Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Предузећа за трговину, производњу и услуге експорт-импорт "БЕ-ДРЕ" д.о.о. из Приштине, чији је власник Фадим Тахири, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 24. фебруара 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Предузећа за трговину, производњу и услуге експорт-импорт "БЕ-ДРЕ" д.о.о. из Приштине, чији је власник Фадим Тахири, изјављена против пресуде Трговинског суда у Нишу П. 343/07 од 3. јула 2007. године, пресуде Вишег трговинског суда Пж. 7082/07 од 9. маја 2008. године и пресуде Врховног суда Србије Прев. 368/08 од 21. октобра 2008. године и утврђује да је наведеним судским одлукама повређено право подносиоца уставне жалбе на имовину зајемчено чланом 58. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Поништава се пресуда Врховног суда Србије из тачке 1. и одређује да Врховни касациони суд донесе нову одлуку по ревизији тужиоца „БЕ-ДРЕ“ д.о.о. из Приштине изјављеној против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 7082/07 од 9. маја 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Предузеће за трговину, производњу и услуге експорт-импорт "БЕ-ДРЕ" д.о.о. из Приштине, чији је власник Фадим Тахири, преко пуномоћника - адвоката Стојадина Митића из Ниша, поднело је Уставном суду 12. јануара 2009. године благовремену и дозвољену уставну жалбу против пресуде Трговинског суда у Нишу П. 343/07 од 3. јула 2007. године, пресуде Вишег трговинског суда Пж. 7082/07 од 9. маја 2008. године и пресуде Врховног суда Србије Прев. 368/08 од 21. октобра 2008. године. Подносилац уставне жалбе сматра да је оспореним пресудама повређено његово право на имовину зајемчено чланом 58. Устава и начело забране дискриминације због припадности националној мањини утврђено чланом 76. Устава. Навео је да је као власник предузећа „БЕ-ДРЕ“ д.о.о. из Приштине обављао трговинску делатност до 24. марта 1999. године, када је цео простор Спортско пословног центра „Боро и Рамиз“ у Приштини, где се налазио и његов магацин са разном прехрамбеном робом, запосела Војска Југославије и без икаквог правног основа обила магацин и узела прехрамбену и другу робу велике вредности. Истиче да одузимање робе није учињено на основу закона, већ се радило о „ратном плену“ и повреди имовинских права само у односу на припаднике албанске националне мањине.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију достављену у прилогу уставне жалбе, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Предузеће „БЕ-ДРЕ“ д.о.о. из Приштине, чији је власник подносилац уставне жалбе, поднело је тужбу Трговинском суду у Нишу против Републике Србије, Војске Србије – ВП 1097 Ниш, ради исплате - накнаде вредности за одузету робу, по основу правног института стицања без основа. Пресудом Трговинског суда у Нишу П. 403/05 од 10. маја 2006. године одбијен је тужбени захтев тужиоца, а решавајући по жалби тужиоца Виши трговински суд је решењем Пж. 7597/06 од 7. марта 2007. године укинуо првостепену пресуду и предмет вратио на поновно суђење. У поновном поступку оспореном пресудом Трговинског суда у Нишу П. 343/07 од 3. јула 2007. године одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да тужена на име стеченог без основа тужиоцу исплати износ од 10.494.539,40 динара са затезном каматом, као и захтев тужиоца за накнаду парничних трошкова. У образложењу пресуде, поред осталог, наведено је: да полазећи од чињенице да је предметна роба затечена у магацину тужиоца заплењена и предата Војсци Југославије за њене потребе, то је, по оцени Суда, предметна роба одузета на основу Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, донете на основу чл. 30. и 39. Закона о одбрани, дакле Уредбе са законском снагом. Чланом 39. Закона о одбрани одређено је да се одредбе овог закона, које се односе на права и дужности грађана у одбрани земље, о давању материјалних средстава за одбрану земље, односе и на предузећа и друга правна лица. Чланом 27. Закона одређено је да ако за време ратног стања јединице Војске Југославије не могу на редован начин да се снабдевају неопходном храном, погонским материјалом, огревом и другим средствима, Савезно министарство за одбрану, на захтев старешине Војске Југославије на положају команданта батаљона, њему равном или вишем положају, може наредити да грађани или њихова домаћинства дају наведена неопходна материјална средства, а што значи да је таква могућност обавезивања на предају истих предвиђена и за предузећа и друга правна лица. Такође, наведено је да при околности да је Уредбом о организовању и извршавању материјалне обавезе, донетој на основу Закона о одбрани, којом је ближе уређено организовање и извршавање материјалне обавезе грађана, предузећа и других правних лица, односно власника ствари, чланом 4. тачка 12. предвиђена, између осталог, и обавеза власника ствари да за потребе одбране земље предају друге потребне ствари, а што имајући у виду напред наведене одредбе Закона о одбрани, значи и обавезу предаје прехрамбених производа за потребе Војске, то се по оцени суда, на предметни однос страна у спору не може применити институт стицања без основа. Такође, наводи се да је институт стицања без основа уређен чланом 210. Закона о облигационим односима, којим је одређено да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће, да накнади вредност постигнутих користи. Дакле, из формулације ове законске одредбе произлази да се овај институт може применити само уколико је део имовине једног лица прешао у имовину другог, а тај прелаз нема свој основ у правном послу или у закону. Обзиром да су у конкретном случају тужиочеве ствари одузете и предате туженој за потребе Војске и то у време ратног стања, то је по оцени суда, основ одузимања предметних ствари наведена Уредба о организовању и извршавање материјалне обавезе, донета на основу Закона о одбрани. Такође, наведено је да је одлучујући о висини накнаде као спорном питању суд утврдио да тужилац није пружио доказ о стварном стању робе у магацину, тако да се не може на поуздан начин утврдити износ који тужена дугује тужиоцу: да тужилац поред приложене лагер листе није пружио друге доказе на основу којих би се на поуздан начин могла утврдити врста и количина робе, односно њена вредност па тиме и висина тужбеног захтева, тако да је суд одлучио применом правила о терету доказивања; да лагер листа по својој природи представља попис робе по врсти, количини и вредности а да би иста имала значај доказног средства, потребно је да буде праћена доказима на основу којих се може утврдити да је наведена роба по врсти и количини заиста била у магацину тужиоца у моменту одузимања.
