Преглед документа Уж-738/2014

Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби М. Ђ. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 29. марта 2018. године, донео је

 

 

О Д Л У К У

 

                        Усваја се уставна жалба М. Ђ. и утврђује да је решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 57/13 – Кв.По1. 865/13 од 11. децембра 2013. године и решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 525/13 од 24. децембра 2013. године повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбама члана 31. став 2. Устава Републике Србије.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

                        1. М. Ђ. из Београда је, 27. јануара 2014. године, преко пуномоћника З. А, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 57/13 – Кв.По1. 865/13 од 11. децембра 2013. године и решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 525/13 од 24. децембра 2013. године, због повреде права на слободу и безбедност, права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење, зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 31. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

                        Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи:

                        - да је оспореним решењима према њему правноснажно продужена мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора за највише три месеца на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, односно због опасности од бекства;

                        - да је првостепени суд у оспореном решењу као разлоге за продужење наведене мере истакао: да је „правном субјекту Ш. корпорацији прибављена корист од 829.170.448.44 динара, да та средства нису одузета, нити пронађена на приватном рачуну оптуженог или овог привредног друштва“; да је „оптужени М. Ђ. као власник и директор већег броја привредних друштава у Србији изградио бројне личне и пословне контакте у земљи и иностранству“; да је „привредно друштво Н. корпорација активно друштво и да може пословати и остваривати приходе, без обзира на залогу рачуна у корист У. банке“; да је „привредно друштво Схеер Хоусе активно без обзира на чињеницу да је 100% власник овог друштва други привредни субјекат у стечају, те да је стечај ирелевантна чињеница, а да је битна да је окривљени власник тог истог субјекта у стечају“;  да је „окривљени М. Ђ. власник и директор већег броја привредних друштава у Србији која у овом тренутку нису у поступку стечаја“;  да је „међу тим друштвима Н. корпорација и С.“; да је „у питању тешко кривично дело и што се види и кроз висину законом прописане казне“;

                        - да „све горе наведено представља неистину, односно ноторну неистину...изузев само једне чињенице да се М. Ђ. номинално води као власник Н. корпорације“, о чему је његова одбрана пружила писмене доказе уз жалбу против првостепеног оспореног решења, које потом детаљно износи и образлаже и у уставној жалби (да средства нису нити могла бити одузета или пронађена јер су на законит начин утрошена и која чињеница апсолутно дезавуише овакав разлог првостепеног суда; да је неистинита тврдња да је био директор, а да је једино био власник горе два поменута субјекта од којих је данас један у стечају, а други у апсолутно неотклоњивој блокади; да је неистина да је власник и директор већег броја привредних друштава у Србији која у овом тренутку нису поступку стечаја и која поседују у свом власништву и уделе у другим повезаним правним лицима, а што је лако проверљиво увидом у веб-сајт Агенције за Привредне регистре, и др.);

                        - да су „потпуно неосновани и произвољни наводи првостепеног суда о даљој потреби његовог лишења слободе путем мере забране напуштања стана уз електронски надзор“ и да су такви наводи у супротности и са чињеницама које несумњиво указују да не постоји опасност од његовог бекства, јер је „држављанин Републике Србије, где има уредно пријављено пребивалиште и боравиште, јер је породичан човек, ожењен и отац петоро деце, јер је центар његових животних и пословних активности у Републици Србији, у Београду, јер не поседује имовину нити је власник било ког правног субјекта у иностранству, а у његовом досадашњем понашању нема нити једне индиције која би указивала на могућност да он буде недоступан суду у даљем вођењу поступка.“

                        Подносилац у уставној жалби даље наводи:

                        - да је, имајући у виду одредбе Законика о кривичном поступку, неспорено да се мера забране напуштања стана може изједначити са притвором, с обзиром на то да се подводи под појам лишења слободе, као и због тога што се време проведено „у кућном притвору“ односно под мером забране напуштања стана, урачунава у притвор;

                        - да је „ноторно јасно“ да надлежни судови у оспореним решењима нису навели релевантне, конкретне и довољне разлоге за даље лишење слободе, нити су на задовољавајући начин образложили разлоге због којих је даље лишење слободе оправдано, нити „елаборирали нове разлоге због којих је продужење кућног притвора неопходно“, те да нису узели „у обзир чињенице које су морале бити узете у обзир“;

                        - да му је притвор одређен 14. децембра 2012. године и да је потом више пута продужаван, да му је 11. септембра 2013. године мера притвора замењена мером забране напуштања стана уз електронски надзор која мера је и даље на снази, те да је у притвору провео више од годину и месец дана.

                        Коначно, подносилац у уставној жалби наводи:

                        - да се против њега пред Вишим судом у Београду - Посебно одељење води још један кривични поступак у предмету К.По1. 70/11 и да се „односи на исте правне субјекте Н. Г. као и у овом предмету и са истом правном квалификацијом као у овом предмету“ и да је „чак сума наводно прибављене имовинске користи већа него у овом предмету“;

                        - да му је кривичном поступку Вишим судом у Београду - Посебно одељење у предмету К.По1. 70/11 такође био одређен притвор и „кућни притвор“ у коме се налазио једну годину и шест месеци, али на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, односно због узнемирења јавности, а не на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) истог законика, односно због опасности од бекства;

                        - да је након укидања мере забране нашуштања стана уз електронски у кривичном поступку који се против њега води пред наведеним судом у предмету К.По1. 70/11 „у више наврата одлазио и у иностранство, враћао се и увек се уредно одазивао позивима суда“, те да „непобитна чињеница није смела и не сме бити игнорисана приликом доношења одлуке о даљем продужењу мере забране напуштања стана уз електронски надзор“;

                        -  да је „овај притвор као и кућни притвор од самог тренутка када је одређен представљао суштински противправно лишавање слободе ... због тога што разлози за његово одређивање никада нису постојали“;

                        - да „све горе наведене аргументе и писмене доказе приложене уз жалбу другостепени суд апсолутно не да није оценио него их је брутално игнорисао“, као и да „Апелациони суд у Београду - Посебно одељење у оспореном решењу Кж2.По1. 525/13 само понавља наводе из првостепеног решења“.

                        Подносилац из свега изнетог закључује да су оспорена решења „еклатантно незаконита“ и да су му повређена права на слободу, на ограничено трајање притвора и на правично суђење.

                        Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и права на накнаду нематеријалне штете, те укине оспорена решења.

                        2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

                        У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. 

                        3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду - Посебно одељење, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

                        А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак

                        У време подношења уставне жалбе се пред Вишим судом у Београду - Посебно одељење у предмету К.По1. 57/13 водио кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још два лица, који је био у фази главног претреса, по оптужници Тужилаштва за организовани криминал Кто. 6/13 од 9. маја 2013. године. Подносиоцу уставне жалбе је наведеном оптужницом стављено на терет извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика и кривично дело пореска утаја из члана 229. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.

                        Такође, у време подношења уставне жалбе се против подносиоца уставне жалбе и још шест лица пред Вишим судом у Београду - Посебно одељење водио кривични поступак у предмету К.По1. 70/11 који је био у фази главног претреса, по оптужници Тужилаштва за организовани криминал Кто. 10/11 од 3. новембра 2011. године (која је измењена 15. априла 2013. године). Подносиоцу уставне жалбе је наведеном оптужницом стављено на терет извршење продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика.

                        Након подношења уставне жалбе, правноснажним решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 644/14 од 10. децембра 2014. године спојени су кривични поступци против подносиоца уставне жалбе и других лица у предметима тог суда К.По1. 70/11 и К.По1. 57/13 и одређено је да ће се водити јединствени поступак под бројем К.По1. 70/11.

                        Кривични поступак против подносиоца уставне жалбе је неправноснажно окончан доношењем првостепене пресуде.

                        Б) Чињенице и околности које се односе на меру притвора

                        Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору девет месеци (рачунајући од 12. децембра 2012. године када је лишен слободе, до 11. септембра 2013. године када му је притвор укинут, уз истовремено одређивање мере забране напуштања стана).

                        Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду - Посебно одељење Ки.По1. 31/12 од 14. децембра 2012. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 5) Законика о кривичном поступку.

                        Притвор је према подносиоцу уставне жалбе потом више пута продужаван, последњи пут пре укидања притвора на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку.

                        Апелациони суд у Београду - Посебно одељење је 11. септембра 2013. године донео решење Кж2.По1. 359/13 којим је преиначио првостепено решење Вишег суда у Београду Кв.По1. 634/13 од 27. августа 2013. године и према подносиоцу уставне жалбе меру притвора заменио мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора.

                        В) Чињенице и околности које се односе на меру забране напуштања стана

                        Према подносиоцу уставне жалбе је 11. септембра 2013. године мера притвора замењена мером забране напуштања стана уз електронски надзор (решење Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 359/13).

                        Оспореним решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 57/13 – Кв.По1. 865/13 од 11. децембра 2013. године је: према подносиоцу уставне жалбе продужена мера забране напуштања стана уз електронски надзор за највише три месеца (став 1. изреке); подносилац упозорен да против њега може бити одређен притвор ако прекрши изречену меру забране напуштања стана (став 2. изреке); одређено да изречена мера забране напуштања стана уз примену мере електронског надзора може трајати најдуже док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе (став 3. изреке).

                        У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено:

                        - да „према подацима у списима предмета постоји оправдана сумња да је оптужени М. Ђ. предузимањем инкриминисаних радњи у својству власника, контролног члана и директора привредног друштва Ш. корпорација и Н. корпорација, делујући са осталим оптуженима, прибавио значајну имовисну корист и то привредном друштву М. д.о.о, чији је крајњи власник М.М, у износу од 2.277.028.616,51 динара, привредном друштву Х. Л, чији је крајњи власник М.М, у износу од 217.064,65 евра и привредном друштву Ш. корпорацији чији је власник М. Ђ. у износу од 829.170.448,44 динара“;

                        - да „поменута средства нису одузета, нити пронађена како на приватним рачунима, тако ни на рачунима ових привредних друштава“;

                        - да је „оптужени као власник и директор већег броја привредних друштава у Републици Србији у претходном периоду изградио бројне личне и пословне контакте, како у земњи, тако и у иностранству“;

                        - да је „према подацима из Агенције за привредне регистре и данас Н. корпорација у стопроцентном власништву оптуженог М. Ђ, активно привредно друштво, које, сходно томе, није у стечају и може пословати и остваривати приходе, без обзира на залогу рачуна овог правног субјекта у корист Уникредит банке, као и С. које је такође активно привредно друштво, без обзира на чињеницу што је С. корпорација (100% власник С.), такође у стопроцентном власништву овог оптуженог, у стечају“;

                        - да „све наведено у међусобној повезаности, а у вези са тежином предметног кривичног дела за које постоји оправдана сумња да је оптужени М. Ђ. учинио и висином прописане казне, представља околности које указују да постоји опасност за скривање и бекство овог оптуженог, те да би управо наведена новчана средства и контакти могли бити искоришћени за њихово организовање и финансирање“.

