Преглед документа Уж-262/2008

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Љ. Д. из Д. и М.Д. из Л, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. септембра 2008. године, донео је

Oдбија се као неоснована уставна жалба Љ.Д. и М.Д. изјављена против решења Окружног суда у Београду Већа за ратне злочине К.В. 6/2007 - Кв.В. 14/08 од 25. јануара 2008. године и решења Врховног суда Србије Кж. II РЗ 9/08 од 11. фебруара 2008. године.

1. Уставном суду је поднета благовремена и дозвољена уставна жалба Љ.Д. из Д. и М.Д. из Л, преко пуномоћника З.М.К, адвоката из Б., изјављена против решења Окружног суда у Београду Већа за ратне злочине К.В. 6/2007 - Кв.В. 14/08 од 25. јануара 2008. године и решења Врховног суда Србије Кж. II РЗ 9/08 од 11. фебруара 2008. године.
Подносиоци уставне жалбе сматрају да су оспореним решењима повређена њихова права из чл. 21. и 31. Устава Републике Србије у погледу трајања притвора и једнаке законске заштите, без дискриминације, јер су "другачијег политичког и другог уверења", те да је то разлог што се налазе у притвору и што им је притвор наведеним решењима судова продужен, заједно са још пет саоптужених, док се друга лица оптужена за исто кривично дело, њих укупно седморица, бране са слободе. Сматрају да је то недопустиво и да се не може ничим правдати, те да се ради о очигледној повреди уставне норме о забрани дискриминације по било ком основу. Предлажу Суду да преиначи ожалбена решења и укине притвор подносиоцима уставне жалбе.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи др­жав­них органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Ус­та­вом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања ос­но­ва­но­сти уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Ус­тав­ни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и оба­ве­за­ма под­но­сиоца ус­тав­не жал­бе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у решење Окружног суда у Београду Већа за ратне злочине К.В. 6/2007 - Кв.В. 14/08 од 25. јануара 2008. године и решење Врховног суда Србије Кж. II РЗ 9/08 од 11. фебруара 2008. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном случају:
Оспореним решењем Окружног суда у Београду седморици окривљених, међу којима су и подносиоци уставне жалбе, који су се налазили у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Београду Већа за ратне злочине Ки.В. бр. 7/07 од 30. маја 2007. године, притвор је, након подизања оптужнице која их терети за извршење кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. става 1. Кривичног закона Савезне Републике Југославије, продужен за још 30 дана. У образложењу наведеног решења се наводи да, по оцени кривичног већа, и даље стоје разлози за задржавање окривљених у притвору прописани одредбом члана 142. став 2. тачка 5. Законика о кривичном поступку, с обзиром на то да се окривљенима ставља на терет извршење кривичног дела за које је законом прописана казна затвора преко десет година, па се, имајући истовремено у виду и начин извршења предметног кривичног дела – повезано деловање више извршилаца и околности које се могу сматрати посебно тешким због насталих последица у виду повреде телесног интегритета већег броја лица и смрти најмање седамдесет цивилних лица, те оштећења и уништења имовине у знатној вредности, продужење притвора показује оправданим и неопходним у циљу несметаног вођења кривичног поступка, због чега је притвор према окривљенима Љ.Д, М.Д, М.Р, М.Д, Д.П, П.С. и А.Н. продужен.
Оспореним решењем Врховног суда Србије одбијене су као неосноване жалбе окривљених Љ.Д, М.Д. и других, изјављене против наведеног решења Окружног суда у Београду о продужењу притвора. Врховни суд Србије је нашао да из података и чињеница, као и доказа на којима се заснива поднета оптужница, произлази основана сумња да су окривљени у критично време били присутни на месту извршења дела и у одређеном својству и да су могли предузети, појединачно или групно, радње за које се терете и којима је, према опису у оптужници, предметно кривично дело извршено као заједничко дело више извршилаца и на начин који упућује на њихово повезано и организовано деловање. Врховни суд наводи да такав начин извршења дела и околности извршења истог, према опису дела у оптужници – са више различитих радњи и аката тешких угрожавања и повреда основних права и слобода грађана које су имале за последице, између осталих, повређивање и смрт већег броја лица и уништење њихове имовине у знатној вредности, а које, по правилној оцени првостепеног суда, представљају посебно тешке околности извршења дела, у смислу члана 142. став 2. тачка 5. Законика о кривичном поступку, оправдавају и чине неопходним даље задржавање окривљених у притвору.
4. Чланом 21. Устава утврђено је: да су сви пред Уставом и законом једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.).
Према члану 31. Устава, трајање притвора се своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора. Притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца. Ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу. (став 1.). После подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.). Притвореник се пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта члана 21. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима у судском поступку нису повређена права подносилаца уставне жалбе на једнаку законску заштиту, без дискриминације по било ком основу. Подносиоци уставне жалбе нису навели уверљиве разлоге, нити доказе у прилог тврдњи да им је притвор продужен због другачијег политичког или другог уверења. С друге стране, првостепени и другостепени суд су у довољној мери образложили разлоге за продужење притвора, након подизања оптужнице, групи од укупно седам окривљених у предметном кривичном поступку, међу којима се налазе и подносиоци уставне жалбе, који су се несумњиво сви нашли у потпуно истој правној ситуацији, тако да је, по налажењу Уставног суда, сасвим очигледно да подносиоци уставне жалбе нису имали неједнак судски третман због евентуално другачијих политичких и других уверења. Тим пре што се разлози за продужење притвора после подизања оптужнице, односе на објективне околности везане за сложеност случаја, природу кривичног дела, начин његовог извршења и тежину последица кривичног дела које им се ставља на терет. Чињеница да се преосталих седам окривљених лица, које оптужница такође терети за исто кривично дело, као саизвршиоце, више не налазе или се уопште нису ни налазили у притвору, никако не значи да је у односу на подносиоце уставне жалбе повређено уставом зајемчено начело забране дискриминације. У конкретном случају се не ради о кривично-процесној ситуацији у којој би притвор према окривљенима био обавезан по самом закону (еx lege), и то од почетка кривичног поступка па надаље, до истека законом прописаних рокова трајања притвора, у смислу одредаба члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку, већ се ради о факултативном притворском основу из става 2. наведеног члана, при чему истражни судија, односно надлежно кривично веће суда, одлучују о одређивању, продужењу и укидању притвора према сваком од окривљених појединачно, примењујући принцип индивидуализације ове процесне мере у складу са објективним, али и субјективним околностима везаним за личност конкретног окривљеног лица. То подразумева да се притвор не мора одредити према свим осумњиченим, односно окривљеним лицима, као и да сва притворена лица не морају да проведу у притвору исти временски период, те да укидање притвора према једном или више окривљених не доводи аутоматски до пуштања на слободу свих саокривљених у истом кривичном предмету.
5. На основу изложеног, Уставни суд је становишта да решењем Окружног суда у Београду Већа за ратне злочине К.В. 6/2007 - Кв.В. 14/08 од 25. јануара 2008. године и решењем Врховног суда Србије Кж. II РЗ 9/08 од 11. фебруара 2008. године, подносиоцима уставне жалбе није повређено право из члана 31. Устава да се трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, а у вези члана 21. Устава, којим се забрањује свака дискриминација. Стога је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/2007), уставна жалба одбијена као неоснована.