Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Јован Ћирић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. О . из Краљева , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. априла 201 8. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. О . изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 2762/16 од 30. септембра 2016. године и пресуде Основног суда у Новом Саду П1. 393/15 од 18. јула 2016. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. С. О . из Краљева је , 21. новембра 2016. године, преко пуномоћника У . М, адвоката из Краљева, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 2762/16 од 30. септембра 2016. године и Основног суда у Новом Саду П1. 393/15 од 18. јула 2016. године, због повреде права на имовину и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 58. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је арбитреран закључак парничних судова о застарелости права на исплату разлике у заради због протека рока из члана 373. Закона о облигационим односима; да зараде припадају корпусу права из члана 60. став 4. Устава којих се запослени не може одрећи ; да примена наведеног члана Закона о облигационим односима на зараде значи губитак права на зараду не само за доспеле износе, већ и за убудуће, што је у супротности са чланом 60. став 4. Устава; да се, због наведеног , застарелост потраживања зарада може утврђ ивати искључиво на основу Закон а о раду; да се Социјални програм, на коме је подносилац уставне жалбе засновао свој тужбени захтев, као део међудржавног уговора који је Народна скупштина ратификовала, непосредно примењује, тако да тужени послодавац није могао да понуди мањи износ зарада од оног који је Социјалним програмом био предвиђен.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди да су оспореним пресудама подносиоцу уставне жалбе повређена означена уставна права .
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорен е пресуд е и документацију достављену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Основног суда у Новом Саду П1. 393/15 од 18. јула 2016. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужи оца С. О , овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да му тужени „Н .“ а.д. Нови Сад исплати разлику у заради за период од јула 2011. до августа 2012. године, као и део зараде на име учешћа у оствареној добити за 2011. и 2012. годину.
Одлучујући о жалби туж иоца, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорен у пресуд у Гж1. 2762/16 од 30. септембра 2016. године, којом је жалбу одбио и ожалбену пресуду у целини потврдио .
У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је тужилац у утуженом периоду био у радном односу код туженог, на основу уговора о раду од 1. јуна 2006. године; да је на основу Споразума од 17. августа 2012. године тужиоцу радни однос престао 31. августа 2012. године; да је одредбом члана 9. Социјалног програма од 17. јуна 2008. године, који су закључили Влада Pепублике Србије , тужени, репрезентативни синдикат код туженог и репрезентативни синдикати на нивоу Pепублике Србије и гр ане, прописано да се послодавац обавезује да одмах након преузимања „Н.“ а.д. Нови Сад, у смислу одредбе чл ана 1. алинеја l, изврши једнократно и трајно повећање зарада запослених у висини од 15%, a у односу на месец који је претходио преузимању, уз обавезу да тако утврђене зараде убудуће усклађује са индексом трошкова живота плус реалан раст, у складу са резултатима посл овања и растом бруто друштвеног производа, а у периоду важења Социјалног програма ( од 17. јуна 2008. д о 31. децембра 2012. године); да је на основу уговора о продаји и куповини акција преузимање „Н .“ а.д. Нови Сад извршено 11. фебруара 2009. године; да је тужени свим запосленима у „Н.“ а.д, па и тужиоцу, за месец април 2009. године исплатио једнократни додатак на зараду у висини од 15% од вредности основне зараде, у складу са чланом 49. Колективног уговора туженог из јануара 2007. године; да је тужени, на основу Одлуке од 30. априла 2009. године, свим запосленима, осим менаџерима I и II групе, исплатио једнократни додатак на априлску зараду у висини од 15% од вредности основне зараде; да тужени није трајно повећавао зараду запосленима, укључујући и тужиоца, у висини од 15% у односу на месец који је претходио преузимању, а у складу са чланом 9. Социјалног програма ; да уколико би се увећање од 15% извршило на зараду тужиоца из спорно г периода, тражена разлика би износила 97.197,35 динара, а висина затезне камате 158.249,78 динара, рачунајући од дана приспећа сваког појединачног месечног износа до дана вештачења; да тужени тужиоцу није исплатио зараду из добити за 2011. и 2012. годину; да је, сагласно Колективном уговору туженог од 9. маја 2011. године, послодавац могао, на основу своје одлуке, запосленима да исплати зараду из добити, по годишњем обрачуну, сразмерно учешћу зарада у годишњем фонду зарада у календарској години у којој је исказана добит; да је остварена добит туженог у 2011. години износила 40.601.667 динара, која је, према одлуци од 5. јуна 2012. године, распоређен а на покриће губитака пренесених из ранијих година; да је остварена добит туженог у 2012. години износила 49.456.516 динара, која је одлуком од 18. јуна 2013. године распоређена тако што је извршена исплата дивиденд е акционарима , у укупном бруто износу од 12.364.129 динара, док је преостали износ од 36.696.100 динара остао нераспоређен.
У образложењу је даље наведено: да је првостепени суд правилно одлучио када је одбио тужбени захтев тужиоца; да је тужба у предметној правној ствари поднета 5. августа 2014. године; да је одредбом члана 196. Закона о раду прописано да сва новчана потраживања из радног односа застаревају у року од три године од дана настанка обавезе; да је најстарије неиспуњено потраживање тужиоца доспело 10. јуна 2009. године, када је код туженог исплаћивана зарада за мај 2009. године; да према одредбама чл. 372. и 373. Закона о облигационим односима повремена потраживања застаревају за три године, а само право из кога проистичу за пет година од доспелости најстаријег доспелог потраживања; да је, с тим у вези, правилно првостепени суд оценио да је застарело само право тужиоца на тражену разлику зарада, која има карактер повременог потраживања, јер је одредбом члана 9. Социјалног програма прописано да се одмах по преузимању тужени обавезује да изврши једнократно и трајно повећање зараде запослених у висини од 15%, a у односу на месец који је претходио преузимању, уз обавезу да тако утврђене зараде убудуће усклађује са индексом трошкова живота плус реалан раст у складу са резултатима пословања и растом бруто друштвеног производа у периоду важења Социјалног програма; да се разлог за губитак права тужиоца, не само за будућа повремена потраживања, већ и за она пре наступања застарелости доспелих потраживања, налази у чињеници накнадног престанка правног основа, утемељеног на наведеној одредби Социјалног програма; да с обзиром на то да након извршене исплате зараде запосленима за април 2009. године тужени није вршио увећање зарада запосленима, тужилац неосновано истиче да је тужени исплатама зарада након априла 2009. године прекинуо застарелост; да поред изнетих разлога, основ за утужено потраживање тужиоца не може представљати ни члан 9. Социјалног програма; да се права, обавезе и одговорности из радног односа уређују колективним уговором и уговором о раду, a правилником о раду, односно уговором о раду, само када је то одређено Законом о раду; да Социјални програм и у случају када је његово доношење предвиђено међународним споразумом нема значај општег акта који се непосредно примењује јер се њиме не уређују права, обавезе и одговорности запослених, већ представља акт пословне политике којим се утврђује систем мера и активности на обезбеђивању права запослених за чијим је радом престала потреба и друге активности; да је такво становиште изражено и у Одлуци Уставног суда Уо-150/2013 од 30. јануара 2014. године; да Социјални програм није могао конкретно да уређује ни будуће односе који треба да настану после престанка његове важности, као што је предвиђено у члану 20, ако се има у виду да се програмом, поред осталих активности, могу предвиђати само мере и активности на обезбеђивању права запослених за чијим радом је престала потреба; да би право на једнократно и трајно увећање зараде од 15% предвиђено Социјалним програмом постало конкретно право запослених, односно обавеза послодавца према запосленима, то је морало бити регулисано колективним уговором, односно уговором о раду; да то посебно из разлога што је Социјални програм (према члану 6.) део приватизационе документације, купопродајног или другог уговора у поступку власничке промене туженог, те да непоштовање одредби Социјалног програма од стране послодавца представља основ за раскид купопродајног уговора; да то представља разлог више због којег се Социјални програ м не може сматрати општим актом, у смислу Закона о раду; да је првостепени суд правилно одбио и тужбени захтев тужиоца за исплату дела зараде из добити за 2011. и 2012. годину; да је право запослених на зараду из добити или прихода од капитала, сагласно одредби члана 14. Закона о раду, као и одговарајућим одредбама Колективних уговора туженог из јануара 2007. и маја 2011. године, предвиђено само као могућност, у смислу обавезе послодавца; да то право запосленима код туженог припада под у словима који су кумулативно испуњени – да је у пословној години остварена добит и да за исплату дела зараде из добити постоји одлука надлежног органа, у складу са општим актом и уговором о раду; да с обзиром на то да је одлуком од 5. јуна 2012. године остварена добит из 2011. године распоређена на покриће губитака пренесених из ранијих година, док одлука од 18. јуна 2013. године није предвидела расподелу добити из 2012. године запосленима, првостепени суд је правилно оценио да тужилац неосновано потражује од туженог део зараде из добити остварене у 2011. и 2012. годин и.
