Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа , у поступку по уставној жалби М. П . и Д. П, обојиц е из Ивањице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 31. маја 2018. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. П . и Д . П . изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1127/16 од 19. јула 2016. године и утврђује да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба М. П . и Д . П . изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1127/16 од 19. јула 2016. године због повреде права на правично суђење, зајемчено г чланом 32. став 1. Устава.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. П . и Д . П , обојица из Ивањице, поднели су Уставном суду, 17. октобра 2016. године, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1127/16 од 19. јула 2016. године, због повреде чл. 16. и 18. Устава Републике Србије, као и због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и права на имовину из члана 58. Устава. Подносиоци уставне жалбе су се истовремено позвали и на повреду члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, који се садржински не разликује од члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да су подносиоци поднели тужбу ради накнаде за изузето земљиште које је обухваћено улицом против тужених Јавног предузећа „Д.“ Ивањица и Републике Србије ; да је првостепени суд усвојио тужбени захтев, док је другостепени суд – Апелациони суд у Крагујевцу пресудом Гж. 2380/13 од 19. новембра 2013. године преиначио првостепену пресуду, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев , са образложењем да изградњом улице општина није стекла право управљања и располагања спорним земљиштем; да је Одлуком Уставног суда Уж-472/2014 од 25. фебруара 2016. године усвојена уставна жалба пок. Ми. П, правног претходника Д . П, као и М . П . и утврђено да је пресудом Апелационог суд а у Крагујевцу Гж. 2380/13 од 19. новембра 2013. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на правично суђење, те је поништена наведена другостепена пресуда и налoжено Апелационом суду у Крагујевцу да донесе нову одлуку о жалби првотуженог Јавног предузећа „Д .“ Ивањица изјављеној против првостепене пресуде; да је Апелациони суд у Крагујевцу, поступајући по наведеној Одлуци Уставног суда, донео оспорену пресуду Гж. 1127/16 од 19. јула 2016. године у којој је констатовано да је извршена фактичка експропријација земљишта подносилаца уставне жалбе, али да Јавно предузеће „Д .“ Ивањица није крајњи корисник изузетог земљишта, због чега постоји недостатак пасивне легитимације туженог, те да није у обавези да изврши плаћање накнаде за такво земљиште; да је уз уставну жалбу од 14. јануара 2014. године, поводом које је формиран предмет Уж-472/2104 , поднета документација из које се може утврдити да су судови, чак и Апелациони суд у Крагујевцу, у више предмета обавезивали Јавно предузеће „Д .“ Ивањица да исплати ову врсту накнаде.
Подносиоци уставне жалбе су предложили Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорену другостепену пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Тужиоци пок. Ми. П , правни претходник Д . П . и М , П, овде подносиоци уставне жалбе, поднели су Основном суду у Пожеги – Судска јединица у Ивањици тужбу против тужених Јавног предузећа „Д.“ Ивањица и Републике Србије, ради исплате накнаде за трајно изузете катастарске парцеле које представљају део улице.
Основни суд у Пожеги – Судска јединица у Ивањици је пресудом П. 344/12 од 18. јануара 2013. године усвојио тужбени захтев.
Апелациони суд у Крагујевцу је пресудом Гж. 2380/13 од 19. новембра 2013. године преиначио првостепену пресуду, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужилаца. У образложењу ове другостепене пресуде је, између осталог, наведено да чињеница да спорни део земљишта који је обухваћен улицом није изузет у поступку експропријације, те да тужиоцима није досуђена накнада за одузето земљиште, сама по себи, не даје право тужиоцима на накнаду за то земљиште, јер изградњом наведених интерних саобраћајница општина није стекла право управљања и располагања спорним деловима предметних парцела.
Уставни суд је, на седници одржаној 25. фебруара 2016. године, донео Одлуку Уж-472/2014 којом је, у тачки 1. изреке, усвојио уставну жалбу пок. Ми. П , правног претходника Д. П . и М . П . и утврдио да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2380/13 од 19. новембра 2013. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србијe, те је, у тачки 2. изреке, поништио пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2380/13 од 19 . новембра 2013. године и наложио Апелационом суду у Крагујевцу да донесе нову одлуку о жалби првотуженог Јавног предузећа „Д .“ Ивањица поднетој против пресуде Основног суда у Пожеги – Судска јединица у Ивањици П. 344/12 од 18. јануара 2013. године. У наведеној Одлуци је, између осталог, наведено: да Уставни суд сматра да је у уставноправном смислу неприхватљив став другостепеног суда изнет у оспореној пресуди да подносиоци уставне жалбе немају право на исплату накнаде за земљиште чији су земљишно-књижни (сада катастарски) власници, а које је урбанистичким планом предвиђено за улицу; да се спорно земљиште више не може сматрати приватним путем, већ се ради о улици која је по Закону о јавној својини добро у општој употреби у својини јединице локалне самоуправе на чијој територији се налази (додуше подносиоци уставне жалбе нису поднели тужбу против Општине Ивањица); да с обзиром на то да је Уставни суд утврдио повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и одредио отклањање штетних последица, то се С уд није упуштао у разматрање навода о повреди права на једнаку заштиту права и на имовину, зајемчених одредбама члана 36. став 1. и члана 58. Устава.
Поступајући по Одлуци Уставног суда Уж-472/2014 од 25. фебруара 2016. године, Апелациони суд у Крагујевцу је оспореном пресудом Гж. 1127/16 од 19. јула 2016. године преиначио првостепену пресуду Основног суда у Пожеги – Судска јединица у Ивањици П. 344/12 од 18. јануара 2013. године у ставовима првом и четвртом њене изреке, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужилаца Ми. П . и М. П , овде подносилаца уставне жалбе, ради исплате накнаде за трајно изузете катастарске парцеле. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да се првостепени суд правилно позвао на одредбе Закона о експропријацији, међутим тужбени захтев није усмерен према општини Ивањица, већ према Јавном предузећу „Д.“ Ивањица, што Уставни суд само констатује у образложењу своје Одлуке Уж-472/2014 од 25. фебруара 2016. године , без упуштања у питање пасивне легитимације у конкретном случају и правилног означавања туженог у спору; да је тужиоцима несумњиво извршено фактичко изузимање земљишта из својине без доношења одлуке о изузимању, али да тужено Јавно предузеће „Д.“ Ивањица није крајњи корисник изузетих земљишта, да би сагласно одредби члана 33. Закона о експропријацији, бил о у обавези да тужиоцима плати накнаду за земљиште, те да из тих разлога постоји недостатак пасивне легитимације на страни туженог.
Основни суд у Ивањици је решењем О. 89/15 од 25. јуна 2015. године огласио Д. П, овде подносиоца уставне жалбе, за наследника на заоставштини завештаоца М и. П.
Пресудама Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1165/11 од 5. јула 2011. године и Гж. 429/12 од 11. маја 2012. године , као и пресудом Вишег суда у Крагујевцу Гж. 1031/11 од 15. јуна 2011. године, које су достављене као доказ различитог поступања другостепеног суда у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама, правноснажно је обавезано Јавно предузеће „Д .“ Ивањица ради исплате накнаде за трајно изузете катастарске парцеле тамо тужилаца .
4. Одредбама Устава, на чију повреду указују подносиоци уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама члана 10. став 7. Закона о јавној својини („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 88/11 и 105/14), који је ступио на снагу 6. октобра 2011. годи не, поред осталог, прописано је да су добра у општој употреби у својини Републике Србије, изузев путева II реда, који су у својини аутономне покрајине на чијој територији се налазе, као и изузев некатегорисаних путева, општинских путева и улица (које нису део аутопута или државног пута I и II реда) и тргова и јавних паркова, који су у својини јединице локалне самоуправе на чијој територији се налазе (став 7.).
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на једнаку заштиту права, Уставни суд, пре свега, указује да је према ставу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), један од основних аспеката владавине права поштовање начела правне сигурности које подразумева да свако лице може основано очекивати да ће надлежни суд у битно истоврсним чињеничним и правним ситуацијама поступати на исти начин. Постојање различитих одлука суда последње инстанце у истоветним случајевима може довести до повреде поменутог начела у одсуству механизма који би осигурао једнообразност у одлучивању (видети пресуду ЕСЉП Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године, ст. 36-39.). Поред тога, ЕСЉП је истакао да државе потписнице Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода имају обавезу да организују свој правни систем тако да избегну доношење различитих одлука (видети пресуду Vrioni и други против Албаније, од 24. марта 2009. године, став 58.). С друге стране, Уставни суд је имао у виду и да захтеви правне сигурности и заштите легитимних очекивања учесника у поступку не подразумевају право на устаљену судску праксу (видети пресуду ЕСЉП Unedic против Француске, од 18. децембра 2008. године, став 74.).
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд указује да је оспореном пресудом Апелационог суд а у Крагујевцу Гж. 1127/16 од 19. јула 2016. године правноснажно одбијен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе, ради исплате накнаде за трајно изузете катастарске парцеле, са образложењем да је подносиоцима несумњиво извршено фактичко изузимање земљишта, али да тужено Јавно предузеће „Д.“ Ивањица није крајњи корисник изузетих земљишта, те да из тих разлога постоји недостатак пасивне легитимације на страни туженог. С друге стране, тај исти другостепени суд је, у поступцима окончаним пресудама Гж. 1165/11 од 5. јула 2011. године и Гж. 429/12 од 11. маја 2012. године, које је подносилац доставио као доказ различитог поступања, пра вноснажно обавезао Јавно предузеће „Д.“ Ивањица ради исплате накнаде тужиоцима за тр ајно изузете катастарске парцеле. У прилог различитог поступања, подносилац је доставио и пресуду Вишег суда у у Ужицу Гж. 1031/11 од 15. јуна 2011. године којом је, такође, правноснажно обавезано Јавно предузеће „Д .“ Ивањица ради исплате накнаде за трајно изузете катастарске парцеле. Дакле, Апелациони суд у Крагујевцу је (као и Виши суд у Ужицу) , у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама, доносио различите одлуке, и то тако што је пре доношења оспорене пресуде Гж. 1127/16 од 19. јула 2016. године, донео више пресуда којима је правноснажно усвојио тужбене захтеве тужилаца којима је обавезано Јавно предузеће „Д.“ Ивањица ради исплате накнаде за трајно изузете катастарске парцеле. Уставни суд напомиње да не доводи у питање право редовних судова да промене своју установљену праксу, али су, у том случају, дужни да у образложењима својих одлука наведу разлоге који су довели до одступања, посебно у ситуацији када се ради о суду последње инстанце у поступку , како не би дошло до повреде права на једнаку заштиту права.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је закључио да је Апелациони суд у Крагујевцу, доношењем различитих одлука поводом питања пасивне легитимације Јавног предузећ а „Д .“ Ивањица у спору ради исплате накнаде за трајно изузете катастарске парцеле, подносиоце уставне жалбе довео у битно различит положај у односу на тужиоце чији су тужбени захтеви усвојени. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), те је одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд пре свега наглашава да је правилну примену меродавног права надлежан да цени инстанционо виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна, односно арбитр ерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног односно процесног права. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људска права изражен у пресуди Khamidov против Русије, од 15. новембра 2007. године (број апликације 72118/01, став 170.) , у којој је тај суд констатовао да није његов задатак да доноси одлуку уместо домаћих судова који су у најбољој позицији да оцене презентоване доказе, установе чињенично стање и тумаче домаће право, те да, у принципу, тај Европски суд неће интервенисати, осим уколико су одлуке домаћих судова арбитрерне или очигледно неосноване.
Уставни суд најпре указује да је Одлуком Уж-472/2014 од 25. фебруара 2016. године усвојио уставну жалбу пок. Ми. П, правно г претходника Д. П . и М . П . и утврдио да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2380/13 од 19. новембра 2013. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србијe, због уставноправно неприхватљивог став а другостепеног суда да подносиоци уставне жалбе немају право на исплату накнаде за изузето земљиште са образложењем да „ општина није стекла право управљања и располагања спорним деловима предметних парцела“. У наведеној Одлуци, Суд је констатовао да када је земљиште урбанистичким планом предвиђено за улицу, то земљиште по сили закона постаје средство у јавној својини, у конкретном случају у јавној својини јединице локалне самоуправе која због тога има законску обавезу да исплати одговарајућу накнаду подносиоцима . У наведеној Одлуци, Уставни суд се није упуштао у питање пасивне легитимације првотуженог Јавног предузећа „Д .“ Ивањица, с тим што је констатовао да подносиоци уставне жалбе нису поднели тужбу против Општине Ивањица, остављајући тиме на оцену редовном суду да утврди од каквог је правног значаја чињеница да тужба није поднета против једнице локалне самоуправе – Општине Ивањица.
Поступајући по Одлуци Уставног суда Уж-472/2014 од 25. фебруара 2016. године, Апелациони суд у Крагујевцу је оспореном пресудом Гж. 1127/16 од 19. јула 2016. године одбио као неоснован тужбени захтев подносилаца , ради исплате накнаде за трајно изузете катастарске парцеле са образложењем да је подносиоцима уставне жалбе несумњиво извршено изузимање земљишта, али да тужено Јавно предузеће „Д.“ Ивањица није крајњи корисник изузетих земљишта, те да из тих разлога постоји недостатак пасивне легитимације на страни туженог , који због тога нема обавезу да подносиоцима уставне жалбе плати накнаду за земљиште. Уставни суд оцењује да је овакво правно становиште другостепеног суда уставноправно прихватљиво, с обзиром на то да је у самој Одлуци Уж-472/2014 од 25. фебруара 2016. године утврђено да кад земљиште планским актом јединице локалне самоуправе буде одређено за локални пут, пут другог или трећег реда или улицу, од тог момента то земљиште по сили закона постаје средство у јавној својини, у конкретном случају у јавној својини јединице локалне самоуправе – општине Ивањица и да, стога , управо јединица локалне самоуправе има обавезу да земљиште које је постало средство јавне својине изузме из поседа ранијег корисника, и да за то исплати одговарајућу накнаду . Наведено правно становиште има свој правни основ у одредби члана 7. Закона о јавној својини .
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1127/16 од 19. јула 2016. године подносиоцима уставне жалбе није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу у том делу одбио као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2 . изреке.
7. Како подносиоци наводе о повреди права из члана 58. и члана 36. став 2. Устава заснивају на идентичним разлозима к оје су истицали у прилог тврдњи о повреди права на суђење, а који су разматрани у претходно ј тачки образложења, Уставни суд налази да није потребно да их поново цени и са аспекта повреде права из члана 58. и члана 36. став 2. Устава.
8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.