Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Г. М . из села К . код Крушевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. априла 2018. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Г. М . и утврђује да је ставом другим изреке решења Вишег суда у Крушевцу Кж1. 54/16 од 20. априла 2016. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правно средство, гарантовано одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се став други изреке решења Вишег суда у Крушевцу Кж1. 54/16 од 20. априла 2016. године и одређује се да наведени суд донесе у овом делу нову одлуку о заједничкој жалби подносиоца уставне жалбе и његовог пуномоћника изјављеној против пресуде Основног суда у Крушевцу К. 1748/12 од 16. децембра 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Г . М . из села К . код Крушевца поднео је Уставном суду, 7. јула 2016. године, преко пуномоћника Б. У, адвоката из Крушевца, уставну жалбу против решења Вишег суда у Крушевцу Кж1. 54/16 од 20. априла 2016. године због повреде права на једнаку заштиту права и на правно средство, из члана 36. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да је оспореним решењем Вишег суда у Крушевцу Кж1. 54/16 од 20. априла 2016. године заједничка жалба Г. М . и његовог пуномоћника, изјављена против ослобађајућег дела пресуде, одбачена као недозвољена;
- да је „Виши суд у Крушевцу у оспореном решењу потпуно погрешно применио одредбу члана 433. став 4. Законика о кривичном поступку“;
- да је „оштећени Г. М . у овој кривичноправној ствари, поред положаја окривљеног у кривичном поступку, имао и својство оштећеног као тужиоца, дакле он се налазио у позицији тужиоца, те да је према одредбама тада важећег Законика о кривичном поступку преузео гоњење према окривљенима М.Г. и Б.Г.“.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означеног уставног права, да поништи оспорено решење, те је тражио и накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из достављене документације утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој ствари:
- да је Основно јавно тужилаштво у Крушевцу 15. октобра 2012. године поднело оптужни предлог Кт. 1348/12 против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, због кривичног дела угрожавање јавног саобраћаја из члана 289. став 3. у вези става 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09);
- да је напред наведени оптужни предлог прецизиран на главном претресу 1. новембра 2013. године;
- да је Г. М . 7. марта 2013. године поднео оптужни предлог Основном суду у Крушевцу против окривљених М.Г. и Б.Г, због кривичног дела изазивање опште опасности из члана 278. став 1. Кривичног законика;
У оптужном предлогу је наведено да „на основу члана 61. став 2. Законика о кривичном поступку, а након одбачаја кривичне пријаве оштећеног Г. М, у законском року од осам д ана предузимам гоњење и подносим оптужни предлог против М.Г. и Б.Г.“;
- да је ставом првим изреке пресуде Основног суда у Крушевцу К. 1748/12 од 16. децембра 2015. године окривљени Г. М . оглашен кривим да је учинио кривично дело угрожавање јавног саобраћаја из члана 289. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и кривично дело непружање помоћи лицу повређеном у саобраћајној незгоди из члана 296. став 1. Кривичног законика, за која му је последично изречена условна осуда, а ставом другим пресуде окривљени М.Г. и Б.Г. су ослобођени од оптужбе да су извршили по једно кривично дело изазивање опште опасности из члана 278. став 1. Кривичног законика;
- да су окривљени и његов бранилац 20. јануара 2016. године изјавили жалбу против пресуде Основног суда у Крушевцу К. 1748/12 од 16. децембра 2015. године;
- да је ставом првим изреке оспореног решења Вишег суда у Крушевцу Кж1. 54/16 од 20. априла 2016. године усвојена заједничка жалба окривљеног Г. М . и његовог браниоца, те је укинута ожалбена пресуда Основног суда у Крушевцу К. 1748/12 од 16. децембра 2015. године у осуђујућем делу и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење, док је ставом другим изреке одбачена као недозвољена жалба оштећеног и његовог пуномоћника изјављена против ослобађајућег дела првостепене пресуде који се односи на окривљене М.Г. и Б.Г.
У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да „веће Вишег суда у Крушевцу је, имајући у виду одредбе члана 433. став 4. Законика о кривичном поступку, којом је прописано да оштећени може изјавити жалбу само због одлуке о трошковима кривичног поступка и о досуђеном имовинскоправном захтеву, нашао да је заједничка жалба Г. М . у својству оштећеног и адвоката Б . У . из Крушевца у својству пуномоћника оштећеног, изјављена против ослобађајућег дела првостепене пресуде, који се односи на окривљене М.Г. и Б.Г, недозвољена и у том смислу одлучио као у ставу другом изреке овог решења тако што је жалбу у том делу одбацио“.
4. Чланом 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 1.), и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту : ЗКП) , а који се примењивао у конкретном случају, прописано је: да за кривична дела за која се гони по службеној дужности, јавни тужилац је надлежан да изјављује жалбе против неправноснажних судских одлука и да подноси ванредне правне лекове против правноснажних судских одлука (члан 43. став 2. тачка 7)); да оштећени као тужилац има право да заступа оптужбу, у склада са одредбама овог Законика, да поднесе предлог и доказе за остваривање имовинскоправног захтева и да предложи привремене мере за његово обезбеђење, да ангажује пуномоћника из реда адвоката, да захтева постављање пуномоћника, да предузима друге радње, када је то одређено овим Закоником (члан 58. став 1); да поред права из става 1. овог члана, оштећени као тужилац има права која припадају јавном тужиоцу, осим оних права која јавни тужилац има као државни орган (члан 58. став 2.); да жалбу могу изјавити странке, бранилац и оштећени (члан 433. став 1.); да оштећени може изјавити жалбу само због одлуке суда о трошковима кривичног поступка и о досуђеном имовинскоправном захтеву, а ако је јавни тужилац преузео кривично гоњење од оштећеног као тужиоца (члан 62.), оштећени може изјавити жалбу због свих законских основа због којих се пресуда може побијати (члан 433. став 4.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да одредба члана 36. став 2. Устава изричито садржи гаранцију права на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу. Наведеним правом се, по оцени Уставног суда, у кривичном поступку даје могућност свакој од страна у том поступку да изјави жалбу против првостепене одлуке суда, ради евентуалног преиспитивања како утврђених чињеница, тако и примењеног права, у ситуацији када је таква жалба допуштена.
Такође, Уставни суд указује да из одредбе члана 58. став 2. ЗКП произлази да оштећени као тужилац, поред права садржаних у одредби члана 58. став 1. ЗКП, има сва права која припадају јавном тужиоцу, осим оних права која јавни тужилац има као државни орган. У кривичном поступку у коме је донето оспорено решење, подносилац уставне жалбе је имао својство окривљеног и оштећеног као тужиоца. Имајући у виду одредбу члана 43. став 2. тачка 7. ЗКП, Уставни суд је оценио да је супсидијерни тужилац у конкретном случају имао право да изјави жалбу против неправноснажне судске одлуке, односно против пресуде Основног суда у Крушевцу К. 1748/12 од 16. децембра 2015. године.
С обзиром на претходно утврђено, Уставни суд је оценио да је ставом другим изреке решења Вишег суда у Крушевцу Кж 1. 54/16 од 20. априла 2016. године, одбачајем заједничке жалбе Г . М . и његовог пуномоћника као недозвољене , процесно право примењено очигледно погрешно и арбитрерно на штету подносиоца уставне жалбе, те је стога утврдио да је оспореним решењем подносиоцу уставне жалбе повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Суд је одредио да се штетне последице утврђене повреде уставног права, у конкретном случају, отклоне поништајем оспореног акта и одређивањем да надлежни другостепен и суд поново одлучи о заједничкој жалби подносиоца уставне жалбе и његовог пуномоћника, изјављеној против пресуде првостепеног кривичног суда, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. У односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио као недопуштену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу тачке један изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.