Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. П . из Александровца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. априла 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. П . изјављена против пресуде Вишег суда у Крушевцу Кж1. 15/16 од 4. марта 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. П . из Александровца поднео је Уставном суду, 22. априла 201 6. године , уставну жалб у против пресуде означен е у изреци , због повреде права на правну сигурност у казненом праву зајемченог одредбом члана 34. став 4. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава другостепена судска одлук а кој ом је подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим због учињеног кривичног дела фалсификовање исправе и осуђен на казну затвора у трајању од четири месеца .
У уставној жалби се наводи да је подносилац два пута осуђен за исто дело, и то најпре у прекршајном поступку пресудом Прекршајног суда у Крушевцу Пр. 11691/10 од 1. септембра 2010. године , а потом и од стране кривичног суда оспореном одлуком .
Предложено је да Уставни суд поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд у поступку по уставној жалби испитује једино постојање повреда или ускраћивања означених уставних права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и достављене документације утврдио да је оспореном пресудом преиначена пресуда Основног суда у Брусу К. 762/13 од 30. октобра 201 5. године, па је подносилац оглашен кривим „зато што је 25. јуна 2010. године у В. -општина Александровац….. лажну јавну исправу употребио као праву, на тај начин што је у саобраћају употребио лажне регистарске таблице са ознаком КШ. 117-683 које није издао надлежни државни орган, већ су исте биле ручно направљене, и то док је управљао путничким возилом марке 'О. тип 'В .', сиво металик боје, са бројем шасије ПУС 7808/0900023, на којем су ове лажне таблице биле постављене.“ У образложењу оспорене пресуде је наведено да нису основани жалбени наводи окривљеног да је предметни догађај већ правноснажно пресуђен у прекршајном поступку, с обзиром на то да је у прекршајном поступку окривљени оглашен кривим што је дана 25. јуна 2010. године у В. управљао нерегистрованим путничким возилом без регистарског броја, а чињенична утврђења у кривичном поступку се односе на радње окривљеног којима је употребљавао лажну јавну исправу, односно лажне регистарске таблице, које нису издате од стране надлежног органа, па се не ради о истом делу јер не постоји идентитет заштићеног добра и тежине последице.
Пресудом Прекршајног суда у Крушевцу Пр. 11691/10 од 1. септембра 2010. године подносилац уставне жалбе оглашен је кривим због прекршаја из члана 226. став 1. тачка 33) Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима, зато што је дана 25. јуна 2010. године у 23,30 у В. затечен да управља нерегистрованим путничким моторним возилом марке „О .“ без регистарског броја са бројем шасије ПУС78081090023.
4. Одредбом члана 34. став 4. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело.
Одредбама члана 355. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05 и др.) прописано је: да ће се казнити затвором до три године онај ко направи лажну или преиначи праву исправу у намери да се таква исправа употреби као права или ко лажну или преиначену исправу употреби као праву или је набави ради употребе (став 1.); да а ко је дело из става 1. овог члана учињено у погледу јавне исправе, тестамента, менице, чека, јавне или службене књиге или друге књиге која се мора водити на основу закона, учинилац ће се казнити затвором од три месеца до пет година (став 2.); да ће се казнити за покушај дела из става 1. овог члана (став 3 .).
Одредбом члана 226. став 1. тачка 33) Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима („Службени лист СФРЈ“, бр. 50/88, 63/88, 80/89, 29/90 и 11/91 , „Службени лист СРЈ“, бр. 34/92, 13/93, 24/94, 41/94, 28/96 и 3/02 и „ Службени гласник РС“, број 101/05 ) било је прописано да ће се н овчаном казном од 5.000 до 25.000 динара или казном затвора до 60 дана казнити за прекршај возач који у саобраћају на путу управља моторним или прикључним возилом које није регистровано (члан 195. став 1.).