Оспореном пресудом Вишег трговинског суда Пж. 7082/07 од 9. маја 2008. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена је пресуда Трговинског суда у Нишу П. 343/07 од 3. јула 2007. године. У образложењу ове пресуде је наведено да у поступку доношења првостепене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. Закона о парничном поступку, на које овај суд као другостепени пази по службеној дужности; да су разлози о битним чињеницама дати и јасни и да нису супротни стању у списима и изведеним доказима; да је чињенично стање потпуно и правилно утврђено у првостепеном поступку; да је на утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право када је нашао да се у конкретном случају не може применити институт стицања без основа, прописан чланом 210. Закона о облигационим односима, обзиром да је предметна роба чију накнаду вредности тужилац тражи одузета по основу Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе донете на основу чл. 30. и 39. Закона о одбрани, односно да се ради о Уредби са законском снагом, те да је основ одузимања предметних ствари тужиоца управо наведена Уредба.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Прев. 368/08 од 21. октобра 2008. године одбијена је као неоснована ревизија коју је тужилац изјавио против пресуде Вишег трговинског суда Пж.7082/07 од 9. маја 2008. године.
У образложењу наведене пресуде је истакнуто: да је Врховни суд Србије нашао да у спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) Закона о парничном поступку, на коју се у ревизијском поступку пази по службеног дужности; да су разлози за одлучивање другостепеног суда дати и јасни и да нису у супротности са чињеничним стањем утврђеним у току првостепеног поступка; да су правилно нижестепени судови применом правила о терету доказивања из члана 223. Закона о парничном поступку, закључили да тужбени захтев тужиоца није основан јер тужилац на поуздан начин није доказао вредност одузете робе, а самим тим ни висину тужбеног захтева, због чега су тужбени захтев одбили, дајући при томе разлоге које у свему прихвата ревизијски суд. Даље, наведено је да су према одредби члана 7. Закона о парничном поступку, странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице. Када је у питању захтев за накнаду одузете робе, тужилац је дужан да докаже како основ тако и висину постављеног тужбеног захтева. У конкретном случају, тужилац није пружио поуздан доказ у погледу врсте и количине одузете робе, а на основу тога и вредности исте, те висине постављеног тужбеног захтева.
4. Одредбама Устава на чију повреду се уставном жалбом указује утврђено је: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (члан 58. став 3.); да се припадницима националних мањина јемчи равноправност пред законом и једнака законска заштита, као и да је забрањена било каква дискриминација због припадности националној мањини (члан 76. ст. 1. и 2.).
Законом о одбрани („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 и 3/02) било је прописано: да ако за време ратног стања јединице Војске Југославије не могу на редован начин да се снабдевају неопходном храном, погонским материјалом, огревом и другим средствима, Савезно министарство за одбрану на захтев старешине Војске Југославије на положају команданта батаљона, њему равном или вишем положају, може наредити да грађани или њихова домаћинства дају неопходна материјална средства (члан 27. став 1.); да власнику материјалних средстава узетих за потребе одбране земље припада накнада (члан 29.); да Савезна влада одређује материјална средства, прописује евиденцију тих средстава, начин њиховог узимања и висину накнаде за допремање и коришћење, као и поступак за утврђивање накнаде за оштећена, уништена или нестала средства узета за потребе одбране земље (члан 30.).
