Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драган а Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Г. М . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 26. априла 201 8. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Г. М . и утврђује да je решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 88/14 од 25. фебруара 201 4. године и решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 91/14 од 7. марта 201 4. године повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 31. став 2. Устава Републике Србије .
О б р а з л о ж е њ е
1. Г. М . из Београда је , 7. априла 2014. године , преко пуномоћника мр В. Ч, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 88/14 од 25. фебруара 2014. године и решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 91/14 од 7. марта 2014. године, због повреде права из члана 5. став 1. тачка ц) и члана 5. став 3 . Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода .
Како се одредбе члана 5. став 1. тачка ц) и члана 5. став 3 . Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржински не разликују од права зајемчених одредбама члана 27. став 1 . и члана 31 . Устава Републике Србије , то Уставни суд постојање повреда ових права цени у односу на означене одредбе Устава.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи:
- да је „лишен права на слободу без пресуде 1885 дана, почев од 10. фебруара 2009. године до 7. априла 2014. године, и даље“;
- да је „лишавањем права на слободу на тако дуг период уз мере притвор (1303 дана) и забрана напуштања стана уз примену електронског надзора - кућни притвор - затвор (582 дана), указује на самовољу судских органа у истицању мера као казне“;
- да је „такво поступање органа у поступку у супротности са чланом 5. став 1. тачка ц) и чланом 5. став 3. Европске конвенције о људским правима“;
- да је Уставни суд својом Одлуком Уж-751/2012 од 24. априла 2013. године усвојио његову уставну жалбу и утврдио повреду права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава;
- да је 13. септембра 2012. године „судија уз сагласност тужиоца меру притвор (затвор), након 1303 дана неуставног лишавања права на слободу, заменио са мером забране напуштања стана уз примену мера електронског надзора, али на истим претпоставкама на које се окривљени жалио Уставном суду“;
- да су у оспореним решењима о продужењу мере забране напуштања стана „преписане исте претпоставке и користе се као чињенице и поред Одлуке број Уж-751/2012 од 24. априла 2013. године“.
Подносилац даље наводи:
- да су „сва решења о продужавању почев од првог незаконитог од 13. фебруара 2009. године (петак) незаконита, па и ова два ожалбена Вишег суда у Београду Кв.По1. 88/14 од 25. фебруара 2014. године и решење Апелационог суда у Београду Кж2 .По1. 91/14 од 7. марта 2014. године, јер се иста надовезују на то прво незаконито од 13. фебруара 2009. године“;
- да је „незаконито лишавање слободе од стране већа у поступку од 10. фебруара 2009. године у 13,00 сати супротно Протоколу број 7. уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода ...“;
- да је „незаконито лишавање права на слободу од стране судских већа, и девет месеци након тога прибављање лажног налаза вештака крајем 2010. године да је над именованим извшено судско вештачење без прегледа именованог или се окривљени тога не сећа, окривљеном никада такав налаз није достављен што је послужило и судским већима у поступку да донесу ова два ожалбена решења“;
- да се у оспореним решењима наводе „застареле претпоставке да је окривљени организатор криминалне групе“, што образлаже тиме да је правноснажним „решењем од 18. фебруара 2013. године К.По1. 210/10 ... наступила застарелост пре тпоставке за кривично гоњење према свим лицима за кривично дело злочиначког удруживања ... у кривичном предмету ... који се води под пословним бројем К .По1. 210/10“, те да је „тумачење судских већа да постоји основана сумња да је окривљени организатор криминалне групе у којој нема чланова који сачињавају ту групу“ у супротности са Конвенцијом и Уставом, као и да након доношења наведеног решења поступајући судија „ погрешно наставља суђење 5. марта 2012. године “, јер по његовом мишљењу није надлежан да суди, из чега закључује да је „понашање судских већа у поступку у супротности са Конвенцијом о заштити људских права, Уставом, Кривичним Законик ом и Закоником о кривичном поступку“;
- да се у оспореним решењима наводе „лажне претпоставке да је окривљени својим радњама и поступцима војно стамбеном органу и војном правобранилаштву нанео штету у вредности преко милион и петсто хиљада динара, што је представљало основ за вођење поступка“, и то јер „оштећени Војно правобранилаштво и Војно-стамбено ... нису доставили захтев за висину одштете, нити признали да су оштећени “, из чега закључује да је „вођење кривичног поступка без захтева оштећеног и без достављања висина оштетног захтева у супротности је са Европском Конвенцијом о људским правима, Уставом Републике Србије и Закоником о кривичном поступку чланови од 50. до 57 “.
Предложио је, поред осталог, да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, укине оспорена решења и „исплати одштету окривљеном“, те „обавеже државу Србију да исплати опуномоћеном адвокату адвокатске трошкове за састављање тужбе по адвокатској тарифи“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор е Вишег суда у Београду - Посебно одељење VIII Су. 43/14-143 од 21. јула и 11. августа 2014. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење се у време подношења уставне жалбе водио кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још 30 лица у предмету К.По1. 210/10.
Оптужницом Тужилаштва за организовани криминал Кт.С. 2/09 подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 1. Кривичног законика, 30 кривичних дела превара из члана 208. Кривичног законика и 24 кривична дела злоупотреба службеног положаја у подстрекавању из члана 359. у вези са чланом 34. Кривичног законика.
Наведена оптужница је подигнута 6. августа 2009. године, након спроведене истраге која је трајала шест месеци.
Кривични поступак је у време подношења уставне жалбе био у фази главног претреса.
Б) Чињенице и околности које се односе на меру притвора
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору три године и седам месеци ( рачунајући од 10. фебруара 2009. године када је лишен слободе, до 13. септембра 2012. године, када му је притвор укинут, уз истовремено одређивање мере забране напуштања стана уз примену електронског надзора ).
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду - Посебно одељење Ки.П. 4/09 од 12. фебруара 2009. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе током истражног поступка и након подизања оптужнице продужаван, последњи пут пре примене новог Законика о кривичном поступку, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) раније важећег Законика.
Од 15. јануара 2012. године почео је да се примењује нови Законик о кривичном поступку (и то у поступцима за кривична дела за која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности ), након чега је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које су указивале да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело .
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе укинут решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 210/10 од 13. септембра 2012. године (истим решењем је према подносиоцу уставне жалбе одређена мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора ).
В) Чињенице и околности које се односе на меру забране напуштања стана
Према подносиоцу уставне жалбе је 13. септембра 2012. године , након укидања мере притвора, одређена мера забране напуштања стана без одобрења суда и наложена је контрола ове мере путем електронског надзора постављањем уређаја за његово лоцирање на зглоб руке или ноге од стране стручног лица или другог надлежног органа, а који надзор ће обавити орган државне управе надлежан за извршење кривичних санкција (решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 210/10).
Наведена мера је према подносиоцу потом више пута продужавана.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе је према подносиоцу мера забране напуштања стана продужена оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 88/14 од 25. фебруара 2014. године (ст. 1. и 2. изреке). Наведеним решењем је такође: наложена даља примена електронског надзора ради контролисања поштовања изречене мере забране напуштања стана (став 3. изреке); подносилац упозорен да проти в њега може бити одређен притвор ако прекрши изречену забрану и ако не поступи на начин како му је наложено тим решењем (став 4. изреке); одређено да изречена мера забране напуштања стана уз контролу поштовања исте путем електронског надзора може трајати најдуже док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе (став 5. изреке).
У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено:
- да је „ценећи оправданост даљег трајања мере суд имао у виду чињеницу да из списа предмета произлази оправдана сумња да је окривљени био организатор криминалне групе, чија је делатност планирана на дужи временски период, предузимајући бројне инкриминисане радње са нарочитом упорношћу, усмерене на то да путем ангажовања лица на раду у државним органима Републике Србије омогући да велики број других лица неосновано оствари права из борачко – инвалидске заштите, права на накнаду штете и права на решавање стамбеног питања“;
- да „постоји оправдана сумња да је себи и другим лицима у дужем временском периоду и у континуитету у току 2006. па до 10. фебруара 2009. године омогућио стицање противправне имовинске користи у великом износу, коришћењем бројне документације са неистинитом садржином (које сачињавају фалсификоване потврде о рањавању и уверења о здравственом стању лица, затим сачињене лажне изјаве о одрицању од припадајуће структуре стана, а у којој документацији су употребљавани лажни печати, потписи, и др.)“;
- да „из списа предмета произлази и да остали саокривљени више не обављају дотадашње службене функције, као и да су државни органи пред којима је окривљени поступао упознати са оптужницом и кривичним поступком који се против окривљеног пред овим судом води, чиме му је на неки начин онемогућено да се пред овим органима поново легитимише“;
- да „међутим, опасност од понављања кривичног дела у кратком року, по оцени већа, није искључена, имајући у виду континуирану делатност окривљеног у дужем временском периоду, па наведене околности у својој међусобној повезаности и даље оправдавају примену ове мере према окривљеном“.
Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је оспореним решењем Кж2.По1. 91/14 од 7. марта 2014. године одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе изјављену против првостепеног решења, нашавши да је „п рвостепени суд, по ставу овога суда, супротно жалбеним наводима, за овакву своју одлуку дао јасне и непротивречне разлоге у образложењу побијаног решења, које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду - Посебно одељење, док жалбеним наводима браниоца окривљеног ничим није доведена у сумњу правилност и законитост побијаног решења“.
Г) Чињенице и околности које се односе на раније поднету уставну жалбу подносиоца Уставном суду
Подносилац уставне жалбе је 29. јануара 201 2. године поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 51/12 од 27. јануара 201 2. године, коју је 11. и 14. марта 2012. године допунио и као оспорене акте изначио и решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 52/12 од 13. фебруара 2012. године и Кж2.По1. 88/12 од 6. марта 2012. године, решење Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 591/11 од 29. новембра 20121. године и решење Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 342/11 од 13. децембра 2011. године, због, поред осталог, повреде права на ограничено трајање притвора, која је заведена под бројем Уж-751/2012.
Уставни суд је 28. марта 201 3. године донео Одлуку Уж – 751/2012 којом је , поред осталог, усвојио уставну жалбу Г. М . и утврдио да је решењ ем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 51/12 од 27. јануара 2012. године и решењима Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 52/12 од 13. фебруара 2012. године и Кж2.По1. 88/12 од 6. марта 2012. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбама члана 31. Устава Републике Србије, док је у преосталом делу уставн у жалб у одбац ио.
Уставни суд је, између осталог, утврдио:
- да је оспореним решењима у односу на која је уставна жалба усвојена према подносиоцу уставне жалбе притвор продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, односно због постојања особитих околности које указују да ће подносилац, у кратком временском периоду, поновити кривично дело ;
- да су надлежни судови приликом продужења мере притвора подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу , навели:
1) да постоји основана сумња да је „био организатор криминалне групе, чија је делатност планирана на дужи временски период, предузимајући бројне инкриминисане радње са нарочитом упорношћу, усмерене на то да путем ангажовања лица на раду у државним органима Републике Србије омогући да велики број других лица неосновано оствари права из борачко-инвалидске заштите, права на накнаду штете и права на решење стамбеног питања“;
2) да „при том постоји основана сумња да је себи и другим лицима, у дужем временском периоду и у континуитету, у току 2006. године, па до 10. фебруара 2009. године, омогућио стицање противправне имовинске користи у великом износу, коришћењем бројне документације са неистинитом садржином (које сачињавају фалсификоване потврде о рањавању и уверења о здравственом стању лица, затим сачињене лажне изјаве о одрицању од припадајуће структуре стана, а у којој су употребљивани лажни печати и потписи и др.);
3) да наведене околности „по оцени већа представљају особите околности које указују да је оптужени склон вршењу кривичних дела и да ће, ако се нађе на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело“.
Уставни суд је оценио да судови у оспореним решењима нису образложили на који ће начин подносилац уставне жалбе у кратком временском периоду поновити дело, што представља императивни део законске одредбе за продужење притвора по основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, посебно имајући у виду чињеницу да је од евентуалног извршења кривичних дела која су подносиоцу уставне жалбе стављена на терет („у току 2006. године, па до 10. фебруара 2009. године“) до доношења оспорених решења протекло скоро три године, као и да се ни првостепени нити другостепени суд у оспореним решењима нису осврнули на то да ли је трајање притвора, имајући у виду ток поступка и околности конкретног случаја, оправдано.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/213, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка, поред осталих, забрана напуштања стана (члан 188. став 6.); да ће приликом одређивања мера из члана 188. овог законика, орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, да у случају потребе, орган поступка може одредити две или више мера из става 1. овог члана и да ће се мера из става 1. овог члана укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 189. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 2. став 1. тачка 23) ЗКП израз „лишење слободе“ има следеће значење: хапшење, задржавање, забрана напуштања стана, притвор и боравак у установи који се, у складу са овим закоником, урачунава у притвор.
Услови за одређивање мере забране напуштања стана прописани су чланом 208. ЗКП, и то: да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, или околности предвиђене у члану 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) овог законика, суд може забранити окривљеном да без одобрења напусти стан у којем борави и одредити услове под којима ће боравити у стану, као што су забрана окривљеном да користи телефон и интернет или да прима друга лица у стан (став 1.); да изузетно од става 1. овог члана, окривљени може и без одобрења напустити свој стан ако је то неопходно ради хитне медицинске интервенције у односу на њега или лице са којим живи у стану, односно ради избегавања или спречавања озбиљне опасности по живот или здравље људи, односно имовину већег обима и да је окривљени дужан да о напуштању стана, разлогу и месту на којем се тренутно налази, без одлагања обавести повереника из органа управе надлежног за извршење кривичних санкција (став 2.).
Одредбама члана 209. ЗКП је прописано: да о одређивању мере из члана 208. став 1. овог законика одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности (став 1.); да у току истраге образложено решење о одређивању, продужењу или укидању мере из става 1. овог члана доноси судија за претходни поступак, а после подигнуте оптужнице веће, да ако меру није предложио јавни тужилац, а поступак се води за кривично дело за које се гони по службеној дужности, суд ће пре доношења одлуке затражити мишљење јавног тужиоца (став 2.); да ће се окривљени у решењу о изрицању мере из става 1. овог члана упозорити да се против њега може одредити притвор ако прекрши изречену забрану (став 3.); да мера из става 1. овог члана може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе и да је суд дужан да свака три месеца испита да ли је даље трајање мере оправдано (став 4.); да против решења којим се одређује, продужава или укида мера из става 1. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, да јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање мере и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Контрола поштовања мере забране напуштања стана прописана је чланом 190. ЗКП, и то: да суд може наложити да се према окривљеном коме је одређена мера из члана 188. тачка 6) овог законика примени електронски надзор ради контролисања поштовања ограничења која су одређена (став 1.); да уређај за лоцирање - одашиљач, на зглоб руке или ноге окривљеног, односно на други начин причвршћује стручно лице, које при том окривљеном даје детаљна упутства о начину рада уређаја и да стручно лице рукује уређајем којим се даљински прати кретање окривљеног и његов положај у простору – пријемник (став 2.); да електронски надзор обавља орган државне управе надлежан за извршење кривичних санкција или други државни орган одређен законом (став 3.).
Одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
5. Уставни суд, пре свега, констатује да подносилац уставне жалбе оспорава решења којима је према њему правноснажно продужена мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора.
Такође, Уставни суд констатује да подносилац у односу на оспорена решења истиче повреду права на слободу и права на ограничено трајање притвора .
Уставни суд указује да мера забране напуштања стана, уз примену електронског надзора , несумњиво представља лишење слободе , имајући у виду степен ограничења који код ове мере постоји, односно да се по интензитету ограничења не разликује од мере притвора, без обзира на боље услове (у смислу наведеног видети, поред осталих: пресуду Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) у предмету Lavents против Летоније, број 58442/00 од 28. новембра 2002. године, став 63; Mancini против Италије, број 44955/98 од 2. августа 2001. године, став 17; D. против Немачке, број 11703/85, одлука Комисије од 9. децембра 1987. године – Одлуке и Извештаји (ДР) 54, страна 117; A.B. против Швајцарске, број 20872/92, одлука Комисије од 22. фебруара 1995. године - Одлуке и Извештаји (ДР) 80, страна 55; пресуду Великог већа у предмету Buzadji против Републике Молдавије, број 23755/07 од 5. јула 2016. године, ст. 103-110; Одлуку Уставног суда у предмету Уж-9137/2014 од 21. децембра 2017. године, тачка 5. образложења).
Истовремено, Уставни суд указује и да је у наведеној Одлуци Суда у предмету Уж-9137/2014, уважавајући праксу Европског суда за људска права, стао на становиште да се одредбе члана 31. Устава имају применити и на трајање мере забране напуштања стана, при чему се трајање наведене мере има ценити заједно са трајањем мере притвора као укупног периода лишења слободе ( цитирана пресуда у предмету Lavents против Летоније, ст. 65. и 66.), те да дужина укупног трајања лишења слободе које неће довести до повреде права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере и показују посебну хитност у вођењу поступка ( цитиране пресуд е ЕСЉП у предметима: Lavents против Летоније, ст. 70. и 71; Buzadji против Републике Молдавије, став 113.).
Полазећи од претходно изнетог, као и навода уставне жалбе којима подносилац образлаже истакнуте повреде права из члана 27. став 1. и члана 31. Устава ( да је „лишен права на слободу без пресуде 1885 дана“ што „указује на самовољу судских органа у истицању мера као казне“, да се стално понављају исти разлози за продужење мере, те да се у оспореним решењима наводе „застареле прет поставке да је окривљени организатор криминалне групе“), Уставни суд је оценио да се изнети разлози у суштини односе на право у погледу трајања притвора, те је све наводе уставне жалбе ценио у односу на повреду права из члана 31. став 2. Устава.
6. У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је подносилац до подношења уставне жалбе 7. априла 2014. године био лишен слободе укупно пет годин а и два месец а, од чега је у притвору провео три године и седам месеци месеци, а у „кућном притвору“ годину дана и скоро осам месец и.
Уставни суд је даље утврдио да је „кућни притвор“, односно мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора према подносиоцу уставне жалбе продужена због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело злочиначко удруживање, 30 кривичних дела преваре и 24 кривична дела злоупотреба службеног положаја у подстрекавању.
Поред постојања оправдане сумње да је подносилац извршио наведена кривична дела, Виши и Апелациони суд у Београду су у оспореним решењима утврдили да постоје особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело и као разлоге навели:
1) да постоји оправдана сумња да је подносилац био организатор криминалне групе, чија је делатност планирана на дужи временски период, предузимајући бројне инкриминисане радње са нарочитом упорношћу, усмерене на то да путем ангажовања лица на раду у државним органима Републике Србије омогући да велики број других лица неосновано оствари права из борачко – инвалидске заштите, права на накнаду штете и права на решавање станбеног питања;
2) да „постоји оправдана сумња да је себи и другим лицима у дужем временском периоду и у континуитету у току 2006. па до 10. фебруара 2009. године омогућио стицање противправне имовинске користи у великом износу, коришћењем бројне документације са неистинитом садржином;
3) да из списа предмета произлази да остали саокривљени више не обављају дотадашње службене функције, као и да су државни органи пред којима је подносилац поступао упознати са оптужницом и кривичним поступком који се против њега води, чиме му је онемогућено да се пред овим органима поново легитимише; 4) да „међутим, опасност од понављања кривичног дела у кратком року, по оцени већа, није искључена, имајући у виду континуирану делатност окривљеног у дужем временском периоду, па наведене околности у својој међусобној повезаности и даље оправдавају примену ове мере према окривљеном“.
Виши и Апелациони суд у Београду - Посебна одељење су приликом продужења мере забране напуштања стана уз примену електронског надзора подносиоцу уставне жалбе, поред постојања оправдане сумње указали на бројност радњи које су му оптужницом стављене на терет, њихов временски континуитет и омогућавање стицања противправне имовинске користи у великом износу, те закључили да наведене околности представљају особите околности које указују да ће подносилац, у кратком временском периоду, поновити кривично дело , односно да „континуирана делатност окривљеног у дужем временском периоду“ указује на „опасност од понављања кривичног дела у кратком року“ упркос чињеници да „остали саокривљени више не обављају дотадашње службене функције, као и да су државни органи пред којима је подносилац поступао упознати са оптужницом и кривичним поступком који се против њега води, чиме му је онемогућено да се пред овим органима поново легитимише“.
Уставни суд констатује да су надлежни судови наводили потпуно идентичне разлоге и приликом продужења мере притвора према подносиоцу, а која мера је претходила „кућном притвору“, односно током целокупног периода његовог лишења слободе.
Уставни суд указује да је у својој одлуци Уж-751/2012 од 28. марта 201 3. године (којом Одлуком је усвојио претходно изјављену уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је повређено право на ограничено трајање притвора ) оценио да наведени разлози за продужење мере притвора нису релевантни и довољни из следећих разлога:
1) јер надлежни судови нису образложили на који начин ће подносилац уставне жалбе у кратком временском периоду поновити дело, што представља императивни део законске одредбе за продужење притвора по основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, посебно имајући у виду чињеницу да је од евентуалног извршења кривичних дела која су подносиоцу уставне жалбе стављена на терет („у току 2006. године, па до 10. фебруара 2009. године“) до доношења оспорених решења протекло скоро три године;
2) јер се ни првостепени нити другостепени суд у оспореним решењима нису ни осврнули на то да ли је трајање притвора, имајући у виду ток поступка и околности конкретног случаја, оправдано;
3) јер надлежни судови наведене околности нису узели у обзир, нити су подробно образложили разлоге на којима своју одлуку заснивају;
4) јер је притвор према подносиоцу уставне жалбе аутоматски продужаван.
Имајући у виду чињеницу да су надлежни судови у оспореним решењима којима је према подносиоцу уставне жалбе продужена мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора навели потпуно идентичне разлоге као и приликом продужења мере притвора, Уставни суд налази да су образложења оспорених судских решења недостатна. Ово из разлога што, по оцени Суда, надлежни судови у оспореним решењима нису образложили на који начин ће подносилац уставне жалбе у кратком временском периоду поновити дело, што представља императивни део законске одредбе из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно јер нису дали објашњење за то како би подносилац могао поновити дело у ситуацији када „остали саокривљени више не обављају дотадашње службене функције“ нити подносилац може да се „пред државним органима поново легитимише“, при чему је од његовог лишења слободе протекло више од пет година. Тачније, надлежни судови нису дали објашњење за то како би подносилац могао у кратком временском периоду поновити дело у ситуацији када нити он нити остали саокривљени више не обављају дотадашње службене функције у државним органима (у смислу наведеног видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда у предмету Уж-1067/2011 од 18. јула 2012. године, тачка 5. образложења).
Истовремено, Уставни суд наглашава да се током целокупног периода лишења слободе подносиоца понављају исти разлози који су послужили као почетни основ за његово притварање, без навођења конкретних околности на којима се овакав закључак темељи. У том смислу Уставни суд наглашава да су надлежни судови, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење мере притвора и „кућног притвора“, посебно у ситуацији када се те мере више пута продужавају, дужни да посебно образложе разлоге за своју одлуку у сваком појединачном случају, односно да на задовољавајући начин објасне зашто је лишење слободе и даље неопходно (пресуда ЕСЉП Kay против Велике Британије, од 1. марта 1994, пасус 31.) и да дају детаљне разлоге (пресуда Kurt против Турске, 24276/94 од 25. маја 1998. године и Bayorkina против Русије, 69481/01 од 27. јула 2006. године) који не смеју бити идентични и стереотипни, већ поткрепљени новим чињеницама (пресуда Mansur против Турске, од 8. јуна 1995, став 55.).
У овим околностима није ни потребно да Уставни суд посебно испитује да ли су редовни судови показали посебну ревност у вођењу поступка.
Полазећи од свега до сада наведеног, Уставни суд је оценио да судови у оспореним решењима нису навели довољне разлоге због којих су сматрали да је продужење мере забране напуштања стана уз примену електронског надзора према подносиоцу уставне жалбе било неопходно ради вођења кривичног поступка, те је Суд утврдио да је подносиоцу повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено одредбом члана 31. став 2. Устава.
Уставни суд је оценио је да је, иако је подносилац уставне жалбе тражио да се утврди право на накнаду нематеријалне штете, само утврђивање повреде права довољно да се постигне адекватна правична сатисфакција подносиоцу.
Уставни суд оспорена решења није поништио имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера.
Следом свега изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу усвојио.
7. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 44. Пословника о раду Уставног суда предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је, подред многих других, заузео у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42a став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.