Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Миливоја Батинице из Зрењанина и Алексе Голијанина из Сремске Каменице код Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије , на седници одржаној 15. марта 2018. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Миливоја Батинице и Алексе Голијанина и утврђује да је решењима Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кр. По.2. 2/15 од 29. јуна 2015. године и Кж.2. По.2. 20/15 од 14. јула 2015. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбама члана 31. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миливоје Батиница из Зрењанина подне о је Уставном суду, 12. августа 2015. године, преко пуномоћника Крсте Бобота, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кр. По.2. 2/15 од 29. јуна 2015. године и Кж.2. По.2. 20/15 од 14. јула 2015. године, због повреде права из члана 27. ст. 1. и 3, члана 31. ст. 1. и 3, члана 32. став 1, члана 36. став 2. и члана 39. став 2. Устава Републике Србије.
Алекса Голијанин из Сремске Каменице код Новог Сада поднео је Уставном суду, 12. августа 2015. године, преко пуномоћника Горана Петронијевића, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кр. По.2. 2/15 од 29. јуна 2015. године и Кж.2. По.2. 20/15 од 14. јула 2015. године, због повреде права из члана 27. ст. 1. и 3, члана 31. ст. 1. и 3, члана 32. став 1, члана 36. став 2. и члана 39. став 2. Устава Републике Србије.
Имајући у виду да су у обе уставне жалбе оспорени идентични акти, да су наводи уставне жалбе исти, то је Уставни суд уставне жалбе подносилаца Миливоја Батинице и Алексе Голијанина третирао као једну уставну жалбу.
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да су „првостепена решења о продужењу притвора незаконита и да првостепени суд не само да није у потпуности, већ уопште није поступио по примедбама из претходног решења другостепеног суда, нити се на њих осврнуо у свом решењу, а што је био у обавези, већ је преписао укинуто решење. Вишеструко укидање првостепених решења о продужењу притвора и доношење нових, а у суштини истих решења од стране суда првог степена, без поступања по примедбама другостепеног суда, указује на озбиљан недостатак у судском систему“;
- да се оспорена решења заснивају на нетачним чињеничним тврдњама и на неоснованим правним конструкцијама, те да су донета без сагледавања постојања основане сумње и постојања посебних услова за притвор;
- да „једина околност, која се у ожалбеном решењу наводи као околност која указује на опасност од бекства је чињеница да је против окривљених пред Тужилаштвом за ратне злочине Републике Србије покренут поступак з бог постојања основа сумње да су извршили кривично дело за које је запрећена вишегодишња казна затвора. Ова чињеница сама по себи, без било које друге чињенице, не може бити притворски основ из напред наведеног члана, јер би, у супротном, свако покретање кривичног поступка против неког лица, због кривичног дела због кога је запрећена казна затвора у дужем временском трајању, значило и обавезно одређивање притвора због навод не опасности од бекства“;
- да је „нејасно како је првостепени суд продужио притвор према окривљенима истовремено налазећи да основи сумње у погледу тога да су исти предузели описане инкриминисане радње, нису доказима прикупљеним у досадашњем току поступка подигнути на ниво основане сумње иако је то неопходан услов за задржавање окривљеног у притвору у смислу одредбе члана 211. став 1. Законика о кривичном поступку“;
- да „у конкретном случају разлози за продужење притвора у односу на сваког окривљеног нису довољно индивидуализовани, односно првостепени суд није ценио личне и породичне прилике окривљених које представљају релевантне околности за доношење одлуке о притвору. П односиоци су ли ца која су држављани Републике Србије, у којој има ју уредно приј ављено пребивалиште, у питању су породични људи који су ожењен и и имају децу, у питању су људи који се већ две деценије налазе пријављени на територији Републике Србије и одазивају се на све позиве државних органа, који на територији Републике Србије раде и остварују зараду ради издржавања своје породице и чији су сви животни и пословни интереси веазни за државу Србију и за место његовог пребивалишта, тако да апсолутно ни једна околност не указује на оп асност од бекства, а с обзиром на све наведене чињенице, то не може бити ни околност да је против њих покренут кривични поступак од стране Тужилаштва за ратне злочине“;
- да је подносиоцима повређено право из члана 31. ст. 1. и 3. Устава јер „орган који одлучује о притвору у свакој појединачној одлуци понавља исте разлоге, необразложењене, неаргументоване, неиндивидуализоване, нелогичне“.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорена решења.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговоре Вишег суда у Београду Су. VIII 43 103/2017 од 16. новембра 2017. године и Апелационог суда у Београду Су. VIII 727/17 од 13. новембра 2017. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Тужилаштво за ратне злочине је 13. марта 2015. године донело наредбу о спровођењу истраге Ктни. 1/15 против непознатих учинилаца.
Допуном наредбе о спровођењу истраге Тужилаштва за ратне злочине Кти. 2/15 од 17. марта 2015. године одлучено је да се спроведе истрага против подносилаца уставне жалбе и окрвиљених Н.М, А.Д, Б.М, Ј.П, Д.П. и В.В.
Решењем Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кпп. По.2. 2/15 од 19. марта 2015. године према окривљенима Н.М, А.Д, Б.М, Ј.П, Д.П, В.В, Алекси Голијанину и Миливоју Батиници одређен је притвор на основу члана 211. став 1. тач. 1. и 2. Законика о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) , због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. Кривичног закона Савезне Републике Југославије (у даљем тексту КЗ СР Ј) у вези члана 22. КЗ СР Ј. Подносиоцима се притвор рачуна од 6h 00 min 18. марта 2015. године, када су лишени слободе.
Решењем Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кпп. По.2. 2/15 – Кв. По.2. 20/15 од 25. марта 2015. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца окривљених Н.М, В.В, Алексе Голијанина и Миливоја Батинице, изјављене против решења Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кпп. По.2. 2/15 од 19. марта 2015. године.
Решењем Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кпп. По.2. 2/15 од 16. априла 2015. године према окривљенима Н.М, А.Д, Б.М, Ј.П, Д.П, В.В, Алекси Голијанину и Миливоју Батиници продужен је притвор на основу члана 211. став 1. тач. 1. и 2. Законика о кривичном поступку.
Решењем Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кпп. По.2. 2/15 од 15. маја 2015. године према подносиоцима уставне жалбе и окривљенима Н.М, А.Д, Б.М, Ј.П, Д.П. и В.В. продужен је притвор , на основу члана 211. став 1. тачка 1. Законика о кривичном поступку.
Решењем Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кпп. По.2. 2/15 – Кв. По.2. 45/15 од 22. маја 2015. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца окривљених А.Д, В.В, Н,М. и Алексе Голијанина изјављене против решења Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кпп. По.2. 2/15 од 15. маја 2015. године.
Решењем Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кпп. По.2. 2/15 – Кв. По.2. 47/15 од 28. маја 2015. године одбијена је као неосновна жалба браниоца окривљеног Миливоја Батинице изјављена против решења Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кпп. По.2. 2/15 од 15. маја 2015. године.
Решењем Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кр. По.2. 1/15 од 11. јуна 2015. године продужен је притвор према окривљенима за три месеца, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1. Законика о кривичном поступку.
Решењем Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.2. По.2. 17/15 од 25. јуна 2015. године уважене су жалбе бранилаца окривљених Н.М, Алексе Голијанина, Миливоја Батинице, А.Д, Б.М, Ј.П, Д.П. и В.В, те је укинуто решење Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кр. По.2. 1/15 од 11. јуна 2015. године, а предмет је враћен првостепеном суду на поновно одлучивање.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кр. По.2. 2/15 од 29. јуна 2015. године продужен је притвор према окривљенима Н.М, Алекси Голијанину, Миливоју Батиници, А.Д, Б.М, Ј.П, Д.П. и В.В, за још три месеца, а на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1. Законика о кривичном поступку.
У образложењу овог оспореног решења је, између осталог, наведено да „Када се има у виду чињеница да су окривљени тек даном лишења слободе сазнали да је против њих покренут поступак због постојања основане сумње да су извршили кривично дело за које је запрећена казна затвора преко десет година, дакле да нису могли побећи по сазнању за кривични поступак, те да је управо оп асност од бекства окривљених актуелизована даном покретања кривичног поступка и да је она таквог интензитета да оправдава одређивање притвора према окривљенима, Апелациони суд у Београду – Одељење за ратне злочине је нашао да је мера притвора према окривљенима неопходна. У вези са тим, овај суд је имао у виду навод из решења Кж.2. По.2. 17/15 да је нејасно како је притвор продужен уколико основи сумње нису подигнути на ниво основане сумње, те је мишљења да у конкретном случају питање основане симње није ни доведено у питање је р је управо услов да би се притвор одредио и могао продужити тај да постоји основана сумња, а што из података који су прикупљени у току предистражног и истражног поступка произлази, Такође, чињеница да истрага није окончана не доводи у питање постојање основане сумње, већ ће тек по окончању истражног поступка бити могуће одлучити о кривичноправној одговорности окривљених и о даљем току поступка. Поступајући по примедбама из решења Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине, овај суд је имао у виду да опис кривичног дела и инкриминисане радње не могу бити једини разлог за продужење притвора, али је мишљења да је приликом одлуке о продужењу притвора овај суд тежину кривичног дела ценио у контексту запрећене казне и трајања исптраге, истовремено налазећи да чињеница да су окривљени тек даном лишења слободе сазнали да је против њих покренут поступак због постојања основане сумње да су извршили кривично дело за које је запрећена казна затвора преко десет година, а без цитирања инкриминисаних радњи, оправдава њихово задржавање у притвору на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1. ЗКП- а“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.2. По.2. 20/15 од 14. јула 2015. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца окривљених Н.М, Алексе Голијанина, Миливоја Батинице, А.Д, Б.М, Ј.П, Д.П. и В.В. изјављене против решења Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кр. По.2. 2/15 од 29. јуна 2015. године.
У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да „ово стога, јер из списа предмета произлази постојање основане сумње да су наведени окривљени извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. у вези са чланом 22. КЗ СРЈ, а која произлази из података и доказа прикупљених током досадашњег тока поступка, а за које кривично дело је запрећена казна затвора преко десет година, при чему је првостепени суд имао у виду чињеницу да су окривљени тек даном лишења слободе сазнали да је против њих покренут поступак, односно да нису могли побећи по сазнању за кривични поступак, те да је управо оп асност од бекства окривљених актуелизована даном доношења наредбе о спровођењу истраге, а осим тога, имао је у виду и тежину кривичног дела за које су окривљени основано сумњиви коју је ценио у контексту запрећене казне. Надаље, првостепени суд је образлажући свој закључак о оправданости даљег задржавања окривљеног у притвору по наведеном законском основу правилно закључио да бекство подразумева било каково удаљавање окривљених са места на којима су доступни државним органима, односно да опасност од бекства подразумева могућност окривљених да побегну не само у иностранство, већ да напусте своје место боравишта, односно пребивалишта и тако постану недоступни државним органима Републике Србије, чиме би било отежано вођење овог кривичног поступка, те да се управо постојање особитих околности за продужење притвора мора довести у везу и са несметаним вођењем предметног кривичног поступка. Имајући у виду све наведено, те чињеницу да су сви окривљени рођени у Босни и Херцеговини и по оцени Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине, даље задржавање окривљених у притвору по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1. ЗКП-а у овој фази поступка показује се оправданим, без обзира на чињеницу да окривљени живе на територији Републике Србије дуже од 20 година и да имају држављанство Републике Србије, будући да у конкретном случају све наведене околности управо указују на то да би се окривљени пуштањем на слободу у овој фази поступка дали у бекство и тако постали недоступни суду, на који начин би се довело у питање окончање истраге, а како је то правилно закључио и првостепени суд“.
Тужилаштво за ратне злочине је 10. септембра 2015. године подигло оптужницу Кто. 2/15 због постојања оправдане сумње да су окривљени Н.М, А.Д, Б.М, Ј.П, Д.П, В.В, као и подносиоци уставне жалбе, извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗ СРЈ у вези члана 2. КЗ СРЈ.
Решењем Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К. По.2. 8/15 – Кв. По.2. 64/15 од 10. септембра 2015. године окривљенима Н.М, Алекси Голијанину, Миливоју Батиници, А.Д, Б.М, Ј.П, Д.П. и В.В. укинут је притвор, а на основу члана 199. ст. 1. и 2. и члана 200. ст. 1. и 2. Законика о кривичном поступку одређена им је мера забране напуштања боравишта, те је окривљенима забрањено да без одобрења суда напусте место боравишта. Такође, истим решењем је наложено окривљенима да се сваког понедељка јављају у Полицијску станицу према месту пребивалишта, привремено су им одузете путне исправе, те су окривљени упозорени да им се може одредити тежа мера уколико прекрше изречену забрану.
Решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. По.2. 22/15 од 24. септембра 2015. године одбијене су као неосноване жалбе Тужиоца за ратне злочине и браниоца окривљеног А.Д. изјављене против решења Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К. По.2. 8/15 – Кв. По.2. 64/15 од 10. септембра 2015. године.
Кривични поступак против окривљених Алексе Голијанина и Миливоја Батинице се налази у фази главног претреса.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносиоци позива ју у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притовр био одређен (члан 31. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија може ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије (члан 39. став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био од ређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинио кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (члан 211. став 1. тачка 1);
Трајање притвора у истрази прописано је одредбама члана 215. ЗКП, и то: да се на основу решења судије за претходни поступак окривљени може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе и судија за претходни поступак дужан је да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора (став 1.); да веће непосредно вишег суда (члан 21. став 4.) може, на образложени предлог јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се до истека рока из ст. 1. и 2. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (став 3.).
Сагласно одредби члана 295. став 1. тачка 1) ЗКП, истрага се покреће против одређеног лица за које постоје основи сумње да је учинило кривично дело, док се сагласно ставу 2. истог члана у истрази прикупљају докази и подаци који су потребни да би се могло одлучити да ли ће се подићи оптужница или обуставити поступак, докази који су потребни да се утврди идентитет учиниоца, докази за које постоји опасност да се неће моћи поновити на главном претресу или би њихово извођење било отежано, као и други докази који могу бити од користи за поступак, а чије се извођење, с обзиром на околности случаја, показује целисходним.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе, Уставни суд и у овом уставносудском предмету наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења. Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само уколико постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, а из разлога прописаним у тач. 1) до 4) наведеног члана.
Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истоверемено, Уставни суд наглашава да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. ст. 1. и 3. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. ст. 1. и 3. Устава.
6. Полазећи од наведених општих принципа, као и околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцима уставне жалбе одређен и продужаван збо г постојања основане сумње да су извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗ СРЈ у вези члана 22. КЗ СРЈ. Подносиоци су били у притвору скоро шест месеци, рачунајући од 18. марта 2015. године, када су лишени слободе, до 10. септембра 2015. године, када је донето решење Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К. По.2. 8/15 – Кв. По.2. 64/15.
Поред постојања основане сумње да су подносиоци извршили кривично дело, Апела циони суд у Београду - Одељење за ратне злочине је у оспореним решењима утврдио да постоје околности које указују на опасност од бекства. Као разлоге који су указивали на опасност да ће окривљени Миливоје Батиница и Алекса Голијанин, овде подносиоци уставне жалбе, по бећи, надлежни судови су навели да „када се има у виду чињеница да су окривљени тек даном лишења слободе сазнали да је против њих покренут поступак због постојања основа сумње да су извршили кривично дело за које је запрећена казна затвора преко десет година, дакле да нису могли побећи по сазнању за кривични поступак, те да је управо опaсност од бекства окривљених актуелизована даном покретања кривичног поступка и да је она таквог интензитета да оправдава одређивање притвора према окривљенима, Апелациони суд у Београду – Одељење за ратне злочине је нашао да је мера притвора према окривљенима неопходна,..., овај суд је имао у виду да опис кривичног дела и инкриминисане радње не могу бити једини разлог за продужење притвора, али је мишљења да је приликом одлуке о продужењу притвора суд тежину кривичног дела ценио у контексту запрећене казне и трајања исптраге, истовремено налазећи да чињеница да су окривљени тек даном лишења слободе сазнали да је против њих покренут поступак због постојања основане сумње да су извршили кривично дело за које је запрећена казна затвора преко десет година, а без цитирања инкриминисаних радњи, оправдава њихово задржавање у притвору на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1. ЗКП- а“.
Уставни суд сматра да тежина запрећене казне може представљати индицију за постојање опасности од бекства, али да она мора бити цењена у вези са бројним другим чињеницама, јер се тек након оцене свих битних и за конкретан случај специфичних околности може или потврдити постојање опасности од бекства и оправдати притварање, или оповргнути постојање те околности и разлога за одређивање притвора по овом законском основу (видети: пресуду Европског суда за људска права у случају Tomasi против Француске, од 27. августа 1992. године, пасус 98.). У овом контексту се нарочито морају узети у обзир следеће околности: карактер окривљеног, његово имовно стање, место у коме живи његова породица и где се налази центар његових животних активности, његове пословне везе у земљи у којој живи и у иностранству и слично. Тек свестрана оцена свих наведених, као и других особених чињеница и околности, може указивати на то да ли постоји разумно оправдање за одређивање и продужење мере притвора, а тиме и за ограничење личне слободе окривљеног (види: пресуде Европског суда за људска права W. против Швајцарске , од 26. јануара 1993. године, пасус 33. и Neumeister против Аустрије, од 27. јуна 1968. године, пасус 10.).
У овом конкретном случају, Апелациони суд у Београду – Одељење за ратне злочине је приликом продужења притвора подносиоцима уставне жалбе, имао у виду поред висине запрећене казне, трајање истраге и чињеницу да је опасност од бекства актуелизована даном покретања кривичног поступка против подносилаца.
Међутим, Уставни суд сматра да се у уставној жалби основано истиче да су судови морали узети у обзир и следеће чињенице: да су подносиоци лица која су држављани Републике Србије, у којој имају уредно пријављено пребивалиште, у питању су породични људи који су ожењени и имају децу, у питању су људи који се већ две деценије налазе пријављени на територији Републике Србије и одазивају се на све позиве државних органа, који на територији Републике Србије раде и остварују зараду ради издржавања своје породице и чији су сви животни и пословни интереси везани за државу Србију и за место њиховог пребивалишта. Поред наведеног, надлежни судови су пропустили да у оспореним решењима оцене конкретне околности које се односе на личност окривљених, овде подносила ца уставне жалбе. Уставни суд није уверен да су наводи из оспорених решења, а без истицања конкретних чињеница и околности на којима се овакви закључци темеље, могу да буду уставноправно прихватљиви, релевантни и довољни разлози за продужење притвора.
Разматрајући образложења оспорених судских решења у том светлу, Уставни суд је оценио да су она недостатна, јер у њима нису наведене, а самим тим ни оцењене, све чињенице и околности које могу бити значајне за даље задржавање подносилаца уставне жалбе у притвору због опасности од бекства. Уставни суд, стога, сматра да су надлежни судови исказали недовољно брижљив однос према притвору, који као мера ограничења слободе не сме бити продужаван по аутоматизму – понављањем истих разлога који су послужили као почетни основ за његово одређивање. Редовни судови код продужења притвора морају водити рачуна о динамичном приступу који захтева Европски суд за људска права код процене довољних и релевантних околности, што подразумева да се морају узети у обзир и накнадно измењене околности, а нарочито оне које се односе на сам ток кривичног поступка. Најзад, Уставни суд указује и на то да је Европски суд за људска права у пресуди Letellier protiv Francuske, од 26. јуна 1991. године, изнео став да „што се тиче постојања опасности од бекства, Суд подсећа да се таква опасност не може проценити само на основу тежине казне с којом се оптужени суочава. Процена се мора извршити у односу на читав низ других релевантних чинилаца, који могу или потврдити постојање опасности од бекства, или показати да је она тако незнатна да не може оправдати притвор пре почетка судског поступка“.
Полазећи од свега до сада наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима уставне жалбе оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредба ма члана 31. ст. 1. и 3. Устава.
Уставни суд је оценио да се правично задовољење у овом случају оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду да подносиоци уставне жалбе нису тражили накнаду нематеријалне штете, у смислу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду.
Уставни суд оспорена решења није поништио, имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера и да су престала да производе правно дејство доношењем нових решења о продужењу притвора.
Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), одлучио као у првом делу тачк е 1. изреке.
7. У односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 2. и члана 39. став 2. Устава, Уставни суд и овог пута указује да формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић