Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ш. М. из села Муровце , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Ср бије, на седници Већа одржаној 5. априла 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ш. М . изјављена пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 2187/13 од 10. марта 201 6. године због повреде права на правично суђење и права на накнаду штете, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 35. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ш. М . из села Муровце изјавио је Уставном суду, 26. маја 201 6. године, преко пуномоћника Т. Д, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 2187/13 од 10. марта 2016. године, због повреде начела и права утврђених одредбама чл ана 2 5, члана 32. став 1, те чл. 35. и 36. Устава Републике Србије, односно права из Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и Конвенције Уједињених Нација против тортуре и других свирепих, нељудских или понижавајућих казни и поступака, чију непосредну примену гарантује Устав Републике Србије „а која по садржини одговарају наведеним правима из Устава“.
Подносилац уставне жалбе наводи да је подне о тужбу против Републике Србије, ради накнаде нематеријалне штете због тортуре коју су над њим извршили припадници Министарства унутрашњих послова , те да је Апелациони суд у Београду донео оспорену пресуду којом је због застарелости правноснажно одбио као неоснован његов тужбени захтев за накнаду штете на име претрпљених душевних болова због умањења животне активности. Подносилац, у суштини, сматра да је оспорена пресуда заснована на произвољном тумачењу законских одредаба којима се прописују рокови застарелости потраживања накнаде штете, наводећи да конкретно потраживање није застарело, јер рокови застарелости не могу почети да теку пре него што је завршено лечење. По мишљењу подносиоца, п очетак тока застарелости се не може везати за настанак болести у смислу испољавања коначних симптома и тегоба као формирања клиничке слике болести, већ за тренутак упознавања оштећеног лица са штетним последицама и обимом штете. тј. евентуалним исходом лечења и умањењем опште животне активности. Подносилац повреду права на једнаку заштиту права заснива на томе што је Апелациони суд у Београду у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама доносио различите пресуде, заузимајући различите ставове везане за застарелост потраживања накнаде штете. Такође, сматра да је Апелациони суд морао имати у виду обавезе које је Република Србија преузела ратификацијом међународних документа у тој области и „специфичну природу кршења права и слобода подносиоца, као и период у коме се предметни догађај одиграо у коме је дошло до систематског кршења права и слобода припадника бошњачке националне мањине“ , износећи и тврдњу о „неделотворности тужбе за накнаду штете“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Првог основног суда у Београду (у даљем тексту: Основни суд) П. 17652/12 од 11. децембра 2012. године, у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев да се обавеже тужена - Република Србија да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од 600.000 динара за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, са припадајућом каматом, а у ставу другом изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду (у даљем тексту: Апелациони суд) Гж. 2187/13 од 10. марта 2016. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Основног суда П. 17652/12 од 11. децембра 2012. године. У образложењу оспорене пресуде, поред осталог, наведено је да из чињеничног стања утврђеног пред првостепеним судом произлази: да су тужиоца у јануару и мај у 1994. године приводили припадници СУП Нови Пазар - Министарства унутрашњих послова Републике Србије; да је у тим приликама тужилац био изложен психичком и физичком малтретирању од стране више припадника СУП Нови Пазар; да се тужилац одазвао на позив који му је уручен ради информативног разговора и инспектор СУП Нови Пазар га је саслушавао од 9,00 до 14,30 часова, о чему је сачињена и писмена изјава која је одговарала ономе што је тужилац приликом саслушања рекао; да је инспектор СУП Нови Пазар поцепао изјаву тужиоца, да је вређао тужиоца говорећи му да лаже, након чега га је ударао палицама по ногама и рукама што је трајало до 21,30 часова; да је након тог догађаја тужиоцу и у мају 1994. године достављен позив за информативни разговор, али због тортуре коју је преживео приликом претходног саслушања, тужилац је покушао да изврши самоубиство изазивањем струјног удара, па је хитно превезен у здравствену установу где му је указана помоћ; да се потом 45 дана лечио у Институту за неуропсихијатрију у стационару „А.“; да је на основу налаза и мишљења судског вештака специјалисте неуропсихијатрије, утврђено да је код тужиоца због привођења у полицијску станицу дошло до психопатолошког испољавања понашања које је изазвало егзогени душевни поремећај због усамљености, физичке и психичке исцрпљености, неизвесности од казне и издржавања исте; да се као последица наведених догађаја, код тужиоца јавила анксиозност, депресивност са тенденцијом ка соматизацији, због чега је и лечен у стационару „А.“, а да је потом лечење наставио код психијатра у месту свог пребивалишта; да је као последица наведеног обољења код тужиоца дошло до умањења животне активности од 10% трајно, које се огледа у немогућности опуштања, обесхрабрености, слабијој концентрацији и брзом замарању до кога долази при незнатним напорима и изискивању већих напора приликом обављања свакодневних животних активности; да тужилац нема могућност да доживи и осети задовољство и д а му је снижен праг фрустрационе толеранције; да је из исказа судског вештака утврђено да је болест код тужиоца добила коначан облик 9. априла 2002. године, када је тужиоцу објашњено да је болест хроничног тока и коначног облика, али да лечење није завршено и да ће највероватније трајати до краја живота. Даље је наведено: да је првостепени суд све важне чињенице за доношење одлуке о основаности тужбеног захтева утврдио потпуно и поуздано на основу доказа које је правилно оценио применом одредбе члана 8. Закона о парничном поступку; да жалбом тужиоца чињенично стање није доведено у сумњу; да разлоге које је за свој чињенично-правни закључак дао првостепени суд, у свему је, као правилне, прихватио другостепени суд; да је на правилно утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право и то одредбе чланова 360. став 1. и 376. став 1. Закона о облигационим односима, када је тужбени захтев одбио као неоснован; да у ситуацији у к ојој је утврђено да постоји узрочно-последична веза између обољења тужиоца и поступања службених лица органа тужене, тужена би била одговорна да тужиоцу накнади нематеријалну штету за душевне болове које је трпео и трпи због умањења животне активности, да током поступка није истакла приговор застарелости тужиочевог потраживања; да је правилно првостепени суд оценио да је основан приговор застарелости тужиочевог потраживања, имајући у виду да из налаза и мишљења судског вештака специјалисте неуропсихијатрије произлази да је болест тужиоца добила коначан облик 9. априла 2002. године; да је тoг дана тужиоцу саопштено и објашњено да је болест хроничног тока и коначног облика, без обзира што лечење траје и даље, па како је тужилац тужбу поднео 11. децембра 2006. године, то је пре подношења тужбе протекао субјективни рок прописан одредбом члан а 376. став 1. Закона о облигационим односима, услед чега је тужиоцу у смислу члана 360. став 1. истог закона престало право да захтева испуњење обавезе; да неосновано тужилац у жалби оспорава закључак првостепеног суда о томе када је болест тужиоца добила коначан облик, неправилно сматрајући да је тужилац за болест сазнао тек када је судски вештак у овој парници дао стручни налаз и мишљење; да су се код тужиоца први симптоми болести појавили још 1994. године када је, након што је примио позив за друго саслушање, покушао самоубиство, након чега је хоспитализован и тада је почело његово лечење; да из медицинске документације на основу које је судски вештак, поред осталог, дао налаз и мишљење, произлази да је тужиоцу 9. априла 2002. године саопштено да је болест добила хронични ток и коначан облик, с тим да ће лечење вероватно трајати до краја тужиочевог живота; да је од тoг дана (9. априла 2002. године) почео да тече трогодишњи рок застарелости подраживања прописан одредбом члана 376. став 1. Закона о облигационим односима у оквиру кога је тужилац могао да поднесе тужбу за накнаду нематеријалне штете; да у противном - када би се прихватила тврдња тужиоца да рок застарелости почиње да тече од к ада је судски вештак медицински конкретизовао и означио болест тужиоца медицинским називом, значило би да је до тада тужилац био здрав или да јe у питању болест којој је потребан дуги низ година да се развије и испољи, при чему није од утицаја чињеница да лечење тужиоца још увек траје, већ да је болест добила свој коначан облик; да тужилац неосновано сматра да je, у конкретном случају , требало применити објективни рок застарелости из чл ана 376. ст ав 2. Закона о облигационим односима, којим је прописано да у сваком случају потраживање застарева за пет година од када је штета настала; да у постојећој правној ситуацији нема места примени објективног рока застарелости због тога што је тужилац 9. априла 2002. године сазнао за штету и њен обим, па је од тог момента до подношења тужбе у тој парници протекао субјективни рок застарелости из члана 376. ст ав 1. истог закона, чијим протеком је престало право тужиоца да захтева од тужене накнаду штете; да субјективни рок тече и истиче у оквиру објективног рока застарелости потраживања, али у ситуацији када је субјективни рок протекао пре истека објективног рока, тужилац се не може позивати на објективни рок, јер је истеком субјективног рока престало његово право да захтева накнаду штете.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да је физички и психички интегритет неповредив, да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да с вако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) , које су од значаја за одлучивање, прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству, да ће суд, приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200.); да застарелошћу престаје право захтевати испуњење обавезе, да застарелост наступа кад протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе, да се суд не може обазирати на застарелост ако се дужник није на њу позвао (члан 360.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, те да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе којима се истиче да је дошло до повре де права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да подноси лац своје тврдње о повреди означеног права првенствено заснивана чињеници да је другостепени суд произвољно утврдио тренутак од кога је почео да тече рок застарелости потраживања накнаде штете.
С тим у вези, Уставни суд насупрот тврдњама подносиоца, налази да је оспорена пресуд а засн ована на јасном, образложеном и уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног права . Наиме, у образложењу оспорене пресуде је наведено да je, у конкретном случају, подносилац због психичког и физичког малтретирања службених лица тужене психички оболео, чије се последице не могу санирати, а да је трогодишњи рок застарелости потраживања накнаде штете прописан одредбом члана 376. став 1. ЗОО почео да тече оног тренутка када је та болест добила свој коначни облик ( 9. априла 2002. године). У ситуацији када је тужба поднета 11. децембра 2006. године, закључак Апелационог суда да је застарело потраживање накнаде штете подносиоца уставне жалбе се не исказује ни као произвољан, нити арбитреран. Уставни суд указује да је у више својих одлука прихватио закључке редовних судова да се рок застарелости накнаде штете по основу претрпљених душевних болова због умањења животне активности, рачуна од тренутка када је болест (психичка) из акутне фазе прешла у хроничну фазу и тако попримила облик коначног стања, без обзира на чињеницу што лечење оштећеног није завршено и што може трајати до краја његовог живота (видети нпр. Одлуку Уставног суда Уж-5761/2014 од 19. маја 2016. године). Стога је Уставни суд оценио да су неосновани наводи уставне жалбе да је оспорена пресуда донета произвољном применом материјалног права, те да је њоме повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Повреду права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава подносилац уставне жалбе заснива на наводима који се, у суштини, односе на повред у права на правично суђење , те како је Уставни суд претходно закључио да оспореном пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 32. став 1. Устава, то су неосноване и тврдње о повреди означеног права.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је у овом делу одбио као неосновану уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС , 40/15-др. закон и 103/15) и одлучио као у првом делу изреке.
6. Разматрајући наводе о повреди одредаба члана 25. Устава, Уставни суд подсећа да означене одредбе гарантују неповредивост физичког и психичког интегритета и јемче да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању. Наведена јемства се у односу на представнике државних органа огледају првенствено у обавези да се уздрже од радњи којима се повређује психички и физички интегритет лица које се налази у притвору или на издржавању казне затвора, односно да се уздрже од излагања тог лица мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, а чиме се осигурава поштовање материјалног аспекта овог права. С друге стране, постоји позитивна обавеза надлежних државних органа која подразумева да надлежни државни орган, у случају постојања јасних индиција да је лице које се налази у притвору или на издржавању казне затвора било изложено неком од облика злостављања, спроведе делотворну, темељну, брзу и независну истрагу која би требало да осигура идентификовање и кажњавање одговорних лица (видети, поред осталих, пресуд у Европског суда за људска права у предмет у Станимировић против Србије, представка број 26088/06, од 18. октобра 2011. године, ст. 39. и 40). Ипак, са аспекта Европског суда за људска права, када постоје наводи о нападу или злостављању у притвору или затвору, правни лек који би треба ло да буде исцрпљен за потребе члана 3. Европске конвенције углавном ће бити грађанска тужба за одштету ( одлука у предмету X против Уједињеног краљевства, број 8462/79 од 8. јула 1980. године) . Имајући у виду наведено, као и чињеницу да је подносилац уставне жалбе у парници поднео тужбени захтев за накнаду штете, који би, да тужена није истакла приговор застарелости потраживања накнаде штете, очигледно био усвојен, како је то и констатовано у оспореној пресуди, Уставни суд налази да није могло доћи до повреде члана 25. Устава, јер се право на успех у таквом поступку не може гарантовати, уколико за то није било законског основа.
Везано за истакнуту повред у права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава, Уставни суд подсећа да је Апелациони суд у оспореној пресуди Гж. 2187/13 од 10. марта 2016. године заузео став да је потраживање накнаде штете подносиоца уставне жалбе застарело због протека рока прописаног одредбом члана 376. став 1. ЗОО, уз констатацију да је субјективни рок почео да тече од тренутка када је психичка болест подносиоца добила хронични ток и коначан облик. Полазећи од наведеног, Апелациони суд је закључио да, како је субјективни рок у конкретном случају протекао, то је застарело потраживање тужиоца за накнаду нематеријалне штете и нема места примени објективног рока застарелости из члана 376. став 2. ЗОО . У битно сличним чињеничним и правним ситуацијама, Апелациони суд је у пресудама Гж. 727/14 од 19. новембра 201 4. године и Гж. 5290/12 од 20. фебруара 201 3. године, заузео готово идентичан став - да застарелост потраживања накнаде нематеријалне штете почиње тећи од када је болест (тужилаца) добила коначан облик. У тим парницама, правноснажно су усвојени тужбени захтеви тужилаца, а тужена Република Србија је обавезана да им накнади нематеријалну штету, јер њихова потраживања нису била застарела, за разлику од потраживања подносиоца ове уставне жалбе. Дакле, Апелациони суд , као суд последње инстанце, ни је у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама исказа о различит е ставове по питању тренутка од када почиње тећи застарелост потраживања накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења животне активности . Чињеница да је подносиоцу уставне жалбе одбијен као неоснован тужбени захтев, јер је тужбу поднео након протека рока одређен ог одредб ом члана 376. став 1. ЗОО, говори у прилог да није било различитог поступања, јер су други тужиоци поднели тужбе пре истека тог рока. Што се тиче пресуде Апелационог суда Гж. 7971/10 од 18. маја 2011. године, Уставни суд указује да захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система, те стога једна потенцијално различита одлука (наведена пресуда) ипак не представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Подносилац уставне жалбе п овреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, у суштини, заснива на тврдњи о „неделотворности тужбе за накнаду штете“. Међутим, Уставни суд указује да је подносилац у предметном поступку имао и искористио право на жалбу против првостепене пресуде, о којој је одлучио надлежан апелациони суд, чиме му је омогућено остваривање Уставом зајемченог права на правно средство, јер је првостепена пресуда преиспитана од стране надлежног вишег суда. То што је подносилац уставне жалбе незадовољан коначним исходом парничног поступка, не може бити доказ о „неделотворности тужбе за накнаду штете“, нити утицати на постојање повреде права на правно средство, посебно у ситуацији када је Уставни суд нашао да оспорен ом пресудом није повређено право на правично суђење.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка , решавајући као у другом делу изреке.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.