Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. П . из К , Суботица, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. априла 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована устав на жалб а Р. П . изјављена против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење К. По1. 103/15 - Кв.По1. 622/15 од 23. новембра 201 5. године и решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 447/15 од 10. децембра 201 5. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. П . из К, Суботица, је 11. јануара 201 6. године, преко пуномоћника В. Х . из Шапца , адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење К. По1. 103/15 - Кв.По1. 622/15 од 23. новембра 2015. године и решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 447/15 од 10. децембра 2015. године, због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. У става Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи:
- да му је оптужницом Тужилаштва за организовани криминал Кто. 12/12 од 29. новембра 2012. године ( измењеном 11. фебруара 2013. године) стављено на терет извршење к ривичног дела удруживање ради вршења кривичиих дела, кривичног дел а убиство у покушају и саизвршилаштву и кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја;
- да је оспореним превостепеним решењем према њему продужен притвор на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 30. маја 2012. године када је лишен слободе;
- да се у притвору, дакле , налази три године и седам месеци;
- да је оспореним другостепеним решењем, делимичним уважавањем жалбе његовог браниоца, преиначено првостепено решење тако што је отклоњен законски основ из члана 211. став 1. тачка 3 ) Законика о кривичном поступку, док је у преосталом делу жалба браниоца одбијена као неоснована;
- да му је , дакле , притвор продужен због опасности од бекства коју првостепени и другостепени суд у оспореним решењима образлажу тиме да је „ оправдано сумњив да је организовао организовану криминалну групу која је инкриминисане радње предузимала на подручју већег броја држава (Република Србија, Република Украјина, Република Кипар, Руска Федерација) ... те да је предузимајући инкриминисане радње оптужени успоставио контакте са већим бројем лица из иностранства која би му, по мишљењу већа, у случају пуштања на слободу могла помоћи у бекству и скривању“, да су лица „ са којима је оптужени успоставио контакт у вези са извршења кривичних дела за која је оправдано сумњив из Републике Украјине односно из Руске Федерације, па имајући у виду тренутну ситуацију у том делу света тј. чињеницу да се на подручју Украјине води грађански рат и да власт у Кијеву нема контролу над целом територијом Републике Украјине, то управо напред наведене чињенице у својој међусобној повезаности, по оцени већа, могу погодовати оптуженом Р. П . да се, уколико се нађе на слободи, коришћењем тих контаката и тренутне ситуације у том делу света несметано крије на подручју Републике Украјине, односно у пограничном делу са Руском Федерацијом “; да „нема стално запослење што указује на закључак да није чвршће везан за место свог боравка“, да „поседује двојно држављанство“, те да наведене околности „ни након више од три године боравка у притвору нису изгубиле на значају и интензитету и које непобитно указују да је према оптуженом и даље неопходна примена најтеже мере - мере притвора како би се обезбедило несметано вођење овог кривичног поступка, а не примена неке од других законом прописаних мера“;
- да овакви разлози за продужење притвора „нису довољни нити релевантни и не могу се сматрати уставноправно прихватљивим“, јер је „апстрактна тврдња да постоји оправдана сумња да је оптужени, у вези извршења кривичних дела, успоставио контакт са већим бројем лица из Републике Украјине односно из Руске Федерације“, те да би му ова лица наводно могла помоћи у бекству и скривању“ није прихватљив аргумент за продужење притвора ;
- да је „потпуно нејасно која су то лица, како и где би могла помоћи окривљеном у бекству и скривању“;
- да је „посебно неприхватљиво увођење грађанског рата у Украјини као додатног разлога који отежава положај оптуженог у овом поступку, јер је тврдња о наводној могућности да би се окривљени могао скривати у пограничном делу између Русије и Украјине где украјинска власт нема ефективну контролу потпуно произвољна и представља пример апстрактног, неконкретизованог разлога за притвор“;
- да суд није узео у обзир чињеницу да он „већ годинама живи у К. са супругом и сином, да у К . има пријављено пребивалиште и да се ту налази центар његових животних активности“; те да је „неприхвтљиво само из чињенице да нема стално запослење извлачити закључак да он није чвршће везан за место свог пребивалишта“;
- да је „држављанство Републике Хрватске резултат чињенице да је рођен у Хрватској где је и живео до завршетка рата када се преселио у Србију чије држављанство сада има“, те да „држављанство Републике Хрватске не може, само за себе, представљати околност која би указивала на опасност од бекства“;
- да, дакле , у оспореним решењима нису утврђене „ конкретне околности које би показале да је опасност од бекства реална“;
- да би судови „н акон што је три и по године провео у притвору, приликом преиспитивања одлуке о притвору, морали брижљиво размотрити да ли ти исти разлози оправдавају примену најтеже мере, те да ли постоји могућност да се иста сврха оствари блажом мером“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног права и поништи оспорена решења.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу , одговор Вишег суда у Београду VIII Су. 43/16-109 и списе предмета овог Суда Уж-10509/2016, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење ј е у време подношења уставне жалбе вођен кривични поступак против подносиоца и других лица који је био у фази главног претреса.
Тужилаштво за организовани криминал је, након спроведене истраге, својим актом Кто. 12/12 од 8. фебруара 2013. године против подносиоца уставне жалбе и још осам лица подигло оптужницу којом је подносиоцу стављено на терет кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. у вези са ставом 2. Кривичног законика, кривично дело тешко убиство у покушају из члана 114. став 1. тач. 3) и 5) у вези са чл. 30. и 33. Кривичног законика и кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези са ставом 1. истог Законика.
Виши суд у Београду – Посебно одељење је 4. априла 2014. године, након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, донео пресуду К.По1. 90/12 којом је, поред осталог, подносиоца уставне жалбе огласио кривим за наведена дела и осудио га на јединствену казну затвора у трајању од 13 година и шест месеци. Наведена пресуда је односу на подносиоца уставне жалбе укинута ставом другим изреке пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1.По1. 6/15 од 21. маја 2015. године.
У поновном поступку , након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, Виши суд у Београду – Посебно одељење је 14. марта 2016. године донео пресуду К.По1. 103/15 којом је, поред осталог, подносиоца уставне жалбе огласио кривим за извршење кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. у вези са ставом 2. Кривичног законика, кривичног дела тешко убиство у покушају из члана 114. став 1. тач. 3) и 5) у вези са чл. 30. и 33. Кривичног законика и кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези са ставом 1. истог законика и осудио га је на јединствену казну затвора у трајању од 11 година и 6 месеци.
Кривични поступак је против подносица уставне жалбе правноснажно окончан 6. септембра 2017. године доношењем пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1.По1. 4/17. Наведеном пресудом је, поред осталог, преиначена првостепена пресуда у погледу правне оцене дела, тако што је подносилац оглашен кривим за извршење кривичног дела тешко убиство у покушају из члана 114. став 1. тачка 5) у вези са чл. 30. и 33. Кривичног законика, те је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 11 година, док је у преосталом делу првостепена пресуда потврђена.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (11. јануар 2016. године) налазио у притвору три године и нешто више од седам месеци, рачунајући од 30. марта 201 2. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.По1. 16/12 од 2. јуна 201 2. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) 3) и 4) Законика о кривичном поступку, и током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван, с тим што су временом уклоњени притворски разлози из тач. 2) и 4) члана 211. став 1. Законика.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 103/15 - Кв.По1. 519/13 од 23. новембра 201 5. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, за још најдуже 60 дана.
Против првостепеног решења је бранилац подносиоца изјавио жалбу.
Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је оспореним решењем Кж2.По1. 447/15 од 10. децембра 2015. године делимично уважио жалбу браниоца подносиоца и преиначио ожалбено првостепено решење тако што је отклонио законски основ за продужење притвора из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, док је у преосталом делу жалба браниоца одбијена као неоснована.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспорених решења је наведено: „да постоји оправдана сумња да је окривљени организовао организовану криминалну групу која је инкриминисане радње предузимала на подручју већег броја држава - Република Србија, Република Украјина, Република Кипар, Руска Федерација, а све у циљу непосредног стицања финансијске користи; да „да постоји оправдана сумња да је, предузимајући инкриминисане радње, окривљени успоставио контакте са већим бројем лица из иностранства, која би му у случају пуштања на слободу, могла помоћи у бекству и скривању“, да су „ лица са којима је окривљени успоставио контакт, у вези извршења кривичних дела за која је оправдано сумњив, из Републике Украјине, односно из Руске Федерације“; да „с обзиром на чињеницу да се на подручју Републике Украјине води грађански рат и да власт у Кијеву нема контролу над целом територијом Републике Украјине … наведене околности у својој међусобној повезаности могу погодовати да окривљени Р . П, уколико се нађе на слободи, може коришћењем тих контаката и тренутне ситуације у том делу света несметано да се крије на подручју Републике Украјине“; да „ако се наведеном дода и чињеница да окривљени нема стално запослење, што указује на закључак да није чвршће везан за место свог боравка, те чињеницу да има двојно држављанство, односно држављанство Републике Србије и Републике Хрватске, то све наведене околности, у својој међусобној повезаности … указују да постоји оправдана бојазан да би окривљени, пуштањем на слободу, могао да се крије, односно да се да у бекство, те да би на тај начин могао постати недоступан државним органима Републике Србије, због чега је даље продужење притвора према окривљеном по наведеном законском основу неопходно“.
Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је у оспореном другостепеном решењу истакао да су „жалбени наводи браниоца окривљеног којима се оспорава продужење притвора по основу из члана 211. став 1 . тачка 1 ) Законика о кривичном поступку, a којима се истичу личне и породичне прилике окривљеног, те указује да окривљени већ годинама живи у К. са супругом и сином, да има пријављено пребивалиште и ту се налази центар његових животних активности, оцењени као неосновани“, из ралога што је „ првостепени суд образложено изнео све разлоге због којих на страни окривљеног постоји основана бојазан да би у случају пуштања на слободу могао побећи и постати недоступан државним органима Републике Србије и на тај начин ометати поступак, а који разлози су у првостепеном решењу јасни и аргументовани, те жалбеним наводима нису доведени у сумњу“.
Подносиоцу уставне жалбе је 14. марта 2016. године, приликом доношења првостепене пресуде, притвор укинут и замењен мером забране напуштања стана, решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 103/15.
4. Одредбама члана 31. Устава , на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се , поред осталог крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
5. Уставни суд и у овом уставносудском предмету наглашава да је право на личну слободу и безбедност једно од основних људских права зајемчених Уставом, као и да физичка слобода има велики значај за појединца. Притвор, као законска мера којом се ускраћује наведено право, представља посебно осетљиву меру одузимања личне слободе човека у периоду пре доношења правноснажне судске одлуке о кривици. Притвор се, наиме, одређује пре него што је правноснажном судском одлуком утврђена кривица, тако да током трајања мере притвора у кривичном поступку који није правноснажно окончан, још увек у потпуности важи Уставом и Закоником о кривичном поступку утврђена претпоставка невиности. Притвор није казна и за притвореника се не сме претворити у казну.
У надлежности редовних судова је да осигурају да притвор окривљеног лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложе разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Приликом сваке контроле притвора суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору, и да ли се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом мером. Дакле, у надлежности редовних судова је да утврде постојање конкретних разлога који се односе на основ за одређивање или продужење мере притвора. Није задатак Уставног суда да утврђује или преиспитује те разлоге, нити да замени редовне судове који одлучују о притвору подносилаца уставних жалби. Међутим, Уставни суд јесте надлежан да на основу разлога који су у вези са притвором дати у одлукама редовних судова и чињеница на које подносиоци уставних жалби указују, одлучи да ли је или није у конкретном случају дошло до повреде Уставом зајемчених права.
Да ли је надлежни суд трајање мере притвора, имајући у виду разлоге притвора, свео на најкраће неопходно време у складу за Уставом и законом, односно и да ли је време трајања притвора разумно, не може се проценити in abstracto. Стога, да ли је разумно да окривљени остане у притвору мора се процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Продужавање мере притвора може бити оправдано само ако постоје такве околности које оправдавају јавни интерес и претежу над правилом поштовања слободе појединца (видети, поред осталих, пресуде Европског суда за људска права у предметима: W. против Швајцарске, од 26. јануара 1993 . године, став 30; Kudla против Пољске, од 26. октобра 2000 . године, ст. 110. и 111; Solmaz против Турске, од 16. јануара 2007 . године, став 38.).
Постојање основане сумње да је притворено лице извршило кривично дело, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, је услов sine qua non за постојање законитости, како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора (Одлука Уставног суда Уж-1429/200 8 од 16. јула 2009. године, тачка 7. образложења ). Међутим, постојање основане сумње, само по себи није довољно. Стога, када се притвор продужава, надлежни судови су приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
6. Полазећи од наведених општих принципа, као и околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела, кривично дело тешко убиство у покушају и кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тач ка 1 ) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од бекства.
Уставни суд сматра да тежина запрећене казне може представљати индицију за постојање опасности од бекства, али да она мора бити цењена у вези са бројним другим чињеницама, јер се тек након оцене свих битних и за конкретан случај специфичних околности може или потврдити постојање опасности од бекства и оправдати лишење слободе, или оповргнути постојање те околности (видети: пресуду Европског суда за људска права Tomasi против Француске, од 27. августа 1992. године, пасус 98.). У овом контексту се нарочито морају узети у обзир следеће околности: карактер окривљеног, његово имовно стање, понашање пре лишења слободе, место у коме живи његова породица и где се налази центар његових животних активности, његове пословне везе у земљи у којој живи и у иностранству и слично. Тек свестрана оцена свих наведених, као и других особених чињеница и околности, може указивати на то да ли постоји разумно оправдање за ограничење личне слободе окривљеног по основу опасности од бекства (видети: пресуде Европског суда за људска права W. против Швајцарске, од 26. јануара 1993. године, пасус 33. и Neumeister против Аустрије, од 27. јуна 1968. године, страна 35, пасус 10, те Одлуку Уставног суда Уж-88/2012 од 17. јула 2013. године, тачка 5. образложења).
У образложењу оспорених решења је у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, поред осталог, наведено: 1) да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе организовао организовану криминалну групу која је радње које су им стављене на терет предузимала на подручју већег броја држава (Република Србија, Република Украјина, Република Кипар, Руска Федерација) у циљу непосредног стицања финансијске користи; 2) да постоји оправдана сумња је предузимајући инкриминисане радње успоставио контакте са већим бројем лица из иностранства (Републике Украјине и Руске Федерације), која би му у случају пуштања на слободу, могла помоћи у бекству и скривању; 3) да се на територији Републике Украј ине води грађански рат и да власт у Кијеву нема контролу над целом својом територијом, што све указује да подносилац „уколико се нађе на слободи, може коришћењем тих контаката и тренутне ситуације у том делу света несметано да се крије на подручју Републике Украјине“; 4) да подносилац нема стално запослење („што указује на закључак да није чвршће везан за место свог боравка“) и да има двојно држављанство, односно држављанство Републике Србије и Републике Хрватске. Наведене околности су по оцени надлежних суд ова указивале да постоји опасност од бекства окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је оценио да су оспорен а решењ а заснован а на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни суд ови поступа ли у складу са ЗКП када су утврди ли да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означен ом законском основу. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено. Чињеница да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе организовао организован у криминалн у груп у која је деловала у међународним размерама, да је државаљнин и Републике Хрватске, да власт у Украјни у време доношења оспорених решења, због грађанског рата, није имала контролу над целом својом територијом, а да постоји оправдана сумња да је подносилац успоставио контакте са већим бројем лица из Републике Украјине и Руске Федерације, које контакте може да искористи за бекство и скривање на подручју Републике Украјине, по оцени Уставног суда, представљају релевантне и довољне разлоге за продужење притвора по наведеном законском основу ради несметаног вођења кривичног поступка.
Уставни суд је посебно имао у виду чињеницу да је притвор према подносиоцу уставне жалбе био одређен из разлога прописаних тач. 1), 2), 3) и 4) члана 211. став 1. ЗКП, да су током поступка отклоњени разлози из тачке 2) и 4) ЗКП, да би управо оспореним другостепеним решењем био отклоњен и притворски разлог из тачке 3) истог члана. Наведено, по оцени Уставног суда, управо указује да су надлежни судови узимали у обзир све измењене околности које су временом настале, односно да су брижљиво процењивали да ли су основи за притвор у каснијим фазама поступка и даље били неопходни.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да разлози наведени у оспореним решењима „нису довољни нити релевантни и не могу се сматрати уставноправно прихвтљивим“.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који је у конкретном случају вођен против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичних дела за која је постојала оправдана сумња да су их оптужени извршили (кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела и кривично дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога) , тако и због комплексности чињеничних и правних питања која је надлежни суд расправљао и оцењивао. Уставни суд посебно наглашава да је у време подношења уставне жалбе предмет оптужбе против подносиоца и других лица расправљан пред првостепеним судом у поновном поступку (након што је већ био расправљан пред две судске инстанце) и да је неправноснажно окончан свега два месеца након подношења уставне жалбе, када је притвор према подносиоцу укинут и замењен мером забране напуштања стана.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су суд ови у оспорен им решењима наве ли релевантне и довољне разлоге због којих су сматра ли да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је вођен са потребном хитношћу, упркос чињеници да се подносилац уставне жалбе налазио у притвору три године и нешто више од седам месеци до дана подношења уставне жалбе.
Оваква оцена Уставног суда сагласна је и пракси Европског суда за људска права према којој код изразито тешких кривичних дела, као што су кривична дела организованог криминала, дужи периоди притвора него у другим случајевима могу бити разумни (видети, поред осталих: Tomecki против Пољске, број 47944/06 од 20. маја 2008. године, став 29; Луковић против Србије, број 43808/07 од 26. марта 2013. године, став 46.).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима није повређен о Уставом зајемчен о прав о на кој е се позвао, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.