Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и м р Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби И. Р . из Црвенке , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 10. маја 2018. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба И. Р . изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2077/14 од 4. децембра 2 014. године и става првог изреке пресуде Врховног касационог суда Рев. 220/16 од 19. октобра 201 6. године због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбацује се уставна жалба И. Р . изјављена против става другог изреке пресуде Врховног касационог суда Рев. 220/16 од 19. октобра 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. Р . из Црвенке подне о је Уставном суду, 6. јануара 201 5. године, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2077/14 од 4. децембра 2014. године, због повреде начела и права из чл. 3, 21, 32, 33, 36. и 59. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је, поред осталог, навео да уставну жалбу изјављује против оспорене пресуде у делу којим је, преко досуђеног износа, одбијен његов тужбени захтев за претрпљене душевне болове због повреде части, угледа, слободе и права личности. Повреду начела забране дискриминације, права на једнаку заштиту права и права на правну сигурност, као елемент права на правично суђење, подносилац заснива на наводима о неједнаком поступању судова приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете. Према наводима подносиоца, судови досуђују знатно мањи новчани износ на име накнаде штете рехабилитованим лицима ( Голооточанима) него другим лицима која су неосновано лишена слободе. Подносилац је истакао да се рехабилитованим лицима досуђује накнада штете која у просеку износи 1.300,00 динара за један дан лишења слободе, док се другим лицима која су неоправдано лишена слободе досуђује накнада у износу од чак 10.000,00 динара по дану. У прилог томе, подносилац се позвао на случај генерала Томића (достављајући уз уставну жалбу новински чланак) , као пример у коме је досуђена екстремно висока накнада штете, као и на пресуду „Апелационог суда Гж. 4895/10“ којом је М. В. због неоснованог лишења слободе досуђена накнада штете у висини од 6.470,00 динара по дану. Подносилац је истакао да је таквим неједнаким поступањем он као политички затвореник , по основу Закона о рехабилитацији , дискриминисан у односу на друге грађане који право на накнаду штете због неоснованог лишења слободе остварују према Законику о кривичном поступку. Подносилац повреду права на правично суђење образлаже и наводима о погрешној примени и тумачењу материјалног права приликом одлучивања о висини нематеријалне штете и битној повреди одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12) Закона о парничном поступку. Према наводима подносиоца, другостепени суд није у довољној мери ценио све душевне болове које је он као рехабилитовано лице трпео, као што су душевни болови због умањења животне активности, као ни физички бол и страх који је трпео, те није уопште разматрао питање накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреда других права личнос ти. Такође, другостепени суд приликом одлучивања о висини накнаде штете, према наводима подносиоца, није водио рачуна о свим чињеницама и околностима случаја које могу бити од значаја за утврђивање износа правичне накнаде нематеријалне штете. Подносилац је изнео да другостепени суд није узео у обзир физичке болове и страх који је он трпео , те је констатова да је неморално и нехумано да му се не досуди накнада и по тим основима. Подносилац је истакао да је неприхватљива и констатација суда да је сама рехабилитација њему довољна као сатисфакција. У прилог наведеним тврдњама, подносилац се позвао и на ставове Уставног суда изражене у Одлуци Уж-2789/14 од 11. децембра 2014. године. Подносилац је истакао да он као жртва злочина против човечности и жртва тортуре има право на добијање праведног и одговарајућег обештећења, те да је досуђена накнада више него понижавајућа. Подносилац је навео да другостепени суд приликом одлучивања о висини штете није узео у обзир да је он и по престанку лишења слободе био изложен тортури и да је трпео душевне болове и страх. Поред тога, подносилац је навео да му је због неправилне примене материјалног права повређено и право на суђење у разумном року и да је питање да ли ће он због дубоке старости моћи да оствари судску заштиту у разумном року са оваквим начином поступања првостепеног и другостепеног суда. Повреду начела и права из чл. 3, 33. и 59. Устава п односилац у уставној жалби није уопште образложи о. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи предметну првостепену и другостепену пресуду, у делу којим је одбијен тужбени захтев за накнаду штете преко досуђеног износа.
Допуном уставне жалбе од 10. фебруара 2017. године подносилац је оспорио пресуду Врховног касационог суда Рев. 220/16 од 19. октобра 201 6. године, због повреде начела и права из чл. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36, 58. и 59. Устава. Повреду права на правично суђење, подносилац заснива на наводима о произвољној и арбитрерној примени материјалног права и битној повреди одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12) Закона о парничном поступку од стране поступајућих судова у предметном поступку , као и повреди права на правну сигурност. Подносилац је у допуни уставне жалбе, образлажући повреду права на правично суђење, у суштини, поновио наводе које је већ изнео у уставној жалби коју је изјавио против оспорене другостепене пресуде. У односу на истакнуту повреду права на правну сигурност, подносилац је допунио наводе тако што је у прилог тврдњи о неједнаком поступању судова изнео да се и наследницима рехабилитованих лица досуђују знатно већи износи на име накнаде штете за душевне болове због лишења слободе него самим рехабилитованим лицима , позивајући се на пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 3108/14 од 27. априла 2016. године и пресуду Врховног касационог суда Рев. 1653/14 од 8. априла 2015. године. Такође, подносилац је истакао да је Апелационог суда у Београду, у истој чињеничној и правној ситуацији, донео пресуду Гж. 4807/15 од 17. септембра 2015. године којом је рехабилитованом лицу повећао досуђени износ накнаде са 5.000.000,00 на 10.000.000,00 динара. Поред тога, подносилац је оспорио ревизијску пресуду и у делу у коме је одбачена ревизија подносиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2037/15 од 17. децембра 2015. године, наводећи да је Врховни касациони суд арбитрерно и произвољно применио материјално право, тј. Закон о рехабилитацији и Закон о парничном поступку. Повреду других истакнутих права и начела у односу на оспорену ревизијску пресуду подносилац у допуни уставне жалбе није уопште образложио. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену ревизијску пресуду, као и пресуде првостепеног и другостепеног суда донете у предметном парничном поступку.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Делимичном пресудом Вишег суда у Сомбору П. 24/13 од 12. марта 2014. године тужбени захтев тужиоца И . Р , овде подносиоца уставне жалбе, делимично је усвојен, па је обавезана тужена Републике Србије – Министарство правде и државне управе да му на име рехабилитационог обештећења – нематеријалне штете исплати укупно 2.500.000,00 динара, са опредељеном законском каматом, и то по основу: накнаде за претрпљени физички бол износ од 250.000,00 динара, накнаде за претрпљени душевни бол због повреде части, угледа, слободе и права личности износ од 2.000.000,00 динара и новчане накнаде за претрпљени страх износ од 250.000,00 динара, док је у преосталом делу преко досуђеног износа одбијен тужбени захтев. Поред тога, у изреци пресуде је констатовано да ће се о преосталом делу тужбеног захтева (накнади материјалне штете) и трошковима поступка одлучити у коначној одлуци. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужилац, који је рођен 14. маја 1929. године, ухапшен 5. септембра 1950. године и да је пресудом Војног суда у Загребу број 681/50 из 1950. године оглашен одговорним због деловања на линији ИБ и да је осуђен на четири године строгог затвора и годину дана губитка грађанских права, те да је на слободу пуштен 22. децембра 1953. године; да је до одлуке Војног суда био притворен у Гарнизонском затвору у Карловцу, а да је потом казну издржавао у логору Стара Градишка, затим и на острву Свети Гргур и Угљан; да је тужилац на издржавању казне провео три године, три месеца и осамнаест дана; да је све време док је био лишен слободе био изложен физичкој и психичкој тортури, будући да је био тучен, изгладњиван, без лекарске неге, принуђен да ради од 10 до 15 сати дневно у тешким физичким условима, те да је поред физичког бола који је трпео, трпео и душевне болове због повреде угледа, части, слободе и права личности, као и страха од лишења живота и због угрожености физичког интегритета; да је, након пуштања на слободу, због реакције околине на сазнање о његовој осуди и даље имао осећај понижености, обесправљености, омаловажавања и социјалне маргинализације; да је решењем Вишег суда у Новом Саду Рех. 61/10 од 17. јуна 2011. године усвојен захтев за рехабилитацију И. Р . и утврђено је да је без правног дејства наведена одлука