Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Дејана Танасића из Доње Брезовице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 29. марта 2018. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Дејана Танасића изјављена против пресуде Вишег суда у Шапцу Кж. 277/14 од 6. јуна 2014. године и утврђује се да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Вишег суда у Шапцу 277/14 од 6. јуна 2014. године и одређује се да наведени суд донесе нову одлуку о жалби браниоца окривљеног Дејана Танасића изјављен ој против пресуде Основног суда у Лозници К. 707/13 од 10. априла 201 4. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дејан Танасић из Доње Брезовице је, 3. септембра 2014. године, преко пуномоћника Драгице Петровић, адвоката из Крупња, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Шапцу Кж. 277/14 од 6. јуна 2014. године, због повреде права на правну сигурност у казненом праву, права на једнаку заштиту права и права на обавештеност, зајемчених одредбама члана 34. став 4, члана 36. став 1. и члана 51. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи да је пресудом Основног суда у Лозници К. 707/13 од 10. априла 2014. године, која је постала правноснажна доношењем оспорене пресуде Вишег суда у Шапцу Кж. 277/14 од 6. јуна 2014. године, оглашен кривим за извршење кривичног дела тешка телесна повреда из члана 121. став 1. Кривичног законика, а да је пресудом Прекршајног суда у Лозници - Одељење у Крупњу Пр. 293/10 од 17. јуна 2010. године оглашен кривим за извршење прекршаја из члана 6. став 1. Закона о јавном реду и миру. Подносилац потом износи садржину изрека првостепених пресуда и закључује да је за исти догађај осуђен два пута, те да му је повређено право на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду права „из члана 34. став 4, члана 36. став 1. и члана 51. став 1. Устава“, те права на накнаду нематеријалне и материјалне штете и оспорену пресуду поништи.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносиоца уставне жалбе је, поводом истог животног догађаја, прво вођен прекршајни, а потом и кривични поступак и у оба судска поступка је подносилац правноснажно оглашен кривим, те му је у прекршајном поступку изречена новчана казна, док му је у кривичном поступку изречена условна осуда.
А) Чињенице које се односе на прекршајни поступак
У прекршајном поступку који је вођен по захтеву Министарства унутрашњих послова Републике Србије - Полицијска станица Крупањ пред Прекршајним судом у лозници – Одељење у Крупњу у предмету Пр. 293/10 утврђено је да је подносилац уставне жалбе „дана 10. августа 2008. године око 00,30 часова у Завлаци у самосталној угоститељксој радњи „Френки“ нарушио јавни ред и мир тако што је физички насрнуо на Г.К. и истог ударио шаком (песницом) у предео главе – левог ока након чега се умешао власник локала и прекинуо даљи сукоб“. Правноснажном пресудом Прекршајног суда у лозници – Одељење у Крупњу Пр. 293/10 од 17. јуна 2010. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру и изречена му је новчана казна у износу од 5.000,00 динара.
Б) Чињенице које се односе на кривични поступак
У кривичном поступку који је вођен по оптужном предлогу Основног јавног тужилаштва у Лозници Кт. 114/08 од 22. фебруара 2010. године, пред Основним судом у Лозници у предмету К. 707/13 утврђено је да је подносилац уставне жалбе „дана 10. августа 2008. године, око 01,00 часова у кафе бару „Френки“ у Завлаци у урачунљивом стању и са умишљајем тешко телесно повредио оштећеног Г.К. из Завлаке, на тај начин што је пришао оштећеном са леђа и након што га је ухватио за десно раме и окренуо према себи, истог затвореном шаком руке ударио у леву страну лица у пределу јагодичне кости, којом приликом му је нанео тешку телесну повреду изражену у виду прелома јагодичне кости са леве стране и више лаких телесних повреда изражених у виду нагњечења меких ткива лица и крвног подлива око левог ока, јагодичног предела и образа, при чему је био свестан да је његово дело забрањено“. Пресудом Основног суда у Лозници К. 707/13 од 10. априла 2014. године, која је постала правноснажна 6. јуна 2014. године доношењем оспорене пресуде Вишег суда у Шапцу Кж. 277/14, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења кривичног дела тешка телесна повреда из члана 121. став 1. Кривичног законика и изречена му је условна осуда.
Из образложења оспорене другостепене пресуде произлази да је Виши суд у Шапцу ценио жалбене наводе везане за повреду начела ne bis in idem, али их је оценио неоснованим, налазећи: да су „чињенице које су обухваћене изреком прекршајне пресуде ... идентичне оним чињеницама које представљају елементе кривичног дела тешка телесна повреда ... за које је окривљени оглашен кривим побијаном пресудом, само у делу који се односи на радњу коју је предузео окривљени, али не и у делу који се односи на наступање последице изражене у виду тешког телесног повређивања оштећеног“; да се „једним друштвено неприхватљивим понашањем могу истовремено угрозити различита заштићена добра, те остварити обележја два или више кажњивих дела која могу бити у надлежности истог или различитих органа, то се питање утврђивања идентитета дела мора ализирати у свим аспектима, па како изреком наведене прекршајне пресуде није обухваћено повређивање оштећеног, и како из законског описа прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру, не произилази да је наношење телесних повреда елемент овог прекршаја, то је дакле јасно да се наведеним законом телесни интегритет штити само до степена његове угрожености, док се заштита од нарушавања телесног интегритета (лакшег и тежег) обезбеђује кривичним законодавством“; да „у том смислу, Виши суд налази да у конкретном случају чињеница да је окривљени Дејан Танасић правноснажном пресудом Прекршајног суда у Лозници Пр. 293/10 од 17. јуна 2010. године оглашен кривим због извршења прекршаја који се односи на исти животни догађај за који је побијаном пресудом оглашен кривим, не представља основ за примену начела ne bis in idem, будући да чињенични опис дела за које је побијаном пресудом оглашен кривим, знатно превазилази чињенични опис из изреке прекршајне пресуде, и то управо у делу који се односи на настуиање забрањене последице, односно на терену заштитног објекта”.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (члан 34. став 4.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и средства јавног обавештавања су дужна да то право поштују (члан 51. став 1.).
Одредбом члана 121. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) (у даљем тексту: КЗ) прописано је да ко другог лако телесно повреди или му здравље лако наруши, казниће се новчаном казном или затвором до једне године (кривично дело тешка телесна повреда).
Одредбом члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру („Службени гласник РС”, бр. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 и 101/05) (у даљем тексту: ЗЈРМ) прописано је да ко вређањем или злоупотребом другог, вршењем насиља над другим, изазивањем туче или учествовањем у њој, угрожава спокојство грађана или ремети јавни ред и мир - казниће се новчаном казном до 30.000 динара или казном затвора до 60 дана.
5. Оцењујући разлоге и наводе у односу на истакнуту повреду права на правну сугурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, Уставни суд је извршио детаљан увид у документацију достављену уз уставну жалбу, након чега је оценио да су наводи подносиоца уставне жалбе о повреди означеног права основани.
Наиме, правноснажним решењем Прекршајног суда у Лозници – Одељење у Крупњу Пр. 293/10 од 17. јуна 2010. године подносилац уставне жалбе је најпре прекршајно оглашен кривим што је „дана 10. августа 2008. године око 00,30 часова у Завлаци у самосталној угоститељксој радњи „Френки“ нарушио јавни ред и мир тако што је физички насрнуо на Г.К. и истог ударио шаком (песницом) у предео главе – левог ока након чега се умешао власник локала и прекинуо даљи сукоб“.
Након правноснажности наведеног прекршајног решења, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим пресудом Основног суда у Лозници К. 707/13 од 10. априла 2014. године (која је постала правноснажна доношењем оспорене пресуде Вишег суда у Шапцу Кж. 277/14 од 6. јуна 2014. године) јер је „дана 10. августа 2008. године, око 01,00 часова у кафе бару „Френки“ у Завлаци у урачунљивом стању и са умишљајем тешко телесно повредио оштећеног Г.К. из Завлаке, на тај начин што је пришао оштећеном са леђа и након што га је ухватио за десно раме и окренуо према себи, истог затвореном шаком руке ударио у леву страну лица у пределу јагодичне кости, којом приликом му је нанео тешку телесну повреду изражену у виду прелома јагодичне кости са леве стране и више лаких телесних повреда изражених у виду нагњечења меких ткива лица и крвног подлива око левог ока, јагодичног предела и образа, при чему је био свестан да је његово дело забрањено“.
Уставни суд подсећа да је, уважавајући праксу Европског суда за људска права, у Одлуци Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године поставио критеријуме на основу којих врши оцену да ли је дошло до повреде начела ne bis in idem, и то: 1) да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је прва казна по својој природи била казненоправна; 2) да ли су дела због којих се подносилац казнено гони иста (idem); 3) да ли је постојала двострукост поступка (bis).
5.1. Испитујући први услов, Уставни суд је оценио да прекршајни поступак, који је вођен против подносиоца уставне жалбе, јесте вођен за дело које по својој природи и тежини и сврси запрећене санкције представља кажњиво дело.
