Уставни суд, у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Н. В . из Урошевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. јуна 2018 године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Н. В . изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Кж 1. 799/14 од 26. новембра 2014. године у односу на истакнуту повреду права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. В . из Урошевца поднео је Уставном суду, 21. фебруара 2015. године, преко пуномоћника Ж. В, адвоката из Ниша, уставну жалбу против пресуде означене у изреци, због повреде права на правично суђење, права на правну сигурност у казненом праву и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 34. став 4. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава другостепена судска одлука којом је подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим због учињеног кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја и осуђен на казну затвора у трајању од шест месеци.
У уставној жалби се наводи да је подносилац два пута осуђен за исто дело, и то најпре у прекршајном поступку, а потом и од стране кривичног суда који је превидео да се ради о привидном стицају радњи, па је тако суд издвојио само оне радње које нису обухваћене пресудом прекршајног суда и за њих га огласио кривим. Подносилац је навео да другостепени суд није ценио жалбене наводе окривљеног да је за исто дело раније кажњен од стране Прекршајног суда у Нишу пресудом Пр. 05-4605/11 од 5. априла 2012. године, чиме му је поред права из члана 32. став 1. Устава, повређено и право из члана 36. став 2. Устава.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду права подносиоца на правично суђење, поништи оспорену пресуду, те да му досуди накнаду штете у износу од 450.000,00 динара, као и да одложи извршење пресуде Основног суда у Нишу К. 988/2013 од 20. јануара 2014. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд у поступку по уставној жалби испитује једино постојање повреда или ускраћивања означених уставних права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и достављене документације утврдио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Кж1. 799/14 од 26. новембра 2014. године потврђена пресуда Основног суда у Нишу К. 988/13 од 20. јануара 2014. године, којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја зато што је са умишљајем и у урачунљивом стању дана 20. фебруара 2011. године у Нишу неовлашћено носио, супротно одредби члана 5. став 3. Закона о оружју и муницији, ватрено оружје – пиштољ марке „ЦЗ М70“, калибра 7,65мм, фабричког броја 204141, са шест метака калибра 7,65мм у оквиру , и то од села П . до железничке станице у Нишу. У образложењу оспорене пресуде је наведено да нису основани жалбени наводи окривљеног да је предметни догађај већ правноснажно пресуђен пресудом Прекршајног суда у Нишу Пр. 05-4605/11 од 5. априла 2012. године, с обзиром на то да је наведеном прекршајном пресудом окривљени оглашен кривим што није на безбедан и прописан начин држао и чувао горе наведено ватрено оружје за које има дозволу за држање, како не би дошло у посед неовлашћених лица, а да је побијаном кривичном пресудом оглашен кривим што је ватрено оружје неовлашћено носио, супротно одредби члана 5. став 3. Закона о оружју и муницији. Апелациони суд у Нишу је оценио да, иако се ради о догађају са истим временским и просторним континуитетом, радње извршења су потпуно другачије, при чему радња извршења ношења оружја од села П. до железничке станице у Нишу није била предмет разматрања прекршајног поступка.
Пресудом Прекршајног суда у Нишу Пр. 05-4605/11 од 5. априла 2012. године подносилац уставне жалбе оглашен кривим због прекршаја из члана 35. став 1. тачка 6) Закона о оружју и муницији, зато што није на прописан и безбедан начин држао и чувао оружје за које је поседовао дозволу за држање, јер је дана 20. фебруара 2011. године око 21,45 часова у Нишу у улици У . код броја 17 приликом контроле и прегледа возила, којим је управљао његов син, од стране полицијских службеника полицијске испоставе Медијана приликом прегледа возила испод седишта возача пронађен пиштољ марке ЦЗ М70 калибра 7,65мм, фабричког броја 204141 и један оквир са шест метака, за који је провером утврђено да је његово власништво.
4. Одредбом члана 34. став 4. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело.