Одредбом члана 195. став 1. Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима било је прописано да моторна и прикључна возила која учествују у саобраћају на путу морају бити регистрована.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе о истакнутој повреди права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, Уставни суд је утврдио да је против подносиоца уставне жалбе најпре вођен прекршајни поступак у којем је правноснажно оглашен кривим због тога што је дана 25. јуна 2010. године у 23,30 у В. затечен да управља нерегистрованим путничким моторним возилом марке „О .“ без регистарског броја са бројем шасије ПУС78081090023, а да је оспореном пресудом правноснажно окончан кривични поступак против њега у којем је оглашен кривим што је дана 25. јуна 2010. године у В. - општина Александровац….. лажну јавну исправу употребио као праву, на тај начин што је у саобраћају употребио лажне регистарске таблице са ознаком КШ. 117-683 које није издао надлежни државни орган, већ су исте биле ручно направљене, и то док је управљао путничким возилом марке „О.“ тип „В.“, сиво металик боје, са бројем шасије ПУС 7808/0900023, на којем су ове лажне таблице биле постављене.
Уставни суд указује на то да је у више својих одлука (видети, између осталих, Одлуку Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године), уважавајући праксу Европског суда за људска права, указао да је приликом оцене навода уставне жалбе о повреди права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, потребно утврдити: прво, да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца уставне жалбе вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли су казне по својој природи била казненоправне; друго, да ли су дела због којих се подносилац казнено гони иста (idem); треће, да ли је постојала двострукост поступка ( bis).
Међутим, у новијој пракси Европски суд за људска права је у предмету А. и Б. против Норвешке, бр. 24130/11 и 29758/11, од 15. септембра 2016. године, детаљно размотрио питање примене начела ne bis in idem када су против подносиоца вођени различити поступци који су тако повезани да могу представљати једну заокружену целину, спроводећи тзв. тест довољно уске повезаности у садржинском и временском смислу (видети и пресуду Nilsson против Шведске, број 73661/01). Наиме, у пракси Европског суда за људска права након пресуде Сергеј Золотукхин против Русије, број 14939/03 , од 10. фебруара 2009. године, прихваћена је могућност да је изрицање различитих санкција од стране различитих органа које се односе на исто понашање у одређеној мери допуштено на основу члана 4. Протокола 7 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција), без обзира на постојање одлуке која има својство res iudicata, те да се комбинација санкција у тим предметима треба разматрати као целина. Ово стога, јер је закључак Европског суда да треба оставити могућност држави да легитимно изабере комплементарне одговоре на друштвено неприхватљиво понашање путем различитих поступака који чине повезану целину, како би се решили различити аспекти одређеног друштвеног проблема, под условом да укупност тих правних одговора не представља прекомеран терет за појединца на којег се односе (А. и Б. против Норвешке, бр. 24130/11 и 29758/11, од 15. септембра 2016. године, §121 .), при томе водећи рачуна за успостављање правичне равнотеже између заштите интереса појединца који је заштићен начелом ne bis in idem, са једне стране и интереса јавног интереса да се успостави потпуни регулаторни приступ у предметном подручју, са друге стране. Стога, закључак је да члан 4. Протокола 7 Европске конвенције не искључује вођење два поступка, чак и до њиховог завршетка, ако су испуњени одређени услови.
Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да се у конкретном случају, поред питања, којима се Уставни суд бавио у Одлуци Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године, као нужно поставља и питање којим се Европски суд за људска права бавио у предмету А. и Б. против Норвешке, бр. 24130/11 и 29758/11, од 15. новембра 2016. године, а у којем је заузео став да је приликом разматрања испуњености услова за примену члана 4. Протокола 7 уз Европску конвенцију неопходно испитати и да ли су два поступка довољно тесно повезана у садржинском и временском погледу. Заправо, неопходно је испитати да ли различити поступци који се воде против окривљеног у суштини представљају усклађену целину, између којих постоји довољно блиска веза у садржини и времену, због које њихово паралелно вођење и кажњавање није у супротности са начелом ne bis in idem.
Дакле, с обзиром на све наведено Уставни суд констатује да је приликом оцене да ли је у конкретном случају дошло до повреде начела ne bis in idem неопходно одговорити на следећа питања:
1) да ли су оба поступка која су вођена против неког лица вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је прва казна по својој природи казнено-правна;
2) да ли су дела због којих се неко лице казнено гони иста (idem);
3) да ли је постојала двострукост поступка (bis);
4) да ли су два поступка довољно тесно повезана у садржинском и временском погледу, а у оквиру којег је потребно утврдити следеће критертијуме:
- да ли су се у различитим поступцима оствариле усклађене сврхе које се међусобно надопуњују и чине један јединствени поступак, те се тим поступцима обухватају различити аспекти противправног понашања,
- да ли је дуалитет тих поступака предвидљива последица, како у праву тако и у пракси, истог оспораваног понашања ( idem),
- да ли су ти поступци вођени на начин како би се што више избегло дуплирање у прикупљању и оцени доказа, сарадњом између различитих надлежних тела како би се чињенице утврђене у једном посту пку користиле у другом поступку, те
- да ли је казна изречена у поступку који је први правноснажно окончан узета у обзир у поступку који је касније правноснажно окончан , и то на начин да укупан износ свих санкција буде сразмеран извршеном делу.
5.1. Тражећи одговор на прво питање, односно да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, Уставни суд је, полазећи од „мерила Енгел“ на основу којих се утврђује да ли се конкретан прекршајни поступак односио на „кривичну“ ствар (правна квалификација дела према домаћем законодавству, природа дела која подразумева два кумулативна подкритеријума – обим прекршене норме и сврху казне, као и природу и степен тежине казне), а имајући у виду утврђено чињенично стање у тачки 3. овог образложења, те уставноправни оквир заштите начела забране двоструке угрожености прокламованог одредбом члана 34. став 4. у вези са чланом 33. став 8. Устава, Уставни суд је оценио да је прекршајни поступак вођен за дело које по својој природи и тежини и сврси запрећене санкције представља кажњиво дело.
5.2. Везано за друго спорно питање, Уставни суд налази да је питање утврђивања идентитета дела кључно питање, с обзиром на то да се једним друштвено неприхватљивим понашањем могу истовремено угрозити различита заштићена добра, те остварити обележја два или више кажњивих дела, која могу бити у надлежности истог или различитих органа гоњења исте државе. Ово питање је нарочито важно у оним случајевима у којима би последице прешироког тумачењем начела ne bis in idem биле штетне у заштити темељних друштвених вредности и сврси која се остварује у сваком појединачном казненом поступку.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да је утврдио да је подноси лац уставне жалбе у прекршајном поступку оглашен кривим због непридржавања обавезе прописане одредбом члана 226. став 1. тачка 33) у вези са чланом 195. став 1. Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима, односно јер је у саобраћају управаљао нерегистрованим путничким моторним возилом, док је у кривичном поступку оглашен кривим због кривичног дела из члана 355. став 2. у вези са чланом 1. Кривичног законика, односно што је лажну јавну исправу – регистарске таблице које није издао надлежни орган, употребио као праву, тако што их је поставио на возило којим је управљао у саобраћају. Међутим, иако су прекршајни и кривични поступци против подносиоца уставне жалбе вођени због казнених дела која су различите правне квалификације, Уставни суд је из целокупне документације утврдио да у конкретном случају није спорно да је предмет прекршајног и кривичног поступка био један животни догађај, у којем су се остварила обележја два различита деликта. Уставни суд указује на то да је Европски суд за људска права у својим одлукама (видети пресуду Миленковић против Србије, од 1. марта 2016. године, у предмету број 50124/13) исказао становиште да је приступ који наглашава правну квалификацију два дела превише рестриктиван у погледу права појединца и носи ризик умањења гаранција предвиђених одредбом члана 4. Протокола 7 уз Европску конвенцију.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да из достављене документације произлази да је подносилац најпре у прекршајном поступк у правноснажно оглашен кривим због тога што је 25. јуна 2010. године, у 23,30 , у В , затечен да управља нерегистрованим путничким возилом марке „О .“, без регистарског броја са бројем шасије ПУС78081090023, а потом је у кривичном поступку оглашен кривим јер је 25. јуна 2010. године, у В, у саобраћају употребио лажне регистарске таблице са ознаком КШ 117-683 , тако што их је поставио на путничко моторно возило са бројем шасије ПУС78081090023 којим је управљао у саобраћају, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају предмет и прекршајног и кривичног поступка био један животни догађај, који се одиграо 25. јуна 201 0. године у В, тако што је подносилац уставне жалбе као учесник у саобраћају управљао путничким моторним возилом које није поседовало регистарске таблице издате од стране надлежног државног органа.
Стога је Уставни суд утврдио да се чињенице које, у конкретном случају, представљају два казнена дела, морају сматрати битно истим у смислу члана 34. став 4. Устава.
5.3. Испитујући да ли је у конкретном случају постојала двoструкост поступка, Уставни суд најпре констатује да је утврдио да је Прекршајни суд у Нишу донео осуђујућу пресуду 1. септембра 201 0. године; да се из расположиве документације не може утврдити када је наведена пресуда стекла својство правноснажности, али да из образложења оспорене пресуде произлази да је Виши суду у Крушевцу несумњиво утврдио да је пресуда Прекршајаног суда у Крушевцу Пр. 1169/10 од 1. септембра 2010. године стекла својство res iudicata, пре правноснажног окончања кривичног поступка, с обзиром на то да је другостепени суд мериторно ценио жалбене наводе окривљеног о истакнутој повреди начела ne bis in idem, оцењујући да до такве повреде није дошло јер дело због кога је окривљени оглашен кривим у прекршајном поступку и дело које је предмет кривичног поступка ни су ист и, због непостојања идентитета заштићеног добра и тежине последице. У тим околностима Уставни суд утврђује да је и трећи услов испуњен, те да је у конкретном случају постојала двострукост поступка.
5.4. Примењујући нове критеријуме, наведене у тачки 5. образложења ове одлуке, те спроводећи тзв. тест довољно уске повезаности два поступка у садржинском и временском смислу, Уставни суд је утврдио да су Виши и Прекршајни суд у Крушевцу оценили да је кажњиво понашање подносиоца уставне жалбе захтевало два одговора, како прекршајну санкцију због тога што подносилац у саобраћају управља нерегистрованим путничким моторним возилом, тако и кривичну санкцију, због тога што подносилац учествујући у саобраћају са нерегистрованим возилом употребљава лажне регистарске таблице, при чему је сваки одговор тежио остварењу различите сврхе, односно заштити различитих добара. Прекршајна санкција је представљала реакцију на то што подносилац управља возилом које је морало да буде , а није било регистровано код надлежног органа које води евиденцију о регистрованим возилима , дакле као средство одвраћања од непридржавања саобраћајних прописа , док кривична санкција није само служила као средство одвраћања, него је имала сврху кажњавања због тога што лице које је било дужно да региструје возило код надлежног органа, употребљава лажну исправу и тиме је ставља у правни саобраћај као доказ да је возило којим управља регистровано. Друго, вођење двоструког поступка, уз могућност изрицања различитих санкција, било је предвидиво за подносиоца уставне жалбе, који је морао знати да је кривично гоњење, као и изрицање прекршајне санкције, било вероватно. Треће, прекршајни и кривични поступци су једно време вођени паралелно, с обзиром на то да је након саобраћајне контроле полиција записник о извршеној контроли учесника у саобраћају и остале прикуп љене доказе доставила прекршајном суду, уз захтев за покретање прекршајног поступка и надлежном јавном тужилаштву , ради вођења кривичног поступка, те је Основни суд у Крушевцу, поред наведених доказа који су коришћени у прекршајном поступку изводио и друге доказе који су били релевантни за утврђивање кривичне одговорности окривљеног.
Полазећи од свега напред утврђеног, Уставни суд је оценио да су прекршајни и кривични поступак који су се против подносиоца водили били довољно тесно повезани у садржинском и временском погледу.
Наиме, као прво, у оба поступка оствариле су се усклађене сврхе које се међусобно допуњују и чине један јединствен поступак, као друго, вођење два поступка, уз могућност кумулативног изрицања различитих казни, било је предвидиво за подносиоца уставне жалбе који је од самог почетка морао знати да је кривично гоњење за употребу лажних регистрационих таблица, као и изрицање новчане казне за управаљање нерегистрованим возилом, било могуће, чак и вероватно, и као треће, избегнуто је дуплирање извођења доказа у ова два поступка. Такође, Уставни суд је утврдио да су се у једном делу прекршајни и кривични поступак водили паралелно и да су били међусобно повезани.
На основу свега изнетог, Уставни суд је оценио да, у околностима конкретног случаја, подносилац уставне жалбе није претрпео било какву несразмерну штету или неправду због вођења два поступка и санкционисања различитим санкцијама, те да је у конкретном случају, између прекршајног и кривичног поступка постојала довољно блиска повезаност, како у садржинском, тако и у временском погледу, те да се може сматрати да чине део јединствене целине.
Стога је Уставни суд утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15).
Имајући у виду значај ове одлуке за заштиту људских права и грађанских слобода, Суд је, сагласно члану 49. став 2. Закона о Уставном суду, закључио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
6. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је , на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.