Уставни суд, у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби А. Ј . из Врања, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. јуна 2018. године, донео je
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба А . Ј . изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 2882 /14 од 2. децембра 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. Ј . из Врања поднео је Уставном суду, 18. фебруара 2015. године, преко пуномоћника Д. П, адвоката из Врања, уставну жалбу пр отив пресуде наведене у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 58. ст. 1. и 2. и члана 59. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе, детаљно образлажући чињенице које су претходиле подношењу уставне жалбе, наводи да је уставноправно неприхватљив став другостепеног суда да он није доказао правни основ и начин стицања права својине свог правног претходника на спорној катастарској парцели, будући да је правноснажним решењем о наслеђивању од 6. децембра 1967. године његов правни претходник оглашен наследником те парцеле. У уставној жалби се тврди да усмени уговор о поклону од доношења Закона о промету земљишта и зграда из 1954. године није могао да производи правно дејство, те да није уставноправно прихватљив став поступајућих судова да јe, у конкретном случају, такав уговор био правни основ за стицање својине сада пок. Б . на спорној парцели. Стога, подносилац сматра да је пок. Т . М . могао као носилац права својине на спорној непокретности да том непокретношћу располаже судским тестаментом на основу којег је донето наведено решење о наслеђивању. Полазећи од наведеног, подносилац предлаже да се утврди повреда означених уставних права, као и да се поништи оспорена другостепена пресуда.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорени акт и другу документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пресудом Основног суда у Врању П. 2401/13 од 4. априла 2014. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужилац, овде подносилац уставне жалбе, тражио да се према туженом В. Ј . утврди да је тужилац искључиви власник и држалац њиве тзв. „Т .", површине 500м2, катастарска парцела број 326/3, уписана у пл. број 41, КО К, а по решењу о наслеђивању Општинског суда у Врању О. 701/89 од 26. марта 1990. године, те да је тужени дужан признати и дозволити упис права својине тужиоцу код Службе за катастар непокретности у Врању; с авом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужилац тражио да се наложи Служби за катастар непокретности у Врању да по правноснажности пресуде изврши упис права својине на наведеној њиви на име А. Ј, као и да му тужени накнади трошкове парничног поступка; ставом трећим изреке обавезан је тужилац да туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ од 54.050,00 динара. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужени приликом саслушања у својству странке изјавио да му је познато да је Б. Ј . неке земљишне парцеле у току 1956. године добила на поклон од свог свекра сада пок. Т . М; да је сада пок. Т. М . својом имовином располагао тестаментом на основу кога је донето решење о наслеђивању О. 280/65 од 6. децембра 1967. године којим је оцу овде туженог Р . Ј . припала, између осталог, и кат астарска парцела број 326 по пл . број 41 , КО К; да је суд прихватио исказ туженог у делу где сведочи да је пок. Т . овом парцелом располагао на основу усменог уговора о поклону, а што потврђује и сведок Б. М; да је премером из 1956. године који је супио на снагу 1960. године, за КО К, кат астарска парцела број 326 била уписана на име Б. Ј; да су ступањем на снагу премера сва заинтересована лица могла да изјаве жалбу уколико су сматрали да полажу право својине на некој од уписаних непокретности, будући да се подаци о правима на непокретности утврђени у поступку излагања на јавни увид који нису оспорени у том поступку уписују у лист непокретности без доношења решења; да пок. Т . М, као ни пок. Р . Ј . нису захтевали да се укњиже као власници на спорној непокретности; да је Б. Ј . била носилац права својине на предметној парцели од 1956. до 1978. године када је изврше на промена у поседовном стању тако да је целокупна имовина Б . Ј . била уписана на новог поседника Ч . Ј.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж. 2882/14 од 2. децембра 2014. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена ожалбена пресуда Основног суда у Врању П. 2401/13 од 4. априла 2014. године. У образложењу оспорене пресуде је наведено: да је сада пок. Т . М, деда тужиоца, а прадеда туженог, био власник кат астарске парцеле број 326, уписане у пл. број 41, КО К; да је, у циљу обезбеђења свог тада малолетног унука Ч. по раније умрлом сину пок. В, пок. Т . наведену парцелу усменим уговором о поклону поклонио и предао у државину својој снахи по умрлом сину В, сада пок. Б . Ј, баби туженог; да је пок. Т, приликом формирања катастра за КО К , током 1956. године, дозволио да се сада пок. Б. Ј упише као власник те парцеле; да је у то време сада пок. Б . живела у заједници са другим сином пок. Т, сада пок. Р, оцем тужиоца, све до његове смрти 1989. године; да је пок. Т. судским тестаментом од 9. фебруара 1957. године извршио распоред своје непокретне имовине у коме није навео катастарске бројеве парцела, већ су парцеле дате описно; да су, након његове смрти, решењем о наслеђивању Општинског суда у Врању О. 280/65 од 6. децембра 1967. године за тестаменталне наследнике на његовој заоставштини оглашени његов унук тада мал. Ч. по раније умрлом сину пок. В . и његов син, сада пок. Р . који је између осталог наследио и кат астарску парцелу број 326; да је тужилац иза смрти свог оца решењем о наслеђивању Општинског суда у Врању О. 701/89 од 26. марта 1990. године оглашен наследником, између осталог, и на њиви површине 500м2, звана „Т.", катастарска парцела број 326/3, по пл. број 41, КО К; да је на основу уверења Службе за катастар непокретности од 23. августа 2010. године утврђено да је катастарска парцела број 326 од 1956. године била уписана на име Б. Ј . и да је извршена деоба те парцеле од које су настале катастарске парцеле бр. 326/1 и 326/3 које су уписане на дотадашњег власника Б. Ј . и део парцеле који је ушао у кат астарску парцелу број 1198; да је израдом катастра не покретности за КО К. катастарска парцела број 326/3 уписана на Ч . Ј .