                        Оспореним решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 525/13 од 24. децембра 2013. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца подносиоца уставне жалбе изјављене против првостепеног решења. Апелациони суд у Београду - Посебно одељење је оценио да је „правилно првостепени суд поступио када је према подносиоцу уставне жалбе продужио меру забране напуштања стана“ и да је „за своју одлуку дао јасне, довољне и аргументоване разлоге које у свему као правилне прихвата и овај суд“.

                        Подносилац уставне жалбе је пуштен на слободу наредбом председника већа Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 57/13 од 5. фебруара 2014. године након што је том суду достављен доказ о положеном јемству (по правноснажном решењу Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 754/13 од 21. октобра 2013. године којим је према подносиоцу уставне жалбе одређено јемство у висини од 3.500.000,00 евра и одређено да ће се након пружања доказа да је положен износ јемства у корист Републике Србије подносилац пустити на слободу, односно да ће се мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора заменити блажом мером, мером забране напуштања боравишта уз обавезу јављања Полицијској станици Звездара и мером одузимања путне исправе).

                        Г) Чињенице и околности које се односе на раније поднету уставну жалбу подносиоца Уставном суду

                        Подносилац уставне жалбе је 10. јуна 2013. године поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 368/12 од 10. маја 2013. године и решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 199/13 од 24. маја 2013. године, због, поред осталог, повреде права на ограничено трајање притвора, која је заведена под бројем Уж-4528/2013.

                        Уставни суд је 23. децембра 2015. године донео Одлуку Уж-4528/2013 којом је усвојио уставну жалбу М. Ђ. и утврдио да је наведеним решењима подносиоцу уставне жалбе повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбама члана 31. ст. 2. и 3. Устава Републике Србије, позивајући се на разлоге дате у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-3231/2013 од 3. октобра 2013. године која је објављена на интернет страници Суда (www.ustavni.sud.rs).

                        Уставни суд је, поред осталог, утврдио:

                        - да је оспореним решењима у односу на која је уставна жалба усвојена према подносиоцу уставне жалбе притвор продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, односно због опасности од бекства;

                        - да су надлежни судови приликом продужења притвора подносиоцу уставне жалбе, поред тежине запрећене казне, имали у виду и то – да постоји оправдана сумња да је извршењем кривичног дела подносилац прибавио себи и правном лицу које је у његовом власништву значајну имовинску корист, при чему та средстава нису пронађена па постоји оправдана сумња да би их могао користити за бекство и скривање, као и да је подносилац власник и директор већег броја привредних друштава у Србији, да поседује имовину и да има бројне личне и пословне контакте у земљи и иностранству, те би могао да наведена новчана средства и контакте користити за организовање бекства и скривања.

                        Уставни суд је оценио:

                        -  да су судови морали узети у обзир и следеће чињенице: да је подносилац држављанин само Републике Србије, да има пријављено пребивалиште у Београду где се налази центар његових животних и радних активности, да у Београду живи његова породица, да се и пре дононошења наредбе о спровођењу истраге уредно одазивао на сваки позив надлежних органа и да није бежао;

                        - да су, поред наведеног, надлежни судови пропустили да у оспореним решењима оцене конкретне околности које се односе на личност подносиоца уставне жалбе;

                        - да наводи из оспорених решења (да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе прибавио велику противправну имовинску корист, да иста није пронађена, да новчана средства и личне контакте може да искористи за бекство), а без навођења конкретних чињеница и околности на којима се овакав закључак темељи, према пракси Европског суда за људска права, не могу да буду уставноправно прихватљиви, релевантни и довољни разлози за продужење притвора;

                        - да се везивање опасности од бекства за непронађени износ имовинске користи за коју се у предметном кривичном поступку терети подносилац, у конкретном случају, по логици ствари, не може довести у везу са законским основом по ком му је притвор продужен;

                        - да су образложења оспорених судских решења недостатна, јер у њима нису наведене, а самим тим ни оцењене, све чињенице и околности које могу бити значајне за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору због опасности од бекства.

                        4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).

                        Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/213, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка, поред осталих, забрана напуштања стана (члан 188. став 6.); да ће приликом одређивања мера из члана 188. овог законика, орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, да у случају потребе, орган поступка може одредити две или више мера из става 1. овог члана и да ће се мера из става 1. овог члана укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 189. ст. 1. до 3.).

                        Сагласно одредби члана 2. став 1. тачка 23) ЗКП израз „лишење слободе“ има следеће значење: хапшење, задржавање, забрана напуштања стана, притвор и боравак у установи који се, у складу са овим закоником, урачунава у притвор.

                        Услови за одређивање мере забране напуштања стана прописани су чланом 208. ЗКП и то: да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, или околности предвиђене у члану 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) овог законика, суд може забранити окривљеном да без одобрења напусти стан у којем борави и одредити услове под којима ће боравити у стану, као што су забрана окривљеном да користи телефон и интернет или да прима друга лица у стан (став 1.); да изузетно од става 1. овог члана, окривљени може и без одобрења напустити свој стан ако је то неопходно ради хитне медицинске интервенције у односу на њега или лице са којим живи у стану, односно ради избегавања или спречавања озбиљне опасности по живот или здравље људи, односно имовину већег обима и да је окривљени дужан да о напуштању стана, разлогу и месту на којем се тренутно налази, без одлагања обавести повереника из органа управе надлежног за извршење кривичних санкција (став 2.).

                        Одредбама члана 209. ЗКП је прописано: да о одређивању мере из члана 208. став 1. овог законика одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности (став 1.); да у току истраге образложено решење о одређивању, продужењу или укидању мере из става 1. овог члана доноси судија за претходни поступак, а после подигнуте оптужнице веће, да ако меру није предложио јавни тужилац, а поступак се води за кривично дело за које се гони по службеној дужности, суд ће пре доношења одлуке затражити мишљење јавног тужиоца (став 2.); да ће се окривљени у решењу о изрицању мере из става 1. овог члана упозорити да се против њега може одредити притвор ако прекрши изречену забрану (став 3.); да мера из става 1. овог члана може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе и да је суд дужан да свака три месеца испита да ли је даље трајање мере оправдано (став 4.); да против решења којим се одређује, продужава или укида мера из става 1. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, да јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање мере и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).

                        Контрола поштовања мере забране напуштања стана прописана је чланом 190. ЗКП, и то: да суд може наложити да се према окривљеном коме је одређена мера из члана 188. тачка 6) овог законика примени електронски надзор ради контролисања поштовања ограничења која су одређена (став 1.); да уређај за лоцирање – одашиљач, на зглоб руке или ноге окривљеног, односно на други начин причвршћује стручно лице, које при том окривљеном даје детаљна упутства о начину рада уређаја и да стручно лице рукује уређајем којим се даљински прати кретање окривљеног и његов положај у простору – пријемник (став 2.); да електронски надзор обавља орган државне управе надлежан за извршење кривичних санкција или други државни орган одређен законом (став 3.).

                        Одредбом члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.

                        Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари. 

                        5. Уставни суд, пре свега, констатује да подносилац уставне жалбе оспорава решења којима је према њему правноснажно продужена мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора.

                        Такође, Уставни суд констатује да подносилац у односу на оспорена решења истиче повреду права на слободу, права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење.

                        Уставни суд указује да мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора несумњиво представља лишење слободе имајући у виду степен ограничења који код ове мере постоји, односно да се по интензитету ограничења не разликује од мере притвора, без обзира на боље услове (у смислу наведеног видети, поред осталих: пресуде Европског суда за људска права у предметима Lavents против Летоније, број 58442/00 од 28. новембра 2002. године, став 63, Mancini против Италије, број 44955/98 од 2. августа 2001. године, став 17, D. против Немачке, број 11703/85; одлуку Комисије од 9. децембра 1987. године – одлуке и извештаји (ДР) 54, страна 117; A.B. против Швајцарске, број 20872/92, одлука Комисије од 22. фебруара 1995. године – одлуке и извештаји (ДР) 80, страна 55; пресуду Великог већа у предмету Buzadji против Републике Молдавије, број 23755/07 од 5. јула 2016. године, ст. 103-110; Одлуку Уставног суда Уж-9137/2014 од 21. децембра 2017. године, став 5. образложења).

                        Истовремено, Уставни суд указује и да је у наведеној Одлуци Суда Уж-9137/2014, уважавајући праксу Европског суда за људска права, стао на становиште да се одредбе члана 31. Устава имају применити и на трајање мере забране напуштања стана, при чему се трајање наведене мере има ценити заједно са трајањем мере притвора као укупног периода лишења слободе (цитирана пресуда у предмету Lavents против Летоније, ст. 65. и 66.), те да дужина укупног трајања лишења слободе које неће довести до повреде права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере и показују посебну хитност у вођењу поступка (цитиране пресуде ЕСЉП у предметима: Lavents против Летоније, ст. 70. и 71; Buzadji против Републике Молдавије, став 113.).

                        Полазећи од претходно изнетог, као и навода уставне жалбе којима подносилац образлаже истакнуте повреде права из члана 27. став 1, члана 31. и члана 32. став 1. Устава (да су неосновани и произвољни наводи суда о даљој потреби његовог лишења слободе путем мере забране напуштања стана уз електронски надзор и да су такви наводи у супротности и са чињеницама које несумњиво указују да не постоји опасност од његовог бекства; да је „ноторно јасно“ да надлежни судови у оспореним решењима нису навели релевантне, конкретне и довољне разлоге за даље лишење слободе … нити „елаборирали нове разлоге због којих је продужење кућног притвора неопходно“; да је „притвор као и кућни притвор од самог тренутка када је одређен представљао суштински противправно лишавање слободе ... због тога што разлози за његово одређивање никада нису постојали“), Уставни суд је оценио да се изнети разлози у суштини односе на право у погледу трајања притвора, те је све наводе уставне жалбе ценио у односу на повреду права из члана 31. Устава. 

                        6. Уставни суд наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом, те да притвор и „кућни притвор“ представљају посебно осетљиве мере његовог ограничења. Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор и „кућни притвор“ се према неком лицу могу одредити само уколико постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, а из разлога прописаних у тач. 1) до 4) наведеног члана.

                        Постојање основане сумње да је притворено лице извршило кривично дело, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, је услов sine qua non за постојање уставности и законитости, како приликом одређивања, тако и приликом продужавања мере притвора (Одлука Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7. образложења) и „кућног притвора“. Међутим, постојање основане сумње само по себи није довољно. Стога су надлежни судови приликом доношења одлуке о притвору и „кућном притвору“, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ових мера, дужни да посебно образложе своје разлоге у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни. Произвољно лишавање слободе постоји онда када надлежни органи не образложе на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно (пресуда Kay против Уједињеног Краљевства, од 1. марта 1994, став 31.). Такође, надлежни суд је у обавези да своје разлоге детаљно образложи (Kurt против Турске, број 24276/94 од 25. маја 1998. године и Bayorkina против Русије, број 69481/01 од 27. јула 2006. године).

                        У надлежности редовних судова је да осигурају да лишење слободе не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост лишења слободе с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законских основа за лишење, те подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви лишења слободе и даље постоје. Приликом сваке контроле притвора и „кућног притвора“ суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље лишење слободе, и да ли се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом, блажом мером. Уколико суд оцени да окривљеног треба и даље задржати у притвору или „кућном притвору“, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку. Дакле, у надлежности редовних судова је да утврде постојање конкретних разлога који се односе на основ за одређивање или продужење наведених мера. Није задатак Уставног суда да утврђује или преиспитује те разлоге, нити да замени редовне судове који одлучују о лишењу слободе подносилаца уставних жалби. Међутим, Уставни суд јесте надлежан да на основу разлога који су у вези са лишењем слободе дати у одлукама редовних судова и чињеница на које подносиоци уставних жалби указују, одлучи да ли је у конкретном случају дошло до повреде Уставом зајемчених права.

                        Да ли је надлежни суд трајање мере притвора или „кућног притвора“ свео на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге за притвор или „кућни притвор“, односно да ли је време лишења слободе разумно, не може се проценити in abstracto. Стога се питање да ли је разумно да окривљени и даље буде лишен слободе мора процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Продужавање лишења слободе може бити оправдано само ако постоје такве околности које оправдавају јавни интерес и претежу над правилом поштовања слободе појединца (видети, поред осталих, пресуде Европског суда за људска права у предметима W. против Швајцарске, од 26. јануара 1993. године, став 30; Kudla против Пољске, од 26. октобра 2000. године, ст. 110. и 111; Solmaz против Турске, од 16. јануара 2007. године, став 38.).

                        7. Полазећи од наведених општих принципа, као и околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је подносилац до подношења уставне жалбе 27. јануара 2014. године био лишен слободе укупно једну годину, један месец и 15 дана, од чега је у притвору провео девет месеци, а у „кућном притвору“ скоро четори месеца.

                        Уставни суд је даље утврдио да је „кућни притвор“, односно мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора према подносиоцу уставне жалбе продужена због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица и кривично дело пореска утаја.

                        Поред постојања оправдане сумње да је подносилац извршио наведена кривична дела, Виши и Апелациони суд у Београду су у оспореним решењима утврдили да постоје околности које указују на опасност од бекства и као разлоге навели:

                        1) да постоји оправдана сумња да је као власник, контролни члан и директор привредног друштва Ш. корпорација и Н. корпорација, заједно са осталим оптуженима, прибавио значајну имовинску корист, и то привредном друштву М. д.о.о, Х. Л. и Ш. корпорацији;

                        2) да поменута средства нису одузета, нити пронађена како на приватним рачунима, тако ни на рачунима ових привредних друштава;

                        3) да је као власник и директор већег броја привредних друштава у Републици Србији у претходном периоду изградио бројне личне и пословне контакте, како у земљи, тако и у иностранству;

                        4) да „све наведено у међусобној повезаности, а у вези са тежином предметног кривичног дела за које постоји оправдана сумња да је оптужени М. Ђ. учинио и висином прописане казне, представља околности које указују да постоји опасност за скривање и бекство овог оптуженог, те да би управо наведена новчана средства и контакти могли бити искоришћени за њихово организовање и финансирање“.

                        Уставни суд сматра да тежина запрећене казне може представљати индицију за постојање опасности од бекства, али да она мора бити цењена у вези са бројним другим чињеницама, јер се тек након оцене свих битних и за конкретан случај специфичних околности може или потврдити постојање опасности од бекства и оправдати лишење слободе, или оповргнути постојање те околности (видети: пресуду Европског суда за људска права Tomasi против Француске, од 27. августа 1992. године, пасус 98.). У овом контексту се нарочито морају узети у обзир следеће околности: карактер окривљеног, његово имовно стање, понашање пре лишења слободе, место у коме живи његова породица и где се налази центар његових животних активности, његове пословне везе у земљи у којој живи и у иностранству и слично. Тек свестрана оцена свих наведених, као и других особених чињеница и околности, може указивати на то да ли постоји разумно оправдање за ограничење личне слободе окривљеног по основу опасности од бекства (видети: пресуде Европског суда за људска права W. против Швајцарске, од 26. јануара 1993. године, пасус 33. и Neumeister против Аустрије, од 27. јуна 1968. године, страна 35, пасус 10, Одлука Уставног суда Уж-88/2012 од 17. јула 2013. године, став 5. образложења).

                        У овом конкретном случају, Виши и Апелациони суд у Београду - посебна одељења су приликом продужења мере забране напуштања стана уз примену електронског надзора подносиоцу уставне жалбе, поред тежине запрећене казне, имали у виду и то: да постоји оправадана сумња да је извршењем кривичног дела подносилац прибавио велику противправну имовинску корист, при чему та средства нису пронађена, а самим тим ни одузета, па постоји оправдана сумња да би их могао користити за бекство и скривање, као и да је подносилац власник и директор већег броја привредних друштава у земљи и да има бројне личне и пословне контакте у земљи и иностранству, те би могао да наведена новчана средства и контакте искористит за организовање бекства и скривање.

                        Уставни суд констатује да су надлежни судови наводили потпуно идентичне разлоге и приликом продужења мере притвора према подносиоцу, а која мера је претходила „кућном притвору“ (мери забране напуштања стана уз примену електронског надзора), односно током целокупног периода његовог лишења слободе.

                        Уставни суд указује да је у својој Одлуци Уж-4528/2013 од 23. децембра 2015. године (којом Одлуком је усвојио претходно изјављенену уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је повређено право на ограничено трајање притвора, позивајући се на разлоге дате у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-3231/2013 од 3. октобра 2013. године) оценио да наведени разлози за продужење мере притвора нису релевантни и довољни из следећих разлога:

                        1) јер нису узете у обзир чињенице да је подносилац држављанин Републике Србије и да има пријављено пребивалиште у Београду где се налази центар његових животних и радних активности, да у Београду живи његова породица, да се и пре покретања поступка уредно одазивао на сваки позив надлежних органа и да није бежао;

                        2) јер нису оцењене конкретне околности које се односе на личност подносиоца уставне жалбе;

                        3) јер се везивање опасности од бекства за непронађени износ имовинске користи за коју се терети подносилац не може довести у везу са законским основом по ком му је притвор продужен;

                        4) јер нису наведене, а самим тим ни оцењене, све чињенице и околности које могу бити значајне приликом процене да ли постоји реална опасности од бекства.

                        Имајући у виду чињеницу да су надлежни судови у оспореним решењима којима је према подносиоцу уставне жалбе продужена мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора навели потпуно идентичне разлоге као и приликом продужења мере притвора, да нису узели у обзир оклоност да се подносилац уставне жалбе у периоду у коме према њему није била на снази нити једна мера за обезбеђење присуства окривљеног редовно одазивао позивима суда и других надлежних органа, те да ни након једне године и скоро два месеца од иницијалног лишења слободе подносиоца нису узете у обзир и друге околности, а нарочито оне које се односе на сам ток кривичног поступка, Уставни суд налази да су образложења оспорених судских решења недостатна. Ово посебно из разлога што, по оцени Суда, у њима нису наведене, а самим тим ни оцењене, све чињенице које могу бити значајне за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у „кућном притвору“ због опасности од бекства, односно јер се током целокупног периода лишења слободе подносиоца понављају исти разлози који су послужили као почетни основ за његово притварање, без навођења конкретних околности на којима се овакав закључак темељи. У том смислу Уставни суд наглашава да су надлежни судови, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење мере притвора и „кућног притвора“, посебно у ситуацији када се те мере више пута продужавају, дужни да посебно образложе разлоге за своју одлуку у сваком појединачном случају, односно да на задовољавајући начин објасне зашто је лишење слободе и даље неопходно (пресуда Kay против Уједињеног Краљевства, од 1. марта 1994, пасус 31.) и да дају детаљне разлоге (пресуда Kurt против Турске, број 24276/94 од 25. маја 1998. године и Bayorkina против Русије, број 69481/01 од 27. јула 2006. године) који не смеју бити идентични и стереотипни, већ поткрепљени новим чињеницама  (пресуда Mansur против Турске, од 8. јуна 1995, став 55.). Најзад, Уставни суд указује и на то да је Европски суд за људска права у пресуди  Wemhoff против Немачке, од 27. јуна 1968. године, пасус 15, изнео став „да кад је једини преостали разлог за продужење притвора страх да ће оптужени побећи и тиме избећи појављивање на суђењу, мора бити наложено његово пуштање на слободу пре суђења уколико се од њега могу добити јемства која ће осигурати такво појављивање“.

                        Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да поступајући судови у оспореним решењима нису навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је продужење мере забране напуштања стана уз примену електронског надзора према подносиоцу уставне жалбе било неопходно ради вођења кривичног поступка, те је Суд утврдио да је подносиоцу повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено одредбом члана 31. став 2. Устава.

                        Уставни суд је оценио је да се правично задовољење у овом случају остварује самим утврђивањем повреде права.

                        Уставни суд оспорена решења није поништио имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера и да су престала да производе правно дејство заменом блажом мером.

                        Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу усвојио.

                        8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

 

 

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

Весна Илић Прелић, с.р.

 

Издвојено мишљење судије Уставног суда Србије др Милана Шкулића

 на одлуку Уставног суда број УЖ-738/2014

 

Уставни суд Србије је на својој седници одржаној 29. марта 2018. године, донео одлуку о усвајању уставне жалбе М.Ђ. и утврдио да је решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 57/13 од 11. децембра 2013. године и решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1 525/13 од 24. децембра 2013. године, подносиоцу уставне жалбе повређено право на ограничено трајање притвора, гарантовано одредбама члана 31. став 2. Устава Србије.

Уважавајући и поштујући право сваког уваженог судије Уставног суда на сопствени став, што се по логици ствари, посебно односи на судију известиоца из чијег предлога произлази одлука Уставног суда, изражавам своје неслагање са одлуком Уставног суда број УЖ-738/2014, донетом већином гласова судија Уставног суда, јер сматрам да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на ограничено трајање притвора у кривичном поступку.

Гласао сам против предлога одлуке Уставног суда Србије број УЖ-738/2014, а одлуку која је произишла из предлога судије известиоца, сматрам погрешном из читавог низа разлога, који се пре свега, своде на:

1. погрешно позивањe Уставног суда на праксу Европског суда за људска права - приликом образлагања одлуке УЖ-738/2014;
2. другe примерe погрешног резоновања Уставног суда приликом образлагања одлуке УЖ-738/2014;
3. упуштањe Уставног суда у инстанционо одлучивање приликом доношења одлуке у предмету УЖ-738/2014;
4. имплицитно негирањe од стране Уставног суда начела слободне оцене доказа и слободног судијског уверења у односу на одлучивање редовних судова у кривичном поступку, те
5. неоправдано неуважавање уставно-правно прихватљивих аргумента у образложењима решења редовних судова, уз неадекватно образложење таквог става Уставног суда.

I

Погрешно позивање Уставног суда на праксу Европског суда за људска права - приликом образлагања одлуке УЖ-738/2014

Одлука Уставног суда УЖ-738/2014 је заиста препуна примера из праксе ЕСЉП. Наведено је чак 12 одлука ЕСЉП (од којих је већина крајње сумарно коментарисана), али при том, у одлуци Уставног суда постоји одређена несразмера, не само у односу на садржај уставне жалбе (у којој се „скромније“, него у одлуци Уставног суда Србије, наводи знатно мање одлука ЕСЉП којима се „поткрепљују“ ставови подносиоца уставне жалбе), већ и стога, што се ни једна једина од наведених одлука ЕСЉП, не може на било који конкретнији начин и са иоле вишим степеном релевантности, довести у везу са одлуком Уставног суда у предмету УЖ-738/2014. Ово се може илустровати са неколико упадљивих примера погрешног позивања Уставног суда Србије приликом образлагања усвајајуће одлуке у предмету УЖ-738/2014, на праксу Европског суда за људска права, при чему неки примери прилично грубих грешака ове врсте (попут случаја „А.B. против Швајцарске“), који се односи на потпуно друго питање (тзв. случај „урин“), донекле имају чак и бизаран карактер.

У одлуци Уставног суда у односу на коју издвајам мишљење се, када је реч о позивању на праксу ЕСЉП, може уочити један „манир“ који је по мом ставу, потпуно погрешан, те чак индиректно веома лоше утиче и на праксу самог Уставног суда Србије уопште. Овај проблем се своди на три основна аспекта:

• први аспект је да се да се у одлуци Уставног суда „рутински“ наводи низ одлука ЕСЉП од којих већина нема уопште, или бар нема неке и иоле битн(иј)е везе са „кућним притвором“, већ се те одлуке ЕСЉП тичу одређене комбинације у кривичном поступку „класичног притвора“ и „кућног притвора“ и то по правилу, у знатно дужем трајању, него у случају М.Ђ., или се односе само на „класичан притвор“, или се тичу „принудног смештаја/боравка у душевној болници, у одређеној „комбинацији“ са казном затвора, односно одређеног фактичког лишења слободе приликом „против-терористичких“ акција оружаних снага, када лица лишена слободе, потом „присилно/принудно нестају“,где суштина и није у самом лишењу слободе (које и није формалног, већ фактичког карактера), већ у постављању/решавању питања да ли се ради о тзв. принудном нестанку особе, што иначе, може под одређеним условима да буде и облик злочина против човечности.
• други аспект је да се из тог низа одлука ЕСЉП, које често имају и више десетина страница, те су веома обимне и сложене, потом „извлачи“ и посебно апострофира један сасвим „миноран део“, тј. само по нека реченица, или чак „полу-реченица“, која би се евентуално и бар у извесној, најчешће сасвим минималној мери, могла бар донекле довести у везу са проблематиком лишења слободе, односно притвора, чему се онда још потпуно „механички“ уподобљава „кућни притвор“, што је потпуно неоправдано, а  у извесном смислу асоцира на ону чувену констатацију француског кардинала Ришељеа,  за кога се сматра да је рекао: „Дајте ми само једну, било коју реченицу, из било којег текста и ја ћу већ пронаћи начин, да се писац обеси.“
• трећи аспект се своди на упорно објашњавање и својеврсно „инсистирање у одлуци Уставног суда у предмету УЖ-738/2014, да према пракси ЕСЉП, „кућни притвор несумњиво представља лишење слободе“, те да се „по интензитету не разликује од мере притвора, без обзира на боље услове“, иако тако нешто уопште није спорно (те се заиста и не мора посебно поткрепљивати праксом ЕСЉП), не само према пракси редовних судова Србије, већ према стриктним законским решењима у кривичноправном систему Србије, како са становишта кривичног поступка, јер су у самом Законику о кривичном поступку прописане све потребне процесне и на Уставу засноване гаранције у односу на „кућни притвор“, у основи корелативно таквим гаранцијама које постоје у погледу „класичног притвора“,  тако и према одредбама материјалног кривичног права, јер се време проведено у тзв. кућном притвору, потпуно исто, као и време проведено у „затвору“ током извршења „класичног притвора“, урачунава у евентуално изречену казну затвора. Такође, лице којем је у кривичном поступку изречена мера „кућног притвора“, а које је касније ослобођено од оптужбе или је оптужба одбијена, односно поступак обустављен или му је изречена казна затвора у краћем трајању од времена које је провео у тзв. кућном притвору, има право на накнаду штете, према истим правилима која се односе на такве ситуације као и када је лице било у „класичном притвору“. И која је онда сврха посебног илустровања некакве „изједначености кућног и класичног притвора“, према пракси ЕСЉП ? Једина сврха тога би могла бити да се додатно објасни нешто што уопште и није спорно, а то је заиста бесмислено, те у ствари, личи на „куцање на отворена врата“.

Дакле, што се тиче праксе Европског суда за људска права, односно одређених примера из праксе ЕСЉП, који се наводе у пресуди Уставног суда Србије, иако као што је претходно наведено, одлука Уставног суда Србије, садржи читав низ примера из праксе ЕСЉП и позивања на велики број одлука ЕСЉП, то се чини у једном екстремно сумарном облику, некада чак и прилично површно, те се стога, може јасно закључити следеће:

1. Већина примера из праксе Европског суда за људска права односи се на „комбинацију“ класичног притвора, односно типичног лишења слободе у кривичном поступку, са тзв. кућним затвором, при чему се притвор иако наравно, није кривична санкција, увек извршава у затворским условима, док ни за ЕСЉП никада није било спорно (то се уосталом примећује и у свим одлукама којима се „илуструје“ став Уставног суда у предмету УЖ-738/2014), да је „кућни затвор“, далеко блажа мера процесне принуде. Дакле, прилично је необично и чак је веома чудно, да се став Уставног суда Србије у одлуци предмету УЖ-738/2014, илуструје примерима који се доминантно односе на „класичан“ притвор, јер је у одлукама ЕСЉП-а, које се наводе у образложењу одлуке Уставног суда у предмету УЖ-738/2014 и онда када се ради о „комбинацији“ притвора и „кућног притвора“, углавном ставља нагласак на „класичан“ притвор, те питања као што су његова арбитрарност, неоправдано дуго трајање, пропуштање одређених рокова и сл., с обзиром да се предмет одлучивања по уставној жалби, односи на тзв. кућни притвор, који је, без обзира што је начелно реч о облику „лишења слободе“, суштински ипак, знатно блажи по карактеру, а посебно степену депривације у погледу окривљеног (притвореника), него када се ради о „класичном“ притвору.
2. Када је у питању  случај „Lavents против Летоније“, ту се уопште ни не ради примарно о тзв. кућном притвору, већ пре свега о класичном притвору, који је у једном периоду комбинован и са кућним притвором, као и смештањем притвореника у болницу ради лечења, а при том је у овом случају укупно трајање лишења/ограничења слободе, трајало чак преко шест година, што је значајно, односно више од шест пута мање него у случају оптуженог М.Ђ. Поред тога, добар део одлуке ове ЕСЉП се пре свега, тиче конкретних услова извршења класичног притвора и здравствено стање окривљеног Лавентса, проблем његовог лечења током боравка у притвору итд., што нема никакве битне сличности са случајем на који се односи уставна жалба, а једино се може приметити извесна „феноменолошка“ сличност случаја „Lavents против Летоније“, са случајем М.Ђ., у томе што се и у овом случају ради о оптужби за кривично дело које спада у привредни и финансијски криминалитет, односно облик криминалитета који је у криминолошком смислу веома познат као „криминалитет белих оковратника“. Таква сличност ((при чему се када је реч о М.Ђ. (за којег важи претпоставка невиности), ради наравно, у овом стадијуму кривичног поступка само о оправданој сумњи)), свакако није уставно-правно релевантна.
3. Случај „Mancini против Италије“ такође није адекватан пример, јер се овде ради о двоје браће, оптужених пред судом у Риму да су извршили „оружано“ разбојништво, којима је прво одређен притвор, па потом, та мера нешто касније на предлог јавног тужиоца, одлуком истражног судије замењена кућним притвором (arresti domiciliari). Овај пример није адекватан, када се ради о уставној жалби М.Ђ.-а, односно предмету по уставној жалби УЖ-738/2014, јер браћи Мансини кућни притвор није одређен због опасности од бекства, већ због постојања бојазни да ће поновити неко „слично“ кривично дело, иако су претходно били неосуђивани (што је замењујући притвор блажом мером), узео у обзир и суд у Риму, сматрајући битном и чињеницу да нема опасности од „доказне опструкције“. За ЕСЉП је у овом случају пре свега било спорно што је дошло до неоправданог одлагања пребацивања окривљених из затвора у Риму у њихов стан, где су требали да буду у „кућном притвору“. Дакле, у овом случају у одлуци ЕСЉП, уопште није „нагласак“ и тежиште на томе да се притвор и „кућни притвор“, поистовећују као облици лишења слободе, јер то и иначе не представља „ништа посебно ново“, то је начелни став ЕСЉП-а, потврђен низом његових одлука (попут, Guzzardi против Италије. одлука од 6. новембра 1980., Amuur против Француске, одлука од 25. јуна 1996., D. против Немачке, број 11703/85, одлука Комисије од 9. децембра), већ да је у конкретном случају оптужене браће Мансини, дошло до неоправданог одлагања њиховог „пребацивања“ из затвора где је извршаван притвор, у стан где је требало да се „настави“ са извршењем кућног затвора. Све ово уопште, нема било какве релевантне сличности са случајем М.Ђ., односно уставном жалбом у предмету УЖ-738/2014.
4. У случају „D. против Немачке“ (број. 11703/85), ради се о југословенском држављанину, оптуженом да је у саучесништву са још једним окривљеним, немачким држављанином, 1981. године, у Немачкој извршио тешку крађу. Одлуком суда у  Диселдорфу, одређен му је притвор, због постојања основане сумње да је извршио тешку крађу и због истовременог постојања опасности од бекства, а тако одређен притвор је једно време извршаван „паралелно“ са казном затвора, коју је овај окривљени у Немачкој већ издржавао за друго кривично дело. Након боравка у притвору који је већ трајао око две године (од 17. августа 1983,) и након што је већ неколико пута од стране редовних судова одбијан захтев за пуштање на слободу, окривљени је 19. маја 1985. поднео уставну жалбу, коју је већ 28. маја 1985. године тројно веће Уставног суда Немачке, одбацило, налазећи да већ у  prima faciae смислу, нема „изгледа на успех“, а да одлука редовног суда о одређивању притвора није арбитрарна. Кривични поступак против D. је трајао дуго и због одређених проблема са механизмом међународне кривичноправне помоћи, јер су неки важни сведоци били у Југославији, а D. се у једном тренутку налази у кућном затвору, да би након извесног времена напустио Немачку и отишао у Југославију. Одлука ЕСЉП, односно Комисије, се у овом случају пре свега, заснива на сувише дугом трајању притвора, с обзиром на запрећену казну за кривично дело које је било предмет кривичног поступка (непропорционално трајање притвора „према“ казни која је „могућа“, или је „у изгледу“), а у конкретном случају се радило о казни затвора до пет година, уз могућност ублажавања. Поред тога, ЕСЉП је имао у виду и да је  D. као страни држављанин имао одређене проблеме у комуникацији са немачком судовима и у разумевању права те државе, а осврнуо се и на проблематичан закључак немачких судова о постојању основане сумње да је D. уопште учинио кривично дело (што је и према немачком ЗКП-у (StPO), први битан услов да би се притвор уопште одредио) и то заиста нема никакве релевантне везе се случајем М.Ђ., односно уставном жалбом у предмету УЖ-738/2014.
5. У случају „Buzadji против Молдавије“, ради се о бизнисмену у једној нафтној компанији, против којег је 2006. године покренута истрага због сумње да је извршио одређене финансијске малверзације, у мају 2007. године је ухапшен и против њега је подигнута оптужница. Притвор му је одређен због тежине кривичног дела, односно „тежине оптужбе“, сложености случаја и колузионе опасности. Већ ови разлози иницијалног одређивања притвора се разликују у односу на оне због којих је М.Ђ.-у одређен „кућни притвор“. Притвор је господину Бузађију продужаван неколико пута, а 26. јуна 2007. године му је првостепени суд притвор заменио „кућним притвором“. Ту одлуку укида жалбени суд већ 29. јуна 2007. године, с образложењем да би окривљени могао побећи, утицати на сведоке, уништити доказе и договарати се са својим сином (који је био саокривљени), те тако ометати кривични поступак (колузиона опасност). Коначно је окривљеном, након неколико његових захтева, јула 2007. године „класичан“ притвор, замењен кућним притвором, а основни разлог је било здравствено стање окривљеног, које је у притвору било значајно погоршано, а нарочито због тога што је имао срчано обољење, те пре притварања, доживео срчани удар. Окривљени је до марта 2008, године био у кућном притвору, када је пуштен на слободу уз давање јемства, а касније је, као и његов син, ослобођен од оптужбе. Боравак у „кућном притвору“ је укупно трајао нешто преко десет месеци. У овом случају ЕСЉП и „кућни притвор“, као и „класичан“ притвор, посматра као облик лишења слободе, али разлози због којих је окривљеном одређен притвор, непотребно одлагање суда да тежу процесну меру замени блажом мером процесне принуде, „промптно“ укидање одлуке о кућном притвору коју је донео првостепени суд, одлуком другостепеног суда, а посебно, релевантно погоршано здравствено стање окривљеног као битан фактор у одлучивању судова, као и чињеница да је кривични поступак релативно брзо окончан ослобађајућом пресудом, након што је кућни притвор замењен јемством, чине значајне разлике у односу на случај уставне жалбе М.Ђ.-а, па се стога, ни овај случај не може сматрати релевантним у довољној мери у односу на одлуку Уставног суда у предмету УЖ-738/2014.
6. У случају „W. против Швајцарске (број 14379/88, од 26. јануара 1993. године), ради се бизнисмену (G.W.), који је лишен слободе 27. марта 1985., због оптужбе за неколико тешких кривичних кривичних дела из сфере привредног криминалитета, а укупан износ губитака који су према наводима оптужбе произишли из тих кривичних дела, износио је више од 50.000.000 швајцарских франака.  G.W је у притвору пре суђења провео укупно око три године, а у том периоду је поднео осам захтева за пуштање на слободу, који су сви одбијени, само суђење је завршено осуђујућом пресудом, којом је окривљеном изречена казна од једанаест година затвора, у коју је урачунато 1465 дана проведених у притвору у свим стадијумима кривичног поступка. ЕСЉП (Комисија), утврђује да је постојање основане сумње sine qua non за одређивање притвора, али да је при том, увек потребно постојање и „других основа, који су релевантни и довољни“. Притвор против W. се темељио на констатацији швајцарских судова да постоји опасност од бекства и скривања, колузиона опасност, те опасност од понављања кривичног дела, што је све битно другачије него у случају М.Ђ, те при том никада господину W., није био одређен “кућни притвор“, већ је све време био у „класичном притвору“, а поред тога, у овом случају је ЕСЉП коначно закључио да није ни било повреде члана 5. став 3. Конвенције (art. 5-3). 
7. У случају „Kudla против Пољске “ (број 30210/96, од 26. октобра 2000. године), реч је о човеку који је због сумње за превару и фалсификовање, притворен у августу 1991. године. После одбијања бројних захтева за ослобађање, притвор му је коначно укинут у јуну 1992. године, на основу психијатријског извештаја у коме је наведено да је подносилац показао сталне самоубилачке тенденције. Он је касније пропустио да присуствује суђењу фебруара 1993. године и како није у одређеном року доставио лекарско уверење које је суд тражио, издат је налог за хапшење. Подносилац представке је у октобру 1993. године ухапшен у вези са саобраћајним деликтом и одређен му је притвор. Током следеће године одбијено је више захтева за ослобађање и у јануару 1995. године он је покушао самоубиство. Међутим, Регионални суд је одбио захтев за ослобађање, на основу извештаја затворских службеника о томе да је тај покушај био само „једноставно тражење пажње“. Неколико даљих захтева је одбијено пре него што је подносилац осуђен у јуну 1995. године. У фебруару 1996. године осуда је укинута и наложено је поновно суђење. У мају 1996. године притвор је укинут уз плаћање јемства од 10.000 злота. Подносиочеве жалбе против износа, у којима се позвао на опасност од самоубиства, биле су неуспешне. Коначно је ослобођен у октобру 1996. године, након што је јемство положено, а поново је осуђен у децембру 1998. године. Казна која му је изречена је по жалби смањена у октобру 1999. године, а пред Врховним судом је у текао поступак по „касационој жалби“. ЕСЉП је нашао да постоји повреда права на ограничено трајање притвора, који је укупно трајао 2 године, 4 месеца и 3 дана, јер пољски судови нису у довољној мери објаснили везу између понашања окривљеног, који није доставио захтевану потврду о здравственом стању и опасности од бекства. Овај случај није релевантан када се ради о уставној жалби М.Ђ, и одлуци Уставног суда Србије у предмету УЖ-738/2014, не само што се не ради о „кућном притвору“, већ о правом, тј. „класичном“ притвору, већ и стога што је притвор трајао знатно дуже, те се образложење заснивало на потпуно другим разлозима, него у случају М.Ђ.
8. У случају „Neumaster против Аустрије“, ради се о једном бечком бизнисмену против којег је 1959. године покренута истрага због сумње да је извршио нека финансијско-привредна кривична дела и утају пореза. Истражни судија га саслушава јануара 1960. године, а у фебруару те године му је одређен притвор, из којег је „условно пуштен“ у мају 1961. године. Потом је са дозволом истражног судије више пута послом, туристички и из породичних разлога путовао у иностранство, све док није поново притворен у мају 1962. године, након што је оптужен и за друга тежа кривична дела привредно-финансијске природе. Окривљени се у неколико наврата жалио на решење о одређивању притвора, а аустријски судови су те жалбе одбијали, сматрајући да због висине имовинске користи коју је противправно стекао кривичним делима (прво се сматрало да је прибавио чак 40.000.000, потом 11.500.000 и коначно 6.500.000 аустријских шилинга), притвор не може бити замењен јемством, које је Neumaster „нудио“, а чији би износ био знатно мањи од онога за који се теретио да га је прибавио кривичним делима. За аустријски суд и државног тужиоца је у овом случају посебан проблем био што су сви остали саучесници окривљеног Neumaster -а, били у бекству, те се налазили у иностранству, а поступци екстрадиције су били веома компликовани и дуго трајали. Такође су и многи сведоци били недоступни и ван Аустрије, а неки чак и у САД, Канади, Африци, државама Латинске Америке итд. Све се ово одразило и на дужину трајања притвора окривљеном  Neumaster -у, који је практично једини био у Аустрији. ЕСЉП је коначно закључио да је у односу на Neumaster-а повређено право из члана 5 (3) (art. 5-3) Конвенције, а овај случај у целини, а нарочито стога, што се ради о „класичном притвору“, а не о „кућном притвору“, те због велике разлике у разлозима из којих је тај притвор одређен, те других битних разлика случаја (попут броја окривљених, проблема екстрадиције, недоступних сведока итд.), нема много везе са уставном жалбом М.Ђ. и одлуком Уставног суда Србије у предмету УЖ-738/2014.   
9. У случају „Solmaz против Турске“ (број 27561/02, од 16. јануара 2007. године),  ради се о човеку којег у јануару 1994. године хапсе припадници антитерористичке полиције, под сумњом да је припадник једне турске „терористичке организације“ (Türkiye Komünist Partisi/Marksist Leninist), а којем потом у фебруару, након саслушања од стране надлежног државног тужиоца, истражни судија одређује притвор. У марту се против Solmaz-а подноси оптужница, а поступак се потом води пред „специјалним судом државне безбедности“, који му 2000. године изриче казну доживотног затвора, а ту одлуку 2001. године укида Касациони суд из процесних разлога и налаже поновно суђење пред првостепеним судом. Након одбијања више захтева браниоца, окривљеног, чије је здравствено стање било битно погоршано, суд 2002. године због тога, али и оцењујући да се он већ веома дуго налази у притвору, пушта на слободу до суђења. Потом се 2004. године у Турској укидају специјални судови државне безбедности, али „поротни суд“ у Истанбулу у јануару 2005. године, Solmaz-а „опет“ оглашава кривим и изриче му „поново“ казну доживотног затвора. Ту одлуку поново поништава Касациони суд, што је стање у предмету у време решавања пред ЕСЉП, који између осталог, утврђује да је дошло до кршења права на ограничено трајање притвора, посебно повезујући то са недовољно квалитетним образложењем, а  нарочито зато што је притвор трајао екстремно („неразумно“) дуго, а окривљени који је био озбиљно болестан није могао да у притвору буде адекватно лечен. Овај случај нема никакве релевантне везе са случајем М.Ђ., не само због знатно дужег трајања притвора (десетак година), већ и стога што се Solmaz искључиво налазио у „класичном притвору“. 

10.  У случају „Bazorkina против Русије“ (број 69481/01 од 27. јула 2006. године), ради се о жалби ЕСЉП, који је позивајући се  на повреду чл. 2, 3, 5, 6, 8, 13, 34 и 38 Конвенције, уз помоћ неколико невладиних организација поднела Fatima Sergeyevna Bazorkina, тврдећи да су јој сина (Khadzhi-Murat Yandiyev), 2000. године лишили слободе припадници руске војске у Чеченији, а да је потом њен син нестао. Последњи пут је подноситељка жалбе ЕСЉП свог сина видела 2. фебруара 2000. године, на снимку NTV-а (једне тадашње руске „независне“ ТВ станице) и CNN-а. Khadzhi-Murat Yandiyev је био у маскирној униформи, а испитивао га је један пуковник руске војске. Мајка је одмах након што је сина видела на ТВ снимку, покушала да га пронађе, добила је помоћ неколико невладиних организација, али у томе није успела. Једног момента је надлежни државни тужилац у Чеченији покренуо истрагу против неидентификованих осумњичених за киднаповање Khadzhi-Murat Yandiyev-а, али су та истрага, као и све остала активности након обраћања мајке и неколико НВО државним и војним властима, као и војном правосуђу Русије,  остали без резултата. Коначно, ЕСЉП је у овом случају утврдио повреду одредаба низа чланова Конвенције, али све то практично, нема никакве везе са уставном жалбом М.Ђ. и одлуком Уставног суда Србије у предмету УЖ-738/2014, нити је уопште, од значаја за резоновање Уставног суда Србије у овом предмету, када се одлучује о могућој повреди права на ограничено трајање притвора.  

11.  У случају „Kurt против Турске“ (број 24276/94, од 25. маја, 1998. године), реч је жалби (представки) ЕСЉП, мајке (Koçeri Kurt), која је жалбу ЕСЉП поднела како у своје име, тако и у име свог несталог сина, лишеног слободе током једне антитерористичке акције турске војске. Том приликом је у једном селу у Турској, у новембру 1993. године, након сукоба са припадницима курдске организације, коју Турска сматра терористичком (PPK), када је село у великој мери порушено и спаљено, слободе лишено (у локалном школском дворишту, касније у сеоским кућама), десетак сељана, међу којима је био и Üzeyir Kurt, који је у једном тренутку виђен жив и са траговима мучења, односно јасно видљивим модрицама и другим траговима удараца, а потом потпуно нестаје. Његова мајка се више пута обраћала разним „властима“, односно државним органима Турске и никада није добијала валидне информације о свом сину, а коначно јој је званично саопштено да су њеног сина отели припадници „терористичке курдске организације (PPK)“, те да је надлежни јавни тужилац, против „терориста“ покренуо истрагу због отмице њеног сина. Мајка се коначно, обраћа ЕСЉП, а Комисија између осталог, закључује да су турске власти Üzeyir Kurt-а подвргле мучењу и нечовечном третману (члан 3. Конвенције), прекршиле право на слободу и безбедност личности из члана 5. Конвенције као и одредбе члана 13. Конвенције, тако што нису водиле ефективну/ефикасну истрагу због нестанка Üzeyir Kurt-а, што све већ на први поглед, заиста нема никакве везе са уставном жалбом М.Ђ. и одлуком Уставног суда Србије у предмету УЖ-738/2014.

12.  У случају „Kay против Велике Британије“ (број 17821/91, одлука Комисије од 1. марта 1994. године), ради се о човеку који је у новембру 1970. године убио девојчицу из свог комшилука, стару 12 година, коју је претходно силовао. Kay је дванаестогодишњу девојчицу након силовања задавио, а потом тело своје жртве унаказио, тако што га је секао и убадао оштрим оруђем. Окривљени је имао богату „историју“ раније извршених кривичних дела против полне слободе, чије су жртве била малолетна лица. Изречена му је мера обавезног психијатријског лечења без унапред ограниченог максималног трајања, што значи са могућношћу да траје доживотно. Када је први пут 1985. године, пуштен на „условну слободу“, он одмах пошто се нашао ван болнице, чини два кривична дела са елементима насиља, а обе жртве су биле младе жене. Тада у овом конкретном случају долази и до извесне „конфузије“ у британском кривичноправном систему, јер окривљени није могао аутоматски бити враћен у болницу, без одговарајуће медицинске „препоруке“, те се он потом смешта у  затвор, где издржава казну затвора за кривична дела учињена након напуштања болнице. Само дан пре него што је 1989. године окривљени требало да буде пуштен из затвора, судија, поступајући на неки начин у „крајњој нужди“ и у страху да се „опасан човек не нађе на слободи“, без спровођења неопходних психијатријских вештачења, одређује да Kay опет буде смештен у болницу, односно лишен слободе ради медицинског третмана. Коначно, посебан трибунал за вођење поступка/преиспитивање одлука против неурачунљивих лица (The Mental Health Review Tribunal), у новембру 1991. године, доноси одлуку да, имајући у виду здравствено стање окривљеног, а посебно кривична дела која је Kay извршио 1985. године, одмах по изласку из болнице, његово лечење буде настављено у условима лишења слободе у психијатријској установи. Суштина одлуке ЕСЉП (Комисија), од 1. марта 1994. године, своди се на констатацију да је „господин Kay“, 1989. године, одлуком суда (судија појединац), да поново буде смештен у болницу, а пре коректно спроведене „процедуре“, практично „противправно лишен слободе“. Овај случај сасвим очигледно нема никакве релевантне везе са случајем уставне жалбе М.Ђ.-а, не само зато што „господин Kay“, никада није био у „кућном затвору/кућном притвору“, те што се ради о ментално болесном човеку, склоном веома насилним кривичним делима, посебно злочинима сексуалне природе, те чак особи која је силовала и убила дванаестогодишњу девојчицу, чије је тело потом унаказила, већ стога што се никада у случају уставне жалбе М.Ђ.-а, уопште није поставило питање противправног лишења слободе, а и сама усвајајућа одлука Уставног суда у предмету УЖ-738/2014, се не тиче права на слободу, већ права на ограничено трајање притвора.    

13.  Навођење случаја „А.B. против Швајцарске“ (број 20872/92, одлука Комисије од 22. фебруара 1995. године), у одлуци Уставног суда којом се усваја уставна жалба М.Ђ.-а, због повреде права на ограничено трајање притвора у кривичном поступку (члан 31. став 2. Устава Србије), представља веома интересантан куриозитет, помало бизарног карактера (случај „Урин“), јер тај случај баш никакве, ни елементарне везе нема са проблематиком трајања ни „класичног“, нити „кућног притвора“. Ради се о човеку (А.Б.), који је од 1988. године био у затвору у Лугану, а осуђен је на 17 година затвора, због убиства судије и три покушаја разбојништва уз употребу оружја. Од осуђеног је први пут у затвору 17. октобра 1990. године затражено да преда узорак урина, ради тестирања на употребу опојних дрога, што он одбија, а то потом, резултира одређеним дисциплинским мерама у односу на њега, те једним дугачким поступком, где је осуђеном од стране судова, који су закључили да се не ради о „деградирајућој мери и нехуманом третману“, више пута налагано да преда узорак урина, што је он увек одбијао, упорно се жалећи на такве одлуке. Коначно, обратио се Европском суду за људска права, базирајући свој захтев на томе да му норме швајцарског права не омогућавају коришћење делотворног правног средства, те да би давањем узорка урина била прекршена претпоставка невиности, а он био приморан да сам износи доказе против себе у односу на евентуално коришћење дроге у затвору. ЕСЉП, односно Комисија закључује у овом случају, између осталог да „чак и сасвим минимално интервенисање у односу на физички интегритет лица против његове/њене воље, мора бити посматрано у склопу права на поштовање приватног живота у смислу члана 8. Конвенције,“ али при том истиче и да су могућа одређена ограничења у циљу заштите јавног здравља, јавног интереса итд. Суштина је да ЕСЉП, односно Комисија закључују да швајцарско право не прописује делотворан правни лек у односу на одлуке које су иначе легитимне, попут конкретне одлуке у погледу узимања узорка урина, али да то и није суштински релевантно јер такво правно средство мора постојати само у односу на одлуке које имају одређену тежину и одговарајући значај. Све ово наравно, нема било какве релевантне везе са предметом УЖ-738/2014, односно подносиоцем уставне жалбе М.Ђ.-ем, од којег колико је познато (бар се то не наводи у уставној жалби), није током трајања притвора, односно „кућног притвора“, тражено да преда узорке урина.

II

Други примери очигледно погрешног резоновања Уставног суда приликом образлагања одлуке УЖ-738/2014

Када тврди да су „образложења оспорених судских решења недостатна“, Уставни суд по свему судећи, користећи један веома „необичан“ атрибут, бар у српском језику (у једнини: недостатан/недостатна/недостатно), покушава да оспори квалитет образложења решења редовних судова, односно Уставни суд тврди да образложења решења редовних судова, којима се према окривљеном М.Ђ. одређује конкретна мера за обезбеђење присуства у кривичном поступку, садрже одређене „недостатке“, бар је то претпостављам, значење атрибута „недостатно“. По мом мишљењу, далеко озбиљније недостатке садржи образложење одлуке Уставног суда, која је донесена у предмету УЖ-738/2014.

Уставни суд је у својој одлуци потпуно погрешно, али врло упадљиво, неоправдано дао превелики значај чињеници да имовинска корист за коју се у оптужби против М.Ђ. наводи да је стечена кривичним делом за које се оптужени терети, није пронађена.

Самим тим што постоји одговарајући процесно релевантни степен сумње у односу на оптужбу у целини, што значи и у погледу противправно стечене имовинске користи, а то је највиши степен сумње у кривичном поступку – оправдана сумња, произлази да таква процесно релевантна сумња постоји и у односу на износ противправно прибављене имовинске користи.

Ствар је наравно, кривичнопроцесних правила која се односе на доказивање уопште и посебно на терет доказивања, да ли ће оптужба у целини или делимично бити доказана, а у оквиру тога, да ли ће се доказати и висина евентуално противправно стечене имовинске користи, произишле из кривичног дела које је предмет оптужења. Међутим, у релевантном стадијуму кривичног поступка из којег су произишле и уставна жалба М.Ђ, као и одлука Уставног суда о њој, постоји оправдана сумња да је оптужени учинио кривично дело за које се терети, те да је захваљујући томе и стекао имовинску корист чија се висина наводи у оптужници, при чему образложење постојања оправдање сумње није било спорно ни за Уставни суд. А баш то што таква корист није пронађена, је потпуно обрнуто у односу на закључивање већине судија Уставног суда, само додатни аргумент да би оптужени, ако би био на слободи, односно уколико у односу на њега не би биле примењене мере прописане Закоником о кривичном поступку, којима му се право на слободу лимитира, стечену имовинску корист могао да искористи, баш ради организације/реализације скривања или бекства, те да тако постане недоступан суду.

Уставни суд у својој одлуци резонује шаблонски и крајње апстрактно, те својим „замеркама“, пред редовне судове (ако би они почели или боље речено, покушали да се прилагођавају пракси Уставног суда), практично поставља и неке веома тешко оствариве или чак „немогуће“ задатке. Тако, када Уставни суд инсистира да приликом одређивања/продужења притвора (независно од тога што се овде ни не ради о „класичном“ притвору), треба имати у виду и „личност окривљеног“, он потпуно пренебрегава ноторну чињеницу да су редовни судови приликом одлучивања о мерама којима ће у односу на М.Ђ., обезбедити његово присуство у кривичном поступку, свакако и по логици ствари, имали у виду и његову личност. Уставни суд није имао у виду да то по дефиницији произлази из деловања начела непосредности у кривичном поступку.

Наиме, кривични поступак против М.Ђ. се води у његовом присуству, то није поступак in absentia, а редовни судови су у присуству М.Ђ. предузимали одређене доказне и уопште, процесне радње, те и иначе, водили кривични поступак. Све то по логици ствари, омогућава и у ствари, свакако подразумева, увид и у личност М.Ђ., који се наравно остварује, у складу са слободним судијским уверењем, а што је уско скопчано и са начелом непосредности у кривичном поступку, које се обрнуто и по логици ствари, никада не испољава у поступку пред Уставним судом. Коначно и начела слободне оцене доказа, те слободног судијског уверења, подразумевају давање права судији да захваљујући непосредном извођењу доказа пред судом или од стране самог суда, стекне уверење не само у односу на чињенично стање, већ и у погледу свих других процесно релевантних питања, па и у односу на мере којима се обезбеђује присуство окривљеног у кривичном поступку.

Није логично да судије Уставног суда које никада нису виделе окривљеног М.Ђ. и пред којима непосредно није изведен ни један једини доказ који би указивао на потребу да се примени одређена мера процесне принуде, односно мера за обезбеђење присуства окривљеног у кривичном поступку, инсистирају на томе да су редовни судови морали имати посебно у виду личност окривљеног приликом одлучивања о „кућном притвору“, када су редовни судови то по логици ствари, свакако имали у виду. То се практично подразумева када се окривљеном суди у његовом присуству (суђење у одсуству је наравно, редак изузетак у кривичном поступку), а став редовних судова је у конкретном случају при том, ваљано образложен навођењем свих оних разлога којима су и иначе, редовни судови образложили свој став да је потребно према М.Ђ. применити у одређеном трајању и у конкретној фази кривичног поступка, меру прописану Закоником о кривичном поступку, којом се адекватно може обезбедити његово присуство у кривичном поступку. Тиме су судије редовних судова имплицитно, али сасвим јасно, изразиле свој став и о личности окривљеног у односу на којег су одлучиле да се примени конкретна мера за обезбеђење његовог присуства, те тај став поткрепили уставно-правно прихватљивим разлозима.

Још мање је логично евентуално очекивање Уставног суда да би редовни судови свој став о личности окривљеног морали, обрнуто од претходне констатације, експлицитно да изразе у својим одлукама, што значе да би били дужни да га и посебно образложе. Наиме, када би редовни судови то чинили, тако како то по свему судећи, од њих очекују судије Уставног суда које су гласале за одлуку у предмету УЖ-738/2014, они би се на тај начин у неким ситуацијама потенцијално чак огрешили о Уставом гарантовану претпоставку невиности, а било би и крајње бесмислено да било који судија у кривичном поступку образлаже свој став, тако што на пример, тврди да му окривљени „делује као особа склона бекству“, као „превртљивац“, или као „поштен човек“, односно обрнуто као „непоштена особа“ и сл., или чак можда врши некаква „психолошка вештачења“ окривљеног, процењује „степен његове (не)искрености“, позива његову родбину, комшије итд., да се изјасне о томе „какав је то човек“ и сл.  Таквим процењивањем личности окривљеног, те посебним образлагањем става суда о личности окривљеног, што изгледа, а судећи по образложењу одлуке у предмету УЖ-738/2014, Уставни суд као да „очекује“, од редовних судова, ти редовни судови би у ствари, у највећем броју случајева, баш таквим поступањем и „образложеним анализирањем личности окривљеног“, грубо повредили бар неколико Уставом гарантованих права окривљеног, попут забране дискриминације и повреде људског достојанства.  

III

Инстанционо одлучивање Уставног суда

Уставни суд није суд четвртог степена, нити је он уопште, некакав „супер суд“ или „суд највишег ранга“, а није такође, ни сегмент редовног правосуђа, нити је наравно, део судске власти у уставноправном систему поделе власти. Уставни суд додуше, бавећи се заштитом Уставом гарантованих права и слобода, може у одређеним ситуацијама чак и да поништава одлуке редовних судова, али он ни тада не може и не сме да поступа као инстанциони суд, нити се сме упуштати у утврђивање чињеничног стања. Ово наравно важи у потпуности и за одлуке Уставног суда које су „само“ декларативног карактера, те се своде на утврђивање да је подносиоцу уставне жалбе одређеном судском одлуком, повређено неко конкретно право које је зајемчено Уставом Србије. Сва ова начелна ограничења су у битној мери доведена у питање одлучивањем по уставној жалби УЖ-738/2014.

Већ на први поглед се може уочити да је садржај уставне жалбе УЖ-738/2014 у највећој мери и чак сасвим директно усмерен на побијање чињеничног стања, које је утврђено у одлукама редовних судова против којих је уставна жалба поднесена. У уставној жалби се спомињу и изрази „неистина“, као и „ноторна неистина“, уз чак истицање да за то у српском језику постоји некакав „синоним од три речи“, који додуше, у уставној жалби није и изричито наведен, па је судијама Уставног суда ускраћена таква „лингвистичка лекција“.

Наводи се у уставној жалби и да су редовни судови одлучивали „паушално“, да су користили „аргументацију засновану на неистинама“, те читав низ других апсолутно чињеничних разлога, а једном, чак и уз илустровање свега овога, изразом „факат“.

У уставној жалби се користи и једна заиста специфична „илустрација“ наводних чињеничних грешака редовних судова, тако што се истиче да је суд прихватио „грубо неистиниту“ тврдњу тужиоца, применом „метода“ (у стилу), који се према наводима самог подносиоца уставне жалбе, своди на констатацију – „мајке ми, верујемо ти на реч“, а некада се за резоновање редовних судова користи и атрибут „брутално“. Ствар је стила, укуса, општег и правног образовања, владања правним знањем, као и како опште, тако и посебно правне културе, којим ће наводима подносилац уставне жалбе своју уставну жалбу образлагати. Подносилац уставне жалбе може уставну жалбу „закитити“ и чињеничним тврдњама, па и неким објективно „тешким речима“, па чак и мање или више тешким „оптужбама“ на рачун редовних судова, те може резоновати и „у стилу“ да „од вишка глава не боли“, иако све то наравно, не спада у уставно-прихватљиву аргументацију, али се Уставни суд мора фокусирати само и стриктно на уставно-правно прихватљиве разлоге, а њих у самој уставној жалби има веома мало у односу на разлоге који су стриктно чињеничног карактера или се чак своде на паушално „ружење“ редовних судова.  

Када се из уставне жалбе издвоје наводи који заиста могу да буду предмет разматрања Уставног суда, односно који би могли имати одговарајући уставно-правни значај, онда се сасвим лако може уочити упадљива и изразита „количинска“ несразмера између тих навода и оних који се своде на чињенично стање, чија тачност или нетачност, потпуност или непотпуност, уопште ни не могу да буду предмет одлучивања Уставног суда.

Одлучујући по уставној жалби, Уставни суд се није непосредно упуштао у оцену чињеничног стања, али он то у основи чини имплицитно, када у суштини априорно утврђује да су решења против којих је поднесена уставна жалба недовољно образложена, односно да „разлози за продужење „мере притвора“, нису релевантни и довољни“, те чак користећи претходно већ коментарисан „чудан“ атрибут (бар у српском језику) - „недостатна“.

Када говори о разлозима за продужење „мере притвора“, наведеним у решењима редовних судова, Уставни суд чак прави и једну формалну али никако не и неважну грешку, јер стриктно наводи да се ради о мери притвора, иако се уопште не ради о притвору, већ о мери забране напуштања стана уз електронски надзор“, која је такође облик лимитирања личне слободе, али која се, без обзира што се донекле може „изједначавати са притвором“ и њему „формално уподобљавати“, због чега се жаргонски означава као „кућни притвор“, никако не може тако априорно и механички поистоветити са притвором, као не само формално (ЗКП), већ и фактички (јер се притвор извршава у „класичном“ затвору), најтежом мером за обезбеђивање присуства окривљеног и обезбеђивање других циљева у кривичном поступку. 

Наиме, образложење било које судске одлуке, па и решења о одређивању/продужењу притвора, се не може посматрати апстрактно, без икакве везе са утврђеним чињеницама. Увек када се тврди да таква судска одлука није адекватно, релевантно или довољно образложена, то се бар донекле заснива на одговарајућој сумњи у чињенично стање које је утврдио редовни суд, а Уставни суд у својој одлуци у односу на коју издвајам мишљење, то чак чини директно, јер непосредно набраја све разлоге наведене у уставној жалби, а који су стриктно чињеничног карактера и као такви уопште ни не могу да буду предмет уставно-правне оцене Уставног суда.

Дакле, Уставни суд у својој одлуци наводи да су Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду у оспореним решењима утврдили да постоје околности које указују на опасност од бекства и као разлоге навели: 1) да постоји оправдана сумња да је М.Ђ. као власник, контролни члан и директор привредног друштва Ш. к. и Н. к., заједно са осталим оптуженима, прибавио значајну имовинску корист, и то привредном друштву М. д.о.о, Х.Л. и Ш. корпорацији;  2) да поменута средства нису одузета, нити пронађена како на приватним рачунима, тако ни на рачунима ових привредних друштава; 3) да је као власник и директор већег броја привредних друштава у Републици Србији М.Ђ. у претходном периоду изградио бројне личне и пословне контакте, како у земљи, тако и у иностранству; те 4) да „све наведено у међусобној повезаности, а у вези са тежином предметног кривичног дела за које постоји оправдана сумња да је оптужени М. Ђ., учинио и висином прописане казне, представљају околности које указују да постоји опасност за скривање и бекство овог оптуженог, те да би управо наведена новчана средства и контакти могли бити искоришћени за њихово организовање и финансирање“.

Уставни суд није довео, нити је могао довести у питање исправност чињеница које су утврдили редовни судови (што је наравно, у конкретном стадијуму поступка, све на „на нивоу“ оправдане сумње), али је Уставни суд без икаквог доказног поступка, јер он није ни могућ у поступку пред Уставним судом, прилично лаконски закључио да разлози на којима редовни судови темеље своје одлуке, нису релевантни и „довољни“. Тиме се Уставни суд с једне стране, индиректно упустио у утврђивање и оцену чињеничног стања, док је с друге стране, деловао као инстанциони суд. И једно и друго је погрешно.

IV

Имплицитно негирање начела слободне оцене доказа и слободног судијског уверења

До измена ЗКП-а из 2001. године (у септембру 2009.), начело слободне оцене доказа је код нас деценијама било формулисано на „класичан” начин – као право суда и државних органа који учествују у кривичном поступку, да оцењују постојање или непостојање одређених чињеница, без постојања ограничења у виду посебних формалних доказних правила. Начело слободне оцене доказа је новелама из 2009. године нешто другачије дефинисано, тако што је прописано да изведене доказе који су од значаја за доношење судске одлуке, суд оцењује по слободном судијском уверењу, а пресуду или решење које одговара пресуди, суд може засновати само на чињеницама у чију је извесност потпуно уверен. У ствари, овде се експлицитно уопште више није ни спомињала слободна оцена доказа, за шта суштински није било ваљаног оправдања, али би се у контексту логичног интерпретирања правила о оцењивању доказа по слободном судијском уверењу, могло закључити да је наш законодавац и тада познавао ово важно начело, које је иманентно већини савремених либералних кривичних процедура, јер се слободно судијско уверење, по логици ствари, може остваривати једино у систему слободне оцене доказа.  На сличан начин, као и када се радило о претходно објашњеним новелама ЗКП-а из 2001. године, поступљено је и у одредбама „новог“ (сада важећег), Законика о кривичном поступку из 2011. године, у којем је прописано да изведене доказе који су од значаја за доношење судске одлуке суд оцењује по слободном судијском уверењу, а пресуду, или решење које одговара пресуди, суд може засновати само на чињеницама у чију је извесност уверен (члан 16. ст. 3. и 4).

Начело слободног уверења суда, али и органа поступка уопште, је уско повезано са начелом слободне оцене доказа, јер с једне стране, судија, односно други субјект кривичног поступка који доноси одговарајуће одлуке у кривичном поступку, не може имати слободно уверење уколико нема право да слободно оцењује доказе, док се с друге стране, докази не могу слободно оцењивати, уколико субјект одлучивања нема могућност стицања слободног уверења, односно слободног расуђивања о томе шта је доказ у конкретном кривичном поступку, који ће се докази изводити у кривичном поступку и колико ће им се поверења поклонити, односно који степен доказног кредибилитета ће бити дат одређеним чињеницама.

Обавеза суда да образложи своју одлуку, те могућност правног „напада“ одлуке улагањем жа­лбе, односно ванредног правног лека, представља нужни коректив у односу на дејство начела слободне оцене доказа и слободног судијског уверења, те се тиме суд приморава да доказе оцењује слободно у смислу да не мора у томе да буде спутан формалним законским оквирима, али он то мора чинити савесно, без  испољавања арбитрарности, те у складу не само са правилима кривичне процедуре, већ и са логичким правилима. На тај начин су доследно и поступили приликом образлагања својих решења редовни судови у конкретном кривичном поступку против М.Ђ., а Уставни суд својим образложењем и инсистирањем на томе да разлози наведени у образложењима решења редовних судова нису довољни, практично имплицитно негира начела слободне оцене доказа и слободног судијског уверења, а све то и уз индиректно оспоравање чињеничног стања.

 

V

Уставно-правно прихватљиви аргументи у образложењима решења редовних судова

Окривљени има три основне дужности у кривичном поступку: 1) дужност доступности током трајања кривичног поступка, тј. дужност да се током трајања кривичног поступка не скрива и не бежи, 2) дужност да се одазове на позив органа поступка; те 3) дужност да обавести орган поступка о промени адресе пребивалишта или боравишта, односно о намери да промени адресу пребивалишта или боравишта.

Мере које се могу предузети према окривљеном ради обезбеђења његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу: 1) позив; 2) довођење; 3) забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем, као и забрана посећивања одређених места; 4) забрана напуштања боравишта; 5) јемство; 6) забрана напуштања стана; те 7) притвор.

Основна општа правила која се односе на све мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка су: 1)        општи услов за примену било које од ових мера, а то је услов каскадне сврсисходности, који се састоји у обавези да приликом одређивања мера орган поступка води рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером; 2) могућност кумулације мера – у случају потребе, орган поступка може одредити две или више мера за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка, при чему то, наравно, важи само за мере које се фактички могу комбиновати, па би тако, на пример, по логици ствари, притвор искључивао истовремено одређивање других мера и сл.; те 3) правило о обавезном укидању, односно обавезној супституцији блажом мером – мера која је одређена укинуће се и по службеној дужности када престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови.

Одређујући у конкретним решењима против којих је поднесена уставна жалба у предмету УЖ-738/2014, меру забране напуштања стана, као и уопште, одређивањем конкретних мера за обезбеђење присуства окривљеног у кривичном поступку, те сукцесивном супституцијом тежих мера, блажим мерама процесне принуде, редовни судови су своје одлуке у потпуности доносили сходно начелу хитности које се примењује увек када је окривљеном одређен притвор, односно „кућни притвор“, као и према општим правилима која се односе на мере за обезбеђење присуства окривљеног у кривичном поступку, у потпуности поступајући према одредбама члана 31. став 1. Устава Србије и члана 189. став 1. Законика о кривичном поступку.

Посебно је упадљиво не само да „кућни притвор“, без обзира што је и трајање како „класичног“ притвора, тако и „кућног притвора“, као и „дужина“, односно трајање самог кривичног поступка, релативна категорија, објективно није трајао претерано дуго, већ да је до одређивања те мере дошло, баш онако како је то и прописано, на „каскадни начин“, тј. у складу са начелом каскадне сврсисходности и након што је тежа мера замењена (обавезна супституција), блажом мером. Све ово је у решењима редовних судова добро образложено, те у потпуности утемељено на уставно-правно прихватљивим разлозима.

…

Из свих претходно детаљно наведених разлога, издвојио сам мишљење у односу на одлуку о усвајању уставне жалбе М.Ђ.-а, у предмету УЖ-738/2014. Своје издвојено мишљење посебно темељим на оцени да се Уставни суд Србије таквом одлуком неоправдано упустио у инстанционо одлучивање, а делимично чак и у оспоравање чињеничног стања и имплицитно негирање начела слободне оцене доказа и слободног судијског уверења, поткрепљујући при том, свој погрешан став навођењем низа одлука Европског суда за људска права, које суштински уопште нису релевантне у односу на уставну жалбу у предмету УЖ-738/2014, а неке од тих одлука ЕСЉП, чак ни уз максимално екстензивно анализирање, немају баш никакве везе са одлуком Уставног суда УЖ-738/2014.  

 

 

                                                                                                            судија

                                                                                                    др Милан Шкулић