Уставни суд, у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби З. С . из Ниша , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 19. јула 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба З. С . изјављена против решења Врховног касационог суда Рев. 1023/15 од 3. јуна 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. С . из Ниша поднела је Уставном суду, 4. новембра 2015. године, преко пуномоћника Б . Б, адвоката из Ниша, уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Рев. 1023/15 од 3. јуна 2015. године, због повреде права на правно средство зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је оспореним решењем одбачена као недозвољена ревизија тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, изјављена против правноснажне пресуде донете у другом степену. Повреду права на правно средство подноситељка заснива на наводима о погрешној примени одредаба процесног права приликом одлучивања о дозвољености ревизије. Према наводима подноситељке, одредбом члана 403. став 1. Закона о парничном поступку прописано је да је ревизија увек дозвољена када је другостепени суд преиначио одлуку првостепеног суда и одлучио о захтевима странака. У наведеном члану закона не постоји ниједна одредба која би упућивала на потенцијална ограничења коришћења овог правног средства. Подноситељка је даље навела да је Врховни касациони суд одбацио предметну ревизију , иако не постоји ниједан услов предвиђен чланом 410. став 1. наведеног закона, а којим је прописано у којим случајевима је ревизија недозвољена. С тим у вези, подноситељка је истакла да је одредбом члана 410. став 2. тачка 5) истог закона предвиђено да се ревизија може одбацити као недозвољена ако је изјављена против пресуде прот ив које према закону не може бити поднета, те да је посебно наглашено да се то односи на пресуде из члана 403. овог закона. Подноситељка сматра да је одредба члана 403. наведеног закона јасна и прецизна и да не даје могућност другачијег тумачења, те да јој је оспореним решењем ускраћено право да се одлучи о њеној ревизији. Подноситељка се у прилог тврдњама о повреди права на правно средство позвала и на праксу Европског суда за људска права и ставове изражене у одлукама тога суда – да правно средство мора бити ефективно како у закону тако и у пракси и да правно средство мора бити таквог карактера да се бави меритумом правне ствари. Такође, подноситељка је навела да уколико би се прихватило правно схватање ревизијског суда изражено у оспореном решењу, тада Закон о парничном поступку не би испуњавао стандард „довољне прецизности“ утврђен од стране Европског суда у предмету Rotaru против Румуније, представка број 28341/95 . Подноситељка је предложила да Уставни суд поништи оспорено ревизијско решење.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, извршио увид у оспорено решење приложено уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рев. 1023/15 од 3. јуна 2015. године одбачена је као недозвољена ревизија тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, изјављена против пресуде Вишег суда у Нишу Гж. 83/15 од 23. јануара 2015. године. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да је пресудом Основног суда у Нишу П. 1367/14 од 12. септембра 2014. године усвојен тужбени захтев тужиље, па је тужени обавезан да изврши уговорну обавезу према означеном уговору о продаји електричне енергије и настави са испоруком електричне енергије тужиљи за предметни стан у Нишу; да је Виши суд у Нишу, одлучујући о жалби туженог, 23. јануара 2015. године донео пресуду Гж. 83/15 којом је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиље; да је против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља благовремено изјавила ревизију због погрешно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, позивајући се на одредбу члана 403. став 2. тачка 2) ЗПП; да је Врховни касациони суд , испитујући дозвољеност ревизије, применом члана 410. став 2. тачка 5) ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14) , нашао да ревизија није дозвољена; да је тужиља поднела тужбу 15. октобра 2012. године ради извршења уговора и да је у тужби као вредност предмета спора означен износ од 1.000,00 динара, а колико је као вредност предмета спора означено и у уводу првостепене и другостепене пресуде; да је другостепеном пресудом од 23. јануара 2015. године преиначена првостепена пресуда и одбијен предметни тужбени захтев као неоснован; да је новелираним одредбама члана 403. став 2 тачка 2) ЗПП прописано да је ревизија увек дозвољена ако је другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака; да је, међутим, посебном одредбом члана 479. став 6. ЗПП, која је остала неизмењена и после ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 55/14), а који је ступио на снагу 31. маја 2014. године, изричито прописано да против одлуке другостепеног суда донете у поступку у спор овима мале вр едности није дозвољена ревизија; да наведена одредба члана 479. став 6. ЗПП о недозвољености ревизије у поступку у споровима мале вредности искључује примену опште одредбе из новелираног члана 403. став 2. тачка 2) ЗПП о праву на ревизију, према којој је ревизија увек дозвољена, ако је другостепени суд преиначио првостепену пресуду и одлучио о захтевима странака; да је, у конкретном случају, првостепена пресуда донета у поступку у спору мале вредности (вредност предмета спора је 1.000,00 динара, а на дан подношења тужбе вредност 1 евра износила је 112,5069 динара, што значи да је 3.000 евра на дан подношења тужбе представљало противвредност 337.520,00 динара); да је тужиља у тужби као вредност предмета спора навела износ од 1.000,00 динара, па се сходно одредби члана 468. став 4. ЗПП ради о спору мале вредности; да с обзиром на правно дејство посебне одредбе члана 479. став 6. ЗПП, ревизија тужиље против правноснажне пресуде донете у спору мале вредности – пресуде Вишег суда у Нишу Гж. 83/15 од 23. јануара 2015. године није дозвољена, ни када је том пресудом преиначена првостепена пресуда и одлучено о захтевима странака; да је Врховни касациони суд, из наведених разлога, а на основу члана 413. ЗПП, одлучио као у изреци решења.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава, на чију се повреду позива подноситељка уставне жалбе, утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на законом заснованом интересу.
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14) (у даљем тексту: ЗПП) прописано је: да против правноснажне пресуде донете у другом степену странке могу да изјаве ревизију у року од 30 дана од дана достављања пресуде (члан 403. став 1. ); да је ревизија увек дозвољена ако је – 1 ) то посебним законом прописано, 2) другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака и 3) другостепени суд усвојио жалбу, укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака (члан 403. став 2. ); да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (члан 403. став 3.); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити решењем првостепени суд, без одржавања рочишта (члан 410. став 1.); да је ревизија недозвољена ако – 1) је ревизију изјавило лице које није овлашћено на подношење ревизије, 2) ревизија није изјављена преко пуномоћника адвоката, изузев када је странка адвокат, 3) је ревизију изјавило лице које је повукло ревизију , 4) лице које је изјавило ревизију нема правн и интерес за подношење ревизије, 5) је ревизија изјављена против пресуде против које по закону не може да се поднесе (члан 403. ст. 1. и 3), осим из члана 404. овог закона (члан 410. став 2.); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити Врховни касациони суд решењем, ако то, у границама својих овлашћења (члан 410), није учинио првостепени суд (члан 413.); да ако у одредбама ове главе није другачије прописано, у поступку о споровима мале вредности сходно се примењују остале одредбе овог закона (члан 467.); да пресуда или решење којим се окончава парница у поступку о споровима мале вредности може да се побија само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. овог закона и због погрешне примене материјалног права (члан 479. став 1.); да против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија (члан 479. став 6.).
Законом о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 55/14) измењене су у члану 13. став 1. тач. 2) и 3) одредбе члана 403. овог закона , тако што је прописано да је ревизија увек дозвољена ако је другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака и ако је другостепени суд усвојио жалбу, укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака.
Врховни касациони суд је, поводом примене одредаба члана 23. ст. 1. и 3, члана 13. став 1. тач. 2) и 3) и члана 14. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 55/14), на седници Грађанског одељења, 3. марта и 10. марта 2015. године, усвојио закључке о дозвољености ревизије (видети интернет страницу Врховног касационог суда на: www.vk.sud.rs). Поред осталог, у закључцима означеним тачком III је наведено: да изузетно, од претходних закључака, ако је у поступку покренутом после 1. фебруара 2012. године, другостепени суд одлуком донетом после 31. маја 2014. године преиначио одлуку и одлучио о захтевима странака или усвојио жалбу, укинуо одлуку и одлучио о захтевима странака, изузев ако се ради о трошковима поступка или камати као споредним потраживањима, о споровима мале вредности, о парницама због сметања државине или ако је посебним законом прописано да ревизија није дозвољена, дозвољеност ревизије треба ценити према одредбама става 1. тач. 2) и 3) члана 13. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку.
5. Разматрајући уставну жалбу са становишта истакнуте повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио д а подноситељка своје наводе о повреди означеног права, у суштини, заснива на томе да је ревизијски суд погрешно применио и тумачио одредбе меродавног процесног права приликом одлучивања о дозвољености ревизије у предметном спору мале вредности, а чиме јој је ускратио право на ревизију.
Уставни суд најпре подсећа на своје ставове изражене у Одлуци IУз-2/2010 од 14. марта 2013. године ( „Службени гласник РС“, број 53/13 ), а у вези са Уставом зајемченим правом на правно средство. У Одлуци је најпре констатовано да у парничном поступку постоје редовни и ванредни правни лекови, а затим је уследила оцена да за разлику од жалбе која је уставна категорија и која је свакоме зајемчена одредбом члана 36. став 2. Устава, обавеза прописивања тростепеног поступка не проистиче из Устава. Сагласно томе, законско уређивање дозвољености ревизије може трпети ограничења како у погледу врсте спора, тако и висине тужбеног захтева поводом којих се ревизија може изјавити.
Такође, према ставовима Европског суда за људска права, право на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , када је реч о предметима у којима се одлучује о грађанским правима и обавезама, не обавезује држав е чланице да успоставе апелационе и касационе судове, а ако их ипак успоставе, морају се поштовати гаранције садржане у наведеном члану Европске конвенције, између осталог, обезбеђењем делотворног приступа судовима. Надаље, услови за подношење ревизије (appeal on points of law) могу, међутим, бити строжији од оних који се траже за подношење жалбе, односно Европски суд сматра да је легитиман циљ постигнут када се имовински цензус за обраћање Врховном суду повећа како би се избегло претерано оптерећење таквог суда случајевима мање важности (видети пресуду Brualla Gómez de la Torre против Шпаније, представка број 26737/95, од 19. децембра 1997, став 36.). Слично се тај суд изјашњавао и у неким поступцима против Републике Србије (видети, на пример, пресуду у предмету Добрић против Србије, представке бр. 2611/07 и 15276/07, пресуда од 21. јуна 2011. године, ст. 51. и 54. и пресуду у предмету Јовановић против Србије, представка број 32299/08, пресуда од 2. октобра 2012. године, став 48.).
Полазећи од изнетог, а имајући у виду садржину навода уставне жалбе Уставни су налази да подноситељка у суштини оспорава да јој је погрешном применом процесног права – законских одредаба о дозвољености ревизије ускраћено право на приступ Врховном касационом суду. Стога је Уставни суд такве наводе подноситељке ценио са становишта права на приступ суду, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
Када је реч о праву на приступ суду, Уставни суд подсећа да ово право није апсолутно, да оно подлеже ограничењима која се подразумевају, а посебно тамо где су у питању „услови допуштености жалбе“ (видети пресуду Gracia Manibardo против Шпаније, представка број 26737/95, од 19. децембра 1997, став 36.) . При томе, Уставни суд је имао у виду да је приступ највишој судској инстанци свуда сужен, на различите начине. Полазећи од одредаба члана 20. Устава, који ма је утврђено начело ограничења људских и мањинских права, као и ставова Европског суда за људска права, произлази да ограничење права на приступ суду мора бити засновано на закону, мора тежити легитимном циљу и мора бити пропорционално како би се на тај начин постигло остварење легитимног циља, односно не сме да угрози суштину самог права о коме је реч (видети пресуду Golder v. the United Kingdom, представка број 4451/70, од 21. фебруара 1975. године, ст. 26-36.).
Уставни суд констатује да је у конкретном случају реч о спору мале вредности који је одредбама ЗПП уређен као посебан парнични поступак. Према ставовима израженим у правној теорији и судској пракси, законске одредбе којима је уређен посебан парнични поступак јесу lex specialis у односу на правила општег парничног поступка. Такви ставови имају своје утемељење у законским одредбама, између осталог, и у одредби члана 467. ЗПП којом је прописано да ако у одредбама ове главе није другачије прописано, у поступку о спору мале вредности сходно се примењују остале одредбе овог закона.
Смисао увођења и постојања овог посебног поступка јесте у томе да се у погледу спорова мање имовинске вредности и, за претпоставити мањег друштвеног значаја, обезбеди економичније и ефикасније пружање правне заштите. У том циљу предвиђено је, поред осталог, и ограничење права на жалбу. Из одредаба ЗПП следи да се жалбом у маличном спору не може нападати чињенично стање нити се могу истицати релативно битне повреде парничног поступка, за разлику од општег парничног поступка. По ред жалбених разлога, ограничење овог права огледа се и у краћим роковима за жалбу и искључењу примене одговарајућих процесних одредаба поводом поступка по жалби. Што се тиче ревизије као ванредног правног средства, она није дозвољена у споровима мале вредности, како је то изричито прописано одредбом члана 479. став 6. ЗПП.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд налази да је ревизијски суд у оспореном решењу дао јасне и довољне разлоге због којих сматр а да ревизија у конкретном спору није дозвољена, засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени одредаба меродавног процесног права. Наиме, у оспореном решењу је наведено да је посебном одредбом члана 479. став 6. ЗПП изричито прописано да против одлуке другостепеног суда донете у поступку у споровима мале вредности није дозвољена ревизија, те да наведена законска одредба искључује примену опште одредбе садржане у члану 403. став 2. тачка 2) ЗПП. По оцени Уставног суда, ревизијски суд је дао уставноправно прихватљиво образложење у прилог свом ставу да ревизија није дозвољена против правноснажне другостепене пресуде донете у спору мале вредности и у ситуацији када је том пресудом преиначена првостепена пресуда и одлучено о захтевима странака.
Наводи подноситељке којима указује да , у конкретном случају , нису били испуњени законом прописани услови за одбацивање ревизије као недозвољ ене (члана 410. става 2. тачка 5) ЗПП), те да је и у спору мале вредности ревизија увек дозвољена ако је другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака, по оцени Уставног суда, нису основани. Како је законом изричито прописано да против одлуке другостепеног суда у спору мале вредности није дозвољена ревизија, то је, по оцени Уставног суда, уставноправно прихватљив став ревизијског суда о посебном правном дејству такве одредбе која искључује примену одредаба општег парничног поступка садржаних у члану 403. ЗПП , а којима је прописано против којих судских одлука је дозвољено изјављивање ревизије . Надаље, Уставни суд констатује да су у члану 410. ЗПП садржане одредбе општег парничног поступка о томе када се ревизија сматра недозвољеном , а да се оне сходно примењују у поступцима о споровима мале вреднос ти, на основу члана 467. ЗПП. Стога, чињеница да је у члану 410. став 2. тачка 5) ЗПП прописано да је ревизија недозвољена против пресуде против које по закону не може да се поднесе, а при чему је ради прецизирања које су то пресуде наведен само члан 403. ст. 1. и 3. ЗПП, не значи да, у конкретном спору, нису испуњени услови за одбацивање ревизије, како то тврди подноситељка.
Уставни суд налази да се навод подноситељке о томе да ЗПП не би испуњавао стандард „довољне прецизности“, уколико би се прихватило правно схватање ревизијског суда изражено у оспореном решењу не мо же прихватити као уставноправно утемељени разлог за тврдњу о повреди права на приступ Врховном касационом суду. Наиме, подноситељка у уставној жалби најпре износи тврдњу да су законске одредбе о дозвољености ревизије јасне и прецизне и да не дају могућност другачијем тумачењу, а потом само констатује да другачије тумачење од стране ревизијског суда доводи у питање стандард „довољне прецизности“ утврђен од стране Европског суда за људска права у пресуди Rotaru против Румуније.
Независно од тога, Уставни суд констатује да је Европски суд, у пресуди Rotaru против Румуније (представка број 28341/95, од 4. маја 2000. године, ст. 52. и 55.) поновио свој већ раније заузети став да је приликом утврђивања да ли је ограничење права (у том случају права на поштовање приватног и породичног живота) било у складу са законом, неопходно оценити не само да ли је ограничење било прописано законом, већ и квалитет закона којим је оно било предвиђено , истичући да закон треба да буде и предвидљив по питању очекиваних последица. С тим у вези, Европски суд је констатовао да је правило „предвидљиво“ ако је формулисано довољно прецизно да сваки појединац може да прилагоди своје понашање . Уставни суд указује да су одредбама члана 13. став 1. тач. 2) и 3 ) Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку из 2014. године измењене одредбе општег парничног поступка о дозвољености ревизије (члан 403.) и да је тим одредбама прописано да је ревизија увек дозвољена ако је другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака или када је усвојио жалбу, укинуо пресуду и одлучио захтевима странака, а да је одредба члан 479. став 6. ЗПП о недозвољености ревизије у споровим мале вредности остала неизмењена. Врховни касациони суд је поводом примена одредаба о дозвољености ревизије садржаних у наведеном Закону о изменама и допунама, укључујући и одредбе члана 13. став 1. тач. 2. и 3, усвојио закључке о дозвољености ревизије, а који су објављени на интернет страници Врховног касационог суда ( www.vk.sud.rs). Према наведеним закључцима, ревизија није дозвољена у споровима мале вредности, ни у случају постојања претпоставки за подношење ревизије прописаних новелираним одредбама члана 403. ЗПП. Такође, ревизија није дозвољена ни у парницама због сметања државине , који такође спада у посебне парничне поступке (члан 452. став 5. ЗПП) , нити у случајевима када је то прописано посебним законом .
Имајући у виду да је Уставни суд претходно оценио да је став Врховног касационог суд а о недозвољености предметне ревизије изражен у оспореном решењу утемељен на уставноправно прихватљивом тумачењу одредаба процесног права, те да је такав став у складу и са наведеним закључцима о дозвољености ревизије и устаљеном праксом Врховног касационог суда , Уставни суд налази да такво поступање Врховног касационог суда говори у прилог томе да тај суд примењује наведене законске одредбе на предвидљив и доследан начин, те да се не може сматрати да одредбе ЗПП нису довољно прецизно формулисане и да субјекти на које се ЗПП односи не могу своје понашање да ускладе са тим законом .
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је ограничење права на приступ ревизијском суду, у конкретном случају, било засновано на закону, те да су неосновани наводи подноситељке да јој је због погрешне примене одредаба процесног права приликом одлучивања о дозвољености ревизије повређено право на приступ суду.
Иако подноситељка своје наводе о повреди права на приступ суду темељи искључиво на тврдњи о погрешној примени процесног права, Уставни суд је имао у виду да је за оцену постојања повреде означеног права неопходно утврдити и да ли је то право ограничено на начин или у обиму да се угрози сама суштина тог права. Имајући у виду ставове изражене у Одлуци Уставног суда IУз-2/2010 од 14. марта 2013. године и пракси Европског суда за људска права о томе да услови за подношење ревизије могу бити строжији од оних који се траже за подношење жалбе, нарочито када је реч о имовинском цензусу за обраћање Врховном суду , Уставни суд налази да се, у околностима конкретног случаја, не може сматрати да предметно ограничење представља неоправдано мешање у право подноситељке на приступ суду, нити да је нарушен принцип сразмерности, а ово посебно ако се има у виду сама суштина улоге Врховног касационог суда да се бави само питањима од изузетне важности.
При томе, Уставни суд је имао у виду и Препоруку број Р (95) 5 Комитета министара Савета Европе од 7. фебруара 1995. године о увођењу и унапређивању жалбених поступака у грађанским и привредним предметима, у којој се државама чланицама Савета Европе препоручује да приликом разматрања мера у вези трећестепених судова треба да узму у обзир да је предмет већ обрађен од стране два суда, те да жалбе трећој судској инстанци треба да буду коришћене само у случајевима који то посебно заслужују, као што су предмети у којима би се постигло ново тумачење права или који доприносе уједначеном тумачењу права или разматрању правних питања од општег интереса (члан 7. тач. б) и ц )).
Позивање подноситељке на праксу Европског суда за људска права и ставове тог суда о делотворности правног лека, по оцени Уставног суда, је без основа. Ово из разлога што подноситељка своје наводе о повреди права на правно средство не темељи на тврдњи да она, у конкретном случају, није имала на располагању делотворан правни лек ради заштите својих права (правни пут за заштиту својих права), у смислу ставова Европског суда за људска права на које се позива, већ на наводима о неправилној примени процесног права приликом одлучивања о ревизији као ванредном правном средству. При томе, Уставни суд указује да је у предметном судском поступку парничним странкама била обезбеђена двостепеност у одлучивању, те да је тиме и задовољен уставни принцип садржан у члану 36. став 2. Устава.
Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15).
6. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.