Одредбама члана 348. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05 и др.), који је суд применио према подносиоцу уставне жалбе, било је прописано : да ће се казнити затвором од три месеци до три године онај ко неовлашћено израђује, продаје, набавља, врши размену или држи ватрено оружје, његове делове, муницију или ек сплозивне материје (став 1.); да ко неовлашћено носи предмете дела из ст. 1. и 2. овог члана, казниће се затвором од две до десет година (став 4.).
Одредбом члана 35. став 1. тачка 6) Закона о оружју и муницији („Службени гласник РС“ , бр. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98, 39/03, 85/05, 101/05, 27/11 - Одлука УС и 104/13) било је прописано да ће се новчаном казном до 50.000 динара или казном затвора до 60 дана, казнити за прекршај лице које поступи противно одредбама члана 12. овог закона.
Одредбом члана 12. Закона о оружју и муницији било је прописано да се оружје и муниција који се држе и носе у складу са овим законом чувају закључани и на други начин обезбеђени да не дођу у посед неовлашћених лица, носе на безбедан и уобичајен начин и њиме се пажљиво рукује.
Одредбом члана 5. став 3. Закона о оружју и муницији, било је прописано да је забрањено ношење оружја за личну безбедност без дозволе за ношење.
5. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање о истакнутој повреди права на образложену судску одлуку, као елемента права на правично суђење и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио да нису тачни, па стога ни уставноправно прихватљиви наводи подносиоца да другостепени суд није ценио жалбене наводе окривљеног да је за исто дело раније кажњен од стране Прекршајног суда у Нишу пресудом Пр. 05-4605/11 од 5. априла 2012. године. Стога је Уставни суд у том делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
6. Разматрајући наводе уставне жалбе о истакнутој повреди права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, Уставни суд је утврдио да је против подносиоца уставне жалбе најпре вођен прекршајни поступак у којем је правноснажно оглашен кривим због тога што је дана 20. фебруара 2011. године око 21,45 часова у Нишу у улици У. код броја 17 приликом контроле и прегледа возила, којим је управљао његов син, од стране полицијских службеника … приликом прегледа возила испод седишта возача пронађен пиштољ марке ЦЗ М70 калибра 7,65мм, фабричког броја 204141 и један оквир са шест метака, за који је провером у тврђено да је његово власништво, те да је након тога оспореном пресудом правноснажно окончан кривични поступак против њега у којем је оглашен кривим што је дана 20. фебруара 2011. године у Нишу неовлашћено носио, супротно одредби члана 5. став 3. Закона о оружју и муницији, ватрено оружје – пиштољ марке „ЦЗ М70“, калибра 7,65мм, фабричког броја 204141, са 6 метака калибра 7,65мм у оквиру , и то од села П . до железничке станице у Нишу.
У образложењу пресуде Апелационог суда у Нишу Кж1. 799/14 од 26. новембра 2014. године наведено је да је пресудом Прекршајног суда у Нишу Пр. 05-4605/11 од 5. априла 2012. године, окривљени Н. В . оглашен кривим „што је дана 20. фебруара 2011. године око 21,45 часова у Нишу у улици У, код броја 17, приликом контроле и прегледа возила којим је управљао његов син Н и. В, од стране полицијског службеника Полицијске испоставе Медиана, приликом прегледа возила испод седишта возача пронађен пиштољ марке ЦЗ М-70, калибра 7,65 мм, фабричког броја 204141 и један оквир са шест метака за који је провером утврђено да је власништво В . Н, с обзиром да пријављени није на прописан и безбедан начин држао и чувао горе наведено ватрено оружје за које има дозволу за држање и издату од стране надлежних органа како не би дошло у посед неовлашћених лица“, чиме је учинио прекршај из члана 35. став 1. тачка 6) Закона о оружју и муницији, за који је осуђен новчаном казном у висини ид 7.000,00 динара, а првостепеном пресудом која се побија жалбом, оптужени је оглашен кривим „што је са умишљајем и у урачунљивом стању дана 20. фебруара 2011. године у Нишу, неовлашћено носио, супротно одредби члана 5. став 3. Закона о оружју и муницији, ватрено оружје – пиштољ марке ЦЗ М-70, калибра 7,65мм, фабричког броја 204141, са шест метака калибра 7,65мм у оквиру и то од села П . до Железничке станице у Нишу, а био је свестан да је његово дело забрањено“. У образложењу оспорене другостепене пресуде је надаље наведено да како је пресудом прекршајног суда, оптужени оглашен кривим да није на прописан начин безбедно држао и чувао ватрено оружје, док је побијаном пресудом оглашен кривим за неовлашћено ношење оружја од села П . до Железничке станице у Нишу, иако се ради о догађају са истим временским и просторним континуитетом, међутим са потпуно другачијим радњама извршења, и то да радња ношења оружја од села П . до Железничке станице у Нишу није била предмет разматрања прекршајног поступка, по оцени Апелационог суда , не ради се о истом чињеничном стању за које је оптужени оглашен кривим у прекршајном поступку, о чему је првостепени суд на страни 6. пасус 2. образложења дао довољне и јасне разлоге које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Нишу.
У пресуди Основног суда у Нишу К. 988/13 од 20. јануара 2014. године у другом пасусу на страни 6. образложења је наведено да је тај суд, ценећи одбрану оптуженог В . Н , нашао да се његова одбрана у највећој мери може прихватити; да окривљени у својој одбрани није оспорио да је предметни пиштољ марке „ЦЗ-М70, калибра 7,65 мм, фабричког броја 204141, са шест метака калибра 7,65мм у оквиру, за који нема дозволу за ношење, конкретном приликом носио од села П . до Железничке станице у Нишу, где је, на аутобуском стајалишту, требало да уђе у возило које је превозило путнике на Косово, и где је ово оружје са муницијом извадио из торбе и ставио у аутомобил, а у делу да је пиштољ касније у том аутомобилу пронађен од стране полиције и одузет од његовог сина, његова одбрана је потврђена исказима сведока М.М. и М.С, те писаним доказима – потврдом о привремено одузетим предметима МУП-РС-ПУ Ниш од 20. фебруара 2011. године и пресудом Прекршајног суда у Нишу Пр. 05-4605/11 од 5. априла 2012. године, као и да суд није пр ихватио одбрану оптуженог у којој је навео да је због истог догађаја већ кажњен пресудом Прекршајног суда у у Нишу Пр. 05-46 05/11 од 5. априла 2012. године, утврдио да је овде оптужени Н. В . том пресудом оглашен кривим за прекршај из члана 35. став 1. тачка 6) Закона о оружју и муницији, са описом да је дана 20. фебруара 2011. године у возилу којим је управљао Ни. В . пронађен пиштољ ЦЗ М, калибра 7,65мм, фабричког броја 204141 и један оквир са шест метака те да овде оптужени Н. В . није на прописан и безбедан начин држао и чувао ово ватрено оружје за који има дозволу за држање, па је оцена суда, имајући у виду чињенични опис дела које је оптужним актом јавног тужиоца оптуженом стављено на терет у конкретној кривичној ствари, да се не ради о истом чињеничном стању за које је оглашен кривим у прекршајном поступку.
Дакле, из напред наведеног, по оцени Уставног суда, произлази да се радња кривичног дела из члана 348. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика, која се огледа у неовлашћеном ношењу оружја за личну безбедност, у конкретном случају , завршила доласком подносиоца уставне жалбе на железничку, односно главну аутобуску станицу у Нишу и изласком подносиоца из возила у којем је оставио предметно оружје испод седишта сувозача, а да је радња због које је прекршајно кажњен – небезбедно чување оружја , започела у том тренутку када је подносилац уставне жалбе оставио оружје испод седишта сувозача и изашао из возила којим је управљао његов син, сазнавши да оружје неће моћи да носи надаље са собом, јер се врши детаљна контрола путника и пртљага у аутобусу којим је намеравао да настави путовање. Стога, иако је у оспореним пресудама наведено да између предметног кривичног дела и прекршаја постоји временски континуитет, по оцени Уставног суда , он је у једном тренутку прекинут, па су предметни деликти у суштини временски раздвојени.
7. Уставни суд указује на то да је у више својих одлука (видети, између осталих, Одлуку Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године), уважавајући праксу Европског суда за људска права, указао да је приликом оцене навода уставне жалбе о повреди права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, потребно утврдити: прво, да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца уставне жалбе вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли су казне по својој природи биле казненоправне; друго, да ли су дела због којих се подносилац казнено гони иста ( idem); треће, да ли је постојала двострукост поступка (bis).
Дакле, с обзиром на све наведено Уставни суд констатује да је приликом оцене да ли је у конкретном случају дошло до повреде начела ne bis in idem неопходно одговорити на следећа питања:
1) да ли су оба поступка која су вођена против неког лица вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је прва казна по својој природи казнено-правна;
2) да ли су дела због којих се неко лице казнено гони иста (idem);
3) да ли је постојала двострукост поступка (bis);
7.1. Тражећи одговор на прво питање, односно да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, Уставни суд је, полазећи од „мерила Енгел“ на основу којих се утврђује да ли се конкретан прекршајни поступак односио на „кривичну“ ствар (правна квалификација дела према домаћем законодавству, природа дела која подразумева два кумулативна подкритеријума – обим прекршене норме и сврху казне, као и природу и степен тежине казне), а имајући у виду утврђено чињенично стање у тачки 3. овог образложења, те уставноправни оквир заштите начела забране двоструке угрожености прокламованог одредбом члана 34. став 4. у вези са чланом 33. став 8. Устава, Уставни суд је оценио да је прекршајни поступак вођен за дело које по својој природи и тежини и сврси запрећене санкције представља кажњиво дело.
7.2. Везано за друго спорно питање, Уставни суд налази да је питање утврђивања идентитета дела кључно питање, с обзиром на то да се једним друштвено неприхватљивим понашањем могу истовремено угрозити различита заштићена добра, те остварити обележја два или више кажњивих дела која могу бити у надлежности истог или различитих органа гоњења исте државе. Ово питање је нарочито важно у оним случајевима у којима би последице прешироког тумачењем начела ne bis in idem биле штетне у заштити темељних друштвених вредности и сврси која се остварује у сваком појединачном казненом поступку.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да је утврдио да је подносилац уставне жалбе у прекршајном поступку оглашен кривим због непридржавања обавезе прописане одредбом члана 12. Закона о оружју и муницији, односно јер није на прописан и безбедан начин држао и чувао ватрено оружје, за чије је држање имао дозволу, како оно не би дошло у посед неовлашћених лица, док је у кривичном поступку оглашен кривим због поступања супротно одредби члана 5. став 3. Закона о оружју и муницији, односно зато што је носио оружје за личну безбедност без дозволе за ношење. Међутим, иако су прекршајни и кривични поступци против подносиоца уставне жалбе вођени због казнених дела која су различите правне квалификације, Уставни суд је из целокупне документације утврдио да у конкретном случају није спорно да је предмет прекршајног и кривичног поступка био један животни догађај. Уставни суд указује на то да је Европски суд за људска права у својим одлукама (видети: пресуду Миленковић против Србије, од 1. марта 2016. године, у предмету број 50124/13) исказао становиште да је приступ који наглашава правну квалификацију два дела превише рестриктиван у погледу права појединца и носи ризик умањења гаранција предвиђени х одредбом члана 4. Протокола 7 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
Уставни суд је, надаље, утврдио да је подносилац најпре у прекршајном поступку правноснажно оглашен кривим због тога што је 20. фебруара 2011. године, око 21,45 часова, у Нишу , у улици У . код броја 17 , испод седишта возача , у возилу којим је управљао син подносиоца уставне жалбе, пронађен пиштољ марке ЦЗ М70 калибра 7,65мм, фабричког броја 204141 и један оквир са шест метака, за који је провером утврђено да је власништво подносиоца уставне жалбе . Након правноснажности прекршајне одлуке подносилац уставне жалбе је у кривичном поступку правноснажно оглашен кривим зато што је дана 20. фебруара 2011. године, у Нишу, неовлашћено носио, ватрено оружје – пиштољ марке „ЦЗ М70“, калибра 7,65мм, фабричког броја 204141, са шест метака калибра 7,65мм у оквиру , и то од села П . до железничке станице у Нишу. Дакле, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају предмет и прекршајног и кривичног поступка био један животни догађај, који се одиграо 20. фебруара 2011. године у Нишу, приликом превоза предметног оружја испод возачевог седишта.
Полазећи од напред наведеног, Уставни суд је утврдио да се чињенице које, у конкретном случају, представљају два казнена дела, не могу сматрати истим у смислу члана 34. став 4. Устава, с обзиром на то да елементи бића прекршаја, за који је осуда подносиоца прва стекла статус „res iudicata“, не обухватају елементе предметног кривичног дела, као ни радње извршења у склопу наведеног чињеничног описа кривичног дела из члана 348. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика, због чијег је извршења подносилац оглашен кривим оспореним пресудама.
Из образложења оспорених пресуда јасно произлази да, иако постоји временски континуитет између радњи извршења кривичног дела и прекршаја, ипак радње предметних деликата нису истоветне, јер се радња кривичног дела, у конкретном случају завршава ношењем оружја од стране подносиоца на релацији од села П. до Железничке станице у Нишу, које и временски и просторно претходе радњама извршења због којих је подносилац прекршајно кажњен, које се огледа ју у томе што је подносилац уставне жалбе, након доласка на железничку станицу и изласка из возила, оружје оставио испод седишта сувозача тог возила, којим је настави о да управља његов син.
Наиме, Уставни суд указује на то да, у околностима конкретног случаја, вођењем кривичног поступка и изрицањем кривичне санкције подносиоцу уставне жалбе због тога што је носио оружје за личну безбедност без дозволе за његово ношење (члан 348. став 4. КЗ), након правноснажног окончања прекршајног поступка због тога што подносилац није држао и чувао ватрено оружје на безбедан и прописан начин, како оно не би дошло у посед неовлашћених лица (члан 35. став 1. тачка 6) у вези са чланом 12. Закона о оружју и муницији), не може се сматрати двоструким кажњавањем за исто дело, с обзиром на то да радње извршења нису истоветне.
При томе Уставни суд се није упуштао у постојање битних елемената прекршаја из члана 35. став 1. тачка 6) Закона о оружју и муницији, односно да ли су радњама извршења које су описане у пресуди Прекршајног суда у Нишу Пр. 05-4605/11 од 5. априла 2012. године остварени елементи прекршаја за који је оглашен кривим и осуђен, јер подносилац уставне жалбе није, ни раније, а ни овом уставном жалбом, оспорио пресуду прекршајног суда.
Следом свега наведеног Уставни суд је оценио да у конкретном случају не постоји идентитет казнених дела због којих је подносилац оглашен кривим у прекршајном и кривичном поступку (non idem).
7.3. Спроводећи напред наведени тест до краја Уставни суд констатује да, полазећи од напред утврђеног – да у конкретном случају не постоји идентитет казнених дела због којих је подносилац гоњен и санкционисан у прекршајном и кривичном поступку ( idem), то у конкретном случају није могла постојати ни двoструкост поступка (bis).
Стога је Уставни суд утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава, па је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу изреке.
8. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.