Уставни суд, у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Бранка Слијепчевића из Сечња , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. марта 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Бранка Слијепчевића изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4428/14 од 4. марта 2 015. године и пресуде Врховног касационог суда Рев. 1743/15 од 22. јуна 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Бранко Слијепчевић из Сечња поднео је Уставном суду, 13. маја 201 5. године, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4428/14 од 4. марта 2015. године, због повреде права на људско достојанство, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 23. став 1, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је оспореном пресудом преиначена пресуда Вишег суда у Зрењанину П. 15/13 од 6. септембра 2013. године, у делу одлуке у коме је тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете усвојен, тако што је тужбени захтев одбијен преко износа од 5.000.00,00 динара до траженог износа од 11.500.000,00 динара. Повреду права на правично суђење подносилац заснива на наводима о арбитрерној примени материјалног права , јер му није признато право на накнаду нематеријалне штете због претрпљених физичких болова и страха , а за које видове штете му је призната накнада од стране првостепеног суда. Подносилац је навео да се арбитрерност огледа у пресуђењу супротно одредбама Закона о облигационим односима и члану 14. Конвенције Уједињених нација против тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни или поступака. Такође, подносилац је истакао да је другостепени суд поступио и супротно ставу Уставног суда израженом у Одлуци Уж-2789/14 од 11. децембра 2014. године, иако су редовни судови дужни да извршавају одлуке Уставног суда, сагласно одредби члана 171. став 1. Устава. Наводе о повреди права на једнаку заштиту права подносилац образлаже неједнаким поступањем судова приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете и стављањем у неравноправан положај рехабилитованих лица у односу на друга лица која су неосновано лишена слободе. Према наводима подносиоца, другостепени суд је њему досудио знатно мањи новчани износ на име накнаде штете због неоснованог лишења слободе него другим лицима која су неосновано лишена слободе. У прилог томе, подносилац се позвао на правноснажну пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 7880/06 од 13. септембра 2006. године, коју је доставио уз уставну жалбу, и на случај генерала Томића, достављајући уз уставну жалбу новински текст објављен у дневним новинама. Такође, подносилац је указао и на праксу редовних судова у другим бројним случајевима неоснованог лишења слободе грађана ухапшених у акцији „Сабља“, а у којима је штета досуђивана у износу од 6.000,00 до 11.000,00 динара по једном дану, истичући при томе да је њему због неоснованог лишења слободе досуђено свега 2.756,00 динара по једном дану. Поред тога, подносилац је навео да му је право на људско достојанство повређено због тога што се досуђена накнада нематеријалне штете никако не може сматрати правичном, истичући при томе да другостепени суд приликом одлучивања о висини штете није уважио постојање свих видова нематеријалне штете и дужину трајања лишења слободе, те да је досуђена накнада знатно нижа од накнада које се досуђују другим лицима неосновано лишеним слободе.
Допуном уставне жалбе од 27. фебруара 2017. године подносилац је оспорио и пресуду Врховног касационог суда Рев. 1743/15 од 22. јуна 201 6. године, због повреде права на људско достојанство, на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 23. став 1, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава.
Повреду права на правично суђење подносилац заснива на наводима о арбитрерној примени процесног и материјалног права. Подносилац је навео да је ревизијски суд арбитрерно применио одредбе члана 403. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку када је о поднетој ревизији одлучио као о редовној, те је на тај начин одбио да се упусти у изјашњење о кључним наводима ревидента ( да је побијана одлука донета супротно пракси у погледу висине досуђене накнаде) због којих је и поднета изузетна ревизија. С тим у вези, подносилац је истакао да је тачно да је другостепеном одлуком преиначена првостепена пресуда, али да је то учињено у корист тужиоца, те да у том случају, према наведеној законској одредби, ревизија није дозвољена. Тврдњу о арбитрерној примени материјалног права подносилац образлаже наводима да Врховни касациони суд супротно изричитој тврдњи другостепеног суда о видовима досуђене накнаде нематеријалне штете чињенично и правно неутемељено констатује да досуђена накнада штете обухвата и штету која тужиоцу припада по основу „преживљене тортуре, понижавања и других околности које изазивају поред осталог физичке болове и страх“. Подносилац је навео да Врховни касациони суд налази да досуђена накнада штете обухвата „не само накнаду за претрпљени физички бол и страх, како то констатује другостепени суд“, већ и накнаду за преживљену тортуру, понижења и друге околности, иако о тој врсти накнаде у др угостепеној одлуци нема ни једне речи. Подносилац је истакао да су другостепени и ревизијски суд арбитрерно применили материјално право, поступајући супротно не само одредбама домаћег законодавства, већ и одредбама члана 14. Конвенције против тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни или поступака, којом је конституисана обавеза наше државе да жртви сваког акта тортуре гарантује право добијања накнаде и праведног и одговарајућег обештећења. Према наводима подносиоца, поступајући судови су не само арбитрерно применили материјално право, већ су игнорисали и правно становиште Уставног суда изражено у наведеној одлуци. Образлажући повреду права на једнаку заштиту права и права на људско достојанство, подносилац је у допуни уставне жалбе, у суштини, поновио наводе које је већ изнео у уставној жалби коју је изјавио против оспорене другостепене пресуде. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди да су му оспореном пресудом Врховног касационог суда и оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду , у одбијајућем делу , повређена означена уставна права, да поништи ревизијску прес уду и другостепену пресуду у одбијајућем делу , као и да му утврди право на накнаду материјалне штете у висини износа који му је досуђен првостепеном пресудом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Вишег суда у Зрењанину П. 15/13 од 6. септембра 2013. године, у ставу првом изреке, обавезана је тужена Република Србија – Министарство правде и државне управе да исплати тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, износ од 11.500.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 6. септембра 2013. године до исплате, као и парничне трошкове у износу од 256.550,00 динара, док је, у ставу другом изреке, одбијен део захтева за досудом законске затезне камате почев од 8. фебруара 2013. до 6. септембра 2013. године.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4253/13 од 19. фебруара 2014. године делимично је усвојена жалба тужене и преиначена је пресуда Вишег суда у Зрењанину П. 15/13 од 6. септембра 2013. године у делу у којем је тужбени захтев усвојен, те у делу одлуке о трошковима поступка, тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца у делу у којем је тражено да се обавеже тужена да му исплати износ преко 2.500.000,00 динара, а до тражених 11.500.000,00 динара, те тако што је обавезана тужена да му накнади трошкове поступка у износу од 157.100,00 динара (уместо 256.550,00 динара), док је у преосталом делу жалба тужене одбијена и потврђена је пресуда у побијаном, непреиначеном усвајајућем делу.
Решењем Врховног касационог суда Рев. 510/14 од 2. јула 2014. године није прихваћено одлучивање о ревизијама странака као изузетно дозвољеним и ревизије су одбачене као недозвољене.
