Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Д . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. априла 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. Д . изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 39/14 – Кв. 2999/15 од 28. септембра 201 5. године и решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 1930/15 од 12. октобра 201 5. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Д . из Београда поднео је Уставном суду, 20. октобра 201 5. године, преко пуномоћника М. Д. М , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду К. 39/14 – Кв. 2999/15 од 28. септембра 2015. године и решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 1930/15 од 12. октобра 2015. године, због повреде права из чл. 28, 30, 31. и 32, члана 33. став 6. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог наведено да кривични поступак траје од 25. јула 2013. године, да је од подизања оптужнице и ступања на правну снагу прошло скоро две године, а да се подносилац уставне жалбе налази све време у притвору, чиме су прекршене одредбе чл. 32. и чл. 33. ст. 6. Устава које се односе на правично и ефикасно суђење у разумном року , да трајање притвора више од две и по године прераста у својеврсну врсту казне, чиме су прекршене одредбе члана 31. Устава, нарочито јер се подносилац налази у притвору само због законског основа садржаног у члана 211. ст ав 1. тач ка 4) ЗКП-а, односно због тзв. узнемирења јавности, иако је од самог догађаја прошло више од две и по године, а у јавности, односно медијима се није појавио ниједан новински чланак чак од априла месеца 2015. године , да је побијаним решењима повређено и право на трајање притвора које је зајемчено одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава, с обзиром на то да суд стално даје исте, идентичне и стереотипне разлоге за продужење притвора, а да при томе не образлаже нове разлоге због којих је продужење притвора неопходно, да је ожалбеним решењима повређено и право зајемчено чланом 30. ст ав 1. Устава, јер разлози за даље продужавање притвора нису довољно јасн и, убедљиви и индивидуализовани.
Подносилац уставне жалбе суштински истиче повреду права из члана 27. став 1. и члана 31. Устава, како то произлази из навода саме уставне жалбе.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Више јавн о тужил аштво у Београду подиг ло је оптужницу Кто. 10/14 од 21. јануара 201 4. године, између осталих, и против окривљеног Д. Д , овде подносиоца уставне жалбе, коме је стављено на терет да је извршио кривично дело тешко убиство из члана 114. став 2. Кривичног законика у вези члана 33. КЗ и кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 1. КЗ у стицају са кривичним делом тешка телесна повреда из члана 121. став 1. КЗ у вези члана 33. КЗ ;
У време подношења уставне жалбе, кривични поступак је био у фази главног претреса.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 537/13 од 26. јула 2013. године, из разлога предвиђених чланом 142. ст ав 1. тач. 2), 3) и 5 ) ЗКП, који му се рачуна од 30. јула 2013 . године, када је лишен слободе.
Притвор је потом према подносиоцу продужаван више пута, а пре изјављивања уставне жалбе последњи пут оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 39/14 – Кв. 2999/15 од 28. септембра 2015. године, на основу члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку. У образложењу оспореног решења је наведено да, по оцени већа, и даље стоји законски основ за притвор према окр. П.Д, окр. У.Н. и окр. Д. Д . (подносиоцу уставне жалбе) на основу законских разлога из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП-а, имајући у виду да из списа предмета произилази да су именовани окривљени оправдано сумњиви да су извршили кривично дело тешко убиство у саизвршилаштву из члана 114. став 2. Кривичног законика у вези члана 33. КЗ, за које кривично дело је прописана казна затвора преко десет година, па имајући у виду начин извршења предметног кривичног дела, и то да су окривљени оправдано сумњиви да су извршили кривично дело на јавном месту - шеталишту, испред сплава, у присуству већег броја људи, ценећи околност да сплавове - ресторане у Београду посећује велики број гостију, а према оптужном акту, предметни догађај се догодио на познатом месту за ноћне изласке при чему су окривљени, према наводима оптужног акта, према покојном Ф.Ф. и оштећеном М.М. применили насиље високог степена, као и да је покојни Ф.Ф, од задобијених повреда, на лицу места преминуо, исказујући на тај начин према наводима оптужног акта посебну безобзирност у извршењу кривичног дела за које се терете, то су, по налажењу већа, описан начин извршења предметног кривичног дела и тежина последица истог, довели до узнемирења шире домаће јавности , које је и даље таквог обима и интензитета, да може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, при чему је суд ценио да поред околности да узнемирење постоји у моменту доношења ожалбеног решења, и околност да уколико би именовани окривљени били пуштени на слободу, узнемирење јавности било повећано, а што произилази управо из чињенице да интересовање јавности постоји посебно у данима када се суђења заказују, те по оцени већа, уколико би окривљени били пуштени на слободу, узнемирење јавности би било повећано, које би било таквог обима и интензитета, да би било угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка, због чега се даље задржавање окр. П.Д, окр. У.Н. и окр. Д. Д . (подносиоца) у притвору по наведеном законском основу, показује као нужно и неопходно.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 1930/15 од 12. октобра 2015. године одбијена као неоснована жалба бранилаца окривљен ог Д. Д , изјављена против првостепеног решења Вишег суда у Београду К. 39/14 – Кв. 2999/15 од 28. септембра 2015. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да се према лицу лишеном слободе мора се поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности (члан 28. став 1.); да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе (члан 28. став 2.); да је забрањено изнуђивање исказа (члан 28. став 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (члан 30. став 2.); да писмено и образложено решење суда о притвору уручује се притворенику најкасније 12 часова од притварања. Одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. став 3.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем (члан 32. став 2.); да се јавност може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом (члан 32. став 3.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако: је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Одредбама члана 216. Законика о кривичном поступку прописано је: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да ако након потврђивања оптужнице притвор буде укинут због тога што нема основа за сумњу о постојању кривичног дела, суд ће испитати оптужницу у складу са чланом 337. овог законика (став 4.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора. Жалба, решење и остали списи достављају се одмах већу. Жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Одредбом члана 114. став 1. тачка 2) Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12), прописано је кривично дело тешко убиство, па је предвиђено да ће се казнити затвором од најмање десет година или затвором од 30 до 40 година ко другог лиши живота при безобзирном насилничком понашању, а одредбама члана 344. овог законика прописано је кривично дело насилничко понашање, па је предвиђено да ће се казнити затвором до три године кo грубим вређањем или злостављањем другог, вршењем насиља према другом, изазивањем туче или дрским или безобзирним понашањем значајније угрожава спокојство грађана или теже ремети јавни ред и мир (став 1.), а ако је дело из става 1. овог члана извршено у групи или је при извршењу дела неком лицу нанесена лака телесна повреда или је дошло до тешког понижавања грађана, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година.
5. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуте повред е права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. став 1. Устава, при чему је имао у виду и ставове које је у овој области заузео Европски суд за људска права.
У односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава, Уставни суд наглашава да је са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења (видети, поред осталих, одлуке у Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године, тачка 5. образложења и Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године, тачка 5. образложења). Поред тога, у више својих одлука, Уставни суд је заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. став 1. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и исказују посебну хитност у вођењу поступка (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења).
Приликом разматрања притвора посебно је важно постојање основане сумње да је притворено лице извршило кривично дело и она је conditio sine qua non за постојање уставности и законитости, како приликом одређивања, тако и приликом продужавања мере притвора. Постојање основане сумње само по себи није довољно. Стога су надлежни судови приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни.
У односу на аспект протека времена Уставни суд истиче да је у надлежности редовних судова да осигурају да притвор оптуженог лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законске основе за притвор, те подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје.
Притворски основ на коме се заснивају оспорене судске одлуке о продужењу притвора, дефинисан Закоником о кривичном поступку у члану 211. став 1. тачка 4) такође је разматран у досадашњем раду Уставног суд више пута. Уставни суд наглашава да је код овог притворског основа „надлежан суд (...) дужан да утврди постојање неколико кумулативно испуњених услова, и то: 1) објективни елемент, висину запрећене или изречене казне; 2) да је услед начина извршења или тежине последица кривичног дела дошло до узнемирења јавности, које објективно мора наступити; 3) да такво узнемирење јавности може угрозити несметано вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да није свако узнемирење јавности разлог за притвор, већ само оно које може реално и непосредн о угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“ (видети Одлуку Уставног суда Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године).
У пракси Европског суда за људска права базичан став за разумевање притворског основа угрожавање јавног реда, гласи: „(...) овај основ се може сматрати релевантним и довољним само ако је заснован на чињеницама које могу показати да би ослобађање оптужене заиста омело јавни ред. Такође, притвор ће и даље бити легитиман само ако је јавни ред и даље стварно угрожен.“ (Пресуда у случају Letellier против Француске , од 26. јуна 1991. године, став 51.).
Имајући у виду напред наведене критеријуме за процену уставности решења о продужењу притвора на која се жали подносилац уставне жалбе Уставни суд констатује да оспорена решења Вишег суда у Београду и Апелационог суда у Београду испуњавају уставом и законом предвиђене категорије.
Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду су у оспореним решењима К. 39/14 – Кв. 2999/15 од 28. септембра 2015. године и Кж.2. 1930/15 од 12. октобра 2015. године налазили да стоје разлози за продужење притвора против окривљеног Д. Д . у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку. Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду су најпре разматрали да поред постојања основног услова везаног за висину прописане казна затвора преко десет година за кривично дело тешко убиство из члана 114. став 2. Кривичног законика у вези члана 33. КЗ и кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 1. КЗ у стицају са кривичним делом тешка телесна повреда из члана 121. став 1. КЗ у вези члана 33. КЗ које се окривљеном ставља на терет, у конкретном случају , дошло до узнемирења јавности начином извршења кривичног дела, имајући у виду да постоји оправдана сумња да су окр. П.Д, окр. У.Н. и окр. Д. Д . (овде подносилац уставне жалбе) извршили кривично дело на јавном месту - шеталишту, испред сплава, у присуству већег броја људи, ценећи околност да сплавове - ресторане у Београду посећује велики број гостију, а према оптужном акту, предметни догађај се догодио на познатом месту за ноћне изласке, при чему су окривљени, према наводима оптужног акта, према покојном Ф.Ф. и оштећеном М.М. применили насиље високог степена, као и да је покојни Ф.Ф, од задобијених повреда, на лицу места преминуо, исказујући на тај начин, према наводима оптужног акта , посебну безобзирност у извршењу кривичног дела за које се терете, то су , по налажењу већа, описан начин извршења предметног кривичног дела и тежина последица истог, довели до узнемирења шире домаће јавности , које је и даље таквог обима и интензитета, да може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, при чему је суд ценио да поред околности да узнемирење постоји у моменту доношења ожалбеног решења, и околност да уколико би именовани окривљени били пуштени на слободу, узнемирење јавности било повећано, а што произилази управо из чињенице да интересовање јавности постоји посебно у данима када се суђења заказују, те по оцени већа, уколико би окривљени били пуштени на слободу , узнемирење јавности би било повећано, које би било таквог обима и интензитета да би било угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка . Подносилац уставне жалбе, наводе о повреди права из члана 31. став 1. Устава која су учињена решењима Вишег суда у Београду и Апелационог суда у Београду, превасходно заснива на томе ,,да трајање притвора од преко пуних две и по године прераста у својеврсну врсту казне, нарочито јер се подносилац налази у притвору само због законског основа садржаног у чл. 211. став 1. тачка 4) ЗКП-а, односно због тзв. узнемирења јавности, иако се у јавности, односно медијима није појавио ниједан новински чланак чак од априла месеца 2015. године, као и да суд стално даје исте, идентичне и стереотипне разлоге за продужење притвора, а да при томе не образлаже нове разлоге због којих је продужење притвора неопходно".
Примењујући критеријуме наведене за поступак анализирања повреде члана 31. став 1. Устава на конкретан случај, Уставни суд констатује да су Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступи ли у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни суд ови су у оспореним одлукама аргументовано образложи ли, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последица кривичног дела, довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Уставни суд је нашао да су оспореним решењима утврђене конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које се подносилац сумњичи, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Уставни суд такође констатује да се оспорена решења међу собно довољно разликују, да Апелациони суд у Београду није приступио понављању истоветних навода по аутоматизму и да је образложење сваког од оспорених решења у складу са постављеним захтевима ограничавања слободе и безбедности по одредби члана 31. Устава.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе ,,да трајање притвора од преко пуних две и по године прераста у својеврсну врсту казне, као и да суд стално даје исте, идентичне и стереотипне разлоге за продужење притвора, а да при томе не образлаже нове разлоге због којих је продужење притвора неопходно".
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта трајања и продужавања притвора, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлог због којег је сматрао да је продужење притвора оправдано. Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се дужина трајања притвора (који је до момента изјављивања уставне жалбе трајао две годин е и непуна три месеца), објективно не може сматрати неразумно дугим. Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су суд ови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање окривљеног у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца из члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), одбио у овом делу уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Уставни суд наглашава да се наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То значи да дословно понављање садржине правних средстава коришћених у поступку пред редовним судовима, само по себи уставну жалбу не чини допуштеном.
Уставни суд констатује да повреду права из чл. 28. и 30, члана 33. став 6. и члана 34. став 3. Устава подносилац само формално истиче, не наводећи ниједан конкретан разлог који би се могао довести у везу са елементима ових права. Уставни суд још једном указује да се наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То истовремено значи да формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
С обзиром на изнето, Уставни суд је у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је одлучио као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.