Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Драгана Коларић, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. А . из Гајдобре, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. априла 201 8. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. А . изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж.2. 1476/15 од 9. септембра 201 5. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кп. 95/15 од 28. августа 2015. године
О б р а з л о ж е њ е
1. М. А . из Гајдобре је, 14. октобра 201 5. године, преко пуномоћника С. О, адвоката из Новог Сада, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења наведених у изреци, због повреде права из чл. 27, 31. и 32. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају решењ а којим а је подносиоцу као окривљеном продужен притвор у поступку који је против њега покренут због кривичног дел а тешко убиство у покушају из члана 114. ст. 1. и 2. у вези члана 3 0. Кривичног законика.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да му је притвор одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Новом Саду, на основу одредби члана 211. став 1. тач. 2. и 4. ЗКП; да му је притвор више пута продужаван по истом основу; да му је оспореним решењима притвор продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, иако су разлози који се наводе у оспореним решењима постојали још од одређивања притвора, али му притвор никада није продужен по том основу; да у образложењима оспорених решења нису наведене релевантне околности које указују на основаност притвора по наведеном законском основу, односно наведени разлози су потпуно неразумљиви и контрадикторни; да није јасно „на основу којих то стручних знања поступајуће тужилаштво и суд доносе закључак да би окривљени због своје лекарске документације могао у кратком временском периоду поновити кривично дело, довршити покушано или учинити дело којим прети“; да у списима не постоји ниједан стручни лекарски закључак да је подносилац као окривљени опасан по околину; да из образложења оспорених решења произлази да се ради о апстрактној опасности од понављања кривичног дела, без „икакве иоле озбиљније конкретизације околности које би требало да представљају основ за овакво продужење притвора “; да из мишљења и налаза вештака Специјалне затворске болнице у Београду произлази да је продужење притвора, које се оспорава овом уставном жалбом, неосновано.
Предложено је да се оспорена решења укину и омогући подносиоцу одбрана са слободе, да се одлука објави, као и да се подносиоцу досуди накнада нематеријалне штете у износу од 3.000,00 евра.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Подносиоцу је притвор одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Новом Саду Кр. 79/15 од 17. јула 2015. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 2) и 4) ЗКП, у кривичном предмету против подносиоца као окривљеног, који се води због кривичног дела тешко убиство у покушају из члана 114. став 1. тачка 2) у вези члана 30. КЗ, по наредби за спровођење истраге Вишег јавног тужиоца у Новом Саду Кти. 56/15 од 12. априла 2015. године.
Притвор је подносиоцу последњи пут, пре доношења оспорених решења, продужен решењем Апелационог суда у Новом Саду Кп. 79/15 од 17. јула 2015. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кп. 95/15 од 28. августа 2015. године подносиоцу је притвор продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП за два месеца, најдуже до 9. октобра 2015. године.
Одлучујући о жалби окривљеног изјављеној против оспореног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Новом Саду је 9. септембра 2015. године донео оспорено решење Кж.2. 1476/15, којим је изјављену жалбу одбио као неосновану, прихватајући у потпуности разлоге које је првостепени суд сматрао релевантним за продужење притвора по наведеном законском основу.
У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено:
„...Окривљенн А. М . je у конкретном случају основано сумњив да је извршио кривично дело тешко убиство у покушају из члана 114. став 1. тачка 2) у вези члана 30. КЗ, а према подацима који произлазе из списа предмета и до сада прикупљених и изведених доказа, произлази да се окривљени А. М . већ 12 година (од 2003. године) лечи на Клиници за психијатријске болести „Л.“ из Београда, те да из лекарских извештаја те установе који датирају од 2010. до 2015. године произлази да је приликом прегледа у овом периоду код окривљеног утврђено више дијагноза (Ф 23.3 - акутна суманута душевна обољења, Ф 23 - акутна и пролазна душевна обољења, Ф 29 - неорганско душевно обољење, Ф 20 – параноидна схизофренија), те да је у току 2015. године (у време извршења кривичног дела за које је основано сумњив у овом кривичном поступку) утврђена нова дијагноза Ф 20 — параноидна схизофренија. По налажењу већа овог суда, у побијаном решењу правилно је утврђено и доведено у везу да наведене околности из којих неспорно произлази да се окривљени лечи од психијатријских болести, у међусобној повезаности са околношћу да je у овом кривичном поступку основано сумњив да је извршио кривично дело тешко убиство у покушају, а да из наредбе за спровођење истраге произлази основана сумња да је дело извршио на јавном месту (угоститељском објекту), без икаквог разлога вршећи насиље над присутним лицима у објекту, а затим и испред објекта. насумице ударајући и секући присутне госте мачетом дужине сечива 35 цм, повређујући на тај начин чак 5 лица, представљају особите околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело и да је његово притварање нужно по основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Сходно напред изнетом, наведене околности саме по себи указују да је продужење управо притвора као мере обезбеђења вођења кривичног поступка и обезбеђења присуства окривљеног, према окривљеном А. М . по наведеном законском основу, једина мера која обезбеђује несметано вођење кривичног поступка, те да се сврха не може остварити другом, блажом, мером предвиђеном законом, па су стога сви супротни наводи жалби његовог браниоца оцењени као неосновани“.
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (14. октобар 2015. године) налазио у притвору око шест месеци, рачунајући од 10. априла 2015. године, када је лишен слободе .
4. Подносилац у уставној жалби наводи повреду права зајемчених одредбама чл. 27, 31. и 32. Устава. Имајући у виду до сада утврђене ставове Уставног суда у погледу тога које одредбе Устава пружају заштиту окривљеном у којој фази кривичног поступка, те да се оспорени кривични поступак налази у фази истраге, Уставни суд је закључио да подносилац истиче повреду права зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава.
Одредбама Устава, које Уставни суд сматра истакнутим, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, а притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, и ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу.(31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.)
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП),. поред осталог, прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, те да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава у односу на оспорена решења, заснива на тврдњама да није било основа да му се притвор продужи на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно у образложењима оспорених решења нису наведене релевантне околности које указују на основаност притвора по наведеном законском основу, из чега произлази да су оспорена решења необразложена.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити (и продужити) само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање (и продужење) притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног поступка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајући у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен у фази истраге, због постојања оправдане сумње да је покушао извршење кривичног дела тешко убиство. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Надлежни судови су у оспореним одлукама аргументовано образложили конкретне особите околности које у овом случају указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити дело и оценили да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу. Наиме, судови су закључили да околности из којих неспорно произлази да се окривљени већ 12 година лечи на Клиници за психијатријске болести „Л.“ из Београда од психијатријских болести (акутна суманута душевна обољења, акутна и пролазна душевна обољења, неорганско душевно обољење, параноидна схизофренија), да је у току 2015. године (у време покушаја извршења кривичног дела за које је основано сумњив у овом кривичном поступку) утврђена нова дијагноза – параноидна схизофренија, у међусобној повезаности са околношћу да je у овом кривичном поступку основано сумњив да је покушао извршење кривичног дел а тешко убиство, а да из наредбе за спровођење истраге произлази основана сумња да је кривично дело покушао на јавном месту (угоститељском објекту), без икаквог разлога вршећи насиље над присутним лицима у објекту, а затим и испред објекта, насумице ударајући и секући присутне госте мачетом дужине сечива 35 цм, повређујући на тај начин чак пет лица, представљају особите околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело и да је његово притварање нужно по основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Уставни суд сматра да оцена кривичних судова у погледу постојања наведеног притворског разлога и одлука суда да је ради несметаног вођења поступка нужно било продужити притвор према подносиоцу, није произвољна и арбитрерна, односно да су дати разлози релевантни и довољни.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио неоснованим наводе подносиоца да оспорена решења не садрже довољне и релевантне разлоге за притвор.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (14. октобар 2015. године) налазио у притвору око шест месец и, рачунајући од 10. априла 2015. године, када је лишен слободе, за које време је (по наводима под носиоца) обављено неуропсихијатријско вештачење и саслушано пет предложених сведока.
Имајући у виду, поред наведеног, да се истрага у конкретном случају води због покушаја извршења кривичног дела тешко убиство, Уставни суд је оценио да се поступак, до тренутка подношења уставне жалбе , водио са примереном хитношћу.
6. Уставни суд је посебно ценио навод подносиоца да му је притвор првобитно одређен и продужаван по једном законском основу, а да му је оспореним решењима продужен по другом основу, што сматра недозвољеним, али је закључио да овај навод није од утицаја на другачију оцену Уставног суда. Ово из разлога што , по мишљењу Уставног суда, кривични суд није у обавези да притвор увек заснива на истом законском основу (уколико постоји више законских основа за притвор) , односно није ни у обавези да притвор одреди или продужи по свим законским основама који постоје у моменту доношења одлуке, већ има дискреционо право да у таквим случајевима процењује који затворски основ је у моменту продужења притвора примаран, односно од највећег утицаја на несметано вођење кривичног поступка, па притвор може одредити или продужити по једном или више законских основа, или притвор одредити по једном, продужити га по другом и, потом, поново продужити по трећем законском основу. При томе се подразумева да одлука о избору законског основа по коме се притвор одређује, односно продужава, није произвољна и арбитрерна и да су разлози којима се аргументује нужност притвора по појединим законским основима, релевантни и довољни.
У конкретном случају подносиоцу је притвор одређен по законском основу из члана 211. став 1. тач. 2 ) и 4 ) ЗКП , продужаван по основу из члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, а оспореним решењима продужен по основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП. Подносиоцу је одређен притвор због постојања особитих околности које указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, као и због постојања конкретних чињеница које указују да је услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које се окривљени сумњичи, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, с обзиром на то да је судија за претходни поступак проценио да окривљени може утицати на сведоке које је у истрази требало саслушати, као и да су околности кривичног дела за које је окривљени осумњичен изазвале узнемирење јавности. Када је поступајући суд проценио да је престало узнемирење јавности, престао је да постоји и притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, а када су са слушани сви оштећени и сведоци, престао је да егзистира и притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП. Међутим, имајући у виду све постојеће околности (више психичких обољења код окривљеног, основана сумња да је покушао извршење кривичног дела тешко убиство, понашање приликом покушаја извршења кривичног дела – вршење насиља без икаквог разлога при чему је насумично ударајући мачетом повредио пет лица) Апелациони суд у Новом Саду је сматрао да је нужно да окривљени и даље остане у притвору услед постојања особитих околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети, па је сада притвор продужио по том основу, без обзира на чињеницу да је овај притворски основ постојао од одређивања притвора, али је постао актуелан јер су остали законски основи за притвор престали да егзистирају. По оцени Уставног суда, овакав став и поступање кривичног суда је на закону засновано и уставноправно прихватљиво, јер код постојања више притворских основа суд има дискреционо право по ком основу ће притвор одредити или продужити, али кад постоји само један притворски основ, кривични суд не сме занемарити његово постојање.
7. Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчен а прав а подносиоца која истиче, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.