Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. Р . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. јуна 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Б. Р . изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3501/16 од 17. новембра 201 6. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 3 6. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. Р . из Београда изјавио је Уставном суду, 23. децембра 201 6. године, преко пуномоћника З. Т , адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3501/16 од 17. новембра 2016. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 3 2. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је оспореном пресудом преиначена првостепена пресуда, тако што је усвојен противтужбени захтев тужених-противтужилаца и утврђено да су ништав и уговор и о преносу акција закључени 2. октобра 1998. године. Подносилац уставне жалбе сматра да је произвољно правно становиште Апелационог суда да тужени-противтужиоци нису могли закљученим уговором располагати акцијама предузећа „В .“ а.д. Такође, п рема мишљењу подносиоца, другостепени суд није разматрао питање правног карактера уговора о преносу акција, јер да јесте , дошао би до закључка да се ради о уговор има о цесији из члана 436. Закона о облигационим односима, којим а се може располагати хартијама од вредности на име. Подносилац је истакао и да је Апелациони суд у Београду у идентичним споровима другачије одлучивао налазећи да исти такви уговори о преносу акција нису ништави, те је у прилог својим тв рдњама доставио три пресуде тог суда у којима је он такође био странка у поступку .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга пра вна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Основног суда у Зрењанину (у даљем тексту: Основни суд) П. 594/15 од 1. априла 2016. године одбијен је као неоснован тужбени захтеви тужиоца- противтуженог (у даљем тексту: тужилац), овде подносиоца уставне жалбе, који је тражио да се обавежу тужени- противтужиоци (у даљем тексту: тужени) да му исплате износ од 2.166.481 динара, са припадајућом законском затезном каматом и да му накнаде парничне трошкове. Одбијен је као неоснован и противтужбени захтев којим је тражено да се утврди да су ништави уговор о преносу акција закључен 2. октобра 1998. године између тужиоца и Б. М, бившег из Зрењанина, чији је предмет пренос акција емитента предузеће „В .“ а.д. Београд, серије АБ од броја 0001575 закључно са бројем 0001606 у укупној номиналној вредности од 76.800 динара и уговор о преносу акција закључен 2. октобра 1998. године између тужиоца и тужене Н. М . чији је предмет пренос акција емитента предузеће „В .“ а.д. Београд, серије АБ од броја 0000114 закључно са бројем 0000134 у укупној номиналној вредности од 50.400 динара, као и да се обавеже тужилац да туженима накнади парничне трошкове. Одлучено је да свака странка сноси своје трошкове.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду (у даљем тексту: Апелациони суд) Гж. 3501/16 од 17. новембра 2016. године одбијена је жалба тужене Н . М, а жалбе тужиоца и тужене Д . Ј . с у делимично одбиј ене и делимично усвојене, па је пресуда Основног суда П. 594/15 од 1. априла 2016. године преиначена тако што је противтужбени захтев усвојен и утврђено да су ништави уговор и о преносу акција закључени 2. октобра 1998. године између тужиоца и Б. М, односно тужиоца и тужене Н . М . Делимично је усвојен и тужбени захтев, па су обавезане тужене да солидарно тужиоцу исплате износ од 28.800 динара, са припадајућом законском затезном каматом, а тужена Н . М . износ од 18.900 динара , са припадајућом законском затезном каматом, док је у преосталом одбијајућем делу одлуке о тужбеном захтеву и у делу којим је одлучено о парничним трошковима првостепена пресуда потвр ђена. Преиначена је и одлука о трошковима поступка . У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог, наведено је да из чињеничног стања утврђеног пред првостепеним судом произлази: да је тужилац у својству купца са сад пок. Б. М . и Н . М . закључ ио 2. октобра 1998. године два уговора о преносу акција; да из уговора закључен ог са Б. М, произлази да је тужилац купио акције емитента предузећ а „В.“ а.д. Београд, серије АБ од броја 0001575 закључно са бројем 0001606 у укупној номиналној вредности од 76.800 динара, исплатом дисконтоване вредности очеки ване дивиденде за период од пет година, у укупном износу од 28.800 динара ; да из садржине уговора закљученог између тужиоца и Н. М . чији је предмет такође пренос акција емитента предузеће „В.“ а.д. Београд, серије АБ од броја 0000114 закључно са бројем 0000134 у укупној номиналној вредности од 50.400 динара, произлази да је њој тужилац исплатио 18.900 динара; да су у јединственој евиденцији акционара „В.“ а.д. Београд, на дан 29. јануара 2008. године били уписани сада пок. Б. М. и тужена Н . М , као власници 32 акције, односно 21 акције; да је 13. маја 2003. године сада пок. Б. М. код Општине Зрењанин оверио писмено насловљено као „Пуномоћ - генерално овлашћење“, којим овде тужиоцу додељује, без права замене, сва права из акција које је продао, те је наведено и да овлашћено лице има сва права на трансакције са акцијам а, да је т ужилац овлашћен да наплаћује дивиденде и сва права која му припадају по основу акција; да је пуномоћ идентичне садржине потписала и тужена Н. М; да т ужилац није био у непосредном контакту са продавцима акција, а све радње је вршио његов син, без пуномоћја; да су у привременом регистру акционара који је водио емитент „В .“ а.д, као власници акција били уписани Б. М. и Н . М , а касније је ту евиденцију преузео Централни регистар хартија од вредности; да је тужилац накнадно сазнао да је неопходно да му продавци потпишу овлашћење на основу кога би се као власник акција уписао у регистру 2006. године, али такво овлашћење није дато ; да су Б. М. и Н. М. продали акције на берзи ; да је утврђено да су Б. М . и Н . М . приликом закључења уговора примили новац од тужиоца за који су мислили да представља накнаду за уступање права управљања, односно дивиденду; да је Б. М . п реминуо 18. марта 2012. године, а тужене су његови законски наследници - супруга и ћерка. Даље је наведено: да је имајући у виду утврђено чињенично стање, Апелациони суд нашао да је противтужбени захтев основан у целости, док је тужбени захтев делимично основан; да се нe може прихватити правни став првостепеног суда о неоснованости тужбеног захтева из разлога застарелости потраживања накнаде штете, од стране тужиоца, при чему првостепени суд наводи да исплата није захтевана по основу члана 210 . Закона о облигационим односима, што је пропуст тужиоца; да суд није везан основом тужбеног захтева, сагласно одредби члана 192 . ст ав 4 . З акона о парничном поступку; да своју одлуку првостепени суд образлаже тиме да услова за утврђење ништавости уговора нема, јер тужени нису доказали да су уговори противни принудним прописима у погледу мањкавости форме закључења самог уговора, као и да нису доказали постојање мана воље на страни уговарача приликом закључења уговора; да тужени истичу разлоге за ништавост уговора, јер су противни принудним прописима; да правну ваљаност уговора којим је извршен промет акција које гласе на име није довољно ценити само са аспекта примене одредаба Закона о хартијама од вредности важећег у време закључења тог правног посла, већ и других императивних прописа којима су посебно регулисан и начин и форма преноса ове врсте хартија од вредности ; да иако је чланом 4. Закона о хартијама од вредности из 1995. године била дозвољена њихова секундарна непосредна трговина између имаоца и купца, промет, у конкретном случају, није извршен сагласно другим важећим прописима који регулиш у ову o бласт; да је одредба члана 20 . Закона о својинској трансформацији из 1997. године, који је био на снази у време закључења уговора, прописива ла начин стицања акција и став љања истих у промет; да правну ваљаност уговора којим је извршен промет акција није довољно ценити само са аспекта примене одредаба Закона о на хартијама од вредности важећег у време закључења тог правног посла, већ и других императивних прописа којима је посебно регулисан начин и форма преноса ове врсте хартија од вредности; да је члан 4. Закон о берзама, берзанском пословању и берзанским посредницима из 1994. године пропи сивао да се тржишним материјалом може трговати на берзи (берзанска трговина) и ван берзе (ванберзанска трговина), као и да ванберзанска трговина може бити регулисана и слободна ; да је одредбама чл. 55. до 58. истог закона био прописан сам рад берзе и берзанска трговина; да предмет спорних уговора јесте трговина, односно промет хартија од вредности, права из хартија од вредности; да из члана 3 . уговора о преносу акција произлази да је уступилац пренео и сва права која проистичу из предметних акција на корисника (овде тужиоца); да наведени чланови закона управо регулишу трговину хартија од вредности која се уређује берзанским актима и правилником о раду берзе, о чему у конкретном случају није реч, већ су права из хартија од вредности пренета на тужиоца закључењем спорних уговора; да се, у конкретном случају , ради о бесплатним акцијама стеченим у поступку својинске трансформације, које су обичне и које гласе на име; да су Закон ом о приватизацији изричито прописана овлашћења имаоца ових хартија од вредности (право на управљање, на дивиденду и учешће у делу стечајне масе после исплате поверилаца), па осим ових права, имаоцу те врсте хартије од вредности преостаје само право да их прода, а што може учинити једино на законом прописани начин - одредбама чл ана 242. Закона о облигационим односима; да је наведеним чланом прописано да се право из хартије од вредности на име преноси цесијом, a да посебним законом може бити одређено да се право из хартије од вредности на име може преносити и индосаментом; да у конкретном случају, пренос акција није извршен уступањем потраживања - цесијом као законом прописаним начином преноса ов е врсте хартије од вредности ; да ниједан од услова у погледу начина и форме преноса акција на име није испуњен, те су стога уговори о преносу акција ништави, јер су сагласно одредби члана 103. став 1. Закона о облигационим односима противни принудним прописима; да су правне последице утврђења ништавости уговора прописане чл аном 104. Закона о облигационим односима према коме тужилац, као купац акција, има право на враћање датог по основу уговора; да је у оба уговора констатована цена коју је тужилац исплатио; да је по уговору закљученим са Н. М . тужилац исплатио дисконтовану вредност очекиване дивиденде за период од пет година у износу од 18.900 динара, a пo уговору са Б. М. износ од 28.800 динара ; да су тужене због тога у солидарној обавези исплате износа од 28.800 динара као наследнице Б . М, у ком делу је захтев тужиоца основан, док је тужена Н. М. у обавези да тужиоцу врати износ од 18.900 динара, примљених по основу уговора, са захтеваном каматом; да преостали део тужбеног захтева тужиоца није основан, а разлози за одбијање тог дела захтева прихватљиви су са становишта тог суда.
Пресудама Апелационог суда у Београду Гж. 7549/11 од 12. септембра 2012. године, Гж. 6869/13 од 29. фебруара 2012. године и Гж. 5778/11 од 5. септембра 2012. године које су достављене као доказ различитог поступања судова последње инстанце у идентичним чињеничним и правним ситуацијама, одбијени су као неосновани тужбени захтеви усмерени против овде подносиоца уставне жалбе, којима су тражили да судови утврде да су ништави уговори о преносу акција емитента предузећа „В .“ а. д. Београду, закључени 1998. године. Из образложења наведених пресуда произлази да у време закључења спорних уговора промет акција није било могуће извршити на начин предвиђен Законом о својинској трансформацији, нити на начин предвиђен Законом о хартијама од вредности, те је стога Апелациони суд у Београду нашао да се не ради о ништавим правн им пословима, имајући у виду садржину закљученог уговора из којег несумњиво произлази да се ради о уговору о купопродаји, да је у њему означен предмет и цена купопродаје, да промет није био забрањен, а нису били обезбеђени услови за обављање те врсте промета на начин на који је законодавац то прописао .
4. Одредбама Устава, на чије повред е се позива подносилац уставне жалбе, поред осталог је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) је прописано: да се право из хартије од вредности на име преноси цесијом, да посебним законом може бити одређено да се право из хартије од вредности на име може преносити и индосаментом, да се пренос права из хартије од вредности на име врши убележавањем на самој хартији фирме, односно назива, односно имена новог имаоца, потписивањем преносиоца и уписом преноса у регистар хартија од вредности, ако се такав регистар води код издаваоца (члан 242.); да поверилац може уговором закљученим са трећим пренети на овога своје потраживање, изузев оног чији је пренос забрањен законом или које је везано за личност повериоца, или које се по својој природи противи преношењу на другога, као и да уговор о уступању нема дејство према дужнику, ако су он и поверилац уговорили да овај неће моћи пренети потраживање на другога или да га неће моћи пренети без дужниковог пристанка (члан 436.).
Одредбама члана 4. Закона о берзама, берзанском пословању и берзанским посредницима („Службени лист СРЈ“, број 90/94) било је прописано да се тржишним материјалом може трговати на берзи (берзанска трговина) и ван берзе ( ванберзанска трговина), док ванберзанска трговина може бити регулисана и слободна.
Одредбама члана 65. Закона о хартијама од вредности („Службени лист СРЈ“, бр. 26/95, 28/96 и 59/9 8) било је прописано да трговина хартијама од вредности може бити - 1) готовинска - пренос хартија од вредности са продавца на купца (индосаментом или простом предајом), 2) полуготовинска - депоновање хартија од вредности на депо-рачун и обрнуто и 3) безготовинска - преношење хартија од вредности с продавца на купца, задуживањем и одобравањем њихових депо-рачуна, односно преношење са депо-рачуна даваоца залога на депо-рачун примаоца залога.
Одредбама члана 20. Закона о својинској трансформацији („Службени гласник РС“, број 32/97) било је прописано да се у првој години, рачунајући од истека рока за закључење уговора о продаји акција из члана 18. став 7. овог закона издаје десет одсто акција по основу уписа, у другој и трећој години по 20 одсто, а у четвртој и петој години по 25 одсто (став 1.), да се акције са попустом и без попуста издају након њихове уплате, да се акције из ст. 1. и 2. овог члана стављају у промет путем берзанских посредника преко финансијске берзе (став 3.), те да акције из ст. 1. и 2. овог члана гласе на име (став 5.).
5. Разматрајући најпре наводе и разлоге уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права из члана 36. став 1. Устава, а које подносилац заснива на томе да су судови последње инстанце у истоветним случајевима доносили различите одлуке, Уставни суд подсећа да је оспореном пресудом Апелационог суда Гж. 3501/16 од 17. новембра 2016. године правноснажно усвојен противтужбени захтев и утврђено да су ништави уговор и о преносу акција закључени 2. октобра 1998. године , са образложењем да пренос акција није извршен цесијом, као законом прописаним начином преноса права из ове врсте хартија од вредности. С друге стране, Апелациони суд у Београду је у идентичним чињеничн им и правн им ситуациј ама одбијао као неосноване тужбен е захтев е налазећи да такви уговори нису ништави, већ да су закључени у складу са тада важећим одредбама релевантних закона.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да су Апелациони суд у Београду , са једне стране, а Апелациони суд у Новом Саду , са друге стране, као судови последње инстанце, у идентичним чињеничним и правним ситуацијама заузе ли супротне ставове по питању ништавости истих уговора, што је у крајњем исходу имало за последицу доношење различитих судских одлука о њиховој ништавости. Таквим поступањем је подносилац уставне жалбе доведен у битно различит положај од онога у коме је он био у другим парничним поступцима окончаним пред Апелационим судом у Београду. Уставни суд је оценио да је различитим поступањем судова, поводом идентичне чињеничне ситуације и идентичног правног питања, повређено право подносиоца на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава (видети пресуду Европског суда за људска права Beian против Румуније , од 6. децембра 2007. године, ст. 36. до 39, као и Одлуку Уставног суда Уж-5761/2014 од 19. маја 2016. године).
Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд подсећа да подносилац своје тврдње о повреди означеног права, у суштини, заснива на томе да је Апелациони суд произвољно применио материјално право.
Имајући у виду садржину права на правично суђење и наведене разлоге на којима се тврдње о повреди тог права заснивају, Уставни суд указује да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се испитује законитост одлука редовних судова. Уставни суд, одлучујући о уставној жалби, не може оцењивати правилност закључака редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начина на који су судови применили процесно и материјално право, осим уколико из разлога наведених у уставној жалби произлази да је закључивање судова у оспореним судским одлукама било очигледно произвољно, односно да судски поступак у целини није био правичан на начин како утврђен одредбом члана 32. став 1. Устава.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца, којима изражава незадовољство правноснажним исходом спора, не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као ревизијски суд преиспита и оцени законитост оспореног акта. Наиме, подносилац је оспорио правни став другостепеног суда да су ништави уговори о преносу акција , износећи своје тумачење релевантних одредаба закона које су у важиле у време закључења тих уговора. Међутим, Уставни суд налази да је са становишта означеног уставног права, прихватљив став другостепеног суда да су ништави предметни уговори о преносу акција (као хартија од вредности на име), јер преноси нису извршен и у складу са одредбом члана 242. став 1. ЗОО, којом је прописано да се право из хартије од вредности на име преноси - цесијом. Поред тога, Уставни суд указује да се ни наводи о томе да другостепени суд није утврдио правни карактер уговора о преносу акција, јер би тада дошао би до закључка да се ради о уговору о цесији из члана 436. ЗОО, не исказују као уставноправно прихватљиви . Ово стога, што из јасног и детаљно г образложењ а дато г у оспореном акту произлази да је Апелациони суд утврдио о каквој се врсти уговора ради.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио јер не постоје Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, решавајући као у другом делу изреке.
7. Што се тиче истакнуте повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се подносилац на њу само формално позива, али да не наводи никакве разлоге. Необразложено позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном, те стога Уставни суд није ни разматрао истакнуту повреду означеног права.
8. Полазећи од свега наведеног, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.