Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Т . Ш . из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије , на седници одржаној 13. септембра 2018. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Т. Ш . и утврђује да је решењем Прекршајног апелационог суда - Одељење у Нишу Прж. 21344/16 од 7. новембра 2016. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, из члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Прекршајног апелационог суда - Одељење у Нишу Прж. 21344/16 од 7. новембра 2016. године и одређује да исти суд поново одлучи о жалби М. Ш, адвоката из Новог Сада, изјављеној против пресуде Прекршајног суда у Прокупљу - Одељење у Блацу Пр. 4236/14 од 20. октобра 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Т. Ш . из Новог Сада по днео је Уставном суду, 15. децембра 2016. године, преко пуномоћника М. Ш, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против решења Прекршајног апелационог суда - Одељење у Нишу Прж. 21344/16 од 7. новембра 2016. године, због повреде права из чл. 32. и 36. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава решење Прекршајног апелационог суда којим је одбачена као неуредна жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, адвоката М. Ш . из Новог Сада, изјављена против пресуде којом је подносилац уставне жалбе оглашен одговорним због прекршаја из члана 331. став 1. тачка 10) Закона о безбедности саобраћаја на путевима, те му је изречена новчана казна у износу од 20.000 динара, заштитна мера забране управљања моторним возилом „В“ категорије у трајању од три месеца и шест казнених поена.
У уставној жалби се наводи да је у конкретном случају жалба садржавала све потребне услове да би се по њој могло поступати, сем потписа подносиоца и да је суд био дужан да подносиоцу наложи да уреди, тј. потпише жалбу у одређеном року, па тек уколико то не учини да је одбаци као неуредну.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из навода уставне жалбе и достављене документације, као и увидом у списе предмета Прекршајног суда у Прокупљу - Одељење у Блацу Пр. 4236/14 , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
- да је решењем Прекршајног суда у Прокупљу - Одељење у Блацу Пр. 4236/14 од 8. јануара 2015. године покренут прекршајни поступак против подносиоца уставне жалбе, због прекршаја из члана 332. став 1. тачка 19 ) Закона о безбедности саобраћаја на путевима ;
- да је подносилац уставне жалбе овластио адвоката М. Ш . из Новог Сада да га брани у предметном прекршајном поступку и да је 21. марта 2016. године доставио пуномоћје Прекршајном суду у Новом Саду, а који је поступао по замолници Прекршајног суда у Прокупљу - Одељење у Блацу;
- да је пресудом Прекршајног суда у Прокупљу - Одељење у Блацу Пр. 4236/14 од 20. октобра 2016. године подносилац уставне жалбе оглашен одговорним због прекршаја из члана 331. став 1. тачка 10 ) Закона о безбедности саобраћаја на путевима, те му је изречена новчана казна у износу од 20.000 динара, заштитна мера забране управљања моторним возилом „В“ категорије у трајању од три месеца и шест казнених поена;
- да је наведена пресуда браниоцу окривљеног достављена 21. октобра 2016. године;
- да је бранилац окривљеног 28. октобра 2016. године изјавио образложену жалбу против наведене пресуде;
- да жалба није потписана од стране подносиоца жалбе;
- да је првостепени прекршајни суд жалбу са списима предмета доставио Прекршајном апелационом суду на одлучивање;
- да је оспореним решењем Прекршајног апелационог суда - Одељење у Нишу Прж. 21344/16 од 7. новембра 2016. године одбачена као неуредна жалба браниоца окривљеног, адвоката М. Ш . из Новог Сада, изјављена против пресуде Прекршајног суда у Прокупљу - Одељење у Блацу Пр. 4236/14 од 20. октобра 2016. године.
У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да: како је жалбу изјавио адвокат окривљеног као стручно лице, то се на истог не могу примењивати одредбе члана 90. Закона о прекршајима, које прописују обавезу суда да се стара да незнање или неукост странака не буде на штету њихових права, да из наведеног разлога првостепени суд није био у обавези да сходно члану 129. Закона о прекршајима наложи подносиоцу жалбе да у одређеном року уреди поднесак, с обзиром на то да ова обавеза постоји управо ради заштите неуких странака, да како је жалба изјављена од стручног лица које је упознато са тиме шта све жалба треба да садржи, па између осталог и потпис подносиоца жалбе, а како је суду доставио непотписане примерке жалби, то је тај суд сходно члану 129. Закона о прекршајима, одбацио жалбу браниоца окривљеног као неуредан поднесак. Даље је наведено да је разматрајући списе предмета овај суд нашао да је у току поступка дошло до одуговлачења истог, са тенденцијом окривљеног да наступи застарелост вођења прекршајног поступка, те да изјављивање непотписане жалбе може представљати такође једну од тенденција ка застаревању прекршајног поступка, јер се како није потписан ниједан примерак жалбе , не може говорити о техничком недостатку, већ о неуређеном поднеску. На основу напред изложеног, Прекршајни апелациони суд је сходно члану 270. у вези члана 129. став 5. Закона о прекршајима одбацио жалбу браниоца окривљеног као неуредан поднесак.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Одредбама Закона о прекршајима („Службени гласник РС, број 65/13, 13/16 и 98/16 - Одлука УС) (у даљем тексту: ЗОП) прописано је: да је суд дужан да се стара да незнање или неукост странака не буде на штету њихових права (члан 90.); да је суд дужан да поступак спроведе без одуговлачења, али тако да то не буде на штету доношења правилне и законите одлуке (члан 91.); да окривљени може узети за браниоца адвоката, а њега може, у складу са законом, заменити адвокатски приправник (члан 119. став 1.); да је бранилац овлашћен да у корист окривљеног предузима све радње које може предузети окривљени (члан 119. став 3.); да је бранилац дужан да поднесе писано пуномоћје суду (члан 119. став 4.); да права и дужности браниоца престају када откаже пуномоћје или када окривљени опозове пуномоћје (члан 119. став 6.); да ако је поднесак неразумљив или не садржи све што је потребно да би се по њему могло поступити, судија који води прекршајни поступак наложиће подносиоцу поднеска да у одређеном року, а најкасније у року од петнаест дана, поднесак исправи односно допуни, а ако то не учини, поднесак ће се одбацити као неуредан (члан 129. став 5.); да жалба треба да садржи означење одлуке против које се жалба изјављује, наводе у чему је подносилац жалбе незадовољан одлуком, као и потпис подносиоца жалбе (члан 262. став 1. тач. 1 ), 2) и 3 )); да другостепени прекршајни суд одлуке доноси у форми пресуде или решења (члан 269. став 1.); да се решењем одбацује жалба изјављена на пресуду или решење, одлучује по жалби на решење или укида пресуда прекршајног суда (члан 269. став 3.); да решавајући по жалби на пресуду или решење прекршајног суда другостепени прекршајни суд може жалбу одбацити, жалбу одбити као неосновану и потврдити првостепену одлуку, жалбу усвојити, а првостепену одлуку преиначити или укинути (члан 270.); да ће другостепени суд одбацити жалбу решењем као неблаговремену, недозвољену или изјављену од стране неовлашћеног лица, ако утврди да је суд који је водио поступак пропустио да то учини (члан 271.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13 ) (у даљем тексту: ЗКП), које се сходно примењују на прекршајни поступак сагласно одредби члана 99. ЗОП, прописано је да жалба треба да садржи: означење пресуде против које се изјављује жалба, основ за изјављивање жалбе, образложење жалбе, предлог да се побијана пресуда потпуно или делимично укине или преиначи и потпис лица које изјављује жалбу (члан 435.), као и да ако је жалбу изјавио овлашћени тужилац или оштећени који има пуномоћника, а жалба је нечитка или на садржи елементе из члана 435. овог законика, суд ће одбацити жалбу као неуредну, те да ће жалбу са овим недостацима изјављену у корист оптуженог који има браниоца суд доставити другостепеном суду ако се може утврдити на коју се пресуду односи, а одбациће је ако се то не може утврдити (члан 436. став 3.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним решењем Прекршајног апелационог суда - Одељење у Нишу Прж. 21344/16 од 7. новембра 2016. године повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава јер је „у конкретном случају жалба садржавала све потребне услове да би се по њој могло поступати, сем потписа подносиоца“ и да стога није било основа да се жалба одбаци као неуредна, а да претходно није наложено њено уређење.
Уставни суд констатује да су одредбама члана 262. ЗОП прописани обавезни елементи жалбе. Такође, одредбама чл. 270. и 271. ЗОП прописано је да ће другостепени суд одбацити жалбу решењем као неблаговремену, недозвољену или изјављену од стране неовлашћеног лица, ако утврди да је суд који је водио поступак пропустио да то учини. Имајући у виду да одредбама ЗОП није уређена ситуација када је изјављена жалба на првостепену одлуку неуредна, односно када не садржи све елементе из члана 262. став 1. тач. 1 ), 2) и 3 ) ЗОП, Уставни суд указује да се у таквом случају, сагласно одредби члана 99. ЗОП, примењују одредбе члана 436. ЗКП, из којих произлази да ће жалбу која не садржи све обавезне елементе (међу којима је и потпис лица које изјављује жалбу) изјављену у корист оптуженог који има браниоца суд доставити другостепеном суду ако се може утврдити на коју се пресуду односи, што је првостепени прекршајни суд у конкретном случају и учинио.
С обзиром на наведено, те чињеницу да жалба браниоца окривљеног садржи све законом прописане елементе, осим потписа подносиоца жалбе, а неспорно се може утврдити на коју се пресуду односи, Уставни суд је оценио да није било законског основа да се жалба одбаци као неуредна.
Уставни суд посебно указује да начело економичности прекршајног поступка прописано одредбом члана 91. Закона о прекршајима, тј. обавеза суда да поступак спроведе без одуговлачења не сме ићи на штету окривљеног, у конкретном случају његовог права на жалбу. Стога је Суд оценио уставноправно неутемељеним разлоге из оспореног решења Прекршајног апелационог суда којим се одбацивање предметне жалбе додатно образлаже оценом суда да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, у току поступка показао тенденцију да наступи застарелост вођења прекршајног поступка.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је оценио да су основане тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењем повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорено решење и одредио да Прекршајни апелациони суд - Одељење у Нишу поново одлучи о жалби М. Ш, адвоката из Новог Сада, изјављеној против пресуде Прекршајног суда у Прокупљу - Одељење у Блацу Пр. 4236/14 од 20. октобра 2016. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
6. С обзиром на то да подносилац истакнуту повред у права из члана 32. и члана 36. став 1. Устава заснива на истим разлозима којима образлаже и повреду права на правно средство, коју повреду је Уставни суд утврдио, Суд налази да није нужно посебно испитивати основаност навода уставне жалбе у односу на истакнуте повреде тих уставних права.
7. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а ста в 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.