Другостепени суд налази да је на овако утврђено чињенично стање правилно првостепени суд применио материјално право када је одбио тужбени захтев тужиоца да се утврди да је власник спорне парцеле по основу наслеђа. Цитирајући одредбу члана 20. став 1. Закона о основама својинскоправних односа, Апелациони суд констатује да – да би једно лице стекло право својине на непокретности мора доказати не само свој правни основ и начин стицања већ и правни основ и начин стицања свог правног претходника. Како тужилац није доказао правни основ и начин стицања права својине свог правног претходника, то је, по оцени другостепеног суда, правилан закључак Основног суда да спорна парцела не представља својину тужиоца.
Апелациони суд утврђује да је пок. Т. био власник спорне парцеле и правни претходник странака, те да је у циљу обезбеђења свог тада малолетног унука Ч . по раније умрлом сину пок. В, ту парцелу усменим уговором о поклону поклонио и предао у државину снахи по умрлом сину В, сада пок. Б . Ј, баби туженог. Затим да је приликом формирања катастра пок. Т . дозволио да се пок. Б . упише као власник парцеле, те да је на тај начин пок. Т . изгубио право својине на спорној непокретности. Поред тога, другостепени суд налази да пок. Т. није могао поново да располаже са истом непокретношћу судским тестаментом у корист оца тужиоца , због чега такво располагање не може производити правно дејство. Стога, по оцени другостепеног суда, правни претходник тужиоца по основу наслеђивања није могао стећи право својине на спорној непокретности. Околност да је предметну парцелу, поред пок. Б, користио и сада пок. отац тужиоца не указује да је правни претходник туженог, пок. Б, тиме изгубила право својине, с обзиром на то да је у време учињеног поклона и уписа у катастар непокретности живела у заједници са оцем тужиоца и да су заједнички обрађивали не само спорну , већ целокупну непокретну имовину.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја следеће одредбе Устава и закона:
Одредбама Устава, које подносилац у уставној жалби означава као повређене, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.) ; да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да се јемчи право наслеђивања, у складу са законом (члан 59. став 1.).
Одредбом члана 20. Закона о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, „Службени лист СРЈ“, број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05) прописано је да се право својине стиче по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем, да се право својине стиче и одлуком државног органа, на начин и под условима одређеним законом.
Основним текстом Закона о промету земљишта и зграда ("Службени лист ФНРЈ", број 26/54), који је важио у време закључења усменог уговора о поклону спорне непокретности, било је прописано: да уговор на основу кога се преноси земљиште или зграда мора бити писмен, као и да уговор који није закључен у писменом облику не производи никакво правно дејство (члан 9.); да ће се одредба члана 9. овог закона, уколико се односи на уговоре о преносу земљишта и зграда које нису у друштвеној својини, примењивати по истеку три месеца од дана ступања на снагу овог закона (члан 73.).
Одредбом члана 6. Закона о изменама и допунама Закона о промету земљишта и зграда ("Службени лист СФРЈ", број 15/65) било је прописано да се члан 9. став 1. Закона о промету земљишта и зграда ("Службени лист ФНРЈ", бр. 26/54, 19/55, 30/62 и 53/62) мења и гласи: „Уговор на основу кога се преноси право коришћења или право својине на земљиште или зграду мора бити писмен“.
Законом о наслеђивању ("Службени лист ФНРЈ", брoj 20/55), који је важио у време сачињавања судског тестамента из 1957. године, било је прописано: да завешталац може тестаментом располагати својом имовином на начин и у границама који су одређени у закону (члан 7.); да заоставштина умрлог лица прелази по сили закона на његове наследнике у тренутку његове смрти (члан 135.).
Законом о наслеђивању ("Службени гласник РС", бр. 46/95 и 101/03) прописано је: да ће се наслеђа отворена пре ступања на снагу овог закона расправити по прописима који су важили до дана његовог ступања на снагу, а да ће се на завештања, уговоре о доживотном издржавању и уговоре о уступању и расподели имовине за живота, који су сачињени до дана ступања на снагу овог закона, применити прописи који су важили у време њиховог сачињавања (члан 237.).
5. Имајући у виду уставноправне разлоге на којима подносилац темељи тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да се он, у суштини, жали на произвољну примену материјалног права.
У том смилу, Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта правилне примене материјалног права.
У конкретном случају, поступајући судови су заузели становиште да подносилац уставне жалбе није доказао правни основ и начин стицања права својине свог правног претходника – оца Р . Ј . на предметној непокретности . С тим у вези, надлежни судови су констатовали да отац подносиоца уставне жалбе није могао да стекне право својине на наведеној непокретности решењем о наслеђивању из 1967. године којим је оглашен за наследника спорне непокретности по основу судског тестамента који је оставилац пок. Т. М . сачинио 1957. године. Ово из разлога што је пок. Т, као власник те непокретности, у циљу обезбеђења свог тада малолетног унука Ч . (оца туженог) по раније умрлом сину пок. В, предметну непокретност усменим уговором о поклону поклонио и предао у државину сада по к. Б. Ј . (баби туженог) и приликом формирања катастра непокретности за КО К . дозволио да се пок. Б . Ј . упише као власник спорне непокретности, а све то пре него што је наведеним судским тестаментом из 1957. године извршио рас поред своје непокретне имовине. При том је утврђено да су ступањем на снагу премера из 1956. године за КО К. сва заинтересована лица могла да изјаве жалбу уколико су сматрали да полажу право својине на некој од у писаних непокретности, као и да пок. Т . М, као ни пок. Р . Ј . захтевали да се укњиже као власници на спорној непокретности.
Разматрајући наводе уставне жалбе, Уставни суд указује да је имао у виду да из чињеничног стања утврђеног пред првостепеним судом произлази да је усмени уговор о поклону спорне непокретности закључен 1956. године, као и да је основним текстом Закона о промету земљишта и зграда ("Службени лист ФНРЈ", број 26/54), који је важио у време закључења тог уговора, било предвиђено да уговор на основу кога се преноси земљиште или зграда мора бити писмен, као и да уговор који није закључен у писменом облику не производи никакво правно дејство. Међутим, Уставни суд сматра да, у конкретном случају, основ уписа пок. Б. Ј . у катастар непокретности није био наведени усмени уговор , већ је то, у суштини, био сам процес формирања катастра непокретности у катастарској општини К. у коме је сада пок. Т . М . дозволио сада пок . Б . да се уп ише као власник и предао јој у државину спорну непокретност . У том смислу, Уставни суд налази да је правно утемељен став другостепеног суда да је пок. Т . изгубио право својине на спорној непокретности пре сачињавања судског тестамента којим је извршио расподелу своје имовине , тиме што је после закључења усменог уговора предао у државину спорну непокретност и дозволио сада пок. Б . – правном претходнику туженог да се упише у јавну књигу као њен власник. Самим тим, Уставни суд сматра да је правно аргументован закључак другостепеног суда да пок. Т . није могао спорном непокретношћу да располаже судским тестаментом у корист оца подносиоца уставне жалбе, имајући у виду да је, у смислу члана 7. Закона о наслеђивању из 1955. године, који је важио у време сачињавања тог тестамента, завешталац могао тестаментом располагати само имовином која је била у његовом власништву.
С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да се оспорена другостепена пресуда темељи на уставноправно прихватљивој аргументацији и да стога подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд констатује да се наводи подносиoца о томе да су му оспореном пресудом повређена права на имовину и на наслеђивање, не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдњу о учињеној повреди права из чл. 58. и 59. Устава, имајући у виду да подносилац повреду тих права, у суштини, образлаже истим наводима којима образлаже и повреду права на правично суђење.
6. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио уставну жалбу као неосновану.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.