5.2. Испитујући други услов, односно да ли у конкретном случају постоји идентитет казнених дела због којих је подносилац оглашен кривим у прекршајном и кривичном поступку (idem), Уставни суд указује да је Европски суд за људска права, уважавајући праксу Европског суда правде, у пресуди Великог већа Zolotukhin против Русије, број 14939/03 од 10 . фебруара 2007. године, ст. 79-81.) оценио да ne bis in idem „значи забрану прогона или суђења особи за друго кажњиво дело ако је оно утемељено на идентичним или битно истим чињеницама као и прво кажњиво дело за које је већ изречена правноснажна осуђујућа или ослобађајућа пресуда“ (став 38.). Велико веће је у наведеној пресуди посебно нагласило да би „примена критерија правне квалификације дела према унутарњем праву као јединог или главног критеријума оставила државама превише дискреционог простора у тумачењу обавезе из члана 4. Протокола 7. чиме би постојала опасност релативизације тог права“ (став 37.). Дакле, након 10. фебруара 2009. године, Европски суд за људска права приликом утврђивања идентита дела примењује чињенично утемељен приступ, односно критеријум „материјалног идентитета дела“ (у смислу наведеног, видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП: Марести против Хрватске, број 55759/07 од 25. јула 2009. године, став 62; Муслија против Босне и Херцеговине, број 32042/11 од 14. јануара 2014. године, ст. 32. и 33; Миленковић против Србије, број 50124/13 од 1. марта 2016. године).
Уважавајући претходно утврђен приступ Европског суда за људска права, Уставни суд је оцену постојања идентитета дела (idem) вршио искључиво на основу чињенично утемељеног приступа.
5.2.1. Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају предмет и прекршајног и кривичног поступка један животни догађај .
Тачније, против подносиоца уставне жалбе прекршајни поступак је вођен јер је „физички насрнуо на Г.К. и истог ударио шаком (песницом) у пределу главе – левог ока“, док је кривичн и поступ ак вођен јер је он оштећено г Г.К. затвореном шаком руке ударио у леву страну лица у пределу јагодичне кости, којом приликом му је нанео тешку телесну повреду изражену у виду прелома јагодичне кости са леве стране и више лаких телесних повреда изражених у виду нагњечења меких ткива лица и крвног подлива око левог ока, јагодичног предела и образа“. Догађаји описани у одлукама донетим у оба поступка десила су се 10. августа 2008. године, у кафе бару „Френки“ у Завлаци.
Подносилац уставне жалбе је и прекршајно и кривично гоњен, а потом и осуђен у два поступка због истог понашања у којима је оштећени исто лице.
Уставни суд посебно наглашава да је Прекршајни суд у Лозници – Одељење у Крупњу изричито навео да је подносилац уставне жалбе крив јер је, поред осталог, физички насрнуо на Г.К. и истог ударио шаком (песницом) у предео главе – левог ока. Без обзира на правну квалификацију дела, физички напад, којим је Г.К. нанета повреда је, дакле, представљао елемент прекршаја за који је подносилац оглашен кривим. У кривичном поступку је подносиоцу поново суђено и утврђено да је оштећном Г.К. нанео тешке телесне повреде.
Уставни суд је, а посебно имајући у виду пресуду Европског суда за људска права у предмету Миленковић против Србије, број 50124/13 од 1. марта 2016. године, утврдио да се и прекршајна и кривична пресуда односиле на потпуно исти догађај и иста дела, односно да су дела због којих је подносилац уставне жалбе два пута оглашен кривим иста (idem).
5.3. Испитујући трећи услов, односно да ли је у конкретном случају постојала двострукост поступка (bis), Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе прво правноснажно оглашен кривим у прекршајном поступку, као и да је потом правноснажно оглашен кривим у кривичном поступку. Из оспорене пресуде Основног суда у Лозници несумњиво произлази да је осуда из прекршајног поступка постала правноснажна и стекла статус res iudicata. У тим околностима Уставни суд, уважавајући установљену праксу Европског суда за људска права, сматра да је Основни суд у Лозници морао обуставити кривични поступак након доношења правноснажне одлуке у прекршајном поступку (видети случајеве Золотукин против Русије и Муслија против Босне и Херцеговине, цитиране горе).
Полазећи од тога да је циљ члана 34. став 4. Устава забрана понављања поступка који је окончан одлуком која је стекла статус res iudicata, а да је Уставни суд утврдио да је подносилац уставне жалбе првобитно осуђен у прекршајном поступку који се у смислу одредаба члана 34. став 4. и члана 33. став 8. Устава изједначава са кривичним поступком, те да је након правноснажности прекршајне пресуде он оглашен кривим за кривично дело које се односило на исто понашање за које је оглашен кривим у прекршајном и која су обухватала у суштини исте чињенице , Уставни суд је закључио да је оспореним пресудама дошло до повреде начела ne bis in idem.
С обзиром на напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава, па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити поништајем оспорене другостепене пресуде и одређивањем да Виши суд у Шапцу поново одлучи о жалби браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављеној против оспорене првостепене пресуде, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за вођење поступка по поднетој уставној жалби у односу на истакнуте повред е права на једнаку заштиту права и на обавештеност из члана 36. став 1. и члана 51. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац није навео разлоге, односно да није пружио доказе који би указивали на то да су му оспореном пресудом повређена означена уставна права, при чему се право на обавештеност не може довести у правну и логичку вези са пресудом кој ом је подносилац правноснажно оглашен кривим за извршење кривичног дела тешка телесна повреда.
Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, јер не постоје претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42a став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИK
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић