Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Љ. Б . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. априла 2018. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Љ. Б . изјављена против решења Вишег суда у Београду Кж2. 970/16 од 21. децембра 2016. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
2. Одбацује се уставна жалба Љубише Буха изјављена против решења Трећег осно вног суда у Београду К. 773/15 – Кв. 472/16 од 24. маја 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љ. Б . из Београда подне о је Уставном суду, 20. јуна 201 6. године, уставну жалбу против решења Трећег основног суда у Београду К. 773/15 – Кв. 472/16 од 24. маја 2016. године, због повреде права из чл . 27 , 30. и 31. Устава Републике Србије, а 17. фебруара 2017. године уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кж2. 970/16 од 21. децембра 2016. године због повреде права из чл. 27, 31. и 32. Устава.
Уставна жалба коју је Љ. Б . п однео 17. фебруара 2017. године сматрана је допуном уставне жалбе од 20. јуна 2016. године, с обзиром на то да су обема уставним жалбама оспорен е одлук е суда о притвору према подносиоцу кој е су донет е у кривичном поступку који се против подносиоца води због више крив ичних дела против правног саобраћаја, против правосуђа, против слобода и права човека и грађанина и против имовине.
Уставном жалбом од 20. јуна 2016. године оспорено је првостепено решење о продужењу притвора које је уважавањем жалб и бранилаца окривљеног, овде подносиоца, укинуто решењем Вишег суда у Београду Кж2. 468/16 од 7. јуна 2016. године и предмет враћен на поновно одлучивање, а у тој уставној жалби је наведено да је притвор према подносиоцу одређен и продужен незаконито, као и да су били испуњени услови да се према њему одреди блажа мера за обезбеђење присуства окривљеног у току поступка . Предложено је да Уставни суд укине оспорено решење и утврди право на накнаду штете подносиоцу због учињене повреде права.
У уставној жалби од 17. фебруара 2017. године, којом је оспорена другостепена судска одлука о продужењу притвора према подносиоцу до упућивања на издржавање казне затвора у трајању од две године и осам месеци, на коју је осуђен неправноснажном пресудом због кривичног дела прикривања, кривичног дела спречавање и ометање доказивања и кривичног дела угрожавање сигурности, наведено је да оспорено решење не садржи правилне и релевантне разлоге, као и да у скраћеном кривичном поступку притвор не може трајати тако дуго као у његовом случају, те да је оспореним решењем повређена претпоставка невиности и да судови нису образложили на који начин ће подносилац уставне жалбе поновити кривично дело у кратком временском периоду.
Подносилац је истакао повреду права на суђење у разумном року наводећи да је главни претрес 18. децембра 2015. године незаконито прекинут, без изрицања опомене, уз образложење да ће се претрес наставити када надлежно јавно тужилаштво процени да ли је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, на главном претресу извршио кривична дела за која се гони по службеној дужности, а што представља будућу неизвесну околност која не може бити разлог за прекид поступка. Образлажући повреду права на суђење у разумном року , подносилац је такође навео да је у наставку поступка у току 2016. године претрес одржаван сваког месеца, а да је после претреса од 12. јула 2016. године до наредног одржавања претреса 26. августа 2016. године прошло више од месец дана, што није у складу са захтевима хитности у притворским предметима . Повреду права на правично суђење подносилац додатно образлаже наводима да суд није уважавао његове доказне предлоге, нити му је омогућио да изнесе све чињенице у поступку. Предложено је да Уставни суд утврди повреду права из чл. 27, 31. и 32. Устава, да наложи Вишем суду у Београду да поново одлучи о жалбама на решење о продужењу притвора, да утврди право на накнаду штете и да своју одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
3. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у односу на оспорено решење Трећег основног суда у Београду К. 773/15 - Кв. 472/16 од 24. маја 2016. године, које је укинуто и предмет враћен на поновно одлучивање, У ставни суд констатује да одлука која је у редовном жалбеном поступку укинута, не егзистира више у правном поретку, те стога не може бити предмет уставносудског поступка .
Како из одредбе члана 170. Устава Републике Србије произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да се она подноси против појединачног акта којим је коначно одлучено о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, јер само таквим актом може доћи до повреде или ускраћивања основних Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд је у односу на решење Трећег основног суда у Београду К. 773/15 - Кв. 472/16 од 24. маја 2016. године оценио да нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), решавајући као у тачки 2. изреке.
4. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање о основаности навода уставне жалбе у односу на оспорено решење Вишег суда у Београду Кж2. 970/16 од 21. децембра 2016. године, Уставни суд је, из садржине уставне жалбе, те увидом у веб -страницу www.portal.sud.rs, утврдио да у време подношења уставне жалбе кривични поступак против подносиоца није правноснажно окончан, па је оценио да је уставна жалба у односу на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава преурањена. Уставни суд указује на то да до п овреде права на правично суђење може доћи тек пресудом којом је правноснажно одлучено о кривици окривљеног лица, а да се уставна жалба може поднети тек након што окривљени, у редовном судском поступку , исцрпи сва законом прописана правна средства за заштиту својих права.
Што се тиче истакнуте повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује на то да више није у његовој надлежности да одлучује о повреди права на суђење у разумном року у поступку који је у току, након што је 22. маја 2014. године ступио на снагу Закон о изменама и допунама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/10), који је увео ново правно средство за заштиту наведеног права у судском поступку – захтев за заштиту права на суђење у разумном року. Уставни суд даље констатује да је 1. јануара 2016. године ступио на снагу Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС, број 40/15), када су престале да важе одредбе чл. 8а-8в Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11-др. закон, 78/11-др. закон, 101/11 и 101/13) , као и одредба члана 82. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС). Тим законом је детаљно уређена заштита права на суђење у разумном року, чија је сврха да се пружи судска заштита права на суђење у разумном року и тиме предупреди настајање повреде тог права. Стога странка у судском поступку, која сагласно одредбама члана 2. Закон а о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС, број 40/15), има право на суђење у разумном року, може покренути поступак у коме се штити то право подношењем приговора суду који води оспорени поступак.
Стога је Уставни суд у овом делу, у односу на истакнуте повреде права из члана 32. став 1. Устава, одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласни к РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе о истакнутој повреди права на слободу и безбедност из члана 27. Устава и права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава оспореним решењем Вишег суда у Београду Кж2. 970/16 од 21. децембра 2016. године, Уставни суд је утврдио да се подносилац до допуне уставне жалбе (17. фебруара 2017. године) налазио у притвор у годину дана и три месеца, рачунајући од 13. новембра 2015. године, када је лишен слободе на основу решења Трећег основног суда у Београду Кв. 1130/15 од 11. новембра 2015. године.
Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из чл. 27. и 31. Устава у односу на оспорена решења заснива на тврдњама да не постоје разлози који би оправдали притвор према њему, односно да оспорена решења нису довољно образложена, као и да у скраћеном кривичном поступку притвор не може трајати тако дуго, као у његовом случају.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује на то да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да је лишење слободе засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити и продужити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању, односно продужењу притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама нав еду релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајући у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења, Уставни суд је , увидом у оспорено решењ е о продужењу притвора и достављену документацију, утврдио да су и Трећи основни и Виши суд у Београду детаљно ценили и образлож или сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање, како у погледу постојања оправдане сумње за извршење кривичних дела кој а су предмет поступка, тако и постојања особитих околности које указују да ће окривљени, ако се нађе на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело, а због чијег постојања је суд оценио да се несметано вођење кривичног поступка не може обезбедити ниједном блажом мером и да се продужење притвора показује као нужна и неопходна мера за несметано вођење предметног кривичног поступка, а које овај суд не сматра произвољним ни арбитрерним. Образлажући постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, другостепени суд је навео да ранија осуђиваност окривљеног за истоврсна кривична дела са делима за која је неправноснажно оглашен кривим у предметном пос тупку, односно његова ранија осуђиваност за дела са елементима насиља у садејству са чињеницом да је у пеналним условима по претходној правноснажној осуди , и то у кратком периоду од јула до октобра 2015. године , извршио три кривична дела са елементима насиља, од којих је једно извршено према истом оштећеном , указују на оправдану бојазан да ће окривљени поново у кратком временском периоду поновити кривично дело. У образложењ у другостепеног решења наведено је да је подносилац уставне жалбе раније правноснажно осуђен пресудом Трећег основног суда у Београду Спк. 56/15 од 3. априла 2015. године (правноснажна 4. јуна 2015. године) због извршења кривичног дела угрожавање сигурности и кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности, та да је након правноснажности наведене пресуде подносиоцу уставне жалбе стављено на терет извршење кривичног дела угрожавање сигурности дана 3. јула 2015. године – за време док се налазио на издржавању казне затвора у Казнено-поправном заводу, и то у односу на истог оштећеног – полицијског службеника Љ.М, као и извршење кривичног дела спречавање и ометање доказивања извршеног 6. септембра 2015. године у односу на оштећену Ивану Буха , те стога наведене околности , по оцени поступајућег суда, представљају особите околности које указују да ће окривљени боравком на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело, као и да се ниједна друга мера, нарочито не мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора , не може сматрати довољном за несметано вођење кривичног поступка против њега.
Испитујући да ли је Трећи основни суд у Београду поступао са примереном хитношћу потребном у притворском предмету, Уставни суд је из навода уставне жалбе и достављене документације утврдио да се кривични поступак у којем је донет о оспорен о решењ е води против два окривљена лица, због шест кривичних дела, од којих је пет стављено на терет подносиоцу уставне жалбе; да је оптужни предлог поднет 9. новембра 201 5. године, да је главни претрес започео 10. децембра 2015. године; да је суд заказивао главни претрес чешће од једном месечно; да је главни претрес заказан више од 20 пута, а одржан: у 2015. години – једном, 10. децембра 2015. године; у 2016. години – једном у фебруар у, два пута у марту, три пута у априлу, три пута у мају, двапут у јуну, два пут у јулу, једно м у августу, два пут у септембру, три пута у октобру и три пута у новембру. Пресуда којом је оптужени неправноснажно оглашен кривим донета је 12. јануара 2017. године и у редовном жалбеном поступку укинута 15. марта 2017. године и предмет враћен на поновно суђење .
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је суд показао примерену ажурност у заказивању главн ог претрес а и са потребном марљивошћу водио рачуна о испуњености претпоставки за њихово одржавање. Стога је , по оцени Уставног суд а, кривични поступак, до подношења уставне жалбе вођен са примереном хитношћу, те имајући у виду да оспорено решењ е садрж и уставноправно прихватљив о образложењ е свих питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање, Уставни суд је навод е уставне жалбе о повреди права из члана 31. Устава оценио као неоснован е.
Следом свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подноси оца уставне жалбе из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Стога је Уставни суд, на основу одредаба члана члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци .
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.