Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Mилан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. М . из Врања , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. јуна 201 8. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба А. М . изјављена против решења Основног суда у Врању Ипв И. 227/15 од 25. децембра 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. М . из Врања је , 13. јануара 2016. године, преко пуномоћника В . Ђ, адвоката из Врања, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Основног суда у Врању Ипв И. 227/15 од 25. децембра 2015. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава .
Подносилац уставне жалбе наводи да је поднео предлог за извршење против свог послодавца, на основу решења о привременој мери којим је извршном дужнику наложено да врати подносиоца на радно место по анексу Уговора о раду број 3157 од 1. децембра 2014. године ( а који је претходио анексима наведеног уговора чији је поништај тражио подносилац у парници у којој је донета извршна исправа), па да је Основни суд у Врању донео решење И. 5462/15 од 25. септембра 2015. године, којим је одредио принудно извршење против извршног дужника и које је касније постало правноснажно доношењем решења већа извршног суда којим је одбијен као неоснован приговор извршног дужника. Истиче да је извршни судија Основног суда у Врању без било каквог правног основа донео ново решење којим је поново одлучио о приговору извршног дужника тако што је укинуо правноснажно решење о принудном извршењу и обуставио овај извршни поступак, па да је веће извршног суда донело оспорено решење којим је потврдило првостепено решење, потпуно игноришући наводе подносиоца уставне жалбе према којима извршни судија није имао овлашћења да стави ван снаге поменуто правноснажно решење. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорено другостепено решење.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе предмета у коме је донето оспорено другостепено решење, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Извршни поверилац А. М, овде подносилац уставне жалбе, поднео је Основном суду у Врању 23. септембра 2015. године предлог за извршење против извршног дужника ЈП “С .“ Ш. Врање, на основу правноснажног и извршног решења о привременој мери Вишег суда у Врању Пуз. 4/15 од 26. августа 2015. године, тражећи да суд обавеже извршног дужника да врати извршног повериоца на послове у Д. Ш . Врање у Ул ици Л . бр. 18, на којима је извршни поверилац радио према анексу Уговора о раду број 3157 од 1. децембра 2014. године (пре доношења спорних анекса Уговора о раду број 977/2 од 8. априла 2015. године и број 1139/2 од 28. априла 2015. године), те да суд новчано казни извршног дужника.
Основни суд у Врању је 25. септембра 2015. године донео решење И. 5462/15, којим је одредио принудно извршење против извршног дужника.
Извршни дужник је 1. октобра 2015. године изјавио приговор против наведеног решења, истичући да је он у потпуности поступио по извршној исправи, јер је извршни поверилац 7. септембра 2015. године обавештен од стране директора извршног дужника да је привремено распоређен на послове самосталног референта за приватне шуме и заштиту животне средине у Д. Ш . Врање, у складу са анексом Уговора о раду број 3157 од 1. децембра 2014. године, након чега је извршена примопредаја дужности између извршног повериоца и запосленог код дужника Д. А, о чему је сачињен и записник број 2866/2 од истог дана. Извршни дужник је напоменуо да тачки 4. наведеног анекса стоји да ће извршни поверилац обављати послове у Д. Ш . Врање и да нису посебно назначени улица и број, па да се радно место извршног повериоца налази у оквиру Службе планирања и газдовања шумама, чије се радне просторије налазе у Улици М. у Врању, због чега је извршни поверилац тамо и распоређен, а не у просторије извршног дужника које се налазе у Улици Л . бр. 18, како је поверилац инсистирао.
Извршни поверилац је у одговору на приговор од 20. октобра 2015. године истакао да су неосновани наводи извршног дужника, јер је он по анексу Уговора о раду број 3157 од 1. децембра 2014. године обављао радне задатке у седишту извршног дужника у Улици Л. бр. 18 у Врању, па да није од утицаја чињеница што у анексу уговора није наведена адреса Д. Ш . Врање.
У списима предмета постоји доставна наредба извршног судије од 26. октобра 2015. године у којој је констатовано да је приговор извршног дужника благовремен и дозвољен, па да списе предмета треба доставити већу Основног суда у Врању, ради одлучивања о приговору.
