Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа , у поступку по уставној жалби М. Р . из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. јуна 201 8. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Р . изјављена против решења Основног суда у Крагујевцу Кв. 1057/15 од 19. новембра 2015. године и решења Вишег суда у Крагујевцу Кж.2. 392/15 од 24. новембра 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Р . из Крагујевца поднео је Уставном суду, 3. децембра 201 5. године, преко пуномоћника М. С , адвоката из Крагујевца, уставну жалбу против решења Основног суда у Крагујевцу Кв. 1057/15 од 19. новембра 2015. године и решења Вишег суда у Крагујевцу Кж.2. 392/15 од 24. новембра 2015. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- ,,да је Основни суд у Крагујевцу донео решење Кв. 1057/15 од 19. новембра 2015. године којим је продужио притвор окривљеном М. Р . из разлога прописаних чланом 211. став 1. тачка 3. ЗКП-а иако је лице које нема оца, живи са болесном мајком, он је издржава, без школе је, слабо је писмен , припадник је ромске националности, а у притвору је од 21. септембра 2015. године";
- ,,да је објашњавајући разлог за притвор суд навео да је правноснажна пресуда 12К. 2418/13 од 30. априла 2015. године особита околност да ће окривљени поновити кривично дело у кратком року";
- ,,да се пресуда 12К. 2418/13 од 30. априла 2015. године односи на дело учињено 2013. године, да суд одредбу члана 211. став 1. тачка 3. ЗКП-а противзаконито примењује, јер треба да утврди особите околности, а не да како се наводи у образложењу решења, изражава бојазан да ће окривљени у кратком року поновити кривично дело";
- ,,да ће околност да је окривљени правноснажно осуђен увек постојати, те суд очигледно има намеру да је тумачи као вечиту околност за опасност за понављање дела";
- ,,да два и по месеца представља знатно дужи рок, те сврха мере притвора више не постоји".
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да је оспореним другостепеним решењем Вишег суда у Крагујевцу Кж.2. 392/15 од 24. новембра 2015. године одбијена као неоснован а жалб а браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против оспореног првостепеног решења Основног суда у Крагујевцу Кв. 1057/15 од 19. новембра 2015. године којим је притвор према подносиоцу продужен из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
У образложењу оспореног другостепеног решења наведено је да је правилно одлучило веће првостепеног суда , када је према окривљеном М. Р . продужило притвор, налазећи да и даље стоје законски разлози прописани одредбом члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, који произлазе из следећег: да је окривљени раније осуђиван за истоврсна кривичн а дела за која му је изр ицана и затворска казна, да постоји оправдана сумња да је извршио кривично дело које му се оптужбом ставља на терет, да ове околности несумњиво представљају оне особите околности које указују да на склоност окривљеног ка вршењу кривичних дела, као и на његов повећани криминални потенцијал, те по оцени већа Вишег суда, а како то правилно закључује и првостепени суд, наведене околности представљају особите околности које указују да би окривљени, уколико би се нашао на слободи, у кратком временском периоду могао поновити кривично дело.
Уставни суд је такође утврдио да је подносиоцу уставне жалбе притвор првобитно одређен решењем Основног суда у Крагујевцу Кпп. 91/15 од 22. септембра 2015. године, а да му се рачуна од 21. септембра 2015. године, када је лишен слободе.
У време подношења уставне жалбе, кривични поступак је био у фази истраге.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (члан 31. став 1.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/2014) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 214. ЗКП је прописано: да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца окривљеног (став 2.); да против решења о притвору странке и бранилац окривљеног могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.); да се жалба, решење и остали списи достављају се одмах већу, као и да жалба не задржава извршење решења (став 3.); да се одлука о жалби доноси у року од 48 сати. (став 4.).
Чланом 215. ЗКП је прописано да се на основу решења судије за претходни поступак, окривљени може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе, да је судија за претходни поступак дужан да и без предлога странака и браниоца окривљеног, по истеку сваких месец дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора (став 1.); да веће непосредно вишег суда (члан 21. став 4.) може, на образложени предлог јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ће, ако се до истека рока из ст. 1. и 2. овог члана не подигне оптужница, окривљени се пустити на слободу (став 3.).
5. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1, члана 30. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. ст. 1. и 3. Устава, при чему је имао у виду и ставове које је у овој области заузео Европски суд за људска права.
У односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 1. и 3. Устава, Уставни суд наглашава да је са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог огр аничења (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године, тачка 5. образложења и Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године, тачка 5. образложења). Поред тога, у више својих одлука, Уставни суд је заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. став 1. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и исказују посебну хитност у вођењу поступка (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења).
Приликом разматрања притвора посебно је важно постојање основане сумње да је притворено лице извршило кривично дело и она је услов sine qua non за постојање уставности и законитости, како приликом одређивања, тако и приликом продужавања мере притвора. Постојање основане сумње само по себи није довољно. Стога су надлежни судови приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни.
У односу на аспект протека времена Уставни суд истиче да је у надлежности редовних судова да осигурају да притвор оптуженог лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законске основе за притвор, те подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико поступајући суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, којом је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, између осталог, особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело. О постојању услова за продужење притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама Законика о кривичном поступку о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о кумулативном испуњењу услова за одређивање (и продужење) притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности притвора.
Уставни суд је, увидом у оспорена решења, утврдио да су од стране кривичних судова детаљно цењена и образложена сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање.
По оцени Уставног суда, заузети став кривичних судова изражен кроз оспорена решења не може се сматрати произвољним и незаконитим поступањем судова, како то проистиче из навода уставне жалбе, с обзиром на то да постоји оправдана сумња да је подносилац извршио кривично дело разбојништво из члана 2 06. став 1. Кривичног законика, да је раније осуђиван пресудом Основног суда у Крагујевцу 12К. 2418/13 од 30. априла 2015. године, због кривичног дела разбојништво из члана 206. став 1. КЗ, на казну затвора од седам месеци, као и чињеницу да се против окривљеног пред Основним судом у Крагујевцу у предмету К. 146/16 води кривични поступак због кривичног дела разбојништво из члана 206. став 1. КЗ , посебно имајући у виду да је од дана правноснажности пресуде Основног суда у Крагујевцу 12К. 2418/13 од 30. априла 2015. године прошло свега месец дана, тј. да је у кратком временском периоду починио истоврсно дело. Све напред наведено представља уставноправно прихватљиво образложење за постојање особитих околности које указују на оправдану бојазан да ће пуштањем на слободу подносилац поновити кривично дело. Оправдана сумња, као један од нужних услова за трајање притвора, у конкретном случају несумњиво постоји.
Уставни суд указује да из образложења оспорених решења недвосмислено произлази да кривични судови ранију осуђиваност подносиоца уставне жалбе нису ценили као притворски разлог прописан одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП сам о по себи и изоловано , као једину релевантну околност, већ су узели у обзир „све релевантне околности, које у својој свеобухватности представљају особите околности које указују на основану бојазан да би подносилац боравком на слободи, у кратком временском периоду, могао поновити кривично дело“, а како је то наведено у оспореном првостепеном решењу.
Када се у решењу оспореног другостепеног решења, којим је констатовано да је правилно одлучио првостепени суд када је према окривљеном М . Р . продужио притвор, сматрајући да за то постоје разлози прописани у члану 211. став 1. тачка 3 ) ЗКП, наводи да из раније осуђиваности окривљеног за истоврсно кривично дело, а то је разбојништво, а да се и актуелни кривични поступа к води за кривично дело разбојништва, произлази и повећани „криминални потенцијал“ окривљеног, тиме се не крши претпоставка невиности у односу на окривљеног, нити се његова ранија осуђиваност третира као „априорни“ доказ да ће он увек и свакако бити повратник. На основу тога су како првостепени суд, тако и другостепени суд оправдано закључили да из тих релевантних чињеница произлази да постоји и одређени повећани ризик да окривљени заиста у кратком временском периоду понови кривично дело, што и представља један од разлога за одређивање притвора. Другостепени суд је на тај начин суштински образложио своју оцену о постојању разлога за одређивање притвора из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, а није се само ограничио на парафразирање законских одредби.
Подносилац уставне жалбе наводе о повреди права из члана 31. ст. 1. и 3. Устава која су учињена оспореним решењима, превасходно заснива на томе „да је суд продужио притвор окривљеном М . Р . из разлога прописаних чланом 211. став 1. тачка 3. ЗКП-а иако је лице које нема оца, живи са болесном мајком, он је издржава, без школе је, слабо је писмен, припадник је ромске националности“, као и томе ,,што се пресуда 12К. 2418/13 од 30. априла 2013. године односи на дело учињено 2013. године, те да суд одредбу члана 211. став 1. тачка 3. ЗКП-а противзаконито примењује, јер треба да утврди особите околности, а не да како се наводи у образложењу решења, изражава бојазан да ће окривљени у кратком року поновити кривично дело“.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 1. и 3. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава и уставноправно прихватљиво образлаже трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 31. ст. 1 и 3. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано. Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору.
Иначе, подносилац је до момента подношења уставне жалбе у притвору боравио два и по месеца, почев од 21. септембра 2015. године, када је лишен слободе.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди зајемчених права.
6. Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.