Војног суда у Загребу у делу којим је именовани оглашен одговорним због деловања на линији ИБ и да је наведена одлука у том делу ништава од тренутка доношења и да су ништаве последице те одлуке, те да се именовани сматра неодговорним за ово кривично дело; да је, приликом одмеравања рехабилитационог обештећења, као јединственог вида накнаде нематеријалне штете за човекова лична добра која су повређена актом неоправдане осуде, овај суд водио рачуна о свим околностима конкретног случаја, посебно о врсти кривичног дела које је тужиоцу стављено на терет, казни која му је изречена, времену које је провео у затвору, угледу који је имао у средини у којој је живео, реакцији околине на сазнање да је осуђен, његовим породичним приликама, годинама живота, као и свим околностима које су утицале на настанак и интензитет душевних болова; да имајући у виду да је тужилац као млада особа ухапшен због деловања на линији ИБ, да је био осуђен на казну строгог затвора у трајању од четири године и годину дана губитка грађанских права, да је провео у затвору три године, три месеца и осамнаест дана, те осећање понижености, обесправљености и социјалне маргинализованости коју је због осуде осећао, не само за време издржавања казне, већ и у периоду живота који је уследио након пуштања на слободу, уз вођење рачуна да је стање у коме се тужилац налазио, у једном делу, ублажено постизањем моралне сатисфакције чином рехабилитације, према становишту овог суда, реална новчана накнада за наведени вид штете износи 2.000.000,00 динара.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2077/14 од 4. децембра 2014. године делимично су усвојене, а делимично одбијене жалбе странака, па је потврђена првостепена пресуда у делу којим је усвојен тужбени захтев за накнаду штете за претрпљене душевне болове због повреде части, угледа, слободе и права личности у износу од 2.000.000,00 динара, са опредељеном законском затезном каматом, као и у делу којим је одбијен тужбени захтев за накнаду штете преко досуђеног износа и то за износ од 7.500.000,00 динара, а преиначена је у одбијајућем делу тако што је обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде штете за претрпљене душевне болове због повреде части, угледа, слободе и права личности, поред досуђеног износа, исплати још износ од 500.000,00 динара (укупно 2.500.000,00 динара), са опредељеном законском затезном каматом. Поред тога, укинута је првостепена пресуда у преосталом побијаном усвајајућем и одбијајућем делу којим је одлучено о захтеву за накнаду штете за претрпљене физичке болове и за претрпљени страх и у том делу је предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да је, након испитивања пресуде у границама разлога наведених у жалби, као и по службеној дужности, овај суд нашао да побијана делимична пресуда није захваћена битним повредама поступка из члана 374. Закона о парничном поступку, да је утврђено чињенично стање релевантно за одлуку у погледу дела тужбеног захтева којим се потражује накнада штете на име душевних болова због повреде части, угледа, слободе и права личности; да се жалбом тужиоца основано указује на делимично погрешну примену материјалног права приликом одмеравања износа висине накнаде штете за претрпљене душевне болове због повреде части, угледа, слободе и права личности; да је овај суд, приликом одмеравања правичне новчане накнаде за поменути вид штете, имао у виду све околности конкретног случаја, посебно чињеницу да је тужилац у раној младости био осуђен због тога што је изразио своје мишљење о одређеној друштвеној ситуацији тог времена, да је према њему у току истраге, а посебно касније у току издржавања казне лишења слободе, нехумано поступано, да је био одвојен од своје породице; да је суд имао у виду сав дијапазон негативних осећања која је тужилац осећао све време издржавања казне и касније током живота (осећање повређене части и углед у друштву, пониженост, осећај ниже вредности и др.), а што је било последица кривичног поступка који је против њега био спроведен и донете одлуке, а у односу на коју је исходовао рехабилитацију; да с обзиром на наведено, уважавајући чињеницу да је тужилац из идеолошко-политичких разлога био неправедно осуђен, због чега је био лишен слободе три године, три месеца и 18 дана, те имајући у виду критеријуме прописане одредбом члана 200. Закона о облигационим односима, овај суд сматра да се примерена сатисфакција у конкретном случају постиже износом од 2.500.000,00 динара, због чега је преиначио првостепену пресуду у побијаном одбијајућем дел у утолико што је обавезао тужену да тужиоцу по наведеном основу исплати још 500.000,00 динара.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 220/16 од 19. октобра 2016. године, у ставу првом изреке, одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2077/14 од 4. децембра 2014. године, док је, у ставу другом изреке, одбачена као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2037/15 од 17. децембра 2015. године. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2077/14 од 4. децембра 2014. године правноснажно одлучено о тужбеном захтеву тужиоца за накнаду штете за претрпљене душевне болове због повреде части, угледа, слободе и права личности; да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2037/15 од 17. децембра 2015. године одбијена жалба тужене као неоснована и потврђена делимична пресуда Вишег суда у Сомбору којом је делимично усвојен тужбени захтев и обавезана је тужена да тужиоцу на име рехабилитационог обештећења на им претрпљених физичких болова и страха исплати укупно 500.000,00 динара (по 250.000,00 динара за сваки вид штете), са опредељеном законском затезном каматом, док је тужбени захтев преко досуђеног износа одбијен; да су нижестепени судови, код напред утврђеног чињеничног стања, правилно применили материјално право када су тужиоцу признали право на накнаду нематеријалне штете по напред наведеним видовима, као и када су му због тога досудили наведене износе нематеријалне штете; да је доношењем Закона о рехабилитацији, најпре 2006. године, а потом и важећег из 2011. године, држава признала да је у прошлости према одређеној групи лица, међу којима су и лица која су означена као информбироовци, поступила незаконито и неправично, те да доношењем закона хоће да предузме мере да се последице таквог поступања у највећој могућој мери отклоне; да сама рехабилитација, односно поменуто признање државе које се манифестује и кроз формалне одлуке судова о рехабилитацији, уз поништај ранијих одлука о кажњавању уколико су такве одлуке донете или кроз утврђивање да је у односу на неко лице учињена повреда права, те да су без дејства све правне последице уколико посебна осуђујућа одлука није донета, је један од видова на који држава исправља грешке које су почињене и пружа тим лицима сатисфакцију; да је, поред тога, Закон о рехабилитацији утврдио и друга права рехабилитованих лица као што су посебан пензијски стаж, месечна новчана накнада, здравствена заштита и друга права из здравственог осигурања, материјална штета, враћање имовине и д руго; да је једно од тих прва, према члану 26. став 3. наведеног закона и право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе, у складу са законом којим се уређују облигациони односи; да, према томе, право на новчану накнаду није једино право које признаје Закон о рехабилитацији, већ је само једно из корпуса права која закон признаје рехабилитованим лицима, при чему је значај тог права несумњив; да отуда износ накнаде нематеријалне штете треба посматрати заједно са свим осталим правима које закон пружа рехабилитованим лицима, укључујући и тужиоца у овом случају; да су критеријуми за одређивање висине накнаде садржани у одредби члана 200. Закона о облигационим односима, а као што је наведено, нижестепени судови су досуђујући тужиоцу износе нематеријалне штете по траженим видовима правилно применили наведену законску одредбу; да имајући у виду све напред наведено, произлази да је ревизија тужиоца изјављена против другостепене пресуде Гж. 2077/14 од 4. децембра 2014. године дозвољена, али неоснована, јер је у тој пресуди материјално право правилно примењено на утврђено чињенично стање, због чега је одлучено као у ставу првом изреке ове пресуде, на основу члана 414. став 2. Закона о парничном поступку; да када се ради о тужиочевој ревизији изјављеној против другостепен пресуде Гж. 2037/15 од 17. децембра 2015. године, иста је недозвољена; да је предметни тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете по основу претрпљеног физичког бола и страха одбијен за новчани износ који је испод законом прописаног цензуса за изјављивање ревизије; да, осим тога, тужилац није изјавио жалбу против делимичне пресуде Вишег суда у Сомбору П. 24/13 од 3. јуна 2015. године, а којом му је на име накнаде нематеријалне штете досуђено по 250.000,00 динара за претрпљене физичке болове и страх; да због тога тужилац против другостепене пресуде, којом је одбијена жалба тужене на ту делимичну пресуду не може изјављивати ревизију, па је због тога одлучено као у ставу другом изреке, а на основу члана 413. у вези члана 410. Закона о парничном поступку.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде позива подносилац уставне жалбе, утврђена су следећа основна начела и људска права, и то: начело владавине права (члан 3.), начело забране дискриминације (члан 21.), начело заштите људских и мањинских права и слобода (члан 22.), право на достојанство и слободан развој личности (члан 23.), право на правично суђење (члан 32.), посебна права окривљеног (члан 33.), право на рехабилитацију и накнаду штете (члан 35), право на једнаку заштиту права и на правно средство (члан 36.), право на имовину (члан 58.) и право наслеђивања (члан 59.). Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Одредбом члана 26. став 3. Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 92/11) прописано је да рехабилитовано лице и лице из члана 7. тачка 5) овог закона има право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе, у складу са законом којим се уређују облигациони односи.
Одредбама члана 200. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) прописано је: да ће за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх суд, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству (став 1.); да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (став 2.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на оспорену пресуду Апелационог суда у Новом Саду и став први изреке оспорене пресуде Врховног касационог суда са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на томе да су поступајући судови приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете арбитрерно и произвољно применили материјално право, да оспорене судске одлуке нису образложене у складу са стандардима права на правично суђење и да му је оспореним пресудама повређено право на правну сиг урност.
5.1. Уставни суд најпре констатује да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да и произвољна или арбитрерна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од утемељености уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава, цени и са становишта правилне примене материјалног права.
Уставни суд указује да је одредбом члана 26. став 3. Закона о рехабилитацији прописано да рехабилитовано лице, а што је у конкретном случају подносилац уставне жалбе, има право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе, у складу са законом којим се уређују облигациони односи. Према члану 200. Закона о облигационим односима, о висини накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове, душевне болове и страх одлучују редовни судови, крећући се у границама захтева правичности и пропорционалности. С тим у вези, Уставни суд указује да само досуђена накнада која је безначајна или очигледно непропoрционална значају повређеног добра не би била у складу са гаранцијама права на правично суђење.
Уставни суд налази да су оспорене пресуде донете уз примену меродавног материјалног права, у конкретном случају Закона о облигационим односима, и да досуђени новчани износ не представља израз произвољности или неприхватљиве примене материјалног права. По оцени Уставног суда, у оспореној пресуди су изнети довољни разлози због чега досуђени износ представља правичну сатисфакцију за претрпљене душевне болове због лишења слободе рехабилитованог лица, а који се не може сматрати ни безначајним, нити очигледно непропорционалним значају повређеног добра.
Наводи подносиоца да другостепени суд приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете није ценио све душевне болове које је он трпео, истичући посебно душевне болове због умањења животне активности, као и да уопште није узео у обзир претрпљене душевне болове због повреде других права личности , по оцени Уставног суда, су неосновани. Ово из разлога што је оспореном другостепеном пресудом, а која је потврђена пресудом ревизијског суда, досуђена накнада нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части, угледа, слободе и права личности, а због којих повреда права личности је подносилац и тражио накнаду нематеријалне штете. Подносилац у предметном парничном поступку није тражио накнаду за претрпљене душевне болове због умањење животне активности, нити због повреда других права личности, те сходно томе у парничном поступку нису ни утврђиване чињенице релевантне за постојање других основа за накнаду штете за душевне болове (постојање ограничења у животним активностима оштећеног и др. ).
Уставни суд је оценио да су неосновани и наводи подносиоца да другостепени суд није водио рачуна о свим чињеницама и околностима случаја које могу бити од значаја за утврђивање износа правичне новчане накнаде нематеријалне штете. Наиме, другостепени суд је у оспореној пресуди оценио да је делимично погрешно примењено материјално право приликом одмеравања висине накнаде штете, те је из тих разлога преиначио првостепену пресуду и досудио већи новчани износ на име накнаде штете. Приликом одређивања правичне новчане накнаде за овај вид штете, другостепени суд је узео у обзир све релевантне чињенице и околности које су утврђене пред првостепеним судом , а посебно је истакао чињеницу да је према подносиоцу нехумано поступано за време боравка у притвору и на издржавању казне затвора . При томе, другостепени суд је нагласио да је имао у виду и сав дијапазон негативних осећања која је подносилац имао све време током издржавања казне и касније током живота.
У вези са изнетим, Уставни суд констатује да је неосновано позивање подносиоца на Одлуку Уставног суда Уж-2789/2014 од 11. децембра 2014. године којом је усвојена уставна жалба, утврђена повреда права на правично суђење и поништена оспорена пресуда . У том уставносудском предмет у оспорена је пресуда другостепеног суда којом је преиначена првостепена пресуда тако што је досуђен знатно мањи новчани износ на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због лишења слободе рехабилитованог лица. У наведеној одлуци је Уставни суд је оценио да другостепени суд није уопште разматрао питање накнаде штете за претрпљене душевне болове због повреда других права личности, без обзира што је првостепени суд изричито утврдио да је подносилац трпео душевне болове и због повреда других прва (права на достојанство), као и да није водио рачуна о свим чињеницама и околностима случаја које могу бити од значаја за утврђивање износа правичне новчане накнаде нематеријалне штете, а које су утврђене у првостепеном поступку. Како из оспорених пресуда не произлази да је у спроведеном парничном поступку утврђено да је подносилац трпео штету и због повреда других права личности, а не само оних због којих му је и досуђена накнада штете , нити да другостепени суд није ценио све чињенице и околности утврђене у поступку, а које су релевантне за утврђивање висине износа накнаде, то поступајући судови приликом о длучивања о предметном захтеву за накнаду штете нису поступили супротно наведеној Одлуци Уста вног суда.
Уставни суд налази да су без основа наводи подносиоца којима указује да је неприхватљива констатација поступајућих судова да је сама рехабилитација њему довољна као сатисфакција. Ово из разлога што из садржине оспорених пресуда не произлази да је тако нешто констатовано . Врховни касациони суд је у оспореној пресуди изразио став да износ накнаде нематеријалне штете треба посматрати заједно са свим осталим правима које закон пружа рехабилитованим лицима (рехабилитација, посебан пензијски стаж, месечна новчана накнада, здравствена заштита и друга права из здравственог осигурања, материјална штета, враћање имовине и др. ), али из наведеног не произлази да је закључио да је сам чин рехабилитације довољна сатисфакција подносиоцу .
Наводи подносиоца којима оспорава висину досуђеног износа накнаде штете указујући колико она износи када се обрачуна по једном дану који је провео у притвору, односно затвору, по оцени Уставног суда, не могу се прихватити као утемељени уставноправни аргументи за тврдњу о повреди права на правично суђење, већ у основи изражавају субјективно незадовољство подносиоца висином досуђене накнаде нематеријалне штете. При томе, Уставни суд указује да је дужина трајања лишења слободе само једна од више релевантних околности за оцену висине предметне накнаде штете, а која се, према устаљеној пракси редовних судова, не одмерава тарифирањем накнаде по данима лишења слободе, него узимањем у обзир свих релевантних околности.
У погледу навода подносиоца којима указује на уставноправно неприхватљив став другостепеног суда да му се у предметном поступку не досуди накнада и за претрпљени физички бол и страх, Уставни суд налази да се такви наводи не могу сматрати уствноправним разлозима за тврдњу о повреди права на правично суђење. Ово из разлога што такви наводи подносиоца не одговарају чињеницама утврђеним у поступку. Наиме, подносилац је у предметном парничном поступку, поред тужбеног захтева за накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове, истакао и захтев за накнаду штете за претрпљене физичке болове и страх, а о коме није правноснажно одлучено оспореном другостепеном пресудом, већ је у том делу првостепена пресуда укинута и предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак. О том захтеву правноснажно је одлучено пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 2037/15 од 17. децембра 2015. године, а којом је подносиоцу досуђена одговарајућа новчана накнада и за ове видове штете.
5.2. У погледу навода подносиоца уставне жалбе којим указује да оспорена пресуда Апелационог суда у Новом Саду и пресуда Врховног касационог суда, у делу у коме је одбијена као неоснована ревизија изјављена против другостепене пресуде, нису образложене у довољној мери, Уставни суд истиче да је један од елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку и оно подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по жалби. Овај принцип, међутим, не захтева да се судови детаљно осврну на сваки аргумент странака у поступку, него само на аргументе које сматрају правно релевантним (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Van de Hurk против Холандије, од 19. априла 1994. године). Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси. Полазећи од наведеног, а узимајући у обзир садржину образложења оспорених пресуда, Уставни суд сматра да су поступајући судови изнели довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлог е због којих сматрају да досуђени новчани износ представља правичну сатисфакцију за претрпљене душевне болове због повреде части, угледа, слободе и права личности.
5.3. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење, Уставни суд најпре констатује да различито поступање судова постоји када судови последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији, донесу различите одлуке.
Поред тога, Уставни указује да се код досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете за душевне болове због повреде угледа, части, слободе и права личности, по правилу, не може говорити о идентитету чињеничног стања, с обзиром на то да висина те накнаде зависи од стицаја бројних објективних и субјективних околности које приликом одлучивања цене редовни судови, крећући се у границама захтева правичности и пропорционалности, а све у складу са одредбама члана 200. Закона о облигационим односима.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је као доказ о различитом поступању судова доставио пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 4807/15 од 17. септембра 2015. године којом је правноснажно одлучено о тужбеном захтеву рехабилитованог лица за накнаду нематеријалне штете за душе вне болове због лишења слободе и пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 3108/14 од 27. априла 2016. године којом је правноснажно одлучено о тужбеном захтев наследника рехабилитованог лица за накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе. Имајући у виду претходно наведено, те чињеницу да подносилац сматра да су судови различито поступали управо приликом досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да се не може говорити о идентитету чињеничног стања у упоредним пресудама и оспореној пресуди, а ово се посебно односи на другу наведену пресуду којом није одлучивано о захтеву за накнаду штете за душевне болове коју је једно лице претрпело због тога што је било неосновано лишено слободе, већ о захтеву наследника рехабилитованог лица за накнаду нематеријалне штете за душевне болове , а коју је то лице претрпело као дете због неоснованог лишења слободе његовог оца. У односу на прву упоредну пресуду којом је одлучивано о захтеву рехабилитованог лица за накнаду нематеријалне штете по истом основу као и у оспореној пресуди, Уставни суд посебно наглашава да су у том предмету одређене објективне околности, а које су од значаја за утврђивање висине накнаде штете, битно другачије од оних утврђених у оспореним пресудама. Наиме, у том парничном поступку је утврђено: да је тужилац (рехабилитовано лице) провео у затвору укупно шест година и четири месеца ; да је у току издржавања казне оглувео на десно уво и да је изгубио 80% вида на левом оку ; да је више пута оперисан за време издржавања казне затвора и то без анестезије (око, рука, млечна жлезда, нога – четири пута); као и да је и по изласку из затвора оперисан више од двадесет пута. Ово додатно говори у прилог томе да се у том предмету не ради о истој чињеничној ситуацији као и у предмету поводом кога је донета оспорена ревизијска пресуда.