Одлучујући о приговору извршног дужника, веће Основног суда у Врању је донело решење ИПВ И. 188/15 од 3. новембра 2015. године којим је одбило као неоснован приговор и потврдило првостепено решење о принудном извршењу.
Извршни дужник је поднеском од 4. децембра 2015. године још једном истакао да је вратио на рад извршног повериоца пре подношења предлога за извршење, па да је у потпуности поступио по извршној исправи у којој није наведена адреса или канцеларија у којој извршни поверилац треба да обавља послове и да то спада у организацију посла извршног дужника, који је 10. септембра 2015. године распоредио извршног повериоца на радно место самосталног референта за приватне шуме и заштиту животне средине на коме несметано обавља послове.
Извршни судија Основног суда у Врању је 7. децембра 2015. године донео решење И. 5462/15, којим је усвојио приговор извршног дужника, те је укинуо решење о принудном извршењу, обуставио извршни поступак и укинуо све спроведене извршне радње, прихватајући у целини наводе извршног дужника и доказе које је приложио и позивајући се на одредбу члана 44. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године.
Извршни поверилац је 9. децембра 2015. године поднео приговор против наведеног решења, истичући да извршни судија није имао процесних овлашћења да поново одлучује о истом приговору, имајући у виду да је веће Основног суда у Врању решењем ИПВ И. 188/15 од 3. новембра 2015. године потврдило првостепено решење о принудном извршењу.
Одлучујући о приговору извршног повериоца, веће Основног суда у Врању је оспореним решењем Ипв И. 227/15 од 25. децембра 2015. године одбило као неоснован приговор и потврдило првостепено решење о обустављању извршног поступка, налазећи да су неосновани наводи извршног повериоца и да из записника о примопредаји бр. 2866/2 од 10. септембра 2015. године произлази да је извршни поверилац враћен на посао у просторијама Д. Ш . Врање, те да је извршни дужник поступио по обавези утврђеној правноснажним и извршним решењем о привременој мери Вишег суда у Врању Пуз. 4/15 од 26. августа 2015. године .
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да с вако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („ Службени гласник РС“, бр. 31/11 и 99/11 ), који се примењивао на предметни извршни поступак, било је прописано: да о приговору на решење о извршењу на основу извршне исправе одлучује веће састављено од троје судија истог суда који је одлучивао у првом степену (члан 41.); да судија, када о цени да је приговор извршног дужника основан, може приговор усвојити, укинути решење о извршењу, обуставити извршење у целини или делимично и укинути спроведене ра дње и да ће судија, ако оцени да приговор није основан, доставити списе већу истог суда (члан 44. ст. 1. и 2.); да ће судија решењем о дбацити неблаговремен, непотпун или недозвољен приговор (члан 45.).
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење у предметном извршном поступку, Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на чињеници да је Основни суд у Врању произвољно применио процесно право на његову штету, превиђајући да је решење тога суда о принудном извршењу И. 5462/15 од 25. септембра 2015. године постало правноснажно и да извршни судија није могао поново да одлучује о приговору извршног дужника који је претходно одбијен као неоснован од стране већа извршног суда.
Пре упуштања у оцену спорних уставноправних питања, Уставни суд је најпре констатовао да је овај извршни поступак покренут по предлогу за извршење који је поднео подносилац уставне жалбе у својству извршног повериоца и који је тражио да суд, под претњом новчане казне , обавеже извршног дужника да поступи по решењу о привременој мери Вишег суда у Врању Пуз. 4/15 од 26. августа 2015. године тако што ће вратити подносиоца на радно место на коме је обављао послове према анексу Уговора о раду број 3157 од 1. децембра 2014. године, а који је претходио анексима уговора чију је законитост оспорио подносилац у парници у којој је донета наведена извршна исправа. Основни суд у Врању је решењем И. 5462/15 од 25. септембра 2015. године усвојио овакав предлог подносиоца уставне жалбе и одредио принудно извршење, након чега је извршни дужник изјавио приговор против првостепеног решења. Извршни судија Основног суда у Врању је у поступку испитивања процесних претпоставки за поступање по приговору извршног дужника оценио да је наведени редовни правни лек благовремен и дозвољен, па је 26. октобра 2015. године проследио списе предмета већу извршног суда ради одлучивања о приговору. У том контексту, веће Основног суда у Врању је донело решење ИПВ И. 188/15 од 3. новембра 2015. године којим је одбило као неоснован приговор и потврдило првостепено решење о принудном извршењу, док је извршни судија тога суда непосредно након што је наведено решење постало правноснажно поново разматрао приговор извршног дужника тако што је овај пут укинуо решење о принудном извршењу, обуставио предметни извршни поступак и укинуо све спроведене извршне радње, позивајући се на одредбу члана 44. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године. Веће Основног суда у Врању је оспореним решењем Ипв И. 227/15 од 25. децембра 2015. године потврдило првостепено решење о обустављању поступка, подржавајући правно становиште извршног судије према коме је у конкретном случају постојао разлог за окончање поступка принудног извршења.
Испитујући да ли је поступајући суд у оспореном решењу произвољно применио процесно право на штету подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је пре свега имао у виду природу и обим процесних овлашћења која стоје на располагању извршном судији у поступку по приговору изјављеном против решења о принудном извршењу донетом на основу извршне исправе. У том смислу, Уставни суд је приметио да је Закон о извршењу и обезбеђењу из 2011. године поверио извршном судији у надлежност испитивање процесних претпоставки за одлучивање о приговору као редовном правном леку у извршном поступку. У случају неиспуњења било које од предвиђених процесних претпоставки за одлучивање о приговору у меритуму, извршни судија је у складу са одредбом члана 45. поменутог закона имао процесно овлашћење да одбаци приговор као неблаговремен, непотпун или недозвољен, у зависности од тога о каквом недостатку је била реч. Уколико је приговор испуњавао процесне услове за одлучивање о његовој основаности, Уставни суд је закључио да је извршни судија , према одредбама члана 44. Закона о изврше њу и обезбеђењу из 2011. године, имао на располагању две процесне солуције. Када је у питању приговор извршног дужника који је изјављен против првостепеног решења о принудном извршењу, извршни судија је као прво имао овлашћење из члана 44. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године да сам отклони своје пропусте тако што ће усвојити приговор, укинути решење о извршењу, обуставити извршни поступак и укинути спроведене радње. У случају да извршни судија није посегао за наведеном мером, Уставни суд налази да је извршни судија у таквој процесној ситуацији имао дужност да достави списе предмета већу извршног суда, које је првенствено било надлежно за одлучивање о основаности приговора, у смислу одредбе члана 41. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године. Дакле, Уставни суд је оценио да се достављањем списа предмета већу извршног суда исцрпљивала улога извршног судије у поступку по приговору изјављеном против решења о принудном извршењу.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је закључио да за извршног судију Основног суда у Врању није било спорно да приговор извршног дужника испуњава услове за одлучивање у меритуму, због чега је проследио списе предмета већу извршног суда које је одбило тај приговор као неоснован и потврдило решење о принудном извршењу И. 5462/15 од 25. септембра 2015. године. Уставни суд даље констатује да је извршни судија наведеног суда након тога прекорачио своја процесна овлашћења дата законом на тај начин што је поново поступао по приговору извршног дужника и донео решење И. 5462/15 од 7. децембра 2015. године, чиме је de facto ставио ван снаге правноснажно решење Основног суда у Врању И. 5462/15 од 25. септембра 2015. године.
Међутим, Уставни суд је оценио да оваква узурпација процесних овлашћења од стране извршног судије Основног суда у Врању није довела у питање правичност предметног извршног поступка по подносиоца уставне жалбе, узимајући у обзир да је извршни дужник испунио обавезу из извршне исправе тако што је вратио подносиоца на радно место самосталног референта за приватне шуме и заштиту животне средине (а што произлази из записника о примопредаји дужности бр. 2866/2 од 10. септембра 2015. године, који је потписао и подносилац), те да је у конкретном случају постојао разлог за окончање овог поступка принудног извршења. На основу свега изложеног, Уставни суд сматра да оспореним другостепеним решењем није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Такође, Уставни суд налази да су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да је у предметном извршном поступку повређено његово право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер подносилац није пружио доказе да је веће извршног суда у истој чињеничној и правној ситуацији доносило различите одлуке.
Имајући у виду све изнете разлоге, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15).
6. Сагласно свему изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.