Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Mилан Станић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби О. Б . из Вршца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. септембра 2018 . године, донео je
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба О. Б . изјављена против пресуд е Апелационог суда у Београду Гж1. 3239/15 од 11. децембра 2015. године и утврђује да је подноситељки уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. О. Б . из Вршца је , 27. фебруара 2016. године, преко пуномоћника Д . С , адвоката из Панчева, Уставном суду поднела уставну жалбу, допуњену поднесцима од 28. јула и 12. децембра 2016. године, против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 3239/15 од 11. децембра 2015. године, због повреде начела и права из члана 21, члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије и права на делотворни правни лек из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подноситељка у уставној жалби истиче да су јој наведена уставна права повређена недосуђивањем накнаде нематеријалне штете коју је претрпела због незаконите одлуке Високог савета судства (у даљем тексту: ВСС) на основу које јој је престала судијска дужност и, поред осталог, наводи: да је у парничном поступку доказала да је претрпела и материјалну и нематеријалну штету, да је поступање ВСС било незаконито и да постоји узрочна веза; да је закључак другостепеног суда да је у делу стручне и вредносне оцене кандидата ВСС поступао законито, те да због тога подноситељка нема право на накнаду нематеријалне штете, потпуно супротан Одлуци Уставног суда VIIIУ-364/2011 од 24. јула 2012. године, донетој поводом поступка реизбора судија; да из налаза вештака медицинске струке недвосмислено произлази да је непосредан узрок обољења код подноситељке незаконита одлука о престанку радног односа, али да другостепени суд ове доказе у целости игнорише; да другостепени суд произвољно примењује материјално право ценећи законитост поступања ВСС различито у односу на материјалну и нематеријалну штету и да у својој пресуди уопште не спомиње аргументе које је подноситељка изнела у својој жалби, чиме јој ускраћује право на образложену судску одлуку. Подноситељка посебно истиче да је другостепени суд, потврђујући првостепену пресуду у делу који се односи на накнаду нематеријалне штете повредио и њено право на једнаку заштиту права, јер су судови у идентичним ситуацијама различито поступали и у прилог својих тврдњи уз уставну жалбу доставља пресуду Апелационог суда у Београду Гж1. 7207/ 13 од 23. маја 2014. године и пресуду Апелационог суда у Нишу Гж1. 103/15 од 21. јануара 2015. године. Уставном жалбом се захтева да Уставни суд усвоји уставну жалбу подноситељке, утврди повреду означених начела и права, поништи оспорену другостепену пресуду, утврди подноситељки право на накнаду нематериј алне штете и право на накнаду трошкова поступка пред Уставним судом и своју одлуку објави у “Службеном гласнику Републике Србије“.
Имајући у виду да се одредба члана 36. став 2. Устава садржински не разликује од одредбе члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд је евентуално постојање повреде права на делотворни правни лек ценио у односу на наведену одредбу Устава.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноси оца уставне жалбе повређено или ускраћено ње гово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Првог основног суд а у Београду П1. 4470/13 од 25. марта 2015. године, која је исправљена решењем истог а суда П1. 4470/13 од 8. октобра 2015. године, ставом прв им изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиље , овде подноситељке уставне жалбе, и обавеза на тужена Република Србија – ВСС да тужиљи на име накнаде материјалне штете због неисплаћене зараде за период јануар 2010. – септембар 2012. године исплати укупан износ од 2.051.234,14 динара, са законском затезном каматом ; ставом другим изреке обавезана је тужена да у корист тужиље обрачуна и уплати надлежној филијали Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање доприносе за пензијско и инвалидско осигурање за наведени период; ставом трећим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да јој тужена накнади нематеријалну штету за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа, умањења опште животне активности и наружености, као и за претрпљене физичке болове ; ставом четвртим изреке обавезана је тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка.
Одлучујући о жалбама парничних странака, Апелациони суд у Београду је 11. децембра 2015. године донео оспорену пресуд у Гж1. 3239/15 , којом је: у ставу првом изреке, потврдио првостепену пресуду у ставовима првом, другом, трећем и у делу става четвртог њене изреке и жалбе тужиље и тужене у том делу одбио као неосноване; у ставу другом изреке преиначио првостепену пресуду у делу става четвртог њене изреке којим је одлучено о трошковима парничног поступка; у ставу трећем изреке, одбио захтев тужиље за накнаду трошкова поступка по жалби. Из образложења оспорене пресуде произлази да је тужиља, овде подноситељка уставне жалбе , жалбу против првостепене пресуде изјавила само у односу на став трећи изреке. Другостепени суд је у образложењу своје пресуде, поред осталог, наве о: да је, према утврђеном чињеничном стању, тужиља била судија Окружно г суд а у Панчеву , да јој је јединственом одлуком ВСС бр. 06-00-37/09-01 од 25. децембра 2009. године престала судијска дужност са 31. децембром 2009. године, да је појединачном одлуком ВСС за тужиљу од 14. јуна 2010. године замењена јединствена одлука, да је ВСС одлуком од 6. октобра 2011. године одбио приговор тужиље изјављен против одлуке од 14. јуна 2010. године, да је Одлуком Уставног суд а VIIIУ-364/2011 од 24. јула 2012. године поништена одлука о престанку судијск е дужности тужиље и да је у поступку извршења ове уставносудске одлуке тужиља изабрана за судију Вишег суда у Панчеву и ступи ла на функцију 1. октобра 2012. године; да је тужиља услед доживљеног стреса у периоду спровођења поступка избора оболела од депресије и реуматског артритиса; да је правилна одлука првостепеног суда из става трећег изреке којом је одбијен тужбени захтев тужиље за накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа, умањења опште животне активности и наружености, као и за претрпљене физичке болове, јер одлука о неизбору судије, сама по себи, нема капацитет да буде узрок настанка ових видова нематеријалне штете у смислу одредбе члана 200. Закона о облигационим односима; да је за успостављање одговорности тужене било нужно да се доносилац одлуке кретао ван граница своје надлежности и да је такво поступање органа тужене имало за циљ повреду правно заштићених добара тужиље, те да је било злонамерно и шиканозно, а што тужиља није доказала; да се у конкретном случају ради о неправилној примени права од органа тужене, али да та грешка није подобна да произведе повреду части и угледа, нити да наруши физичко и психичко здравље тужиље; да је, по оцени другостепеног суда, код тужиље свакако дошло до стресног реаговања на насталу ситуацију, у виду забринутости за егзистенцију, повлачења у себе, осећаја мање вредности, али да наведено не упућује на закључак да је тужиља претрпела повреду части и угледа, нити да су незаконите радње органа тужене у директној узрочној вези са болестима тужиље које су се испољиле односно погоршале у периоду након што није изабрана за судију; да је одлука Уставног суда о поништавању одлуке ВСС о неизбору судија објављена у јавним гласилима, чиме је остварена натурална реституција и одговарајући вид сатисфакције.
Уставни суд је, из навода уставне жалбе, утврдио да подноситељка наведену другостепену пресуду оспорава само у делу којим је првостепена пресуд а потврђена у ставу трећем изреке којим је одбијен њен тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете.
Увидом у достављене пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 7207/13 од 23. маја 2014. године и Апелационог суда у Нишу Гж1. 103/15 од 21. јануара 2015. године, Уставни суд је утврдио да су наведеним другостепеним пресудама правноснажно делимично усвојени тужбени захтеви тужилаца – ранијег судије, односно окружног јавног тужиоца, ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене ду шевне болове због повреде части и угледа и обавезана тужена Република Србија да им по том основу исплати одређене новчане износе. Другостепени судови су у тим предметима оценили да су тужиоци услед незаконитих одлука ВСС, односно Државног већа тужилаца о неизбору на функције претрпели нематеријалну штету.
4. Одредбама Устава, на чију повреду указује подноситељка уставне жалбе, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се је мчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
5. Разматрајући наводе подноситељке уставне жалбе о различитом поступању надлежних редовних судова, а полазећи од документације достављене уз уставну жалбу, Уставни суд је констатовао да су Апелациони суд у Београду приликом доношења оспорене пресуде Гж1. 3239/15 од 11. децембра 2015. године и исти суд приликом доношења пресуде Гж1. 7207/13 од 23. маја 2014. године, као и Апелациони суд у Нишу приликом доношења пресуде Гж1. 103/15 од 21. јануара 2015. године, одлучивали у битно истоврсној чињеничној и правној ситуацији. Такође је констатовао да је Апелациони суд у Београду у оспореној пресуди Гж1. 3239/15 од 11. децембра 2015. године заузео другачији правни став од става који је поводом истоврсног тужбеног захтева заузео исти суд, односно Апелациони суд у Нишу у достављеним пресудама, оценивши да тужиљи, овде подноситељки уставне жалбе, не припада право на накнаду нематеријалне штете због повреде части и угледа. На тај начин је Апелациони суд у Београду донео различиту одлуку о основаности тужбеног захтева који се заснивао на истом чињеничном стању и истом спорном правном питању, чиме је подноситељку уставне жалбе, одбијајући њен тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете, довео у битно различит положај од положаја у коме су били тужиоци чији су истоврсни тужбени захтеви усвојени. Уставни суд је становишта да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године), те је оценио да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
6. Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је нашао да оспорена пресуда садржи довољно, јасно и уставноправно прихватљиво образложење о томе због чега је тужбени захтев којим је подноситељка тражила накнаду нематеријалне штете неоснован. Полазећи од тога, Суд је оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на то да је подноситељки повређено означено уставно право, већ да се од Суда, у суштини, тражи да као ревизијски парнични суд још једном оцени законитост оспорене пресуде.
У вези са истакнутом повредом права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује на то да управо пресуда Апелационог суда у Београду Гж1. 3239/15 од 11. децембра 2015. године представља доказ да је подноситељка уставне жалбе имала и искористила правно средство о коме је одлучио надлежни другостепени суд, при чему Суд и овога пута наглашава да одредба члана 36. став 2. Устава не јемчи позитиван исход поступка по изјављеном правном средству.
Коначно, у вези са наводом о повред и начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је утврдио да подноситељка уставне жалбе није пружила било какве доказе да јој је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могло одлучивати о повреди наведеног уставног начела, које је увек акцесорне природе.
Стога је Уставни суд у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.