Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Б. П . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 26. априла 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Б . П . изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 642/14 - Кв. 1744/15 од 1. јуна 2015. године и Апелационог суда у Београду Кж2. 1203/2015 од 15. јуна 2015. године у односу на истакнуту повреду права зајемченог одредбом члана 31. став 1. Устава Републике Србије.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. П . из Београда поднео је Уставном суду, 30. јуна 201 5. године, преко пуномоћника М. Т , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 27 , члана 3 1. став 1. и члана 3 2. став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају судске одлуке којима је према подносиоцу продужен притвор у фази главног претреса, из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку.
У уставној жалби је наведено да је подносилац лишен слободе 11. јуна 2014. године , по решењу Трећег општинског суда у Београду; да је предмет уступљен на надлежност Вишем суду у Београду 2. јула 2014. године; да је тек 2. априла 2015. године решењем Вишег суда у Београду Кв. 1047/15 одлучено да се саокривљеној С.А. суди у одсуству; да је главни претрес заказан тек за 28. мај 2015. године, који је преименован у припремно рочиште, да је потом главни претрес заказа н тек 9. септембра 2015. године, тако да је 11. јуна 2015. године подносиоцу уставне жалбе истекло време од једне године у притвору, које је од стране јавног тужилаштва предложено као казна у оптужници за кривчно дело које је било предмет оптужбе.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, поништи оспорена решења и да налог суду да у поновном поступку отклони повреде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду Су. VIII 43-57/17 од 4. јула 201 7. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Према подносиоцу уставне жалбе одређен је притвор решењем истражног судије Трећег општинског суда у Београду Ки. 766/08 од 15. маја 2009. године, по којем је лишен слободе 11. јуна 2014. године. Оптужницом Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 699/08 од 17. јуна 2014. године, која је правноснажно потврђена 29 . јула 2014. године, подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет извршење кривичног дела трговина људима из члана 388. став 1. у вези са чланом 35. Кривичног законика . Решењем Вишег суда у Београду К. 642/14-Кв. 505/15 од 19. фебруара 2015. године поступак који је покренут против подносиоца спојен је са поступком који се због истог дела води против окривљене С.А, док је решењем Вишег суда у Београду К. 642/14 – Кв. 1047/15 од 2. априла 2015. године одређено суђење у одсуству саокривљеној С.А. У периоду од правноснажног потврђивања оптужнице ( 29. јула 2014. године) до подношења уставне жалбе (30. јун 2015. године), било је заказано шест рочишта за главни претрес, од којих је само једно одржано (28. маја 2015.године); два рочишта нису одржана због обуставе рада и недоласка браниоца окривљеног због штрајка Адвокатске коморе Србије (12. септембра 2014. године и 14. јануара 2015. године); једно рочиште је одложено на захтев јавног тужилаштва ради одлучивања о предлогу да се споје поступци који се воде поводом истог критичног догађаја против подносиоца уставне жалбе и окривљене С.А. (25. децембра 2014. године); једно рочиште је одложено на сагласан предлог странака због одлучивања о спајању поступака (13. фебруара 2015. године) и једно рочиште није одржано због немогућности привођења саокривљене С.А. (10. марта 2015. године) . Припремно рочиште је одржано 28. маја 2015. године, а главни претрес је заказан за 9. септембар 2015. године, на којем је п ритвор је према подносиоцу уставне жалбе укинут решењем Вишег суда у Београду К. 642/14, те му је изречена мера забране напуштања боравишта уз обавезу јављања надлежној полицијској станици и забрана издавања путне исправе.
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе ( 30. јун 201 5. године) налазио у притвору годину и 19 дана , рачунајући од 11. јуна 201 4. године, када је лишен слободе.
У образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Београду К. 642/14 - Кв. 1744/15 од 1. јуна 2015. године је, између осталог, наведено да , по налажењу кривичног већа, и даље стоји законски разлог за задржавање окривљеног Бојана Пауновића у притвору, прописан одредбом члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, имајући у виду да из списа предмета произлази да је окривљени више пута позиван на саслушање преко адресе у Београду, где је његов отац примао позиве, а на која саслушања није приступао, нити је своје изостанке оправдавао, те да из службене белешке сачињене 14. јула 2008. године, која је здружена списима предмета, произлази да је бранилац окривљеног приступио у суд и изјавио да окривљени живи и ради у Бечу, да у Београд долази током лета, па је обавештен да је следеће саслушање окривљеног заказано за 2. септембар 2008. године, на које није приступио нити је изостанак оправдао, након чега је бранилац окривљеног опет приступио у суд 6. фебруара 2009. године када је изјавио да ће се окривљени појавити у суду на следећем заказаном рочишту 26. фебруара 2009. године, али окривљени ни тада није приступио, због чега му је одређен притвор решењем Трећег општинског суда у Београду, по којем је подносилац лишен слободе након пет година, а које околности у међусобној повезаности са чињеницом да је окривљени изјавио да у Бечу живи са супр угом и двоје деце од десет година и да му је познато да се у Србији против њега води кривични поступак, су по оцени првостепеног суда представљале особите околности које указују да ће се окривљени пуштањем на слободу дати у бекство и поново постати недоступан органима кривчног гоњења.
У образложењу оспореног другостепеног решења Апелационог суда у Београду Кж2. 1203/2015 од 15. јуна 2015. године је, између осталог, истакнуто да је правилно првостепени суд продужио притвор према окривљеном, с обзиром на то да из списа предмета произлази да је окривљени оправдано сумњив да је извршио кривично дело трговина људима, а окривљени, који је више пута уредно позиван на саслушање преко адресе на којој је позиве примао његов отац, није приступао нити је своје изостанке оправдавао, те да из службене белешке сачињене 14. јула 2008. године, која је здружена списима предмета, произлази да је бранилац окривљеног приступио у суд и изјавио да окривљени живи и ради у Бечу, да у Београд долази током лета, па је обавештен да је следеће саслушање окривљеног заказано за 2. септембар 2008. године, на које није приступио нити је изостанак оправдао, након чега је бранилац окривљеног опет приступио у суд 6. фебруара 2009. године када је изјавио да ће се окривљени појавити у суду на следећем заказаном рочишту 26. фебруара 2009. године, али окривљени ни тада није приступио, због чега му је одређен притвор решењем Трећег општинског суда у Београду, по којем је подносилац лишен слободе након пет година, а које околности у међусобној повезаности са чињеницом да је окривљени изјавио да у Бечу живи са супругом и двоје деце десет година и да му је познато да се у Србији против њега води кривични поступак, су по оцени првостепеног суда представљале особите околности које указују да ће се окривљени пуштањем на слободу дати у бекство и тако опет постати недоступан органима кривичног гоњења . Одлучујући о предлогу окривљеног да му притвор буде замењен блажом мером, суд је оц енио да предлог за укидање притвора, у том тренутку није основан, наводећи да је опасност од бекства таквог интезитета да се не може спречити другим – блажим мерама.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом ( члан 27. став 1.); да се л ице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (члан 27. став 2.); да с вако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да к азну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (члан 27. став 4.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу ( члан 31. став 1. ); да свако има право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јанво расправи и опдлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.) .
Закоником о кривичном поступку („ Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником ( члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен ( члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Одредбом члана 388. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“; број 85/05 и др.) прописано је да ће се казнити казном затвора у трајању од три до дванаест година онај ко силом или претњом, довођењем у заблуду или одржавањем у заблуди, злоупотребом овлашћења, поверења, односа зависности, тешких прилика другог, задржавањем личних исправа или давањем или примањем новца или друге користи, врбује, превози, пребацује, предаје, продаје, купује, посредује у продаји, сакрива или држи друго лице, а у циљу експлоатације његовог рада, принудног рада, вршења кривичних дела, проституције или друге врсте сексуалне експлоатације, просјачења, употребе у порнографске сврхе, успостављања ропског или њему сличног односа, ради одузимања органа или дела тела или ради коришћења у оружаним сукобима.
Одредбама члана 35. Кривичног законика прописано је да ко другом са умишљајем помогне у извршењу кривичног дела, казниће се казном прописаном за то кривично дело, или ублаженом казном (став 1.); да се к ао помагање у извршењу кривичног дела сматра нарочито: давање савета или упутстава како да се изврши кривично дело, стављање учиниоцу на располагање средстава за извршење кривичног дела, стварање услова или отклањање препрека за извршење кривичног дела, као и унапред обећано прикривање кривичног дела, учиниоца, средстава којима је кривично дело извршено, трагова кривичног дела или предмета прибављених кривичним делом (став 2.) .
5. Уставни суд је, и у овом предмету, као и у више својих одлука (видети, најпре, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. и члана 32. став 1. ценио у оквиру права из члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд је утврдио да су поред постојања оправдане сумње да је подносилац извршио кривично дело које му је оптужницом стављено на терет ( трговина људима помагањем), а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, што је услов sine qua non за постојање уставности и законитости како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7. образложења), редовни судови утврдили да постоје особите околности које указују да постоје околности које указују на опасност од поновног бекства прописане одредбом члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП.
Надаље је потребно утврдити да ли су надлежни судови показали примерену хитност у вођењу поступка.
6. Полазећи од наведених општих принципа, као и околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане, а потом и оправдане сумње да је извршио кривично дело трговина људима помагањем .
Поред постојања наведеног степена сумње да је подносилац извршио кривично дело, Виши и Апелациони суд у Београду су у оспореним решењима утврдили да постоји законски основ из тачке 1) става 1. члана 211. ЗКП, односно да постоје особите околности које указују да ће окривљени пуштањем на слободу поново постати недоступан органима кривичног гоњења, јер , иако је знао да се против њега води кривични поступак, није био доступан суду пет година од одређивања притвора према њему, а центар његових животних активности је изван територије Републике Србије – у Бечу где ради и живи са супругом и двоје деце. Из образложења оспорених решења произлази да суд није могао да обезбеди присуство окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, позивањем преко адресе у Републици Србији, иако је његов отац уредно примао позиве, нити преко изабраног браниоца, који је више пута давао суду гаранције да је о заказаним претресима обавестио свог брањеника који је живео и радио у Бечу . Из одговора Вишег суда у Београду К. 642/14 од 22. јуна 2017. године произлази да је подносилац уставне жалбе лишен слободе када се вратио у Србију због немогућности да продужи трајање своје путне исправе због расписане потернице за њим.
Уставни суд је, надаље, утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе до подношења уставне жалбе 30. јуна 2015. године трајао једну годину и 19 дана, рачунајући од 11. јуна 201 4. године, када је лишен слободе, као и да је притвор према подносиоцу укинут и замењен блажом мером 9. септембра 2015. године.
Уставни суд је, увидом у оспорена решења, утврдио да су од стране кривичних судова детаљно цењена и образложена сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање.
Уставни суд сматра да се заузети став кривичних судова изражен кроз оспорена решења не може сматрати произвољним поступањем судова, с обзиром на то да, по оцени Уставног суда, постојање оправдане сумње да је окривљени извршио кривично дело за које је зак оном запрећена казна од три до 12 година у садејству са чињеницом да подн осилац уставне жалбе, чији је центар животних и пословних активности везан за територију Републике Аустрије, где живи са супругом и двоје деце, није био доступан органима кривичног гоњења Републике Србије у периоду дужем од пет година, иако је знао да се против њега води кривични поступак, представљају уставноправно прихватљиво образложење за постојање особитих околности које указују на оправдану бојазан да ће се пуштањем на слободу окривљени, овде подносилац, крити или дати у бекство и поново постати недоступан суду .
Испитујући да ли је Виши суд у Београду поступао са примереном хитношћу потребном у притворском предмету, Уставни суд је, из навода уставне жалбе, достављене документације и одговора суда , утврдио: да је , након лишења слободе подносиоца уставне жалбе 11. јуна 2014. године, Прво основно јавно тужилаштво у Београду подигло оптужницу против подносиоца због оправдане сумње да је извршио кривично дел о трговина људима из члана 388. став 1. у вези са чланом 35. Кривичног законика ; да је оптужница правноснажно потврђена 29. јула 2014. године; да је р ешењем Вишег суда у Београду К. 642/14 - Кв. 505/15 од 19. фебруара 2015. године поступак који је покренут против подносиоца спојен са поступком који се због истог дела води против окривљене С.А, а да је решењем Вишег суда у Београду К. 642/14 – Кв. 1047/15 од 2. априла 2015. године одређено суђење у одсуству саокривљеној С.А.
Уставни суд констатује да чињеница да је у периоду од правноснажног потврђивања оптужнице ( 29. јула 2014. године) до подношења уставне жалбе (30. јун 2015. године) било одржано само једно - припремно рочиште (28. маја 2015.године), само по себи може указивати на то да кривични суд није поступао са примереном хитношћу потребном у притворском предмету . Међутим, Уставни суд је утврдио да је у наведеном периоду суд заказивао рочишта примереном динамиком, али да од заказаних шест рочишта, два нису одржана због обуставе рада и недоласка браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе (12. септембра 2014. године и 14. јануара 2015. године), да је једно рочиште одложено на захтев надлежног јавног тужилаштва ради одлучивања о предлогу да се споје поступци који се воде поводом истог критичног догађаја против подносиоца уставне жалбе и окривљене С.А. (25. децембра 2014. године), а једно је одложено на сагласан предлог странака због одлучивања о спајању поступака (13. фебруара 2015. године). Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је суд, утврдивши да нема могућности да ни принудним довођењем обезбеди присуство саокривљене С.А. (због чега рочиште од 10. марта 2015. године није могло бити одржано), одредио суђење саокривљеној у одсуству решењем К. 624/14 – Кв. 1047/15 од 2. априла 2015. године, као и чињеницу да је притвор против подносиоца до подношења уставне жалбе трајао годину и 19 дана, а укупно годину и три месеца, рачунајући од дана лишења слободе (11. јуна 2014. године) до укидања притвора ( 9. септембра 2015. год ине), Уставни суд сматра да у конкретном случају Виши суд у Београду није грубом непажњом повредио право подносиоца уставне жалбе на ограничено трајање притовра из члана 31. Устава .
Иако из прибављене документације није могуће са сигурношћу утврдити да ли је и кој е мере кривични суд предузимао како би , између осталог, онемогућио и допринос изабраног браниоца у стварању таквих услова који су довели до тога да , готово за све време трајања притв ора према подносиоцу уставне жалбе главни претрес није започео , Уставни суд сматра да Виши суд у Београду у околностима конкретног случаја није изашао из граница законом прописаних захтева хитности у притворском предмету.
На основу свега изложеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о продужењу притвора донета у спроведеном поступку у складу са законом , заснована на законом прописаним разлозима због којих се окривљеном може продужити притвор , при чему су дати детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. По мишљењу Уставног суда, оспорена решења су резултат брижљивог разматрања свих одлучујућих чињеница и околности и сажетог закључивања судова у погледу постојања оправданих разлога да се окривљеном притвор продужи, због чега Уставни суд налази да се наводи подносиоца уставне жалбе о повреди означених права не могу сматрати основаним.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.