Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. П . из Београда, „M. B .“ АД из Београда и C. A . из Беогр ада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. јуна 201 8. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. П , C. A . и „M. B . “ АД и утврђује да је пресудом Привредног суда у Београду Пк. 346/13 од 21. маја 2013. године и пресудoм Привредног апелационог суда Пкж. 400/13 од 14. новембра 2013. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбама члана 34. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Привредног апелационог суда Пкж. 400/13 од 14. новембра 2013. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалбама бранилаца подносилаца уставне жалбе изјављеним против пресуде Привредног суда у Београду Пк. 346/13 од 21. маја 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. П . из Београда је , 23. децембра 2013. године, преко пуномоћника С . Р, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу, допуњену 31. марта 2017. године, против пресуде Привредног суда у Београду Пк. 346/13 од 21. маја 2013. године и пресуде Привредног апелационог суда Пкж. 400/13 од 14. новембра 2013. године, због повреде права на правично суђење и права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 34. став 4. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 4. Протокола 7 уз Европску конвенцију.
Правно лице „M. B.“ АД из Београда је, 25. децембра 2013. године, Уставном суду поднело уставну жалбу против истих аката и због повреде истих Уставом и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода зајемчених права као и подносилац М. П.
Правно лице „M. B.“ АД је поднеском од 24. августа 2017. године обавестило Уставни суд је променило пословно име у „Е .“ а.д. која промена је регистрована у Регистру привредних субјеката Агенције за привредне регистре 16. јуна 2017. године, о чему је доставило доказ.
C. A. из Београда је , 23. децембра 2013. године, поднео Уставном суду уставну жалбу против истих аката као горе наведени подносиоци, због повреде права на правично суђење и права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 34. ст. 1. и 2. Устава, као и због повреде права из члана 6. став 1. члана 7. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Имајући у виду да сва три подносиоца оспоравају исте акте који су донети у поступку у коме су имали својство окривљених лица за привредни преступк, Уставни суд је поводом све три уставне жалбе формирао један предмет.
Такође, како се означене одредбе Европске конвенције на које подносиоци у уставој жалби указују садржински не разликују од права зајемчених Уставом, то Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајућу одредбу Устава.
Подносиоци М. П . и правно лице „ M. B.“ АД у уставним жалбама, поред осталог, наводе:
- да су у поступку који се водио по привредном преступу пред Привредним судом у Београду истицали да су за идентичне преступе који су им стављени на терет у овом поступку, раније већ били новчано кажњени решењем Народне банке Србије Г. 7926 од 3. децембра 2008. године због истих радњи пропуштања, те да су им изречене новчане казне, и то правном лицу у износу од 5.200.000,00 динара и одговорном лицу у правном лицу у износу од 3.128.000,00 динара;
- да су се у току поступка позивали на начело ne bis in idem;
- да судови нису нашли да постоје чињеничне разлике између радњи пропуштања за које су ови подносиоци кажњени наведеним решењем;
- да су судови противно пракси Европског суда за људска права у пресуди Енгел и др. против Холандије, од 8. јуна 1976. године и Марести против Хрватске, од 25. јула 2009. године допустили двострукост казненог поступка, посебно истичући да је Европски суд за људска права у пресуди Енгел и др. против Холандије прихватио три критеријума (тзв. „Енгел критеријума“) која је потребно размотрити да би се утврдило да ли се ради о „оптужби“ за казнено дело , и то: класификација предметног деликта према важећем законодавству, природа дела (који обухвата два подкритеријума и то обим прекршене норме и сврху казне) и строгост и тежина казне, као и да су наведени критеријуми алетернативни, што значи да је довољно да један од њих буде испуњен да би постојала оптужба за кажњиво дело;
- да су судови у оспореним пресудама истакли да се начело ne bis in idem не односи на новчану казну изречену од стране Народне банке Србије поводом истог догађаја у управном поступку, јер се управни поступак не може подвести под појам „кривично“ из члана 4. Протокола 7;
- да сматрају да је новчана казна изречена од стране Народне банке Србије, на основу члана 113. Закона о банкама, по својој природи казненоправна у смислу члана 34. став 4. Устава и члана 4. Протокола 7 и да се сврха казне изречене од стране Народне банке Србије поклапа са сврхом казне изречене оспореним пресудама, као и са кругом лица, којима привредни судови на основу Закона о спречавању прања новца, могу изрећи новчану казну.
У допуни уставне жалбе од 31. марта 2017. године подносилац М. П . је истакао да му је повређено прав о из члана 32. став 1. Устава „због произвољног поступања и арбитрерног закључивања“ надлежних судова, јер су „доносиоци оспорених пресуда оценили да се на основу члана 88. Закона о спречавању прања новца и финансирања тероризма … може казнити физичко лице, иако тај члан не предвиђа кажњавање физичког лица“ иако је подносилац у току поступка истицао да не може бити кажњен.
Подносилац C. A. у уставној жалби, поред осталог, истиче да је пропис по коме је оглашен одговорним више пута мењан, а да је у „Службеном гласнику РС“, број 20/09 од 19. марта 2009. године објављен текст закона који није предвиђао казне за одговорно лице, односно да је требало поступити по том закону као блажем. Такође, подносилац истиче и да судови у оспореним пресудама нису применили Закон о спречавању прања новца и финансирања тероризма („Службени гласник РС“, број 20/09), иако по том закону њему као одговорном физичком лицу није могла бити изречена казна, чиме је повређено начело nullum crimen, nulla poena sine praevila lege poenali.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставне жалбе, утврди повреду означених права и оспорене пресуде поништи.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и списе предмета Привредног суда у Београду Пк. 346/13, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Народне банке Србије Г. 7926 од 3. новембра 2008. године правном лицу „M. B.“ је изречена новчана казна у износу од 5.200.000,00 динара, док је М. П . (као председнику извршног одбора наведене банке) изречена новчана казна у износу од 3.128.000,00 динара а P. E. (као члану извршног одбора исте банке) у износу од 2.425.000,00 динара.
Из образложења наведеног решења, поред осталог, произлази: да је Народна банка Србије у периоду од 9. јуна до 8. августа 2008. године извршила контролу спровођења Закона о платном промету, Закона о девизном пословању, Закона о спречавању прања новца и Одлуке о минималној садржини процедуре „Упознај свог клијента“ код „M. B.“ АД и утврдила неправилности у пословању наведене банке; да је, између осталог , контролом спровођења одредаба Закона о спречавању прања новца и Одлуке о минималној садржини процедуре „Упознај свог клијента“ утврђено да банка није ускладила своју процедуру о спречавању прања новца са Правилником о изменама Правилника о утврђивању методологије, обавеза и радњи за извршење послова у складу са Законом о спречавању прања новца због преласка на електронски начин извешт авања од 4. априла 2008. године, и то у тачки 2.1. подтач. 2. до 5. Процедуре пријављивања трансакција у делу попуњавања података о трансакцијама лицима на обрасцима ради достављања Управи; да банка није дефинисала поступак и начин идентификације и верификације клијената за услуге које обавља у својству трећег лица за потребе M. P; да банка у 4 (четири) случаја на узроку од 175 обављених безготовинских трансакција чија вредност је једнака или прелази износ од 15.000 евра није утврдила податке који недостају, односно није у потпуности утврдила податке из члана 34. став 1. тачка 13) Закона о спречавању прања новца, чиме је поступила супротно одредбама члана 6. став 6. и члана 7. став 3. наведеног Закона; да банка у 80 (осамдесет) случајева на узорку од 350 готовинских трансакција чија појединачна вредност или укупна вредност више међусобних повезаних трансакција прелази износ од 15.000 евра није обавестила Управу за спречавање прања новца о извршеним трансакцијам, односно није доставила прописане податке из члана 34. став 1. тач. 1) до 4) и тач. 7) до 10) Закона о спречавању прања новца чиме је поступила супротно одредбама члана 8. став 1. истог закона, одредбама тачке 13. Одлуке „Упознај свог клијента“, као и Процедури банке о спречавању прања новца; да банка у 37 (тридесетседам) случајева на узорку од 585 трансакција (готовинских и безготовинских) није извршене трансакције пријавила надлежном органу као сумњиве трансакције, иако су индикатори Банке указивали на постојање сумње, односно Управи за спречавање прања новца није доставила податке из члан 34. став 1. тачка 1) до 4) и 7) до 10) и тачка 12) Закона о спречавању прања новца, који се односи на трансакције (готовинске и безготовинске) или на лица, за која се сумња да су у вези са прањем новца, чиме је поступила супротно одредбама члана 8. став 3. истог Закона, тачке 11) Одлуке „Упознај свог клијента“, као и Процедури Банке о спречавању прања новца (тачка 1.7. подтачка 3. трансакције које подлежу законској обавези пријављивања Управи за спречавање прања новца).
Република Србија - Министарство финансија - Управа за спречавање прања новца је 14. новембра 2008. године поднела Другом општинском јавном тужилаштву пријаву за привредни преступ број 05-1594/08 против, поред осталих, правног лица „M. B.“ АД, Београд, М. П . (као председника извршног одбора банке) и C. A. ( као члана управног одбора банке), а на основу извршеног поступка контроле примене Закона о спречавању прања новца од стране Народне банке Србије о чему је сачињен и записник број IV/5 – КБ. 1015/08 од 8. августа 2008. године.
Оспореном пресудом Привредног суда у Београду Пк. 346/13 од 21. маја 2013. године су, у ставу првом изреке, оглашени одговорним због извршења привредног преступа из члана 37. став 1. тачка 1) и став 2. Закона о спречавању прања новца правно лице „M. B.“ АД и одговорно лице у правном лицу М. П, док су, у ставу другом изреке, оглашени одговорним због извршења привредног преступа из члана 37. став 1. тачка 2) и став 2. истог закона правно лице „ M. B.“ АД и одговорна лица у правном лицу М. П . и C. A. и изречече су им новчане казне („ M. B.“ јединствена новчана казна у износу од 600.000,00 динара, М. П . јединствена новчана казна у износу од 90.000,00 динара и C. A. новчана казна у износу од 50.000,00 динара).
У образложењу оспорене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено:
- да окривљено правно лице у спорном периоду за поједине клијенте из тачке 1. оптужбе приликом вршења трансакција није утврдило податке који недостају, односно податке из члана 34. став 1. тачка 13) Закона о спречавању прања новца („Службени гласник РС“, бр. 107/05, 117/05 – испр., 62/06 – др. закон и 63/06 – испр. др. закона) тј. није идентификовано физичко лице које је ималац најмање 10% пословног удела, акција или других права на основу којих има учешће у управљању правног лица, односно има учешће у капиталу правног лица од најмање 10% удела или има доминантан положај приликом управљања средствима правног лица на који начин су окривљено правно лице и окривљено одговорно лице извршили радње и привредни преступ из члана 37. став 1. тачка 1) и став 2. Закона о привредним преступима;
- да и нови Закон о спречавању прања новца и финансирања тероризма („Службени гласник РС“, бр. 20/09, 72/09 и 91/09) и стари Закон о спречавању прања новца који је престао да важи 27. марта 2009. године, прописују дужност обвезника да утврди идентитет стварног власника странке, односно физичког лица које има одређени проценат учешћа у капиталу, те да разлика у односу на проценат учествовања у капиталу не доводи у питање обавезу идентификације физичког лица које је ималац пословног удела, акција или других права на основу којих има учешће у управљању правног лица или има доминантан положај приликом управљања средствима правног лица;
- да банка није у спорном периоду обавестила Управу за спречавање прања новца о готовинским трансакцијама физичких и правних лица које износе 15.000 евра или више у динарској противвредности у складу са Законом о спречавању прања новца;
- да је суд користећи принципе логичког тумачења члана 88. новог Закона о спречавању прања новца да није било предвиђено кажњавање овлашћеног и одговорног лица, нашао да је исто резултат омашке;
- да је спорном нормом у делу којим су утврђене санкције за кршење различитих диспозиција предвиђених законом и то новачне казне за привредни преступ, означено новчано кажњавање само правних лица;
- да Закон о привредним преступима предвиђа јединствену одговорност правних и одговорних лица;
- да суд налази да се у конкретном случају не ради о блажем закону, те да треба применити принцип логичког тумачења истог, а да изостављено кажњавање овлашћеног и одговорног лица треба схватити као омашку;
- да у прилог наведеног стоји и чињеница да је законодавац у релативно кратком временском периоду извршио исправку спорне норме која је објављена у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 72/09, од 3. септембра 2009. године;
- да уставно начело ne bis in idem представља једну од основних гаранција права на правично суђење у кривичном поступку, а односи се и на прекршајни и привредно казнени поступак, али да се ово начело не односи на изречену новчану казну од стране Народне банке Србије поводом истог догађаја у управном поступу, јер се управни поступак не може подвести под појам „кривично“ из члан 4. Протокола 7. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Оспореном пресудом Привредног апелационог суда Пж. 400/13 од 14. новембра 2013. године су одбијене као неосноване изјављене жалбе и првостепена пресуда је потврђена.
Из образложења оспорене пресуде, поред осталог, произлази:
- да је у вези са наводима жалбе правног лица да због измена Закона о спречавању прања новца више не постоји обавеза банке на идентификацију физичког лица са малим процентом капитала, другостепени суд истакао, да није престала обавеза банака да контролишу податке физичких лица који су имаоци капитала у правним лицима, већ да је само сужен круг, и то према обиму капитала, тако да нови закон није изоставио ову обавезу банака, него је само дошло до модификације, што упућује на обавезну примену закона у време извршења привредног преступа;
- да се жалбама „M. B .“ АД и М. П . указује да је првостепени суд повредио начело ne bis in idem и тиме повредио право из члана 34. став 4. Устава, као и члан 4. Протокола 7. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, с обзиром на то да су наведено правно и одговорно лице од стране Народне банке Србије, већ кажњени за учињене пропусте;
- да је у вези са повредом начела ne bis in idem у првостепеној пресуди дато образложење које у свему прихвата и другостепени суд; да су у правном систему наше земље деликти казненог права кривична дела, привредни преступи и прекршаји;
- да је с обзиром на то да се ради о три врсте кажњивих дела, процесним законима регулисано поступање суда у ситуацијама када се воде различити поступци против истих окривљених, зависно од врсте друштвене опасности и заштитног објекта који је посматран;
- да су новчане казне по решењу Народне банке Србије Г. 7926 од 3. новембра 2008. године изречене због неправилности у раду окривљеног правног лица (члан 113. Закона о банкама), односно да се у формално-правном смислу ради о дисциплинској одговорности, која по својој дефиницији не представља казнену одговорност у смислу члана 34. став 4. Устава, нити се у смислу члана 4. Протокола 7. уз Конвенцију може сматрати да се ради о казненом делу и да другостепени суд истиче да је у време извршења привредног преступа исти био прописан законом, те да није тумачена непостојећа правна норма, већ текст норме члана 88. Закона о спречавању прања новца и финансирања тероризма („Службени гласник РС“ број 20/09 од 19. марта 2009. године) који представља целину казнене одредбе.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на независан, непристрасан и законом установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена, да се казне се одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца и да се кривична дела и кривичне санкције одређују се законом, као и да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (члан 34. ст. 1, 2. и 4.).
Законом о банкама („Службени гласник РС“, бр. 107/05 и 91/10) било је прописано: да Народна банка Србије, у поступку утврђеном овим законом, врши контролу бонитета и законитости пословања банака и, на основу надлежности утврђених овим законом, решава о правима, обавезама и правним интересима лица, да се на поступак из става 1. овог члана сходно примењују одредбе закона којима се уређује општи управни поступак, ако овим законом није друкчије уређено, да у поступку из става 1. овог члана Народна банка Србије одлучује решењем, да је решење из става 3. овог члана коначно, да се против решења из става 3. овог члана може водити управни спор, али тужба против овог решења не може спречити ни одложити његово извршење, да у управном спору против решења из става 3. овог члана суд не може решити управну ствар за чије је решавање овим законом утврђена надлежност Народне банке Србије (члан 9.); да Народна банка Србије врши контролу бонитета и законитости пословања банке у складу са овим законом и законом којим се уређују положај, организација, овлашћења и функције Народне банке Србије (члан 102. став 1.); да Народна банка Србије може, независно од предузимања мера из члана 112. став 1. овог закона, банци, односно члану управног односно извршног одбора банке, изрећи новчану казну, да решењем о изрицању новчане казне, Народна банка Србије изриче банци новчану казну која не може бити мања од 1‰ ни већа од 5% прописаног новчаног дела оснивачког капитала банке, а члану управног и извршног одбора те банке новчану казну која не може бити мања од једне зараде ни већа од збира дванаест зарада које су та лица примала у периоду до дана доношења тог решења, узимајући у обзир критеријме из члана 120. овог закона, да се новчане казне из става 1. овог члана уплаћују на рачун Народне банке Србије и да решење о изрицању новчане казне, након достављања лицу из става 1. овог члана, представља извршну исправу (члан 113.).
Одредбом члана 138. став 1. према Закону о банкама („Службени гласник РС, број 107/05) било је прописано да ће се новчаном казном од 100.000 до 1.000.000 динара казнити за привредни преступ друго правно лице уколико предузме радње назначене у тачки 1-15, а ставом 2. истог члана било је прописано да ће се за радње из става 1. овог члана казнити и одговорно лице у правном лицу новчаном казном од 50.000 до 200.000 динара.
Законом о изменама и допунама Закона о банкама („Службени гласник РС, број 91/10), у члану 138. став 1 , било је прописано да ће се новчаном казном од 300.000 до 1.000.000 динара казнити за прекршај банка ако предузме радње назначене у тачки 1-6, а ставом 2. истог члана било је прописано да ће се за радње из става 1. овог члана казнити и одговорно лице у правном лицу новчаном казном од 20.000 до 50.000 динара.
Законом о спречавању прања новца ("Службени гласник РС", бр. 107/05, 117/05 и 62/06) било је прописано да је обвезник дужан да Управи доставља податке из члана 34. став 1. тач. 1) до 4) и тач. 7) до 10) овог закона о свакој готовинској трансакцији, односно о више међусобно повезаних готовинских трансакција у укупном износу од 15.000 евра или више у динарској противвредности (члан 8. став 1.); да евиденција лица и трансакција из чл. 8. и 9. и члана 32. став 1. овог закона садржи: фирму, седиште, матични број, порески идентификациони број правног лица које отвара рачун, успоставља сарадњу и врши трансакцију, односно за које се отвара рачун, успоставља пословна сарадња или врши трансакција; име и презиме, датум и место рођења, пребивалиште, број личног документа и место издавања, јединствени матични број грађана радника или пуномоћника који за правно лице отвара рачун, успоставља пословну сарадњу или врши трансакцију; име и презиме, датум и место рођења, пребивалиште физичког лица, које је ималац најмање 10% пословног удела, акција или других права на основу којих има учешће у управљању правног лица, односно има учешће у капиталу правног лица са најмање 10% удела или има доминантан положај приликом управљања средствима правног лица (члан 34. став 1. тач. 1, 2. и 13.); да Народна банка Србије, министарство надлежно за унутрашње послове, министарство надлежно за финансије, Комисија за хартије од вредности, Адвокатска комора Србије и инспекцијски органи, у оквиру овлашћења утврђених законом, врше надзор над применом овог закона од стране обвезника, адвоката, ортачког адвокатског друштва, предузећа за ревизију, овлашћених ревизора и правних или физичких лица која су одговорна за вођење пословних књига или се баве пореским саветовањем, да надлежни органи из става 1. овог члана достављају Управи извештаје о извршеном надзору најмање једанпут у три месеца, да ако у вршењу својих овлашћења надлежни органи из става 1. овог члана код обвезника, адвоката, ортачког адвокатског друштва, предузећа за ревизију, овлашћених ревизора и правних или физичких лица која су одговорна за вођење пословних књига или се баве пореским саветовањем утврде постојање неке од радњи из члана 37. овог закона и предузму одговарајуће мере у оквиру своје надлежности, о томе без одлагања, у писменој форми обавештавају Управу и прилажу потребну документацију (члан 35.); да Управа врши надзор над применом овог закона прикупљањем, обрадом и анализом података, информација и документације који се Управи достављају у складу са овим законом, да ако Управа у вршењу надзора из става 1. овог члана утврди постојање неке од радњи из чл. 37. и 38. овог закона, може да: захтева отклањање неправилности од обвезника, предузећа за ревизију, овлашћеног ревизора и правног или физичког лица које је одговорно за вођење пословних књига или се бави пореским саветовањем; захтева од надлежних органа да у оквиру својих овлашћења предузму мере; поднесе захтев надлежном органу за покретање поступка за утврђивање привредног преступа или прекршаја и да се на рокове за отклањање неправилности из става 2. тачка 1. овог члана сходно се примењују одредбе члана 16. ст. 2. и 3. овог закона (члан 36.); да ће се новчаном казном у износу од 45.000 до 3.000.000 динара казнити за привредни преступ правно лице ако: не изврши идентификацију странке (чл. 5, 6. и 7); не обавести Управу о трансакцијама, односно не обавести је у прописаним роковима (чл. 8. и 10); не одреди лице које ће бити одговорно за откривање, спречавање и пријављивање Управи трансакција и лица за које се сумња да је у вези са прањем новца - овлашћено лице ( члан 11. став 1); не обезбеди унутрашњу контролу послова које извршава у складу са овим законом, не обезбеди обуку запосленим лицима која извршавају обавезе из овог закона по стандардима и методологији утврђеној прописом донетим на основу члана 13. став 2. овог закона и не састави листу показатеља (индикатора) за препознавање сумњивих трансакција (члан 11. став 2); не достави Управи податке, информације и документацију или их не достави у прописаним роковима (чл. 16. и 21); не изврши налог Управе да привремено обустави извршење трансакције или се не придржава налога и инструкција Управе који се односе на трансакцију чије је извршење привремено обустављено (члан 17); не поступи по налогу Управе да прати трансакције које се врше преко рачуна одређених у том налогу и да обавештава Управу о свакој трансакцији која се врши преко тих рачуна (члан 18); податке, информације и документацију не користи у складу са овим законом (члан 30); податке, информације и документацију прикупљене у складу са овим законом и радње извршене у вези са тим подацима, информацијама и документацијом открије физичком или правном лицу на које се односе или трећем лицу (члан 31); не води прописане евиденције (члан 32); не чува податке и документацију најмање пет година након извршене трансакције или окончања пословне сарадње (члан 33); евиденције које води не садрже прописане податке (члан 34), да ће се за привредни преступ из става 1. овог члана казнити и овлашћено лице обвезника новчаном казном у износу од 3.000 до 200.000 динара и да ће се за привредни преступ из става 1. овог члана казнити и одговорно лице у правном лицу, новчаном казном у износу од 3.000 до 200.000 динара (члан 37.).
Законом о спречавању прања новца и финансирања тероризма („Службени гласник РС“, број 20/09 од 19. марта 2009. године) било је прописано чланом 88. да ће се новчаном казном у износу од 500.000 до 3.000.000 динара казнити за привредни преступ правно лице ако предузме радње назначене у тачки 1-40.
Законом о изменама и допунама Закона о спречавању прања новаца и финансирања тероризма („Службени гласник РС“, број 72/09 од 3. септембра 2009. године) додати су ставови 2. и 3. те је чланом 88. предвиђено да ће се новчаном казном у износу од 500.000 до 3.000.000 динара казнити за привредни преступ правно лице ако предузме радње назначене у тачки 1-40, а додатим ставовима ће се новчаном казаном у износу од 20.000 до 200.000 динара казнити и одговорно лице у правном лицу ако изврши неку од радњи из става 1. овог члана, а такође је прописано да ће се новчаном казном у износу од 20.000 до 200.000 динара казнити и овалашћено лице у правном лицу ако изврши неку од радњи из става 1. овог члана.
5. Подносилац уставне жалбе C. A . у уставој жалби истиче да му је оспореним пресудама повређено право на правну сигурност у казненом праву из члана 34. ст. 1. и 2. Устава, наводећи да је Закон о спречавању прања новца по коме је оглашен одговорним престао да важи 27. марта 2009. године када је ступио на снагу Закон о спречавању прања новца и финансирања тероризма који „не садржи казнену одредбу за одговорно физичко лице“. Додаје да судови у оспореним пресудама нису применили наведени Закон о спречавању прања новца и финансирања тероризма („Службени гласник РС“, број 20/09), према коме њему као одговорном физичком лицу није могла бити изречена казна, те закључује да је повређено начело начело nullum crimen, nulla poena sine praevila lege poenali.
Подносилац уставне жалбе М. П . у допуни уставне жалбе истиче да му је повређено право из члана 32. став 1. Устава „због произвољног поступања и арбитрерног закључивања“ надлежних судова, јер су „доносиоци оспорених пресуда оценили да се на основу члана 88. Закона о спречавању прања новца и финансирања тероризма … може казнити физичко лице, иако тај члан не предвиђа кажњавање физичког лица“
Уставни суд констатује да је у време извршења привредног преступа за који су подноси оци уставне жалбе оглашен и одговорним (период од 3. до 20. новембра 2007. године и од 10. јануара 2008. до 27. маја 2008. године) важио Закон о спречавању прања новца, те да је чланом 37. став 3. наведеног Закона било прописано да ће се за привредни преступ из става 1. овог члана казнити одговорно лице у правном лицу.
Уставни суд даље констатује да је наведени Закон о спречавању прања новца престао да важи 27. марта 2009. године када је ступио на снагу Закон о спречавању прања новца и финансирања тероризма који у основном тексту (20/09) није садржао казнену одредбу за одговорно лице у правном лицу све до измене у 72/09 од 3. септембра 2009. године.
Коначно, Уставни суд констатује да су подноси оци уставне жалбе М. П . и C . A . оспореним пресудама оглашен одговорним по Закону о спречавању прања новца који је важио у време извршења припредног преступа, а да је у оспореним пресудама наведено да се у конкретном случају има применити наведени закон без обзира на чињеницу да је у међувремену ступио на снагу и почео да се примењује нови закон – Закон о спречавању прања новца и финансирања тероризма који у основном тексту није предвидео кажњавање за одговорно лице у правном лицу. Надлежни судови су „применом лочичког тумачења“ закључили да је текст норме члана 88. Закона о спречавању прања новца и финансирања тероризма од 19. марта 2009. године, којим није било предвиђено кажњавање овлашћеног и одговорног лица бесмислен, обзиром да је унутар норме утврдио њену противречност, која је по мишљењу суда резултат омашке“, додајући да у прилог става суда иде и чињеница да је „и сам законодавац у релативно кратком временском периоду извршио исправку спорне норме која је објављена у „Службеном гласнику РС“, број 72/09 , од 3. септембра 2009. године“.
Уставни суд указује да из одредбама члана 34. ст. 1. и 2. Устава, поред осталог, произлази да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена, а да се казне се одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца. Из наведеног, поред осталог, следи да се на учиниоца увек мора применити закон који је за њега најповољнији.
У конкретном случају, неспорно је да су подносиоци уставне жалбе М. П . и C. A . оглашени одговорним за привредни преступ који је био прописан у време његовог извршења као кажњиво дело и да им је изречена казна која је за то дело била предвиђена.
Такође је неспорно да је након извршења привредног преступа за који су оглашен и одговорним закон промењен, те да у периоду од 27. марта 2009. године (када је престао да важи Закон о спречавању прања но вца и ступио на снагу Закон о спречавању прања новца и финансирања тероризма) до 3. септембра 2009. године (када су донете измене Закона о спречавању прања новца и финансирања тероризма) није била предвиђена казнена одредба за одговорно лице у правном лицу за привредни преступ који је подносиоцу уставне жалбе стављен на терет (а што није било спорно ни за редовне судове).
Уставни суд је из свега изнетог закључио да су редовни судови у конкретном случају применили закон који није повољнији за подносиоце М. П . и C. A . и оценио да је образложење из оспорених пресуда - „да је текст норме члана 88. Закона о спречавању прања новца и финансирања тероризма од 19. марта 2009. године, којим није било предвиђено кажњавање овлашћеног и одговорног лица бесмислен, обзиром да је унутар норме утврдио њену противречност, која је по мишљењу суда резултат омашке“ – представља арбитрерну и произвољну примену материјаног права.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима уставне жалбе уставне жалбе М. П . и C. A. повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. ст. 1. и 2. Устава . Како у ситуацији када нема одговорности одговорних лица не може постојати ни одговорност правног лица, Уставни суд је у односу на сва три подносиоца уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13- Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити поништајем оспорене другостепене пресуде и одређивањем да Привредни апелациони суд поново одлучи о жалбама бранилаца свих подносилаца изјављеним против оспорене првостепене пресуде, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд није разматрао наводе подносилаца уставне жалбе „M. B .“ АД и М . П . о повреди права из члана 34. став 4. Устава, нити наводе подносиоца C. A . о повреди права из члана 32. став 1. Устава, имајући у виду да је Суд утврдио повреду права из члана 34. ст. 1. и 2. Устава и да је одредио отклањање штетних последица утврђене повреде права .
6. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.