Уредбом о организовању и извршавању материјалне обавезе („Службени лист СРЈ“, бр. 36/98, 32/99 и 9/01) било је прописано да су власници ствари дужни да, за потребе одбране земље, предају друге потребне ствари (производе од посебног интереса за одбрану земље) (члан 4. тачка 11.); да ствари из члана 4. ове Уредбе пописују и о њима воде евиденцију надлежни подручни органи Савезног министарства за одбрану на основу евиденције коју воде органи управе надлежни за имовину, унутрашње послове, јавне приходе и други државни органи (члан 5.); да су власници ствари дужни да надлежном подручном органу, на његов захтев, ставе на увид податке и исправе о стварима из члана 4. ове уредбе и да му омогуће преглед ствари ради пописа и вођења евиденције (члан 6. став 1.); да ако се за поједине ствари из става 1. овог члана не води евиденција или подаци из те евиденције нису потпуни, надлежни подручни орган врши преглед тих ствари и устројава њихову евиденцију (члан 6. став 2.); за коришћење ствари из члана 4. ове уредбе власнику ствари припада накнада одређена Тарифом за одређивање накнаде за коришћење пописаних ствари за потребе Војске и друге потребе одбране земље која је одштампана уз ову уредбу и чини њен саставни део (члан 19. став 1.). Према одредби тачке 6. Тарифе за одређивање накнада за коришћење пописаних ствари за потребе војске и друге потребе одбране земље, за коришћење ствари које нису наведене у Тарифи примењује се проценат који је утврђен за најсличније ствари из Тарифе.
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава, Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршењу материјалне обавезе, Уставни суд је утврдио да је оспореним пресудама Трговинског суда у Нишу, Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије повређено Уставом зајемчено право подносиоца уставне жалбе на имовину .
Увидом у списе предмета, Уставни суд је нашао да је тужилац, овде подносилац уставне жалбе поседовао тзв. лагер листу као евиденциони доказ о количини, врсти и вредности одузете робе која се налазила у његовом магацину на дан 24. марта 1999. године, када су почели напади авијације НАТО пакта на нашу земљу. По оцени Уставног суда, уколико тужена у поступку за накнаду вредности ове робе тврди да подаци из тужиочеве лагер листе нису тачни, дужна је да о томе достави релевантне доказе - записнике о попису и евиденцији робе затечене у магацину тужиоца, или отпремнице које су сачињене приликом одношења ове робе за потребе тадашње Војске Југославије. Ако, пак, тужена не поседује било који од ових доказа на основу којих би се могло утврдити да су подаци о роби из тужиочеве лагер листе нетачни, Уставни суд сматра да редовни судови нису могли одбити, поготово не у целини, постављени захтев за накнаду вредности робе која је од тужиоца одузета, јер је у конкретном случају терет доказивања тзв. негативне чињенице – да се у магацину тужиоца није налазила сва роба наведена у лагер листи, управо на оној страни која износи такву тврдњу, дакле на страни тужене. То проистиче из правилне примене одредаба члана 223. ст. 1. и 3. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09), које прописују да ако суд на основу изведених доказа не може да утврди неку чињеницу, о постојању чињенице закључиће применом правила о терету доказивања; да странка која оспорава постојање неког права сноси терет доказивања чињенице која је спречила настанак или остваривање права или услед које је право престало да постоји.
Из свега наведеног, Уставни суд је закључио да је оспореним пресудама Трговинског суда у Нишу, Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије повређено право подносиоца уставне жалбе на имовину из члана 58. став 2. Устава, према коме право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Стога је Суд уставну жалбу у овом делу усвојио и, као меру отклањања утврђене повреде Уставом зајемченог права, поништио оспорену ревизијску пресуду Врховног суда Србије, уз одређивање да Врховни касациони суд, који ће преузети надлежност Врховног суда Србије по ванредним правним лековима у парничном поступку, донесе нову одлуку по ревизији тужиоца - подносиоца уставне жалбе, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду.
Уставни суд је, истовремено, одбио уставну жалбу у делу у ком је посебно указано на повреду права подносиоца уставне жалбе на једнаку законску заштиту као припадника албанске националне мањине зајемченог чланом 76. Устава, из разлога што подносилац уставне жалбе није пружио несумњиве доказе да су оспорене пресуде донете због дискриминације према њему као припаднику националне мањине, нити такви наводи имају било каквог упоришта у садржини и датим разлозима оспорених пресуда. Што се тиче тврдње подносиоца да је Војска Југославије током ратног стања 1999. године узимала робу само из магацина у Приштини који су били у власништву припадника албанске националне мањине, Уставни суд указује да је период у коме се у Републици Србији остварује уставносудска заштита повређених или ускраћених људских или мањинских права и слобода почео да тече 8. новембра 2006. године, ступањем на снагу Устава Републике Србије. Наиме, тек је важећи Устав у члану 170. установио уставну жалбу као посебно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, која се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, тако да предметни наводи подносиоца, ratione temporis, нису од значаја за одлучивање Суда у овој правној ствари.
6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић