Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Николе Зубелића из Старог Жедника, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. фебруара 2010. године, донео је
О Д Л У КУ
1. Усваја се уставна жалба Николе Зубелића и утврђује да је решењем Врховног суда Србије Рев. II 136/08 од 7. фебруара 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.
2. Поништава се решење Врховног суда Србије из тачке 1. и налаже се Врховном касационом суду да донесе нову одлуку по ревизији коју је Никола Зубелић изјавио против пресуде Окружног суда у Суботици Гж1. 215/07 од 31. октобра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Никола Зубелић из Старог Жедника је, преко пуномоћника Ђорђа Мркића, адвоката из Суботице, поднео Уставном суду 18. априла 2008. године благовремену и допуштену уставну жалбу против решења Врховног суда Србије Рев. II 136/08 од 7. фебруара 2008. године, због повреде права на правично суђење и права на рад, гарантованих одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи: да је оспореним решењем Врховног суда одбачена као недозвољена ревизија тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, јер је, према ставу Врховног суда, у споровима о новчаним потраживањима из радних односа ревизија дозвољена под истим условима као и у имовинскоправним споровима који се односе на новчано потраживање; да је Врховни суд применом одредбе члана 491. став 4. важећег Закона о парничном поступку, на основу одредбе члана 382. Закона о парничном поступку који је важио у време подношења предметне тужбе првостепеном суду, на конкретан случај применио став 2. члана 382. раније важећег Закона о парничном поступку, према коме ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази 300.000 динара; да је вредност предмета овог спора била 298.608 динара, те је Врховни суд решењем одбацио ревизију као недозвољену. Подносилац уставне жалбе истиче да је Врховни суд занемарио одредбу члана 382. став 4. тачка 2) раније важећег Закона о парничном поступку, према којој је, изузетно, и када се ради о тужбеном захтеву из ст. 2. и 3. овог члана, ревизија била увек дозвољена у споровима о накнади штете за изгубљено издржавање услед смрти даваоца издржавања и због изгубљене зараде и других прихода по основу рада. На описани начин је, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, Врховни суд одбацивањем изјављене ревизије повредио његово право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, као и права по основу рада гарантована чланом 60. Устава.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском спору:
Пресудом Општинског суда у Суботици П1. 109/07 од 29. маја 2007. године усвојен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, па је обавезан тужени "Динамотранспорт" А. Д. Суботица да тужиоцу на име неисплаћених зарада и накнаде зарада исплати укупан износ од 75.480 динара и на име отпремнине износ од 223.128 динара, са припадајућом законском затезном каматом и трошковима парничног поступка.
Пресудом Окружног суда у Суботици Гж1. 220/07 од 31. октобра 2007. године уважена је жалба туженог и преиначена пресуда Општинског суда у Суботици П1. 109/07 од 29. маја 2007. године тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца.
Врховни суд Србије је оспореним решењем Рев. II 136/08 од 7. фебруара 2008. године, на основу одредаба члана 401. став 2. тачка 5) и члана 491. став 4. Закона о парничном поступку, у вези са одредбом члана 8. Закона о изменама Закона о парничном поступку ("Службени лист СРЈ", број 3/02), одбацио као недозвољену ревизију тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе изјављену против наведене пресуде Окружног суда у Суботици. У образложењу оспореног решења изражен је правни став да се, сагласно одредби члана 8. Закона о изменама Закона о парничном поступку, у имовинскоправном спору у коме се тужбени захтев односи на потраживање у новцу дозвољеност ревизије цени према вредности предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде који мора прелазити 300.000 динара. Врховни суд Србије је на основу чињенице да је тужбени захтев поднеском од 21. маја 2007. године смањен на износ од 298.608 динара дошао до закључка да је вредност спора у конкретном случају мања од прописаног цензуса и да је због тога ревизија недозвољена.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, а одредбом члана 60. став 4. Устава утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи.
Одредбом члана 491. став 4. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП), прописано је да ће се о ревизији изјављеној против правноснажне одлуке другостепеног суда, у поступку који је покренут пре почетка примене овог закона, одлучивати по правилима парничног поступка која су важила до ступања на снагу овог закона. У време подношења предметне тужбе првостепеном суду – 13. октобра 2004. године, на снази је био Закон о парничном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/80, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02) (у даљем тексту: раније важећи ЗПП), чијом је одредбом члана 382. став 2. било прописано да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев односи на потраживања у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази 300.000 нових динара, док је ставом 4. тачка 2) истог члана било прописано да је изузетно, и кад се ради о тужбеном захтеву из ст. 2. и 3. овог члана, ревизија увек дозвољена у споровима о накнади штете за изгубљено издржавање услед смрти даваоца издржавања и због изгубљене зараде или других прихода по основу рада. Одредбом члана 8. Закона о изменама Закона о парничном поступку ("Службени лист СРЈ", број 3/02) било је прописано да се у члану 382. ст. 2. и 3. број: „15.000“ замењује бројем: „300.000“.
Из наведених законских одредаба произлази да је раније важећим ЗПП било прописано да је ревизија, без обзира на вредност предмета спора, увек дозвољена кад су у питању тужбени захтеви у споровима због изгубљене зараде или других прихода по основу рада.
5. Анализирајући оспорено решење Врховног суда Србије са становишта цитираних одредаба ЗПП и раније важећег ЗПП, Уставни суд је оценио да њиме није на правилан начин одлучено о ревизији подносиоца уставне жалбе.
Наиме, из образложења оспореног решења проистиче да је, према ставу Врховног суда, у споровима о новчаном потраживању из радног односа ревизија дозвољена под истим условима као и у имовинско-правним споровима који се односе на новчана потраживања. Овакав став Врховног суда је, по оцени Уставног суда, исправан када се ради о изјављеним ревизијама о којима се одлучује применом одредаба важећег ЗПП, али се не може применити када се о изјављеној ревизији, у смислу прелазних одредаба члана 491. ЗПП, одлучује применом одредаба раније важећег ЗПП, јер је противан одредби члана 382. став 4. тачка 2) раније важећег ЗПП, која, изузетно, и када се ради о тужбеном захтеву из става 2. истог члана, дозвољава могућност подношења ревизије против правноснажне пресуде у споровима због изгубљене зараде или других прихода по основу рада без обзира на вредност премета спора. У конкретном случају, предмет спора управо чини неисплаћена зарада из радног односа и исплата отпремнине, што јесу приходи и материјална права по основу рада, тако да сама вредност предмета спора није могла бити опредељујућа приликом одлучивања о дозвољености предметне ревизије.
Имајући у виду наведено, Уставни суд оцењује да ревизија коју је подносилац уставне жалбе изјавио није недозвољена у погледу законског основа за њено изјављивање, односно није поднета против пресуде против које се по закону не може поднети, како је то Врховни суд утврдио оспореним решењем. Уставни суд стога сматра да је Врховни суд морао одлучити у меритуму о основаности изјављене ревизије, применом одредбе члана 382. став 4. тачка 2) раније важећег ЗПП, а на који упућује одредба члана 491. став 4. важећег ЗПП.
6. Оцењујући наводе и разлоге у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, а имајући у виду све претходно изнето, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. II 136/08 од 7. фебруара 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
На основу изложеног и одредбе члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) Уставни суд је жалбу усвојио, те је утврдио да је оспореним решењем Врховног суда Србије повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење и поништио оспорено решење као меру отклањања утврђене повреде Уставом зајемченог права, уз одређивање да надлежни суд о изјављеној ревизији подносиоца уставне жалбе против побијане другостепене пресуде Окружног суда у Суботици донесе нову одлуку.
7. Захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражено да Уставни суд утврди и повреду права по основу рада из члана 60. став 4. Устава, за сада је преурањен, имајући у виду да ће о ревизији подносиоца уставне жалбе бити поново одлучивано, чиме ће и евентуална повреда овог права бити преиспитана по ванредном правном средству у парничном поступку пред Врховним касационим судом, због чега је Уставни суд уставну жалбу у овом делу одбио.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић