Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Милан Шкулић , Снежана Марковић, др Драгана Коларић, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. К . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. марта 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. К . изјављена против решења Вишег суда у Ваљеву Кв. 142/14 од 9. октобра 201 4. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава Републике Србије.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. К . из Београда поднео је Уставном суду, 3. децембра 201 4. године, преко пуномоћника Б. Б , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Ваљеву Кв. 142/14 од 9. октобра 2014. године, због повреде права из члана 31. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог наведено: да је „дана 15. марта 2012. године“окривљени Д. К . треба ло да буде отпуштен на слободу са издржавања казне затвора из КПЗ Београд - Падинска Скела, међутим иако је казна већ издржана, окривљеном није допуштено да изађе на слободу већ је директно из просторија КПЗ Београд - Падинска Скела пребачен у просторије Окружног затвора у Ваљеву, без икаквог објашњења, образложења и судског решења; да је решење о одређивању притвора Вишег суда у Ваљеву Кв. 68/13 од 15. марта 2013. године окривљеном Д. К . уручено тек 18. марта 2013. године, у просторијама Окружног затвора у Ваљеву иако Законик о кривичном поступку стриктно прописује рок у којем се лицу лишеном слободе од стране суда мора уручити решење о одређивању притвора, као и да је због описане противуставне радње Вишег суда у Ваљеву Кв. 68/13 од 15. марта 2013. године, поднета уставна жалба Уставном суду Републике Србије заведена под бројем Уж-4688/2013. Даље је наведено да је Виши суд у Ваљеву решењем Кв. 142/14 од 9. октобра 2014. године продуж ио притвор према окривљеном Д. К , занемарујући и уставне и императивне одредбе које је дужан да поштује и само формално наглашава јући да је предметну одлуку донео поступајући по примедбама изнетим у решењу Апелационог суда у Београду Кж.2. 1953/14 од 3. октобра 2014. године, не наводећи разлоге о постојању узрочно-последичне везе између узнемирења јавности и несметаног вођења кривичног поступка.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Ваљеву се против подносиоца водио кривични поступак по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву Кт. 141/06 од 23. маја 2007. године, због кривичног дела тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 4) Кривичног законика у вези са чланом 33. КЗ.
У време подношења уставне жалбе, кривични поступак је био у фази одлучивања о жалби против првостепене пресуде.
Увидом у ток предмета Вишег суда у Ваљеву К. 8/2014, доступ ан на Порталу судова Србије (www.portal.sud.rs), утврђено је да је првостепена пресуда којом се оптужени оглашава кривим донета 24. јула 201 4. године, а другостепена пресуда којом је првостепена пресуда преиначена донета је 3. марта 2015. године.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносиоцу уставне жалбе притвор је одређен решењем ванпретресног већа Вишег суда у Ваљеву К в. 79/13 од 11. априла 201 4. године из притворских разлога прописаних чланом 142. став 1. тачка 6 ) Законика о кривичном поступку, а који се рачуна од 15. марта 2013. године, када је лишен слободе;
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван више пута, а последњи пут пре подношења уставне жалбе оспореним решењем Вишег суда у Ваљеву Кв. 142/14 од 9. октобра 201 4. године, на основу члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку;
Решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 2069/14 од 2 3. октобра 2014. године одбијена као неоснована жалба окривљеног Д. К . и његових бранилаца, изјављена против оспореног решења Вишег суда у Ваљеву Кв. 142/14 од 9. октобра 2014. године.
Виши суд у Ваљеву је у оспореном решењу Кв. 142/14 од 9. октобра 2014. године нашао да и даље стоје разлози за продужење притвора против окривљеног Д. К . у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, најпре јер поред постојања основног услова везаног за висину прописане казна затвора преко десет година за кривично дело тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 4) Кривичног законика у вези са чланом 33. КЗ за које је окривљени Д. К . неправноснажном пресудом Вишег суд а у Ваљеву К. 8/14 од 24. јула 2014. године осуђен на казну затвора у трајању од 30 (тридесет) година , у конкретном случају постоји основана сумња да је предметно дело извршио окривљени Д. К . са још два суду непозната лица, који је више пута осуђиван , од чега два пута на вишегодишње казне затвора због кривичних дела са елементима насиља, да је приликом предузимања инкриминисаних радњи за које је оглашен кривим показао висок степен упорности, дрскости и бруталности, јер је заједно са још два суду непозната лица дошао у току дана у кућу оштећене, која се налази у густо насељеном делу града, у ширем центру Ваљева, и то ради наводног успостављања пословних веза са оштећеном, те да је по оправданој сумњи, са једним од та два лица са којима је дошао, оштећену лишио живота на бруталан начин, искоришћавањем њене добронамерности и поверења, при том знајући да је оштећена сама и да не може пружити отпор или некога позвати у помоћ. Поред свих наведених околности веће Вишег суд а у Ваљеву је приликом доношења оспореног решења имало у виду и околност да се читав догађај десио у малој средини, и то усред дана, због чега је овај догађај био тема писаних и електронских медија, а шира јавност је о самом догађају била упозната управо преко медија, али и околност да су писани и електронски медији редовно извештавали о току суђења и на тај начин су поступку и критичном догађају дали исти публицитет који је имао и у периоду када се сам догађај десио, па када се све околности узму у обзир, начин извршења кривичног дела за које је окривљени Д. К . неправноснажном пресудом осуђен и тежина последица истог, довели су до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, те представљају околности које указују на оправданост продужења притвора према окривљеном Д . К . на основу притворског разлога прописаног чланом 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.) ; да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако: је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Одредбама члана 216. Законика о кривичном поступку прописано је: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да ако након потврђивања оптужнице притвор буде укинут због тога што нема основа за сумњу о постојању кривичног дела, суд ће испитати оптужницу у складу са чланом 337. овог законика (став 4); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора. Жалба, решење и остали списи достављају се одмах већу. Жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Према одредби члана 467. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбом члана 114. Кривичног законика прописано је да ће се затвором од најмање десет година или затвором од 30 до 40 година казнити ко другог лиши живота при извршењу кривичног дела разбојништва или разбојничке крађе (тачка 4).
5. По оцени Уставног суда, подносилац уставне жалбе у суштини повреду означених уставних права из члана 31. Устава заснива на тврдњи да у време доношења оспореног решења нису постојали законом прописани разлози з а продужење притвора и да суд у оспореном решењу ни је да о ваљано образложење и индивидуализоване разлоге за продужење притвора. Подносилац детаљно образлаже зашто, по његовом мишљењу, у време доношења оспорен ог решења нису били испуњени притворски разлози прописани одредбом члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП.
У односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава, Уставни суд наглашава да је са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења (видети, поред осталих, одлуке у Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године, тачка 5. образложења и Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године, тачка 5. образложења). Поред тога, у више својих одлука, Уставни суд је заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. став 1. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и исказују посебну хитност у вођењу поступка (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења).
Приликом разматрања притвора посебно је важно постојање основане сумње да је притворено лице извршило кривично дело и она је услов sine qua non за постојање уставности и законитости, како приликом одређивања, тако и приликом продужавања мере притвора. Постојање основане сумње само по себи није довољно. Стога су надлежни судови приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни.
У односу на аспект протека времена Уставни суд истиче да је у надлежности редовних судова да осигурају да притвор оптуженог лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законске основе за притвор, те подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико надлежни суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку.
Притворски основ на коме се заснивају оспорене судске одлуке о продужењу притвора, дефинисан Закоником о кривичном поступку у члану 211. став 1. тачка 4) такође је разматран у досадашњем раду Уставног суд више пута. Уставни суд наглашава да је код овог притворског основа „надлежан суд (...) дужан да утврди постојање неколико кумулативно испуњених услова, и то: 1) објективни елемент, висину запрећене или изречене казне; 2) да је услед начина извршења или тежине последица кривичног дела дошло до узнемирења јавности, које објективно мора наступити; 3) да такво узнемирење јавности може угрозити несметано вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да није свако узнемирење јавности разлог за притвор, већ само оно које може реално и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“ (видети Одлуку Уставног суда Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године).
У пракси Европског суда за људска права базичан став за разумевање притворског основа угрожавање јавног реда, гласи: „(...) овај основ се може сматрати релевантним и довољним само ако је заснован на чињеницама које могу показати да би ослобађање оптужене заиста омело јавни ред. Такође, притвор ће и даље бити легитиман само ако је јавни ред и даље стварно угрожен“ (пресуда у случају Letellier против Француске, од 26. јуна 1991. године, став 51.).
Имајући у виду напред наведене критеријуме за процену уставности решења о продужењу притвора на које се жали подносилац уставне жалбе, Уставни суд констатује да оспорен о решењ е Вишег суда у Ваљеву испуњава У ставом и законом предвиђене категорије.
Виши суд у Ваљеву је у оспореном решењу Кв. 142/14 од 9. октобра 2014. године нашао да стоје разлози за продужење притвора против окривљеног Д. К . у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку. Виши суд у Ваљеву је најпре разматрао да поред постојања основног услова везаног за висину прописане казна затвора преко десет година за кривично дело тешко убиств о из члана 114. став 1. тачка 4) Кривичног законика у вези са чланом 33. КЗ , за које је окривљени Д. К . неправноснажном пресудом Вишег суда у Ваљеву К. 8/14 од 24. јула 2014. године осуђен на казну затвора у трајању од 30 (тридесет) година, у конкретном случају постоји основана сумња да је предметно дело извршио окривљени Д . К . са још два суду непозната лица, који је више пута осуђиван , од чега два пута на вишегодишње казне затвора због кривичних дела са елементима насиља, да је приликом предузимања инкриминисаних радњи за које је оглашен кривим показао висок степен упорности, дрскости и бруталности, јер је заједно са још два суду непозната лица дошао у току дана у кућу оштећене, која се налази у густо насељеном делу града, у ширем центру Ваљева, и то ради наводног успостављања пословних веза са оштећеном, те да је по оправданој сумњи, са једним од та два лица са којима је дошао, оштећену лишио живота на бруталан начин, искоришћавањем њене добронамерности и поверења, при том знајући да је оштећена сама и да не може пружити отпор или некога позвати у помоћ. Поред свих наведених околности , веће Вишег суда у Ваљеву је приликом доношења оспореног решења имало у виду и околност да се читав догађај десио у малој средини , и то усред дана, због чега је овај догађај био тема писаних и електронских медија, а шира јавност је о самом догађају била упозната управо преко медија, али и околност да су писани и електронски медији редовно извештавали о току суђења и на тај начин су поступку и критичном догађају дали исти публицитет који је имао и у периоду када се сам догађај десио, па када се све околности узму у обзир, начин извршења кривичног дела за које је окривљени Д . К . неправноснажном пресудом осуђен и тежина последица истог, довели су до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, те представљају околности које указују на оправданост продужења притвора према окривљеном Д . К . на основу притворског разлога прописаног чланом 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку.
Примењујући критеријуме наведене за поступак анализирања повреде члана 31. став 1. Устава на конкретни случај, Уставни суд констатује да је Виши суд у Ваљеву оспорен о решењ е засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступио је у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни суд је у оспорен ом решењу аргументовано образложио поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последица кривичног дела, довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Уставни суд је нашао да су оспореним решењ ем утврђене конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које је подносилац осуђен, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Уставни суд такође констатује да је оспорен о решењ е било предмет разматрања и пред другостепеним судом по жалби, те да је Апелациони суд потврдио првостепено решење.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе ,,да суд не наводи ниједну једину конкретну чињеницу која би упућивала да је предметно кривично дело заиста изазвало узнемирење јавности, да је суд прибегао пуком цитирању закона, инертном преписивању описа радње предметног кривичног дела, не наводећи јасне и релевантне разлоге за доношење оспорене одлуке ".
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта трајања и продужавања притвора, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлог због којег је сматрао да је продужење притвора оправдано. Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се дужина трајања притвора (који је до момента изјављивања уставне жалбе трајао годину дана и непуних девет месеци), објективно не може сматрати неразумно дугим.
На основу свега изложеног, Уставни суд је оценио да је оспорен о решењ е о продужењу притвора донет о у законито спроведеном поступку, заснован о на законом прописаним разлозима због којих се лицу након доношења првостепене пресуде може продужити притвор, а најдуже док не истекне затворска казна изречена првостепеном пресудом и дати су детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање подноси оца уставне жалбе у притвору .
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да оспореним решењем ни је повређен о Уставом зајемчен о прав о право подносиоца из члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
Уставни суд констатује да је решењем овога суда Уж-4688/2013 од 4. јуна 2015. године одбачена уставна жалба Д. К . изјављена против решења Вишег суда у Ваљеву Кв. 68/13 од 15. марта 2013. године.
6. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.