Одлуком Уставног суда Уж-2789/2014 од 11. децембра 2014. године („Службени гласник РС“, број 109/16), у тачки 1. изреке, усвојена је уставна жалба Бранка Слијепчевића и утврђено је да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4253/13 од 19. фебруара 2014. године, у делу у којем је преиначена пресуда Вишег суда у Зрењанину П. 15/13 од 6. септембра 2013. године, повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, а у тачки 2. изреке поништена је пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4253/13 од 19. фебруара 2014. године, у делу у којем је преиначена пресуда Вишег суда у Зрењанину П. 15/13 од 6. септембра 2013. године, и одређено је да Апелациони суд у Новом Саду донесе нову одлуку о жалби тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Зрењанину П. 15/13 од 6. септембра 2013. године. У образложењу ове одлуке је, поред осталог, наведено: да Уставни суд констатује да је у предметном парничном поступку утврђено да је подносилац за време боравака у затворима и логорима био изложен физичком и психичком насиљу, а које првостепени суд квалификује као акт тортуре; да је Уставни суд, имајући у виду наведено, а полазећи од одредаба члана 35. Устава и одредаба члана 14. Конвенције против тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни или поступака УН, као и разлога правичности, оценио да подносилац, као рехабилитовано лице, има право не само на накнаду нематеријалне штете за душевне болове, како је то прописано чланом 26. став 3. Закона о рехабилитацији, већ и на накнаду свих видова нематеријалне штете коју је претрпео због физичког и психичког злостављања за време трајања притвора и издржавања казне затвора; да подносилац уставне жалбе као жртва акта тортуре има право на накнаду нематеријалне штете и због претрпљених физичких болова и страха, а у складу са одредбама члана 200. Закона о облигационим односима.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4428/14 од 4. марта 2015. године делимично је усвојен и делимично одбијен део жалбе тужене о коме до тада није правноснажно одлучено , па је део пресуде Вишег суда у Зрењанину П. 15/13 од 6. септембра 2013. године, којим је тужена обавезана на исплату тужиоцу преко већ правноснажно досуђених 2.500.000,00 динара до тражених 11.500.000,00 динара , са споредним потраживањима и трошковима поступка преко већ правноснажно досуђених 157.100,00 динара до износа од 256.550,00 динара, преиначен тако што је обавеза тужене за исплату тужиоцу снижена са износа од 11.500.000,00 динара на износ од још 2.500.000,00 динара , поред већ правноснажно досуђених 2.500.000,00, што је све укупно 5.000.000,00 динара, са опредељеном законском затезном каматом, и обавеза тужене да тужиоцу накнади трошкове поступка је снижена са износа од 256.550 динара на износ од још 37.000,00 динара, поред већ правноснажно досуђених 157.100,00 динара, што све укупно износи 194.100,00 динара, а за разлику износа главне обавезе од укупно досуђеног до траженог износа, као и за трошкове поступка од укупно досуђеног до траженог износа тужбени захтев је одбијен и првостепена пресуда је потврђена у преостал ом побијаном усвајајућем а непреиначеном делу. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да тај суд налази да у случају тужиоца, као и другим сличним случајевима, нема законских разлога да се нематеријална штета на коју тужилац има право по основу рехабилитационог обештећења раздваја на поједине видове и онда посебно одређује за сваки вид нематеријалне штете, пошто по налажењу тога суда, то не произлази из одредаба Закона о рехабилитацији на којима се заснива право на рехабилитационо обештећење; да је, при томе, тај суд, имао у виду да је у референтној одлуци Уставног суда исказано становиште о праву рехабилитованог лица на накнаду штете за физичке болове и страх, као и накнаду због изложености тортури, али да је прихватљиво становиште које је у дугогодишњој примени у судској пракси, да је, кад се трпљења због различитих повреда физичког и психичког интегритета узајамно условљавају и преплићу, тако да их је немогуће разлучити, оправдано досудити јединствену накнаду за укупна нематеријална трпљења, што се према сазнањима и искуству овог суда о ономе што се у животу редовно дешава догађало управо у овом и њему сличним случајевима; да је одредбом члана 26. став 3. Закона о рехабилитацији прописано да рехабилитовано лице има право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе, у складу са законом којим се уређују облигациони односи; да је Закон о рехабилитацији именовао вид нематеријалне штете који је основ за који се накнада рехабилитованом лицу досуђује по том закону, а да се висина одређује према критеријумима прописаним чланом 200. ст. 1. и 2. ЗОО; да се душевни болови које човек трпи због повреда људских права и слобода појачавају ако су праћени истовременим трпљењем физичких болова и страха; да се физички болови и страх узимају у обзир приликом оцене јачине истовремених душевних болова који су изазвани истим узроком, иако члан 26. став 3. Закона о рехабилитацији не упућује на физички бол и страх као вид нематеријалне штете који признаје рехабилитованом лицу због лишења слободе, да се висина накнаде за душевне болове због лишења слободе одређује према критеријумима прописаним чланом 200. ЗОО, а узимањем у обзир свих видова трпљења патње због повреда вредности заштићених Уставом и чланом 200. став 1. ЗОО, и после више од 50 година од проузроковане штете се остварује као јединствена накнада, управо за посебни законом именовани основ – душевне болове због лишења слободе; да се при одмеравању висине јединствене накнаде нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе узимају у обзир све околности које су пратиле лишење слободе у конкретном случају и које утичу на јачину и дужину тих трпљења, као што су дакле околности које изазивају страх и физичке болове, изложеност физичком и психичком мучењу, нечовечном и понижавајућем поступању, околности којима се повређују част, углед, слобода, физички и психички интегритет, право на људско достојанство и друге вредности правно заштићене Уставом и законом; да је, према утврђеном чињеничном стању, несумњиво да је све наведено у случају тужиоца постојало у јаком интензитету све време док је био лишен слободе, што је трајало безмало пет година, да је након пуштања на слободу, кад је престала изложеност мучењу и физички болови, као и остале околности које су изазивале интензиван страх за живот и физички и психички интегритет, и страх ослабио у извесној мери, али због немогућности запослења и уклапања у социјалну средину шест година након повратка из затворских установа и даље остао присутан, као и душевни болови због повреде части и угледа, и очигледно је тек након запослења тужилац могао да буде спокојнији и да постепено почне да живи као остали људи које није задесила таква судбина, али је на одржавање душевних болова у извесној мери утицала дугогодишња немогућност добијања сатисфакције која би допринела потпунијем успостављању психичке равнотеже пољуљане наведеним трпљењима; да је тај суд, приликом одлучивања о висини јединственог износа правичне новчане накнаде тужиоцу адекватне свим наведеним трпљењима заједно, пошао од наведеног становишта, и узео у обзир све утврђене околности, оцењене по наведеним критеријумима, при чему је имао у виду судску праксу тога суда и других судова највиших инстанци, у сличним случајевима лица која су била осуђена по ИБ и издржавала казне затвора у истим условима, као и у случајевима накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе по одредбама Законика о кривичном поступку, као и економску ситуацију у нашој земљи; да је и сам тужилац, иако је у тужби навео висину накнада за које сматра да му припада за поједине видове нематеријалне штете, ипак тужбени захтев поставио у јединственом износу, наводећи да тај износ тражи јер је он по њему примерен минималној накнади која се данас досуђује лицима неосновано лишеним слободе, на основу чега опредељује и висину јединственог захтева, али погрешно држећи да је тај износ 6.000,00 динар a по једном дану лишења слободе; да је дужина трајања лишења слободе само једна од више напред наведених релевантних околности и критеријума за оцену висине накнаде тиме проузроковане нематеријалне штете, која се стога не може одмеравати тарифирањем накнаде по данима лишења слободе, него узимањем у обзир свих релевантних околности.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 1743/15 од 22. јуна 2016. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4428/14 од 4. марта 2015. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужилац против правноснажне пресуде донете у другом степену, у одбијајућем делу, благовремено изјавио ревизију као изузетно дозвољену, на основу члана 404. Закона о парничном поступку, због погрешне примене материјалног права и потребе уједначавања судске праксе; да је Врховни касациони суд испитао побијану одлуку применом Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14) и да је нашао да је , на основу члана 404. став 2. тачка 2) наведеног закона и члана 23. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку(„Службени гласник РС“, број 55/14) , ревизија дозвољена као редовна, те да је применом члана 408. наведеног закона оценио да је ревизија неоснована; да право тужиоца на накнаду нематеријалне штете произлази из члана 35. став 1. Устава и Закона о рехабилитацији којим је изричито прописано да рехабилитовано лице има право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе, у складу са законом којим се уређују облигациони односи; да је, према утврђеном чињеничном стању, тужилац са 27 година лишен слободе из политичких и идеолошких разлога, без решења надлежног органа и објашњења разлога хапшења и права на одбрану у кривичном поступку, да је тужилац провео скоро пет година у различитим затворима и логорима у екстремно нехуманим условима, без адекватне исхране, хигијена и здравствене заштите, психички и физички злостављан, понижаван и обесправљен, и по изласку из затвора више година социјално маргинализован и изолован, због чега је трпео дуготрајне и интензивне душевне болове због повреде части и угледа и слободе и права личности, као и период вишедеценијског чекања на рехабилитацију и обештећење; да досуђени износ од 5.000.000,00 динара, по оцени Врховног касационог суда, представља правично и адекватно обештећење за душевне патње тужиоца услед повреде части и угледа, слободе и права личности, претрпљених физичких болова и страха, одмерен правилном применом члана 200. Закона о облигационим односима, синтезом свих релевантних околности конкретног случаја и насталих последица неоснованог лишења слободе тужиоца; да у делу преко досуђеног потраживање тужиоца превазилази критеријуме правичне накнаде и износе досуђиване у истоврсним предметима; да се ревизијом неосновано оспорава висина досуђене накнаде, као неадекватно ниске, истицањем да тужиоцу нису досуђене тражене накнаде за претрпљени физички бол и страх; да су поднетом тужбом истакнута појединачна потраживања за накнаду штете за претрпљене душевне болове, физичке болове и страх, а да је тужбени захтев формулисан јединственим износом; да су, по оцени Врховног касационог суда, и претрпљени физички болови и страх цењени и садржани у јединствено досуђеном износу накнаде, иако су одмерени у јединственом износу везаном за лишење слободе и нису појединачно специфицирани и опредељени конкретним износима; да су преживљена тортура, понижавање и друге околности које изазивају, поред осталог, физичке болове и страх, садржане у јединственим психичким патњама тужиоца због лишења слободе и битно су утицале на висину накнаде у конкретном случају; да се накнада нематеријалне штете уобичајено досуђује за сваки вид нематеријалне штете посебно, али у изузетно тешким случајевима, када се трпљења оштећеног узајамно условљавају и преплићу, као у конкретном случају, тако да их је протеком 50 година од проузроковања штете немогуће разлучити, може се досудити јединствена накнада за укупну нематеријалну штету, како је у овом случају и формулисано тужбеним захтевом и правилно пресуђено; да се ревизијом неосновано указује на далеко већи износ накнаде за неосновано лишење слободе досуђен у предмету Гж. 7880/06; да је наведено без значаја, јер се ради о једном предмету са различитим чињеничним основом; да је одбијањем тужбеног захтева преко досуђеног износа у овом случају пресуђено сагласно претежној судској пракси у споровима рехабилитационог обештећења.
4. Одредбама Устава утврђено је: да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите (члан 23. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом (члан 35. став 1.); да се јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члана 36. став 1.).
За одлучивање у овом уставносудском предмету од значаја су и одговарајуће одредбе Закона о ратификацији Конвенције против тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни или поступака УН („Службени лист СФРЈ - Међународни уговори“, број 9/ 91 и „Службени лист СЦГ- Међународни уговори“, бр. 16/05 и 2/06), Закона о рехабилитацији („Служ бени гласник РС“, број 33/06), Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 92/11) и Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99), а које су све наведене у Одлуци Уставног суда Уж-7982/2014 од 8. децембра 2016. године („Службени гласник РС“, број 109/16).
5. Разматрајући наводе уставне са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на томе да су Апелациони суд у Новом Саду и Врховни касациони суд арбитрерно применили материјално право приликом одлучивања о предметном захтеву за накнаду нематеријалне штете због непризнавања права на накнаду штете за претрпљене физичке бол ове и страх, односно по основу преживљене тортуре. Поред тога, подносилац је истакао и да је Врховни касациони суд арбитрерно применио одредбе процесног пр ава када је о предметној ревизији одлучио као редовној, иако је он изјавио изузетну ревизију.
Уставни суд најпре констатује да је правилну примену материјалног и процесног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да и произвољна или арбитрерна примена материјалног и процесног права може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од утемељености уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава, цени и са становишта правилне примене меродавног права.
Уставни суд напомиње да је оспорена пресуда Апелационог суда у Новом Саду донета у поновном поступку по жалби, који је уследио након доношења Одлуке Уставног суда Уж-2789/2014 од 11. децембра 2014. године којом је поништена претходно донета другостепена пресуда у преиначујућем делу (делу којим је правноснажно одбијен тужбени захтев). У наведеној Одлуци, Уставни суд је, полазећи од одредаба члана 35. Устава и одредаба члана 14. Конвенције против тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни или поступака УН, као и разлога правичности, оценио да подносилац као рехабилитовано лице, има право не само на накнаду нематеријалне штете за душевне болове, како је то прописано чланом 26. став 3. Закона о рехабилитацији, већ и на накнаду свих видова нематеријалне штете коју је претрпео због физичког и психичког злостављања за време трајања притвора и издржавања казне затвора. Стога је Уставни суда закључио да подносилац уставне жалбе као жртва акта тортуре има право на накнаду нематеријалне штете и због претрпљених физичких болова и страха, а у складу са одредбама члана 200. Закона о облигационим односима.
По оцени Уставног суда, Врховни касациони суд је у оспореној пресуди изнео јасне и довољне разлоге због којих сматра да досуђени износ накнаде штете представља правично и адекватно обештећење за све видове нематеријалне штете, засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени одредаба меродавног материјалног права. Из оспорене ревизијске пресуде несумњиво произлази да је Врховни касациони суд заузео став да подносиоцу као рехабилитованом лицу припада и право на накнаду за претрпљене физичке болове и страх због тортуре и других понижавајућих поступања којима је био изложен за време лишења слободе . С тим у вези, Врховни касациони суд је оценио да се накнада нематеријалне штете уобичајено досуђује за сваки вид штете посебно, али да се у изузетно тешким случајевима, када се трп љења оштећеног узајамно условљавају и преплићу, као у конкретном случају, тако да их је протеком рока од 50 година од проузроковања штете немогуће разлучити , може досудити јединствена накнада за укупну нематеријалну штету, како је иначе и тражено предметним тужбеним захтевом и како је у овом случају и пресуђено .
Надаље, Уставни суд налази да је уставноправно прихватљив став Врховног касационог суд а да су претрпљени физички болови и страх цењени и садржани у досуђеном износу накнаде штете, иако су одмерени у јединственом износу везаном за лишење слободе. Уставни суд констатује да је и поред тога што је Апелациони суд у Новом Саду у оспореној пресуди изразио став да рехабилитована лица немају право на посебну накнаду и за претрпљене физичке болове и страх као посебне видове нематеријалне штете , већ само право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе, тај суд ипак закључио да се и ови видови нематеријалне штете узимају у обзир приликом одлучивања о висини јединствене накнаде штете. У складу са тим, другостепени суд је приликом одмеравања висине накнаде штете узео у обзир све околности конкретног случаја, при чему је посебно ценио јачину физичких болова и страха и њихово трајање, истичући да је подносилац трпео физичке болове и страх у јаком интензитету, и то све време док је био лишен слободе, те да су физички болови и страх у јаком интензитету престали након пуштања на слободу када су престали изложеност мучењу и остале околности које су изазивале интензиван страх за живот, физички и психички интегритет , док је и у означеном каснијем периоду страх био присутан али у слабијем интензитету.
Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да нису основани наводи подносиоца којима оспорава став Врховног касационог суда да досуђена накнада штете, у конкретном случају, обухвата и накнаду за претрпљени физички бол и страх, односно за преживљену тортуру , истичући да у другостепеној пресуди о тој врсти накнаде нема ни једне речи. Наиме, из о спорене другостепене пресуде јасно произлази да су приликом одмеравања висине накнаде цењени и интензитет и дужина трајања физичких болова и страха, те да је управо због чињенице да је подносилац за време лишења слободе био изложен физичком и психичком мучењу, нечовечном и понижавајућем поступању утврђено да је у том периоду трпео физичк е бол ове и страх јаког интензитета. Стога је, по оцени Уставног суда, уставноправно прихватљив став Врховног касационог суда да су преживљена тортура, понижавање и друге околности које, поред осталог, изазивају физичке болове и страх, не само цењени приликом одмеравања висине јединствене накнаде , већ да су и битно утицали на висину досуђене накнаде.
У погледу навод а подносиоца да су поступајући судови не призна јући му право на накнаду штете за претрпљене физичке болове и страх, односно по основу преживљене тортуре, арбитрерно применили материјално право , поступајући супротно не само одредбама домаћег законодавства, већ и одредбама члана 14. Конвенције против тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни или поступака , Уставни суд констатује да се у Одлуци Уж-2789/2014 од 11. децембра 2014. године већ изјаснио о том правном питању и заузео став да рехабилитована лица имају право на накнаду свих видова нематеријалне штете коју су претрпела због физичког и психичког злостављања за време трајања притвора и издржавања казне затвора , те да из оспорених пресуда произлази да су поступајући судови, у складу са ставом израженим у наведеној Одлуци, подносиоцу као жртви акта тортуре, поред права на накнаду због претрпљених душевних болова, признали и право на накнаду за претрпљене физичке болове и страх.
Ценећи навод е подносиоца уставне жалбе којима указује на арбитрерну примену процесног права од стране Врховног касационог суда, Уставни суд је оценио да је оспорена ревизијска пресуда заснована на уствноправно прихватљивом тумачењу меродавних одредаба процесног права. Наиме, ревизијски суд је констатовао да је подносилац изјавио ревизију као изузетно дозвољену, на основу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 - Одлука УС, 74/13 – Одлука УС и 55/14), али је оценио да је ревизија дозвољена као редовна, с позивом на одредбу члана 403. став 2. тачка 2) наведеног закона , те је стога као такву и разматрао. По оцени Уставног суда, нису основани наводи подносиоца којима указује да Врховни касациони суд није могао поднету ревизију сматрати редовном , из разлога што је другостепеном одлуком преиначена првостепена пресуда у корист тужиоца. Ово из разлога што је првостепеном пресудом у предметном поступку усвојен тужбени захтев у целости у погледу траженог износа накнаде штете, док је оспореном другостепеном пресудом делимично усвојена жалба тужене и преиначена првостепена пресуда, у делу у коме није било правноснажно одлучено, тако што је одбијен тужбени захтев за разлику од досуђеног до траженог износа. Из наведеног јасно следи да је преиначењем првостепене пресуде умањено право подносиоца, те да оно није учињено у његову корист како то подносилац тврди. Такође, Уставни суд налази да нису основани ни наводи подносиоца да је Врховни касациони суд одлучујући о поднетој ревизији као редовној , уместо као изузетној, избегао да оцени основаност његових навода да је оспореном другостепеном одлуком пресуђено супротно важећој судској пракси у погледу висине досуђене накнаде. Ово не само из разлога што је уставноправно прихватљива оцена Врховног касационог суда да о поднетој ревизији одлучује као редовној, већ и због тога што је суд у оспореној ревизијској пресуди разматрао такве наводе подносиоца. Ревизијски суд је у оспореној пресуди оценио да се ревизијом неосновано указује да је далеко већи износ накнаде досуђен у предмету Гж. 7880/06 јер се ради о једном предмету са различитим чињеничним основом, те је истакао да је у конкретном случају пресуђено сагласно претежној судској пракси у споровима рехабилитационог обештећења.
Поред тога, Уставни суд указује да је одредбом члана 404. став 1. ЗПП прописано да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Дакле, ради се о ревизији која се изјављује против другостепене пресуде која иначе не би могла да се побија општом ревизијом. У ситуацији када судска одлука може да се побија општом ревизијом, јасно је да нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији. Надаље, из наведене законске одредбе следи да су услови допуштености посебне ревизије разликују од опште, као и да су разлози за изјављивање посебне ревизије рестриктивнији будући да она може да се изјави само због погрешне примене материјалног права (не и због битних повреда поступка). Међутим, након што одлучи о допуштености опште ревизије, или посебне ревизије ако није допуштена општа, Врховни касациони суд одлучује о основаности ревизије на исти начин, с тим што наравно у поступку по посебној ревизији може ценити само правилну примену материјалног права.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да нису прихватљиве тврдње подносиоца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану.
6. Испитујући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права, Уставни суд је утврдио да подносилац своје тврдње о повреди права из члана 36. став 1. Устава, пре свега, заснива на наводима о неједнаком поступању судова приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете.
Уставни суд најпре констатује да различито поступање судова постоји када судови последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији, донесу различите одлуке.
Такође, Уставни указује да се код досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете за душевне болове због повреде угледа, части, слободе и права личности, за физичке болове и страх, по правил у, не може говорити о идентичном чињеничном стањ у, с обзиром на то да висина накнаде зависи од стицаја бројних објективних и субјективних околности које приликом одлучивања цене редовни судови, крећући се у границама захтева правичности и пропорционалности, а све у складу са одредбама члана 200. Закона о облигационим односима.
По оцени Уставног суда, у судским поступцима који су вођени по тужбама ради накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе или неосноване осуде, према одредбама закона којима је уређен кривични поступак, а у којима се, према наводима подносиоца, досуђују знатно већи новчани износи на име накнаде нематеријалне штете, не само да се не може говорити о идентичном чињеничном стањ у, већ се не ради ни о идентичној правно ј ситуацији. Наиме, за одлучивање у тим споровима релевантне су одредбе кривично процесног закона којима је уређен поступак за остваривање права на накнаду штете лица неосновано осуђених и неосновано лишених слободе, док су у споровима који се воде ради накнаде штете по основу рехабилитационог обештећења меродавне одредбе Закона о рехабилитацији.
Уставни суд налази да нису основани наводи подносиоца којима указује да су судови другачије поступали приликом одлучивања о висини накнаде штете лицима која су неосновано лишена слободе у акцији „Сабља“ и досуђивали знатно веће износе по једном дану проведеном у притвору. Ово не само из напред наведених разлога да није реч о идентичном чињеничном и правном стању, већ и због тога што је дужина трајања лишења слободе само једна од више релевантних околности за оцену висине накнаде штете, а која се, према устаљеној пракси редовних судова, не одмерава тарифирањем накнаде по данима лишења слободе, него узимањем у обзир свих релевантних околности.
Поред тога, Уставни суд констатује да је другостепени суд у оспореној пресуди навео да је приликом одлучивања о висини накнаде штете имао у виду и постојећу судску праксу у истоврсним предметима, а да је ревизијски суд истакао да потраживање тужиоца преко досуђеног износа превазилази критеријуме правичне накнаде и износе досуђиване у истоврсним предметима, те да подносилац није довео у питање такву оцену судова, нити је пак указивао на неједнако поступање судова пр иликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете рехабилитованим лицима.
Имајући у виду наведено, као и чињеницу да је подносилац као доказ различитог поступања доставио само једну правноснажну пресуду донету у поступку за накнаду штете лицима неосновано лишеним слободе, Уставни суд је оценио да нису основани наводи подносиоца да му је оспореним пресудама повређено право на једнаку заштиту права. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу одбио као неосновану.
7. У односу на наводе подносиоца о повреди права на људско достојанство из члана 23. став 1. Устава, Уставни суд налази да подносилац своје тврдње о повреди овог права у суштини, заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњама о повреди права на правично суђење и повреди права на једнаку заштиту права. Како је претходно оцењено да тврдње подносиоца о повреди означених права нису прихватљиве, то је Уставни суд уставну жалбу и у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
8. Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић