Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Н. У . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. фебруара 201 8. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Н. У . изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 39/14 – Кв. 2422/15 од 31. јула 2015. године и решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 1754/15 од 21. септембра 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. У . из Београда поднео је Уставном суду, 26. октобра 2015. године, преко пуномоћника А . Ђ, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду К. 39/14 – Кв. 2422/15 од 31. јула 2015. године и решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 1754/15 од 21. септембра 2015. године, због повреде права из чл. 31. и 32. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог наведено: да првостепени суд „преписује“ наводе и објашњења разлога за продужење притвора окривљеном, доноси оспорено решење које је идентично свим претходним решењима, не улазећи у суштину самог проблема, и не поштујући налоге Апелационог суда, као суда више инстанце; да су, имајући у виду да је од извршења кривичног дела прошло више од две годин е, апсурдни наводи Вишег суда да је узнемирење јавности и даље таквог квалитета да може угрозити правично и несметано вођење поступка, при чему суд нарочито сматра да би пуштањем окривљених на слободу узнемирење јавности било значајније и интензивније; да првостепени суд не узима у обзир ни чињеницу да протеком времена узнемирење јавности, односно његов интензитет опада и да се основаност разлога за продужење притвора не сме ценити на основу чињеница у тренутку извршења кривичног дела, већ у тренутку доношења конкретне одлуке; да је неоправдано да се, на основу стања у списима предмета, у року од месец дана, донесу одлуке сасвим супротне по садржају и образложењу; да је, имајући у виду наведене разлоге, продужење притвора у конкретном случају „очигледно неоправдано“, чиме је повређено подносиочево право из члана 31. Устава; да је оспореним решењима повређено подносиочево право из члана 32. став 1. Устава, јер судови нису водили рачуна о претходним одлукама Апелационог суда, којим су претходна решења о продужењу притвора укидана и враћана на поновно одлучивање.
Предложено је поништење оспореног решења, налагање првостепеном суду пуштање подносиоца на слободу, као и досуђивање накнаде нематеријалне штете у износу од 500.000,00 динара и накнада трошкова уставносудског поступка у износу од 90.000,00 динара.
Како подносилац у уставној жалби није прецизирао која права из чл. 31. и 32. Устава сматра повређеним или ускраћеним, Уставни суд је, имајући у виду наводе уставне жалбе, закључио да подносилац истиче повреду права зајемчених одредбама члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. Устава.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку, из достављене документације, између осталог, утврдио:
- да је решењем Вишег суда у Београду Ки. 537/13 од 26. јула 2013. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, одређен притвор, а који се рачуна од 25. јула 2013. године;
- да је оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кто. 10/14 од 21. јануара 2014. године окривљенима Д.П, Д.Д. и Н. У . (подносиоцу уставне жалбе) стављено на терет да су извшили кривично дело тешко убиство из члана 114. став 2. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика, окривљенима Д.П, Д.М. и Д.Д. кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 1. Кривичног законика у стицају са кривичним делом тешка телесна повреда из члана 121. став 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика, а окривљенима Д.П, Д.М. и Н. У . кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 2. у везу става 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика;
- да је оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 39/14 – Кв. 2422/15 од 31. јула 2015. године према окривљенима Д.П, Д.Д. и подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, који им по наведеном решењу може трајати најдуже 60 дана, и то према окривљеном Д.П. и Н. У . по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, док је према окривљеном Д.Д, по законском основу из члана 211. став 1. тач. 3) и 4 ) Законика о кривичном поступку;
- да је оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 1754/15 од 21. септембра 2015. године жалба подносиоца као окривљеног одбијена као неоснована.
Провером преко интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), утврђено је да је, до момента решавања уставне жалбе, у овом кривичном предмету Врховни касациони суд 22. јануара 2016. године донео решење Р.4.К. 16/15, којим је одбацио као недозвољен захтев за заштиту права на суђење у разумном року, као и да је 13. априла 2016. године Виши суд у Београду донео првостепену пресуду којом је подносиоца као окривљеног огласио кривим, коју је Апелациони суд у Београду укинуо и предмет вратио на поновно одлучивање.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.), те да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.) (члан 31.) ; да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбом члана 114. став 1. тачка 2) Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12) прописано је кривично дело тешко убиство, па је предвиђено да ће се казнити затвором од најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година ко другог лиши живота при безобзирном насилничком понашању, а одредбама члана 344. овог законика прописано је кривично дело насилничко понашање, па је предвиђено да ће се казнити затвором до три године кo грубим вређањем или злостављањем другог, вршењем насиља према другом, изазивањем туче или дрским или безобзирним понашањем значајније угрожава спокојство грађана или теже ремети јавни ред и мир (став 1.), а ако је дело из става 1. овог члана извршено у групи или је при извршењу дела неком лицу нанесена лака телесна повреда или је дошло до тешког понижавања грађана, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година.
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. Устава у односу на оспорена решењ а заснива на тврдњама да није било основа да му се притвор продужи на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру, с обзиром на то да узнемирење јавности, које је можда и постојало у време одређивања притвора, више не постоји, а у оспорен им решењима нису наведени разлози који доказују да такво узнемирење и даље постоји, као и да мера притвора није сведена на најкраће неопходно време.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање (и продужење) притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног поступка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајући у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решењ а, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. ценио у оквиру права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело тешко убиство при безобзирном насилничком понашању, за које кривично дело је запрећена казна затвора од најмање десет година, као и кривично дело насилничко понашање, за које је запрећена казна затвор од шест месеци до пет година.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, односно због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрози ти несметано вођење кривичног поступка.