4. Одредбама Устава, на чиј у повред у се указује у уставној жалби, утврђено је: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.).
Законом о раду („С лужбени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09 ) (у даљем тексту: ЗОР) , који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да се права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада, уређују овим законом и посебним законом, у складу са ратификованим међународним конвенцијама, да се права, обавезе и одговорности из радног односа уређују и колективним уговором и уговором о раду, а правилником о раду, односно уговором о раду само када је то овим законом одређено (члан 1.); да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом, да општим актом и уговором о раду могу да се утврде већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом, осим ако законом није друкчије одређено (члан 8.); да се зарада исплаћује у роковима утврђеним општим актом и уговором о раду, најмање једанпут месечно, а најкасније до краја текућег месеца за претходни месец (члан 110. став 1.); да сва новчана потраживања из радног односа застаревају у року од три године од дана настанка обавезе (члан 196.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) је прописано: да потраживања повремених давања која доспевају годишње или у краћим одређеним размацима времена (повремена потраживања), па било да се ради о споредним повременим потраживањима, као што је потраживање камата, било да се ради о таквим повременим потраживањима у којима се исцрпљује само право, као што је потраживање издржавања, застаревају за три године од доспелости сваког појединог давања (члан 372. став 1.); да само право из кога проистичу повремена потраживања застарева за пет година, рачунајући од доспелости најстаријег неиспуњеног потраживања после кога дужник није вршио давања, да кад застари право из кога проистичу повремена потраживања, поверилац губи право не само да захтева будућа повремена давања, него и повремена давања која су доспела пре ове застарелости (члан 373. ст. 1. и 2.).
5. Оцењујући наводе о повреди права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је, полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја и уставноправних разлога изнетих у уставној жалби, констатовао да подноси лац уставне жалбе , у суштини, указује на произвољн ост закључака парничних судова да је, у конкретном случају, застарело само право на исплату разлике у заради, као и да Социјални програм туженог од 17. јуна 2008. године нема карактер општег акта којим се уређују права, обавезе и одговорности из радног односа.
Основни суд у Новом Саду и Апелациони суд у Новом Саду су сагласни у оцени да су предметн а потраживањ а застарел а, у смислу члана 196. ЗОР, али и да је , због чињенице да је од доспећа најстаријег неиспуњеног појединачног потраживања до подношења тужбе протекло више од пет година , застарело само право подносиоца уставне жалбе на исплату предметне разлике у заради, сагласно члану 373. ЗОО.
Уставни суд полази од тога да је одговарајућим одредбама ЗОР регулисано и питање доспелости (члан 110.) и питање застарелости потраживања зарада (члан 196.). Стога Уставни суд сматра да се З ОР у том погледу мора посматрати као lex specialis у односу на З ОО. Уставни суд констатује да ЗОР не садржи ниједну упућујућу норму о сходној примени З ОО када је реч о застарелости новчаних потраживања из радног односа (укључујући и зараде) , због чега је примена члана 373. ст. 1. и 2. ЗОО на конкретан случај уставноправно неприхватљива.
