематеријалне штете због неоснованог боравка у притвору усмерио против Републике Србије, сматрајући: да су њени правосудни органи, у оквиру поступка за предају окривљеног Међународном кривичном трибуналу, предузели одређене истражне радње које представљају јединстевну целину са кривичним поступком који је тај суд против њега водио и окончао правноснажном ослобађајућом пресудом; да Закон у члану 40. предвиђа сходну примену одредаба ЗКП н а сва питања која њиме нису регулисана , те како право на накнаду штете због неоснованог лишења слободе није материја Закона, то има места сходној примени члана 560. став 1. тачка 1) ЗКП; да су одлуке Међународног кривичног трибунала обавезујуће за Републику Србију, због чега правноснажну ослобађајућу пресуду, у конкретном случају, треба третирати као да ју је донео домаћи суд.
Уставни суд полази од тога да је Република Србија, као правни следбеник Савезне Републике Југославије, пуноправна чланица Организације Уједињених нација почев од 1. новембра 2000. године. Један од главних органа те међународне организације јесте Савет безбедности, коме су у искључиву надлежност поверени послови на одржавању међународног мира и безбедности . Имајући у виду да је Савет безбедности Повељом овлашћен да у вези са свим питањима која се тичу међународног мира и безбедности поступа у име свих држава чланица, државе чланице су се обавезале да ће одлуке Савета безбедности примати и извршавати у складу са Повељом. Након што је установио да се на подручјима бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, која су била захваћена ратним сукобом, дешавају тешка кршења међународног хуманитарног права, Савет безбедности је донео Резолуцију број 827 од 25. маја 1993. године којом је основао ad hoc међународни суд (Међународни кривични трибунал) за кривично процесуирање извршилаца најтежих кривичних дела против међународног хуманитарног права – тешке повреде Женевских конвенција из 1949. године, кршења закона или обичаја ратовања, геноцид и злочини против човечности. Истим актом је усвојен и Статут Међународног кривичног трибунала, којим је, поред начелног уређења поступка пред тим судом, била предвиђена и обавеза држава чланица да са њим сарађују у истрази и кривичном гоњењу оптужених , а нарочито да по захтеву за помоћ или налогу: утврђују идентитет и прона лазе оптужене особ е; узима ју исказ е и достав љају доказ е; уруч ују документа ; хап се, притвара ју, предају и доводе оптужен е пред Међународни кривични трибунал . Обавеза држава чланица је додатно „појачана“ кроз Правила, којима је посебно регулисано поступање Међународног кривичног трибунала у случају непоступања по захтеву за помоћ или налогу , а које се превасходно огледа у обавештавању Савета безбедности.
Након реактивације чланства у Организацији Уједињених нација, Савезна Република Југославија је 2002. године донела Закон, којим је институционализовала своју међународноправну обавезу извршења одлука Савета безбедности, конкретно када је реч о обавезној сарадњи са Међународним кривичним трибуналом. Законом су прописани облици сарадње, затим поступак по коме се сарадња одвија, као и органи надлежни за његово спровођење. Што се тиче облика сарадње, Закон најпре прописује уступање кривичног гоњења. Реч је о ситуацијама у којима су правосудни органи Републике Србије већ започели кривично гоњење лица за које постоји основана сумња да је извршило неко од кривичних дела из надлежности Међународног кривичног трибунала. Други облик сарадње је предаја лица која су пред Међународн им кривичним трибуналом оптужена , а која се затекну на територији Србије (раније и Црне Горе). Овде је, дакле, реч о лицима која (још увек) нису објекат кривичног гоњења у Републици Србији, а налазе се на њеној територији.
Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе спадао у категорију оптужених који претходно нису кривично процесуирани у Републици Србији. С тим у вези, истражни судија надлежног суда је након пријема захтева за његову предају, који је Међународни кривични трибунал, преко Министарства спољних послова, доставио заједно са потврђеном оптужницом и наредбом за лишење слободе , подносиоца уставне жалбе, који је претходно лишен слободе, најпре саслушао, затим му одредио притвор и утврдио постојање претпоставки за предају, а на крају, по решењу Министарства за људска и мањинска права, предао представницима Међународног кривичног трибунала. Подносилац уставне жалбе је и против решења о одређивању притвора и против решења којим су утврђене претпоставке за предају изјавио (преко браниоца) жалбе, које је кривично ванпретресно веће истог суда одбило као неосноване.
Што се тиче тврдње подносиоца уставне жалбе да наведене процесне радње, које је у поступку његове предаје предузео надлежан суд, имају карактер истражних радњи, које треба посматрати као целину са кривичним поступком који је вођен пред Међународним кривичним трибуналом, Уставни суд изнова указује да против подносиоца уставне жалбе у Републици Србији никада није покренут кривични поступак. Њега је оптужио надлежни тужилац Међународног кривичног трибунала, а судија претресног већа је оптужницу потврдио. Основано се може претпоставити да је подизању оптужнице претходила одговарајућа истрага, коју је тужилац покренуо еx officio или на темељу информација прибављених из неког од извора ( владе, органи Уједињених нација, међувладин е и невладин е организациј е). Подносилац уставне жалбе је, дакле, у Републици Србији лишен слободе на основу налога за хапшење Међународног кривичног трибунала, коме је претходило потврђивање оптужнице. Уставни суд сматра да су овде од кључног значаја овлашћења истражног судије у поступку за предају лица оптужених пред Међународним кривичним трибуналом. С тим у вези, најпре треба указати да истражни судија не испитује правну ваљаност приложене (потврђене) оптужнице, већ само има обавезу да о њеној садржини информише оптуженог, предочавајући му оптужбе које му се стављају на терет. Истражни судија има такође обавезу да саслуша оптуженог, али искључиво на околности које су важне за одлучивање о захтеву за предају. Према томе, истражни судија се ни приликом саслушања оптуженог не упушта у основаност разлога који су довели до оптужења. По мишљењу Уставног суда, смисао законског решења по коме је истражни судија дужан да саслуша оптуженог огледа се најпре у потреби да се утврди његов идентитет, како би се истражни судија осведочио да лице које је наведено у оптужници одговара лицу које је на основу те оптужнице лишено слободе. С друге стране, Уставни суд је мишљења да од саслушања оптуженог умногоме зависи опредељење истражног судије приликом избора мера за обезебеђење његовог присуства, имајући у виду да Закон наводи притвор као приоритетну меру, али да истражни судија може предузети и друге мере, према околностима конкретног случаја. Остале чињенице, које су Законом означене као претпоставке за одлучивање о захтеву за предају, истражни судија, по схватању Уставног суда, може утврдити независно од садржине исказа оптуженог (да је против лица чија се предаја тражи потврђена оптужница у складу са чланом 19. Статута, да се ради о делу кажњивом и по домаћем закону и да се ради о кривичном делу из надлежности Међународног кривичног трибунала). Према томе, уколико се истрага, односно истражне радње, посматрају као фаза кривичног поступка у оквиру које се прикупљају доказ и и пода ци који су потребни да би се могло одлучити о поди зању оптужниц е, Уставни суд, полазећи од напред изнетог, закључује да је Врховни касациони суд изнео уставноправно прихватљиву оцену о неоснованости тврдње подносиоца уставне жалбе да су радње које је истражни судија предузео у поступку за његову предају, а које су биле предмет жалбене контроле надлежног већа истог суда, представљају јединство са кривичним поступком који је вођен пред Међународним кривичним трибуналом.
Овлашћења надлежног домаћег суда у поступку за предају оптуженог Међународном кривичном трибуналу детерминишу и оцену Уставног суда о неоснованости навода подносиоца уставне жалбе да се у том поступку сходно примењује одредба члана 560. став 1. тачка 1) ЗКП. Наиме, питања која нису уређена Законом, а на која се, сагласно члану 40. Закона, сходно примењују одредбе ЗКП, по мишљењу Уставног суда, нису неограниченог карактера, утолико што би сваки кривично-процесни институт из ЗКП могао да нађе место у поступку за предају оптужених. Напротив, сходна примена долази у обзир само код оних института које захтева обавезна сарадња државе са Међународним кривичним трибуналом. Обавеза државе према Статуту и Закону не огледа се само у уступању кривичног гоњења или предаји оптужених. Дијапазон процесних радњи чије извршење Међународни кривични трибунал може да захтева од државе далеко је шири. Закон у том погледу наводи: обављање поједин их истражн их радњ и, прикупљање потребн их подат ака о кривичном делу и учиниоцу и друг их чињениц а које су важне за кривични поступак, распис ивање потерниц е, предузимање мер а за заштиту сведока, достав љање позив а и друг их писмена која лицима са боравиштем у Србији упућује Међународни кривични трибунал и друге радње важне за поступак пред Међународним кривичним трибуналом . Како наведене процесне радње нису уређене Законом, судови и други органи, по мишљењу Уставног суда, морају прибећи сходној примени ЗКП. С тим у вези, законодавац је у члану 40. Закона, као примере за сходну примену ЗКП, навео одредбе: о позивању, довођењу, обећању окривљеног да неће напустити боравиште, јемству, издавању потернице, поступку извршења притвора. Овде се не сме изгубити из вида да се притвор у поступку за предају оптуженог одређује искључиво ради обезбеђења његовог присуства до предаје Међународном кривичном трибуналу , односно до доношења одлуке којом се захтев за предају одбија. Притвор у поступку пред Међународним кривичним трибуналом може бити одређен искључиво на основу одлуке тога суда, а државе чланице и њихови судови на такву одлуку не могу утицати. Треба такође имати у виду да боравак оптуженог у притворској јединици Уједињених нација током трајања кривичног поступка представља правило из Статута. С друге стране, о д домаћег суда ни у ком случају не зависи да ли ће кривични поступак, за чије потребе се предаја тражи, бити обустављен или ће правноснажном пресудом оптужени бити ослобођен од оптужбе , односно оптужба према њему одби јена, а што представља материјалноправни услов одговорности државе за накнаду штете због неоснованог лишења слободе (боравка у притвору). С тим у вези, Уставни суд, као и Врховни касациони суд, налази да сходној примени члана 560. став 1. тачка 1) ЗКП у поступку сарадње са Међународним кривичним трибуналом нема места.
Поред наведеног, Уставни суд сматра неоснованим и становиште подносиоца уставне жалбе по коме правноснажну пресуду Међународног кривичног трибунала треба посматрати као да ју је донео домаћи суд. Када је реч о дејству правноснажне пресуде Међународног кривичног трибунала унутар правних система држава чланица, Статут и Правила говоре само о начелу ne bis in idem ( члан 10. став 1. Статута) и везаности домаћег суда правноснажном осуђујућом пресудом код одлучивања о захтеву жртве за накнаду штете од осуђеног (правило 106). Истовремено, правноснажна осуда на затворску казну може бити извршена у државама чланицама које су Савету безбедности изразиле спремност да прихвате осуђене особе (члан 27. Статута), у које спада и Република Србија, имајући у виду одредбу члана 34. став 1. Закона. Из напред изнетог несумњиво следи да пресуда Међународног кривичног трибунала, под одређеним условима, делује снагом материјалне и формалне правноснажности унутар правних система држава чланица, али се иста не може сматрати одлуком националног суда.
На крају, Уставни суд посебно указује да чињеница да општим актима Међународног кривичног трибунала није предвиђена обавеза тог суда да ослобођеном лицу накнади штету због неоснованог боравка у притвору, не значи да такву обавезу преузима држава чланица која је то лице предала Међународном кривичном трибуналу. Обавеза сарадње држава чланица са Међународним кривичним трибуналом је општа јер укључује све државе чланице Организације Уједињених нација. Пропусти у њеном извршавању подразумевају одговарајуће санкције, у складу са Повељом. У том контексту, Уставни суд сматра уставноправно прихватљивом констатацију Врховног касационог суда да правноснажно ослобађање подносиоца уставне жалбе пред Међународним кривичним трибуналом не само непосредно, већ ни посредно не може довести до одговорности Републике Србије због извршења међународне и законске обавезе сарадње са тим међународним судом.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 885/14 од 23. децембра 2015. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на накнаду штете, зајемчено одредбама члана 35. ст. 1. и 2. Устава , те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану .
У односу на истакнуту повреду начела судске заштите људских и мањинских права и слобода из члана 22. Устава, Уставни суд и овом приликом истиче да је реч о начелу у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе, тако да ист о не мо же бит и основ за изјављивање уставне жалбе.
6. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.