У образложењу оспорених решења је , у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП , наведено да, по оцени већа првостепеног суда, као и по оцени Апелационог суда „и даље стоји законски разлог за притвор према окривљенима Д.П, Н. У . (подносиоцу уставне жалбе) и Д.Д. по основу одредбе члана 211 став 1. тачка 4) ЗКП, имајући у виду да из списа предмета произлази да су окривљени оправдано сумњиви да су извршили кривично дело тешко убиство у саизвршилаштву из члана 114. тачка 2) КЗ у вези са чланом 33. КЗ, за које кривично дело је прописана казна затвора преко 10 година, па имајући у виду начин извршења предметног кривичног дела , према наводима оптужног акта , и то да су окривљени оправдано сумњиви да су извршили кривично дело на јавном месту - шеталишту, испред сплава, у присуству већег броја људи, ценећи околност да сплавове - ресторане у Београду посећује велики број гостију, а предметни догађај се догодио на познатом месту за ноћне изласке, при чему су окривљени, иначе радници обезбеђења чија је дужност управо да чувају људске животе, према наводима оптужног акта , према покојном Ф.Ф. и оштећеном М.М. применили насиље високог степена, као и да је покојни Ф.Ф. од задобијених повреда на лицу места преминуо, исказујући на тај начин, према наводима оптужног акта, посебну упорност и безобзирност у извршењу кривичног дела за које се терете, то су описан начин извршења предметног кривичног дела и тежина последица истог довели до узнемирења шире домаће јавности, које је и даље таквог обима и интензитета да може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, при чему је суд ценио да поред околности да узнемирење постоји тренутно и то да, уколико би окривљени били пуштени на слободу, узнемирење јавности би било повећано, а што произлази управо из чињенице да интересовање јавности постоји особито у данима када се суђења заказују, узнемирење јавности би било таквог обима и интензитета да би било угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка, због чега се даље задржавање окр. Д.П, Н. У . и Д.Д. у притвору по наведеном законском основу показује као нужно и неопходно“.
Поред наведеног, Апелациони суд у Београду је, у образложењу оспореног решења, поред осталог, навео и да су „оцењени као неосновани жалбени наводи бранилаца окривљеног Д.Д, адвоката Д.О. и адвоката М.М. којима се истиче да наводи оптужног акта не могу бити особите околности које оправдавају продужење притвора, те да је првостепени суд погрешно навео да постоји интересовање јавности, као и браниоца окривљеног Н. У, адвоката А. Ђ . којима се истиче да не постоји интерес јавности за овај предмет, те сходно томе нема ни узнемирења, односно да првостепени суд није навео конкретне чињенице и околности које указују да би пуштањем окривљених на слободу дошло до узнемирења јавности које би озбиљно и непосредно угрозило несметано и правично вођење кривичног поступка, односно да нису дати јасни и конкретни разлози, с'обзиром да је првостепени суд, а на основу објективних показатеља, правилно проценио да у време доношења ожалбеног решења и даље постоји узнемирење јавности, те да би узнемирење било и много значајније и интензивније уколико би окривљени били пуштени на слободу, као и да би то угрозило несметано вођење кривичног поступка“.
Уставни суд је оценио да су оспорен а решењ а заснован а на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни суд ови поступали у складу са ЗКП када су утврди ли да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, по оцени Уставног суда, надлежни суд ови су у оспорен им решењима наве ли и јасно образложи ли, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела (на јавном месту - шеталишту, испред сплава, на познатом месту за ноћне изласке, у присуству већег броја људи, при чему су окривљени према покојном Ф.Ф. и оштећеном М.М. применили насиље високог степена, као и да је покојни Ф.Ф. од задобијених повреда на лицу места преминуо, исказујући на тај начин, посебну упорност и безобзирност у извршењу кривичног дела за које се терете) довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду и протек времена, при чему су поступајући суд ови, на основу објективних показатеља, правилно проценили да у време доношења ожалбеног решења и даље постоји узнемирење јавности, те да би узнемирење било и много значајније и интензивније уколико би окривљени били пуштени на слободу, као и да би то угрозило несметано вођење кривичног поступка. Уставни суд је нашао да су у оспорен им решењима утврђене конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које се подносилац сумњичи, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да није било основа да му се притвор продужи по наведеном законском основу, да не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно да су оспорен а решењ а необразложена.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (26. октобар 2015. године) налазио у притвору две године и три месеца (рачунајући од 26. јула 2013. године када му је притвор одређен), за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница и главни претрес приведен крају (првостепена пресуда донета 13. априла 2016. године). Имајући у виду да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе вођен због кривичних дела тешко убиство и насилничко понашање, Уставни суд је оценио да се поступак води са примереном хитношћу. При томе, Уставни суд је имао у виду да је, након подношења уставне жалбе , Врховни касациони суд 22. јануара 2016. године донео решење Р.4.К. 16/15, којим је одбацио као недозвољен захтев за заштиту права на суђење у разумном року у овом кривичном поступку .
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су оспорен а решењ а о продужењу притвора донет а из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њ има наведени релевантни и довољни разлози због којих су надлежни суд ови сматра ли да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се, до тада, водио са примереном хитношћу.
Следом свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца која истиче, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42a став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.