Чак и ако се остави по страни однос између ЗОР и ЗОО, Уставни суд сматра да се уопште не може говорити о губит ку самог права на зарад у услед неактивности запосленог, тачније његовог пропуста да у одређеном периоду утужи послодавца који не исплаћује зараде или врши погрешан обрачун зарад а. Будући да би застарелост самог права подразумевала немогућност запослен ог да захтева не само доспеле, већ и будуће износе зарад а, Уставни суд је мишљења да се неутуживање послодавца на тај начин поистовећује са одрицањем од права на правичну накнаду за рад, што је у супротности са чланом 60. став 4. Устава. С тим у вези, Уставни суд закључује да је на описани начин могла бити доведена у питање правичност предметног парничног поступка.
Међутим, не сме се занемарити део образложења оспорене другостепене пресуде у коме се Апелациони суд у Новом Саду бави правном природом Социјалног програма туженог од 17. јуна 2008. године. Образложење дато у том делу, по схватању Уставног суда, заснован о је на уставноправно прихватљивој примени меродавног материјалног права, као и оцени да Социјални програм од 17. јуна 2008. године, закључен између Владе Републике Србије, туженог и одговарајућих репрезентативних синдиката, не може имати карактер општег акта којим су уређена права, обавезе и одговорности из радног односа. Таква оцена кореспондира са становиштем које је Уставни суд изразио у Р ешењу IУо-150/2013 од 30. јануара 2014. године, а на које се Апелациони суд у Новом Саду позвао у образложењу оспорене другостепене пресуде. Уставни суд је, бавећи се оценом уставности и законитости Колективног уговора туженог од 9. маја 2011. године и Анекса број 1 од 27. фебруара 2013. године са аспекта да ли је тај општи акт , када је реч о висини отпремнине која се исплаћује по основу тзв. технолошког вишка , могао садржати неповољније услове у односу на члан 20. Социјалног програма од 17. јуна 2008. године, констатовао: да програми решавања вишка запослених, у које спадају и тзв. социјални програми, немају значење општих правних аката, јер се њима не уређују права, обавезе и одговорности запослених, већ представљају акте пословне политике, којим се утврђује систем мера и активности на обезбеђивању права запослених за чијим је радом престала потреба; да се права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада, уређују Законом о раду и посебним законом, као и колективним уговором и уговором о раду, а правилником о раду, односно уговором о раду само када је то Законом о раду одређено; да стога социјални програм, па и у случају када је његово доношење предвиђено међудржавним споразумом, не представља врсту општег акта којим се уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада . Уставни суд такође има у виду и констатацију Апелационог суда у Новом Саду да је пропуст туженог да имплементира Социјални програм кроз аутономну регулативу могао имати за последицу само раскид уговора о приватизацији „Н .“ а.д. Нови Сад, не и право запослених на судску заштиту, у оквиру које би права из радног односа запослени непосредно црпели из Социјалног програма.
Дакле, без обзира на уставноправну неприхватљивост оцене парнични х судова о застарелости самог права , Уставни суд налази да њоме правичност предметног парничног поступка, у целини посматрано, није угрожена, с обзиром на то да је, у конкретном случају, на уставноправно прихватљив начин доведено у питање постојање материјалноправних услова за исплату предметне разлике у заради.
На основу изложеног, Уставни суд је закључио да оспорен има пресуд ама Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 2762/16 од 30. септембра 2016. године и Основног суда у Новом Саду П1. 393/15 од 18. јула 2016. године није повређено прав о подноси оца уставне жалбе на правичн у накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15 ).
Будући да се уставном жалбом изричито не оспорава одлука парничних судова о тужбеном захтеву за исплату дела зараде из добити остварене у 2011. и 2012. години, Уставни суд образложења оспорених пресуда, у том делу , није посебно разматрао.
Што се тиче истакнуте повреде права на имовину из члана 58. Устава, Уставни суд налази да подносилац уставне жалбе своје тврдње о повреди овог права ближе не образлаже, већ их, у ствари, изводи из навода о повреди права на правичн у накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава.
6. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.