У односу на наводе подносиоца којима указује на неједнако поступање судова и у другим судским поступцима , Уставни суд је утврдио да подносилац, осим две наведене пресуде Апелационог суда у Београду, није достави о друге судске одлуке као доказ да су судови у идентичним ситуацијама доносили другачије одлуке од оспорене ревизијске одлуке. Имајући то у виду, Уставни суд је оценио да се такви наводи не могу прихватити као уставноправни разлози којима би била поткрепљена тврдња о повреди права на правну сигурност.
Поред тога, Уставни суд указује да у судским поступцима који се воде по тужби ради накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе или неосноване осуде, према одредбама закона којима је уређен кривични поступак, а у којима се, према наводима подносиоца, досуђују знатно већи новчани износи на име накнаде штете, не само да не постоји идентитет чињеничног стања, већ се не може говорити ни о идентичном правном стању. Наиме, за одлучивање у тим споровима релевантне су одредбе закона којима се уређује кривични поступак, док су у споровима који се воде ради накнаде штете по основу рехабилитационог обештећења меродавне одредбе Закона о рехабилитацији.
Наводе подносиоца о битним повредама парничног поступка Уставни суд није посебно разматрао, будући да подносилац такве своје наводе у суштини заснива на пропусту судова да образложе оспорене одлуке у складу са стандардима права на правично суђење, а о чему се Уставни суд претходно већ изјаснио.
У вези са наводима подносиоца о повреди права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да само указивање на то да је, у конкретном случају, упитно остваривање судске заштите у разумном року, а без навођења чињенице колико је поступак заправо трајао и других конкретних разлога који су утицали на његово трајања, те истицања захтева за утврђење такве повреде, не може бити довољан разлог да се Уставни суд упусти у оцену означене повреде.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да нису прихватљиве тврдње подноси оца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу одбио као неоснов ану и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Испитујући наводе уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава у односу на оспорени став 1. изреке пресуд е Врховног касационог суда, којим је коначно одлучено о предметном захтеву, Уставни суд констатује да подносилац своје наводе о повреди овог права у суштини, заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правну сигурност, као елемент права на правично суђење. Имајући у виду да је претходно оцењено да такве тврдње подносиоца нису прихватљиве, Уставни суд је уставну жалбу и у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке, а сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
7. У погледу навода подносиоца да му је оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду и пресудом Врховног касационог суда, у делу у коме је одбијена као неоснована ревизија изјављена против другостепене пресуде, повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд наглашава да се не може утврђивати повреда овог начела уколико претходно није утврђена повреда неког Уставом зајемченог права, с обзиром на његову акцесорну природу.
Коначно, у вези са наводима о повреди права из чл. 3, 22, 23, 33. и 35, члана 36. став 2. и чл. 58. и 59. Устава, Уставни суд констатује да се подносилац само формално позива на повреду означених начела и права и да у уставној жалби није навео ниједан уставноправни разлог којим би образложио такве своје тврдње.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Разматрајући уставну жалбу у делу којим је оспорен став други изреке пресуде Врховног касационог суда Рев. 220/16 од 19. октобра 2016. године, а којом је одбачена као недозвољена ревизија изјављена против означене другостепене пресуде, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози којима се аргументују тврдње о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд оцени законитост оспореног акта. Поред тога, Уставни суд напомиње да се подносилац на повреду других уставних начела и права само формално позвао.
С обзиром на изнето, Уставни суд је , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу и у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 2. изреке.
9. Уставни суд је, на основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.