Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. Г . из Чачк a, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. априла 2018. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Р Г. изјављена против става I тачка 1а) изреке пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 5510/13 од 25. марта 2015. године и утврђује се да је у овом делу подносиоцу уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава Републике Србије, док се у односу на став I тачка 1б) изреке наведене пресуде уставна жалба одбија као неоснована.
2. Поништава се став I тачка 1а) изреке пресуде А пелационог суда у Крагујевцу Кж1. 5510/13 од 25. марта 2015. gодине, у делу у коме је подносилац уставне жалбе оглашен кривим за кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. став 2. у вези члана 1. Кривичног законика и одређује се да наведени суд донесе у овом делу нову одлуку о жалбама окривљеног и његовог браниоца изјављеним против пресуде Вишег суда у Чачку К. 34/12 од 9. септембра 2013. године.
3. Одбија се као неоснована уставна жалба Р. Г . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Чачку у предмету К. 34/12 (раније у предметима истог а суда К. 80 /09 и К. 79/10).
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. Г . из Чачка поднео је Уставном суду, 3. августа 2015. године, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Чачку К. 34/12 од 9. септембра 2013. године и пресуде А пелационог суда у Крагујевцу Кж1. 5510/13 од 25. марта 2015. године, због повреде права из члана 32. став 1, члана 33, члана 34. став 4. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у поступку који је вођен у предмету Вишег суда у Чачку К. 34/12 (раније у предметима истог а суда К. 80/09 и К. 79/10).
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да је „подносиоцу уставне жалбе три пута суђено за исти догађај, и то два пута од стране Основног суда у Чачку, где је правноснажно ослобођен и правноснажно одбијена пресуда према окривљеном Р . Г . у правноснажним пресудама К. 522/10 и К. 659/12, а трећи пут у К. 34/12 Вишег суда у Чачку, која је пресуда, осуђујућа преиначена пресудом А пелационог суда у Крагујевцу Кж1. 5510/13 од 25. марта 2015. године“;
- да је у конкретном случају повређено начело ne bis in idem;
- да радње за које се терети окривљени, овде подносилац уставне жалбе, нису биле инкриминисане у време предузимања тих радњи;
- да Апелациони суд у оспореној пресуди није поткрепио ниједним доказом да је окривљени извршио кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. став 2. Кривичног законика;
- да је Апелациони суд прекорачио оптужницу;
- да је у конкрентом случају повређено право на суђење у разумном року.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права, као и право подносиоца на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из списа предмета Вишег суда у Чачку К. 34/12 утврдио:
3.1. Чињенице и околности које се односе на кривични поступак у коме су донете оспорене пресуде:
Решењем Окружног суда у Чачку Ки. 71/08 од 12. септембра 2008. године одређено је да се спроведе истрага против окривљеног Р. Г, због основане сумње да је извршио продужено кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 4. у вези ст. 3. и 1. Кривичног законика и продужено кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 357. став 3. у вези ст. 2. и 1. Кривичног законика.
У току истраге, прибављена је неопходна документација, испитано је више окривљених, донето је неколико решења о проширењу истраге, саслушано је више сведока, те је обављено економско вештачење.
Окружно јавно тужилаштво у Чачку је 3. септембра 2009. године подигло оптужницу Кт. 96/08 против више окривљених и Р. Г, због више кривичних дела.
Решењем Окружног суда у Чачку Кв. 351/09 од 22. септембра 2009. године одбијен је као неоснован приговор подносиоца уставне жалбе изјављен против оптужнице Окружног јавног тужилаштва у Чачку Кт. 96/08 од 3. септембра 2009. године.
Кривични поступак је вођен пред Вишим судом у Чачку у предмету К. 80/09, односно у предмету К. 79/10.
Подносилац уставне жалбе је 4. јуна 2010. године предложио поступајућем суду да се предмету К. 80/09 здружи предмет Основног суда у Чачку К. 552/10, ради спровођења јединственог поступка.
У акту Вишег јавног тужилаштва у Чачку Кт. 96/08 од 25. октобра 2010. године, упућеном Вишем суду у Чачку, је наведено да су „мишљења да нема услова за спајање списа предмета Основног суда у Чачку К. 522/10 и предмета Вишег суда у Чачку К. 79/10, ради једновременог суђења, а из следећих разлога: против окривљеног Р. Г . и још пет лица подигнута је оптужница Окружног јавног тужилаштва Кт. 96/08 од 3. септембра 2009. године, због продуженог кривичног дела злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 4. у вези ст. 1. и 3. Кривичног законика, а у вези чл. 61. и 33. Кривичног законика, као и због кривичног дела фалсификовања службене исправе из члана 357. став 3. у вези ст. 1. и 2. Кривичног законика. По наведеној оптужници у току је главни претрес. Увидом у предмет Основног суда у Чачку К. 522/10 који се води по оптужници Општинског јавног тужилаштва у Чачку Кт. 455/08 од 15. јула 2009. године, а против Р. Г . због кривичног дела пореске утаје из члана 229. став 2. Кривичног законика утврђује се да се оптуженом ставља на терет да је у периоду од 1. јануара 2003. године па до 31. децембра 2007. године избегао обрачун и плаћање пореза по више основа, док се оптужницом пред Вишим судом оптуженом Г . Р . ставља на терет злоупотреба службеног положаја и то извршена у периоду од априла 2004. године до 31. децембра 2007. године. Како се по обе оптужнице разликује период извршења кривичних дела, а како су у оба предмета извршена економско -финансијска вештачења то би у случају спајања ова два предмета ради једновременог суђења морало да се обави ново вештачење што би, имајући у виду да су на главном претресу пред Вишим судом изведени скоро сви докази, довело до знатног продужења трајања поступка пред Вишим судом, при чему треба имати у виду и да је поред оптуженог Г . оптужницом обухваћено и још пет лица. По нашем мишљењу нецелисходно је спроводити јединствен поступак по оба предмета“ .
На рочишту од 23. фебруара 2011. године одбијен је као нецелисходан захтев оптуженог Р. Г . за спајање предмета.
До доношења пресуде Вишег суда у Чачку К. 79/10 од 6. јула 2011. године, главни претрес је одржан шест пута, док два пута није одржан. Прв и пут није одржан јер нису дошли сведоци, браниоци неких оптужених, као и вештак финансијске струке, док други пут није одржан јер нису дошли Виши јавни тужилац и два сведока. Такође, вештак је 29. априла 2011. године доставио допунски налаз и мишљење поступајућем суду, а на претресу од 10. маја 2011. године Више јавно тужилаштво у Чачку је прецизирало оптужницу.
Решењем Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 4214/11 од 9. маја 2012. године укинута је пресуда Вишег суда у Чачку К. 79/10 од 6. јула 2011. године и предмет враћен на поновно суђење.
Поступак је настављен пред Вишим судом у Чачку у предмету К. 34/12. До краја 2012. године главни претрес није одржан, иако је два пута заказиван. Први пут није одржан из разлога недоласка Вишег јавног тужиоца, окривљених и њихових бранилаца, при чему је подносилац уставне жалбе оправдао недолазак, док друг и пут није одржан због болести подносиоца. Такође, подносилац је обавести о суд о спречености да присуствује.
Током 2013. године, обављена су два вештачења, Више јавно тужилаштво је актом Кт. 96/08 од 27. августа 2013. године изменило оптужницу, два пута претрес је одржан, док два пута није. Први пут није одржан јер су списи предмета били код вештака, а нису дошли подносилац (који је поднеском благовремено обавестио суд да је оправдано спречен), као и више бранилаца, док је друг и пут неодржан због недоласка подносиоца (доставио је поднесак којим је обавестио суд о оправданој спречености), више бранилаца и сведока. Такође, Виши суд у Чачку је донео пресуду К. 34/12 од 9. септембра 2013. године, којом је, између осталог, окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, огласио кривим да је учинио продужено кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. Кривичног законика у вези са чланом 61. Кривичног законика и кривично дело фалсификовања службене исправе из члана 357. став 3. у вези става 2. и става 1. Кривичног законика, за која му је последично изречена казна затвора у трајању од две године.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 5510/13 од 25. марта 2015. године, између осталог, делимично је уважена жалб а окривљеног Р . Г . и преинач ена пресуда Вишег суда у Чачку К. 34/12 тако што је окривљен и огла шен кривим да је учинио кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. став 2. у вези става 1. Кривичног законика и кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 357. став 3. у вези става 2. и става 1. Кривичног законика, те му је последично изречена казна затвора у трајању од једне године и три месеца.
Наведеном пресудом, подносилац је оглашен кривим да је:
„ a) у периоду од априла 2004. године до краја 2007. године у Чачку, у својству одговорног лица коме је поверено обављање одређених послова управљања, надзора и других послова из делатности правног лица, односно као оснивач, тренер и лице овлашћено за материјално- финансијско пословање РК „Ч ." из Чачка, председник РС М. округа са седиштем у Чачку, као тренер и по основу овлашћења у управљању имовином РК „К ." из Чачка, коме је од стране оснивача тог клуба М. К . повремено био поверен печат клуба и шест потписаних налога за подизање готовог новца из банке, у урачунљивом стању и свестан чињенице да чини забрањене радње које чине кривично дело чије је извршење хтео, искоришћавањем свог положаја себи прибавио противправну имовинску корист, тако што је са текућег рачуна РК „Ч ." отвореног код „Ч. банке" бр. 155-516-14 и „М . банке" бр. 330-1800-1082-41, са текућег рачуна РС М . округа отвореним код „Ч . банке" бр. 155-512-26 и бр. 330-1800-1081-44 и текућег рачуна Р К „К ." отвореног код „Ч. банке" бр. 155-2968-30, након што су извршене уплате са текућих рачуна предузећа „Т ." ДОО Београд, чији је сувласник и директор окривљени Љ. Ј ., предузећа „Б." ДОО из Чачка, чији је власник и директор окривљени Д. Ј ., предузећа „А." ДОО из Београда чији је сувласник и директор окривљени Р. С . предузећа „Т ." ДОО из Чачка, чији је оснивач и директор Р. К, предузећа „П ." ДОО из Чачка чији је сувласник и директор Г. М, на име наводних донација за Р К „Ч .", РС М. округа и Р К „К ." на основу закључених уговора о донацијама, као и наводно уплаћене донације од окривљеног В . Ћ . власника СЗР „В ." из села Трнава, подизао готов новац, и то након што су извршене уплате:
- од предузећа „Т." ДОО Београд за РК „Ч ." у износу од 2.611.000,00 динара у 2005. години, у износу од 6.300.000,00 динара у 2006. години, у износу од 2.390.000,00 динара у 2007. години на текући рачун РС М. округа уплаћених износа од 600.000,00 динара у 2006. години и износа од 1.620.000,00 динара у 2007. години, а на текући рачун РК „К ." уплаћеног износа од 450.000,00 динара у 2004. години и износа од 800.000,00 динара у 2005. години, што укупно чини износ од 14.771.000,00 динара, након којих уплата новчаних средстава је окривљени Г . са наведених текућих рачуна РК „Ч .", РС М. округа и Р К „К ." на основу лично потписаних налога за исплату и шест налога за исплату потписаних од окривљеног М. К, подизао готов новац, при чему је уз налоге некада прилагао фотокопије списка играча рукометних клубова са њиховим потписима, на које је дописивао и одређени број имена са потписима лица која не постоје или никада нису играла за одређени рукометни клуб, те изнад списка имена дописивао да се ради о списку играча за исплату стипендија, а у неким случајевима наводио да се ради о материјалним трошковима клубова или исплати стипендија играчима, па је од укупно подигнутог новца задржао за себе 6% односно 886.260,00 динара, док је остатак новца од 94%, односно износ од 13.884.740,00 динара, предавао окривљеном Љ . Ј, сувласнику предузећа „Т .“ ДОО Београд или његовој супрузи окривљеној Д. Ј;
- од предузећа „Б.“ доо из Чачка за Р К „Ч ." износа од 715.000,00 динара у 2005. години, износа од 715.000,00 динара у 2006. години и 50.000.00 динара у 2007. години, док је ово предузеће на текући рачун РК „К ." уплатило 200.000,00 динара у 2005. години, што укупно чини износ од 1.680.000,00 динара, након којих уплата новчаних средстава је окривљени Р. Г, са наведених текућих рачуна Р К „Ч ." и РК „К." на основу потписаних налога за исплату подигао готов новац из банке и при том задржао за себе 7% од укупно уплаћене суме, односно 117.600,00 динара, док је остатак готовине од 93% односно 1.562.400,00 динара предао окривљеној Д . Ј, власнику предузећа „Б ." ДОО из Чачка,
- од предузећа „А." ДОО из Београда за РК „Ч." износа од 450.000,00 динара у 2007. години и за РС М. округа 150.000,00 динара у 2007. години, што укупно чини износ од 600.000,00 динара, након којих уплата је окривљени Р . Г . са наведених текућих рачуна РК „Ч ." и РС М. округа на основу лично потписаних налога за исплату подигао готов новац из банке и при том задржао за себе 8% од укупно уплаћене суме, односно 48.000,00 динара док је остатак готовине од 92% односно 552.000,00 динара предавао окривљенима Љ . и Д . Ј . ради враћања окривљеном Р . С, сувласнику предузећа „А ." ДОО из Београда,
- од предузећа „П." ДОО из Чачка за РК „Ч." уплаћеног износа од 110.000,00 динара у 2007. години и за РС М . округ износа од 110.000,00 динара у 2007. години, док је предузеће „Т ." ДОО из Чачка за РК „Ч." уплатило 350.000.00 динара у 2007. години, што укупно износи 570.000,00 динара, од којих уплата је окривљени Г. задржао за себе 45.600,00 динара, а окривљеном Љ . Ј . предао 524.400,00 динара, и
- од СЗР „В." за РК „К." износа од 300.000,00 динара који је окривљени Р. Г . подигао се текућег рачуна РК „К ." користећи оверене и потписане налоге за исплату на име окривљеног М. К . и при том задржавајући за себе износ од 8% односно 24.000,00 динара, док је остатак готовине у износу од 92 % односно 276.000,00 динара вратио окривљеном В . Ћ,
на који начин је себи прибавио противправну имовинску корист у укупном износу од 1.121.460,00 динара, док су окривљени Љ. Ј, Д . Ј, Р . С . и В . Ћ . за новчане износе уплаћених донација које су у својим предузећима књижили на терет расхода, неосновано умањили пореску основицу за плаћање пореза на добит,
- чиме је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 2. у вези члана 1. Кривичног законика“ (став I тачка 1а) изреке);
„б) зато што jе од фебруара до марта 2008. године у Чачку у урачунљивом стању, а у намери да прикрије радњу извршења кривичног дела наведеног у изреци под а) пресуде, везане за подизање новца са текућег рачуна РК „Ч." из Чачка, поступајући у својству одговорног лица - оснивача, тренера и лица овлашћеног за материјално финансијске послове овог р. к, свестан чињенице да чини забрањену радњу која представља кривично дело, чије је извршење и хтео, сачинио и својим потписом и службеним печатом клуба оверио 102 службене исправе - признанице о исплати и утрошку подизаног новца са текућег рачуна клуба за период од 2005. до 2007. године, наводећи у истима да је новац исплаћиван разним физичким лицима по различитим основима уједно се и потписујући у рубрици „примио" предвиђено за потпис лица који новац прима имитирајући различите потписе, а затим тако сачињене неистините исправе употребио у служби као истините, дајући их на увид овлашћеном службеном лицу ПУ Чачак Д . О . приликом вршења контроле његовог пословања,
- чиме је извршио кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 357. став 3. у вези става 2. и става 1. Кривичног законика“ (став I тачка 1б) изреке).
Пресудом Врховног касационог суда Кзз. 788/15 од 22. септембра 2015. године, одбијен је као неоснован захтев за заштиту законитости поднет против правноснажне пресуде А пелационог суда у Крагујевцу Кж1. 5510/13 од 25. марта 2015. године.
3.2. Чињенице и околности које се односе на повреду начела ne bis in idem:
3.2.1. Правноснажном пресудом Основног суда у Чачку К. 522/10 од 24. септембра 2014. године, према окривљеном је одбијена оптужба да је:
„у својству одговорног лица у РК „Ч .“ Чачак, а у намери да у потпуности избегне обрачун и плаћање пореза на доходак и друге приходе физичких лица, прикривао податке који се доносе на утврђивање наведених обавеза, тако што је у периоду од 1. јануара 2003. године до 31. децембра 2007. године са текућег рачуна РК подигао износ од 15.630.200,00 динара, а при том сачинио лажну документацију на основу које приказује исплату стипендије играчима члановима клуба, па је поступајући на тај начин избегао да обрачуна и плати порез на доходак на остале – друге приходе у износу од 2.977.180,95 динара, на који износ је ускратио буџет РС, а надлежној Пореској управи – Филијала Чачак није поднео прописане обрачунске пореске пријаве (образац пп опј-8 и спецификацију уз пореску пријаву), а што је био дужан да уради у складу са чланом 5, чланом 6, чланом 17. и чланом 18. Правилника о начину утврђивања, плаћања и евидентирања пореза по одбитку и у садржини збирне пореске пријаве обрачунатом и плаћеном порезу по одбитку, чиме је поступио противно одредбама члана 85, члана 99. и члана 101. Закона о порезу на доходак грађана, као и члана 41. и члана 54. Закона и пореском поступку и пореској администрацији;
- у својству одговорног лица у Р. с . М. округа, а у намери да у потпуности избегне обрачун и плаћање пореза на доходак и остале – друге приходе физичких лица у периоду од 1. јануара 2006. године до 31. децембра 2007. године са текућег рачуна Р . М . округа подигао износ од 2.892.360 динара, а при том није сачињавао књиговодствену документацију из које би се могло утврдити у које сврхе је коришћен овако подигнут готов новац, па је поступајући на тај начин избегао да обрачуна и плати порез на доходак на остале – друге приходе у износу од 550.925,71 динара, за који износ је ускратио приход буџету РС, а надлежној Пореској управи – Филијала Чачак није поднео прописане обрачунске пореске пријаве (образац пп опј-8 и спецификацију уз пореску пријаву), а што је био дужан да уради у складу са чланом 5, чланом 6, чланом 17. и чланом 18. Правилника о начину утврђивања, плаћања и евидентирања пореза по одбитку и о садржини збирне пореске пријаве и обрачунатом и плаћеном порезу по одбитку, чиме је поступио супротно одредбама члана 85, члана 99. и члана 101. Закона о порезу на доходак грађана, као и члана 41. и члана 54. Закона о пореском поступку и пореској администрацији;
- у својству овлашћеног лица РК „Ч.“, а у намери да у потпуности избегне обрачун и плаћање пореза на имовину – порез на поклон у периоду од 21. јануара 2003. године до 22. децембра 2007. године сачинио уговор о донаторству са већим бројем правних лица, примио новац по том основу на текући рачун РК „Ч .“ Чачак, а да није обрачунао и уплатио порез на поклон за добијена средства од донације, па је поступајући на тај начин избегао да плати порез на имовину у износу од 677.283 динара, за који износ је ускратио приход буџету РС, а надлежној Пореској управи – Филијала Чачак није поднео пореске пријаве за утврђивање пореза на поклон што је био дужан да учини у складу са одредбама чл. 14, 15, 16, 19, 20. и 35. Закона о порезима на имовину, као и чланова 41. и 54. Закона о пореском поступку и пореској администрацији, чиме је укупно избегао да плати порез у износу од 4.205.389, 66 динара“, а чиме би извршио кривично дело пореске утаје из члана 229. став 2. Кривичног законика“.
У конкретном случају оптужба је одбијена јер је Основно јавно тужилаштво у Чачку одустало од кривичног гоњења окривљеног Р. Г, с обзиром на то да су радње које су окривљеном стављене на терет оптужним предлогом Кт. 455/08 од 17. маја 2009. године (по коме је вођен кривични поступак у предмету К. 522/10), већ обухваћене оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Чачку Кт. 96/08 од 30. септембра 2009. године (на основу које су донете оспорене пресуде), осим за период март 2003. године до априла 2004. године, за који ја наступила апсолутна застарелост.
Наведена пресуда постала је правноснажна 13. октобра 2014. године.
3.2.2. У пресуди Основног суда у Чачку К. 659/12 од 22. фебруара 2013. године је, између осталог, наведено да је „окривљени Р. Г . ослобођен од оптужбе да је у периоду од 01.01.2007. године до 01.07.2007. године, у Чачку, способан да схвати значај свог дела и да управља својим поступцима, у својству овлашћеног лица р. к . ,,М ." Чачак, у намери да потпуно избегне плаћање пореза није пријавио чињенице које су од значаја на утврђивање таквих обавеза, а износ обавезе чије је плаћање избегао прелази сто педесет хиљада динара, на тај начин што је поступио противно одредбама члана 99. и члана 101. Закона о порезу на доходак грађана, одредбама члана 3, члана 7, члана 8. и члана 9. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање и одредбама члана 41. и члана 54. Закона о пореском поступку и пореској администрацији, па је тако подигао готовину у укупном износу од 650.000,00 динара и издао налоге за пренос на име стипендија играча и личних примања спортских радника у укупном износу од 757.800,00 динара, а на које износе није обрачунао порез на доходак грађана у износу од 193.218,80 динара, доприносе за ПИО у износу од 212.653,30 динара, доприносе за здравствено осигурање у износу од 118.719,70 динара и доприносе за случај незапослености у износу од 12.533,90 динара и надлежној Пореској управи - Филијала Чачак није поднео прописане обрачунске пореске пријаве, па тако на одговарајуће рачуне јавних прихода није уплатио порез по одбитку у укупном износу од 537.125,70 динара, а за који износ је оштетио буџет Републике Србије, чиме би извршио кривично дело пореска утаја из члана 229. став 1. Кривичног законика“.
Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 4823/13 од 25. октобра 2013. године одбијена је као неоснована жалба Основног јавног тужиоца, а пресуда Основног суда у Чачку К. 659/125 од 22. фебруара 2013. године је потврђена.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (члан 33. став 5.), да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (члан 34. став 4.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту ЗКП) прописано је: да нико не може бити гоњен за кривично дело за које је одлуком суда правноснажно ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно добијена или је поступак правноснажно обустављен члан 4. став 1.); да ће пресуду којом се оптужба одбија суд изрећи ако тужилац од започињања до завршетка главног претреса одустао од оптужбе или је оштећени одустао од предлога за гоњење (члан 422. став 1. тачка 1.); да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако је наступила застарелост кривичног гоњења или је гоњење искључено услед амнестије или помиловања или је ствар већ правноснажно пресуђена или постоје друге околности које трајано искључују кривично гоњење (члан 438. став 1. тачка 1.); да другостепени суд испитује пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби (члан 451.).
Одредбама Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је: да ко у намери да потпуно или делимично избегне плаћање пореза, доприноса или других прописаних дажбина, даје лажне податке о законито стеченим приходима, о предметима или другим чињеницама које су од утицаја на утврђивање оваквих обавеза или ко у истој намери, у случају обавезне пријаве, не пријави законито стечени приход, односно предмете или друге чињенице које су од утицаја на утврђивање оваквих обавеза или ко у истој намери на други начин прикрива податке који се односе на утврђивање наведених обавеза, а износ обавезе чије се плаћање избегава прелази 150.000 динара, казниће се затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном (члан 229. став 1.); да ако износ обавезе из става 1. овог члана чије се плаћање из бегава прелази милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година и новчаном казном (члан 229. став 2.); да одговорно лице које искоришћавањем свог положаја или овлашћења, прекорачењем граница свог овлашћења или невршењем своје дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу противправну имовинску корист или другом нанесе имовинску штету, казниће се затвором од три месеца до три године (члан 234. став 1.); да ако је извршењем дела из става 1. овог члана прибављена имовинска корист у износу преко четиристо педесет хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година (члан 234. став 2.); да службено лице које у службену исправу, књигу или спис унесе неистините податке или не унесе важан податак или својим потписом, односно службеним печатом овери службену исправу , књигу или спис са неистинитом садржином или које својим потписом, односно службеним печатом омогући прављење службене исправе, књиге или списа са неистинитом садржином, казниће се затвором од три месеца до пет година (члан 357. став 1.); да одговорно лице у предузећу, установи или др угом субјекту које учини дело из ст. 1. и 2. овог члана казниће се казном прописаном за то дело (члан 357. став 3.).
5.1. Подносилац уставне жалбе образлаже повреду права из члана 34. став 4. Устава тиме што је „поводом истог животног догађаја првобитно вођен кривични поступак пред Основним судом у Чачку у предметима К. 522/10 и К. 659/12“.
5.2. Разматрајући истакнуту повреду начела ne bis in idem у светлу оспорених пресуда и правноснажне пресуде Основног суда у Чачку К. 522/10 од 24. септембра 2014. године, Уставни суд подсећа да је, уважавајући праксу Европског суда за људска права, у својој Одлуци Уж-1285/12 од 26. марта 2014. године, поставио критеријуме на основу којих врши оцену да ли је дошло до повреде права из члана 34. став 4. Устава, и то: прво, да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца уставне жалбе вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је прва казна по својој природи била казненоправна; друго, да ли су дела због којих се подносилац казнено гони иста (idem); треће, да ли је постојала двострукост поступка (bis).
5.2.1. У односу на прво спорно питање, Уставни суд констатује да је пресудом Основног суда у Чачку К. 522/10 од 24. септембра 2014. године према окривљеном (Р. Г .) одбијена оптужба да је извршио кривично дело пореске утаје из члана 229. став 2. Кривичног законика, а оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 5510/13 од 25. марта 2015. године подносилац је оглашен кривим да је извршио кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. став 2. у вези члана 1. Кривичног законика и кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 357. став 3. у вези става 2. и става 1. Кривичног законика. Имајући у виду праксу Европског суда за људска права и три критеријума позната као „мерила Енгел“, која треба размотрити при давању одговора на прво спорно питање, Уставни суд је утврдио да су посматрана дела – злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 2. у вези члана 1. Кривичног законика и пореска утаја из члана 229. став 2. Кривичног законика, квалификована као кривична дела Кривичним закоником. Такође, Уставни суд напомиње да је општа сврха прописивања и изрицања кривичних санкција у Кривичном законику сузбијање дела којима се повређују или угрожавају вредности заштићене кривичним законодавством, а како то произлази из члана 4. наведеног Законика. За кривично дело пореске утаје прописана је казна затвора од три до десет година, као и новчана казна, док је за кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. став 2. у вези члана 1. Кривичног законика прописана казна од шест месеци до пет година затвора , односно суштински су у питању исте казне. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је закључио да је у оба предмета реч о кривичној ствари , односно обе пресуде су кривичне.
5.2.2. Испитујући други услов, односно да ли у конкретном случају постоји идентитет казнених дела због којих је подносилац оглашен кривим у прекршајном и кривичном поступку (idem), Уставни суд указује да је Европски суд за људска права, уважавајући праксу Европског суда правде, у пресуди Великог већа Zolotukhin против Русије , број 14939/03, од 10. фебруара 2007. године, ст. 79.-81.) оценио да ne bis in idem „значи забрану прогона или суђења особи за друго кажњиво дело ако је оно утемељено на идентичним или битно истим чињеницама као и прво кажњиво дело за које је већ изречена правноснажна осуђујућа или ослобађајућа пресуда“ (став 38.). Велико веће је у наведеној пресуди посебно нагласило да би „примена критерија правне квалификације дела према унутарњем праву као јединог или главног критеријума оставила државама превише дискреционог простора у тумачењу обавезе из члана 4. Протокола 7. чиме би постојала опасност релативизације тог права“ (став 37.). Дакле, након 10. фебруара 2009. године, Европски суд за људска права приликом утврђивања иденти тета дела примењује чињенично утемељен приступ, односно критеријум „материјалног идентитета дела“ (у смислу наведеног, видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП: Марести против Хрватске , број 55759/07, од 25. јула 2009. године, став 62; Муслија против Босне и Херцеговине , број 32042/11, од 14. јануара 2014. године, ст. 32. и 33; Миленковић против Србије, број 50124/13, од 1. марта 2016. године).
Уважавајући претходно утврђен приступ Европског суда за људска права, Уставни суд је оцену постојања идентитета дела (idem) вршио искључиво на основу чињенично утемељеног приступа.
Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају предмет оба кривична поступка један животни догађај, односно из једног животног догађаја су проистекла два кривична поступка. Уставни суд констатује да је према подносиоцу уставне жалбе пресудом К. 522/10 од 24. септембра 2014. године најпре одбијена оптужба јер је Тужилаштво одустало од кривичног гоњења Р. Г, с обзиром на то да су радње које су окривљеном стављене на терет оптужним предлогом Кт. 455/08 од 17. маја 2009. године (по коме је вођен кривични поступак у предмету К. 522/10), већ обухваћене оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Чачку Кт. 96/08 од 30. септембра 2009. године (на основу које су донете оспорене пресуде), осим за период од марта 2003. до априла 2004. године, за који ја наступила апсолутна застарелост. Након правноснажности наведене пресуде која је наступила 13. октобра 2014. године , подносилац је оглашен кривим да је „у периоду од априла 2004. године до краја 2007. године у Чачку, у својству одговорног лица коме је поверено обављање одређених послова управљања, надзора и других послова из делатности правног лица, односно као оснивач, тренер и лице овлашћено за материјално- финансијско пословање РК „Ч." из Чачка, председник РС М. округа са седиштем у Чачку, као тренер и по основу овлашћења у управљању имовином РК „К ." из Чачка, коме је од стране оснивача тог клуба М. К . повремено био поверен печат клуба и шест потписаних налога за подизање готовог новца из банке, у урачунљивом стању и свестан чињенице да чини забрањене радње које чине кривично дело чије је извршење хтео, искоришћавањем свог положаја себи прибавио противправну имовинску корист, тако што је са текућег рачуна РК „Ч ." отвореног код „Ч. банке" бр. 155-516-14 и „М . банке" бр. 330-1800-1082-41, са текућег рачуна РС М . округа отвореним код „Ч . банке" бр. 155-512-26 и бр. 330-1800-1081-44 и текућег рачуна РК „К ." отвореног код „Ч. банке" бр. 155-2968-30, након што су извршене уплате са текућих рачуна предузећа „Т ." ДОО Београд, чији је сувласник и директор окривљени Љ. Ј, предузећа „Б ." ДОО из Чачка, чији је власник и директор окривљени Д. Ј, предузећа „А ." ДОО из Београда чији је сувласник и директор окривљени Р. С . предузећа „Т ." ДОО из Чачка, чији је оснивач и директор Р. К, предузећа „П ." ДОО из Чачка чији је сувласник и директор Г. М, на име наводних донација за РК „Ч .", РС М. округа и РК „К ." на основу закључених уговора о донацијама, као и наводно уплаћене донације од окривљеног В . Ћ . власника СЗР „В ." из села Трнава, подизао готов новац, и то након што су извршене уплате; од предузећа „Т." ДОО Београд за РК „Ч." у износу од 2.611.000,00 динара у 2005. години, у износу од 6.300.000,00 динара у 2006. години, у износу од 2.390.000,00 динара у 2007. години на текући рачун РС М. округа уплаћених износа од 600.000,00 динара у 2006. години и износа од 1.620.000,00 динара у 2007. години, а на текући рачун РК „К ." уплаћеног износа од 450.000,00 динара у 2004. години и износа од 800.000,00 динара у 2005. години, што укупно чини износ од 14.771.000,00 динара, након којих уплата новчаних средстава је окривљени Г . са наведених текућих рачуна РК „Ч .", РС М. округа и РК „К ." на основу лично потписаних налога за исплату и шест налога за исплату потписаних од окривљеног М. К, подизао готов новац, при чему је уз налоге некада прилагао фотокопије списка играча р . клубова са њиховим потписима, на које је дописивао и одређени број имена са потписима лица која не постоје или никада нису играла за одређени р . к, те изнад списка имена дописивао да се ради о списку играча за исплату стипендија, а у неким случајевима наводио да се ради о материјалним трошковима клубова или исплати стипендија играчима, па је од укупно подигнутог новца задржао за себе 6% односно 886.260,00 динара, док је остатак новца од 94%, односно износ од 13.884.740,00 динара, предавао окривљеном Љ. Ј, сувласнику предузећа „Т .“ ДОО Београд или његовој супрузи окривљеној Д. Ј .,…“.
Дакле, Уставни суд закључује да су чињенице које су обухваћене изреком пресуде којом је према подносиоцу правноснажно одбијена оптужба ( res iudicata) готово идентичне чињеницама које представљају елементе кривичног дела злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. став 2. у вези члана 1. Кривичног законика за које подносилац уставне жалбе оглашен кривим у кривичном поступку у коме су донете оспорене пресуде, те је утврдио да се обе кривичне пресуде односе на потпуно исти догађај и иста дела (idem).
Испитујући трећи услов, односно да ли је у конкретном случају постојала двострукост поступка (bis), Уставни суд је утврдио да је према подносиоцу уставне жалбе прво правноснажно одбијена оптужба, као и да је потом правноснажно оглашен кривим пресудом А пелационог суда у Крагујевцу Кж1. 5510/13 од 25. марта 2015. године. Из списа предмета Вишег суда у Чачку К. 34/12 несумњиво произлази да је поступајући суд имао сазнања да се против Р. Г . као окривљеног води кривични поступак за исто дело, а имајући у виду да је окривљени 4. јуна 2010. године предложио Вишем суду у Чачку да се предмету К. 80/09 (касније К. 34/12) здружи предмет Основног суда у Чачку К. 552/10, ради спровођења јединственог поступка. Виши суд у Чачку је решењем донетим на рочишту за главни претрес 23. фебруара 2011. године одбио као нецелисходан захтев оптуженог Р. Г . за спајање предмета, те је самим тим пропустио шансу да отклони повреду начела ne bis in idem и поред несумњивих сазнања да постоји делимично преклапање, односно да је чињенични опис кривичног дела за које је п оступак правноснажно обустављен скоро у целости обухваћен чињеничним описом кривичног дела злоупотребе положаја одговорног лица које је оптужницом Кт. 96/08 од 3. септембра 2009. године стављено на терет подносиоцу уставне жалбе.
Полазећи од тога да је циљ члана 34. став 4. Устава забрана понављања поступка који је окончан одлуком која је стекла статус res iudicata, а да је Уставни суд утврдио да је према подносиоцу уставне жалбе првобитно одбијена оптужба, те да је након правноснажности пресуде Основног суда у Чачку К. 522/10 он оглашен кривим за кривично дело које се односило на исто понашање и које је обухватал о у суштини исте чињенице, Уставни суд је закључио да је оспореним пресудама дошло до повреде начела ne bis in idem.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава, када су у питању одбијајућа пресуда Основног суда у Чачку К. 522/10 од 24. септембра 2014. године и оспорена пресуда А пелационог суда у Крагујевцу Кж1. 5510/13 од 25. марта 2015. године у ставу I тачка 1а) изреке, па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити поништајем оспорене другостепене пресуде у делу у коме је подносилац уставне жалбе оглашен кривим за кривично дело злоупотреб а положаја одговорног лица из члана 234. став 2. у вези члана 1. Кривичног законика и одређивањем да Апелациони суд у Крагујевцу поново одлучи о жалби окривљеног и његовог браниоца, изјављеној против оспорене првостепене пресуде, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке. Имајући у виду да је Уставни суд поништио оспорену другостепену пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 5510/13 од 25. марта 2015. године у став I тачка 1а) изреке , то се није посебно упуштао у оцену истакнутих повреда права на правично суђење и на правно средство из члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава. Међутим, када је реч о тачки 1б) изреке оспорене пресуде, Уставни суд налази да радње које су обухваћене оспореном пресудом представљају исти животни догађај као и радње описане у одбијајућој пресуди К. 522/10 од 24. септембра 2014. године, али по својој суштини нису истоветне . Наиме, у тим радњама , које је подносилац извршио у циљу прикривања радњи описаних у из реци оспорене пресуде под 1а), неистините службене исправе коју је сач инио и употребио приликом контроле од стране инспекцијског орган а, које су самосталне радњ е, иако у основи истог животног догађаја, стичу се обележја засебног кривичног дела. При томе је Уставни суд имао у виду и праксу Европског суда за људска права која предвиђа да из истог животног догађају могу проистећи два различита казнена дела (видети одлуку A. и B. против Норвешке, бр. 24130/11 и 29758/11 , од 15. новембра 2016. године).
5.3. Када је реч о радњама које су обухваћене раније донесетом пресудом у предмету Основног суда у Чачку К. 659/12 од 22. фебруара 2013. године ,а по оптужном акту Основног јавног тужилаштва у Чачку Кт. 576/09 од 23. јула 2012. године, Уставни суд налази да је очигледно да се не ради о истим радњама које су обухваћене оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 5510/13 од 25. марта 2015. године. Из изреке оспорене пресуде произлази да су радње кривичних дела извршене на штету РК „Ч.“ из Чачка, РС М. округа и РК „К .“, док су радње обухваћене пресудом К. 659/12 од 22. фебруара 2013. године учињене на штету РК „М.“ из Чачка, тако да начело ne bis in idem не може бити повређено тако што је подносиоцу суђено за исти животни догађај. Ово тим пре што се чак ни период извршења кривичног дела не поклапа у потпуности.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду.
6. У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је оспорени кривични поступак трајао шест година и шест месеци, рачунајући од 12. септембра 2008. године, када је доношењем решења о спровођењу истраге кривични поступак покренут, до 25. марта 2015. године, када је Апелациони суд у Крагујевцу донео пресуду Кж1. 5510/13 којом је поступак правноснажно окончан. Наведено трајање поступка, само по себи, може указивати да исти није окончан у разумном року.
Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао и да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања поступка.
Уставни суд је утврдио да се кривични поступак чије се трајање оспорава водио против подносиоца уставне жалбе и још пет лица, због више кривичних дела. Кривична дела која су стављена окривљенима на терет спадају у тежа кривична дела која захтевају спровођење одређеног доказног поступка. Током поступка обављена су два сложена економско-фина нсијска вештачења и једна допуна вештачења, као и графолошко вештачење, те су изведени бројни докази. Такође, Виши суд у Чачку је једном мериторно одлучио пресудом К. 79/10 од 6. јула 2011. године, а која пресуда је решењем другостепеног суда укинута. По оцени Уставног суда, све напред наведено неспорно указује да су чињенична и правна питања на која је суд требало да одговори у оспореном поступку такве природе да указују на сложеност конкретног кривичног предмета, те да могу представљати оправдани разлог за дуже трајање овог поступка.
Имајући у виду несумњиву сложеност чињеничних и правних питања, околност да је суд одлучивао о оптужбама против шесторо окривљених због више кривичних дела, која су по својој природи чињенично увек сложена, да се надлежни суд активно бавио предметом, да се одлагања главног претреса не могу приписати у кривицу суду, да постоји допринос подносиоца трајању поступка који се огледа у три оправдана недоласка на главни претрес, али се то не може ставити на терет ни окривљеном ни суду, те да је и поред свега тога оспорени кривични поступак правноснажно окончан за нешто више од шест година, Уставни суд је оценио да укупна дужина трајања поступка, као јединствена целина, не излази из оквира разумног рока, имајући у виду околности конкретног случаја.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је оценио да у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Чачку у предмету К. 34/12 (раније у предметима истога суда К. 80/09 и К. 79/10) није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставно м суду, одлучујући као у тачки 3. изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.