Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Синдиката финансијских организација Србије из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 11. фебруара 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Синдиката финансијских организација Србије изјављена против пресуде Трговинског суда у Београду П. 3011/04 од 28. јуна 2006. године, пресуде Вишег трговинског суда Пж. 8186/06 од 21. септембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Прев. 494/07 од 27. децембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
Синдикат финансијских организација Србије из Београда поднео је Уставном суду 8. априла 2008. године уставну жалбу против пресуде Трговинског суда у Београду П. 3011/04 од 28. јуна 2006. године, пресуде Вишег трговинског суда Пж. 8186/06 од 21. септембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Прев. 494/07 од 27. децембра 2007. године, због повреде права на правично суђење, права на имовину и права на приватну својину утврђених чл. 32, 58. и чланом 86. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да поступак пред првостепеним, другостепеним и Врховним судом Србије нису водили независни и непристрасни судови, због тога што је туженог у поступку заступала Агенција за осигурање депозита, као државни орган, као и да у току поступка нису извођени докази које је предложио подносилац уставне жалбе, већ су судови, "користећи правну конструкцију активне и пасивне легитимације" одбили да мериторно воде спор у коме би се одлучило о синдикалној имовини у коју спада и синдикално одмаралиште "Југобанке" а.д. из Београда на Копаонику, које је било предмет поступка утврђивања власништва у судском поступку. Подносилац уставне жалбе истиче да синдикална имовина, у конкретном случају одмаралиште "Југобанка" на Копаонику не може представљати својину банке, већ само приватну својину чланова синдиката који су изградили одмаралиште својим средствима. Предлаже „да Суд донесе привремену меру у смислу забрањивања "Југобанци" а.д. из Београда да отуђи, односно прода одмаралиште "Југобанке" а.д. на Копаонику, до доношења одлуке Уставног суда.“ Такође, подносилац уставне жалбе предлаже да Суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене акте и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Трговинског суда у Београду П. 3011/04 од 28. јуна 2006. године одлучујући по тужби Синдиката финансијских организација Србије, овде подносиоца уставне жалбе, против "Југобанке" а.д. из Београда у стечају, ради излучног права, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца да суд обавеже туженог да изврши издвајање одмаралишта "Југобанка" на Копаонику из својих средстава и исто преда тужиоцу у року од 15 дана од дана правоснажности пресуде, под претњом извршења и обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка. У образложењу пресуде, поред осталог, наводи се да је тужилац поднео излучну тужбу против "Југобанке" а.д. из Београда у стечају, са захтевом да се из стечајне масе издвоји одмаралиште "Југобанка" на Копаонику и да се преда тужиоцу, тврдећи да је тужилац правни следбеник Синдиката "Југобанке" а.д. Даље се наводи да је суд у току поступка утврдио да су у регистар синдикалних организација који се води код Министарства рада, запошљавања и социјалне политике уписани Синдикат финансијских организација Србије и Синдикат "Југобанке" а.д. Београд - Централа, дакле да су у регистар синдиката уписана два различита правна лица, са посебним правима и одговорностима. Такође, наводи се да је утврђено да Синдикат "Југобанке" а.д. Београд - Централа егзистира као самостално правно лице, односно да није брисан из регистра синдиката код надлежног органа, како је то тужилац истакао, а будући да је у току поступка утврђено да тужилац своје право на излучење излучном тужбом не темељи на постојању стварно-правног и облигационо-правног посла, већ на чињеници да је Синдикат "Југобанке" а.д. Београд - Централа, чији су чланови финансирали предметно одмаралиште, члан Синдиката финансијских организација Србије, који представља грански синдикат, суд налази да тужилац у овој правној ствари није активно легитимисан, односно да није носилац права које захтева у овој правној ствари. Суд наводи да је у току поступка из писмених доказа несумљиво утврђено да тужилац није активно легитимисан у овој правној ствари, те је стога, као сувишан, одбијен његов предлог за извођење доказа саслушањем странака. Коначно, образлаже се да је тужилац тек поднеском од 27. јуна 2006. године, као тужиоца означио и Синдикат Југобанке а.д. Београд - Централа, али се тужени на рочишту за главну расправу које је одржано 28. јуна 2006. године противио накнадном ступању у парницу новог тужиоца, те је суд поступио сагласно одредбама члана 199. Закона о парничном поступку, у вези члана 195. Закона, и решењем донетим на овом рочишту није дозволио накнадно ступање у парницу новог тужиоца.
Пресудом Вишег трговинског суда Пж. 8186/06 од 21. септембра 2007. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена је пресуда Трговинског суда у Београду П. 3011/04 од 28. јуна 2006. године, са образложењем, између осталог, да је првостепени суд правилно одлучио изреком ожалбене пресуде и да је правилно закључио да тужилац, Синдикат финансијских организација Србије, није активно легитимисан у предметном спору, јер положај овлашћене стране у спору може да има само Синдикат "Југобанка" а.д. Београд - Централа који је уписан у регистар синдикалних организација, тако да се ради о два различита правна субјекта.
Пресудом Врховног суда Србије Прев. 494/07 од 27. децембра 2007. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 8186/06 од 21. септембра 2007. године. Врховни суд Србије налази да нижестепене пресуде нису захваћене битном повредом поступка, нити су учињене друге битне повреде које могу бити ревизијски разлог. У образложењу пресуде се, поред осталог, наводи да су на основу правилно и несумњиво утврђеног чињеничног стања нижи судови одбили тужбени захтев тужиоца, дајући јасне и образложене разлоге које прихвата и ревизијски суд.
4. Одредбама Устава на чију се повреду уставном жалбом указује утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, а да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне и да се законом може ограничити начин коришћења имовине (члан 58. ст. 1, 2. и 3.); да се јемче приватна, задружна и јавна својина и да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 86. став 1.).
Одредбом члана 8. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који се примењивао у време доношења оспорених пресуда било је прописано да суд по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка, одлучује које ће чињенице узети као доказане. Чланом 195. став 3. Закона било је прописано да ако се тужени упустио у расправљање о главној ствари, уместо тужиоца може да ступи у парницу нови тужилац само ако на то пристане тужени, а истоветно правило садржи и одредба члана 199. став 3. Закона, у случају када се током главне расправе као супарничар на страни тужиоца појави нови тужилац. Према одредби члана 221. Закона, доказивање обухвата све чињенице које су важне за доношење одлуке, а суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница, док сагласно члану 77. Закона, суд у току целог поступка по службeној дужности пази да ли лице које се појављује као странка може бити странка у поступку.
Законом о изменама и допунама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 111/09) наведене законске одредбе нису мењане.
Законом о стечају и ликвидацији банака и друштава за осигурање ("Службени гласник РС", бр. 61/05 и 116/08) и то одредбом члана 7. став 2. овог закона, прописано је да у поступку стечаја банака и друштава за осигурање функцију стечајног управника врши Агенција за осигурање депозита.
5. Полазећи од свега наведеног Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе одлучивали законом установљени судови у складу са својим законским надлежностима, да је подносиоцу уставне жалбе била омогућена јавност расправљања и да су одлуке донете у поступцима који су спроведени сагласно одредбама одговарајућег процесног закона и уз примену одговарајућих одредаба тог закона. Уставни суд је оценио да је парнични поступак вођен на начин којим су подносиоцу уставне жалбе обезбеђене процесне гаранције за правично суђење, а из одредаба Закона о парничном поступку не произлази обавеза суда да изведе сваки предложени доказ и то на околност на коју парнична странка указује. Дакле, Уставни суд налази да правни ставови поступајућих судова изнети у образложењима оспорених пресуда нису последица произвољног тумачења или неприхватљиве примене меродавног права. Такође, будући да је суд обавезан да у сваком спору првенствено утврди постојање активне и пасивне легитимације на страни учесника у спору, не стоје наводи подносиоца жалбе "да су судови користили правну конструкцију активне и пасивне легитимације" како би избегли мериторно одлучивање о поднетом тужбеном захтеву. По оцени Уставног суда, првостепени суд је прибављањем доказа од органа надлежног за вођење регистра синдикалних организација и других писмених доказа о власништву на непокретности која је била предмет тужбеног захтева, на несумњив начин утврдио да тужилац нема активну легитимацију за вођење спора, што је потврђено и одлукама виших судова. Са друге стране, преиначење тужбе у смислу ступања у парницу новог тужиоца у фази поступка у којој се тужени већ упустио у расправљање о главној ствари, сагласно изричитим одредбама Закона о парничном поступку зависило је искључиво од пристанка туженог, те како овог пристанка није било, првостепени суд није имао законског основа да донесе другачију одлуку.
Уставни суд сматра да би, напротив, право на правично суђење било повређено уколико би суд супротно закону, омогућио вођење спора и евентуално стицање имовинске или неке друге користи некоме ко на то нема права. У конкретном случају, подносилац уставне жалбе као грански синдикат није могао да полаже никаква права на имовину "Југобанке" а.д. из Београда у стечају, па ни на одмаралиште на Копаонику које је било предмет спора пред судовима, посебно у ситуацији када је у регистру синдикалних организација који се води код надлежног министарства регистрован Синдикат "Југобанка" а.д. Београд - Централа као посебно правно лице.
Не стоје ни наводи подносиоца уставне жалбе да судови нису били независни и непристрасни због тога што је туженог у овом поступку заступала Агенција за осигурање депозита која је државни орган, будући да Агенција, сагласно Закону о стечају и ликвидацији банака и друштава за осигурање, врши функцију стечајног управника у поступку стечаја отвореног над банком, те ова чињеница обезбеђује законито вођење судског поступка и стога не може да буде основ да се сумња у пристрасност суда. Супротно тврдњама подносиоца уставне жалбе, овакав начин заступања стечајног дужника треба да обезбеди адекватну заштиту интереса заступаног који је у стечају, а од правилне и стручне заштите његових интереса зависи могућност намирења стечајних поверилаца.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да оспореним одлукама није повређено право на правично суђење подносиоца уставне жалбе, из чега следи да нису основани ни његови наводи о повреди права на имовину и права на приватну својину, јер није било правног основа да претендује на ова права у односу на спорну непокретност.
С обзиром на све наведено, Уставни суд је уставну жалбу одбио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/2007).
У вези захтева "да Суд забрани отуђење или продају одмаралишта Југобанке", нема основа за одлучивање о том захтеву, будући да је Суд донео мериторну одлуку.
6. На основу изложеног, у складу са одредбом члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучено је као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић