Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Е. Х . из Малог Зворника, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. марта 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Е. Х . изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 995/14-Кв. 78/16 од 15. јануара 2016. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 239/2016 од 11. фебруара 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Е. Х . из Малог Зворника поднео је Уставном суду, 18. марта 201 6. године, преко пуномоћника В. Б , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права на ограничено трајање притвора, зајемченог одредбама члана 31. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају судске одлуке којима је након подизања оптужног акта због оправдане сумње да је извршио кривично дело кријумчарење у помагању , према подносиоцу продужен притвор из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку .
У уставној жалби је наведено да је саокривљени са подносиоцем , који сe терети да је организатор у извршењу предметног кривичног дела , првобитно донетом пресудом оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од две године . Стога подносилац сматра да је трајање притвора према њему прекомерно дуго и да се притвор претворио у казну, јер се у притвору налази дуже од две године (рачунајући оба притвора која су му била одређена у предметном кривичном поступку) .
Предложио је да Уставни суд утврди повреду права из члана 31. Устава, да одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“ и да му досуди правичан износ на име нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у предмет овога суда Уж-5959/2016, документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и веб-страницу www.portal.sud.rs, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Решењем Окружног суда у Београду Ки. П. 64/06 од 1. децембра 2006. године окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, одређен је притвор који му се рачунао од 28. новембра 2006. године, када је лишен слободе и трајао до 6. јуна 2008. године када је р ешењем Вишег суда у Београду К.П. 15/07, након подизања оптужнице, притвор према подносиоцу укинут и изречена му је мера забране напуштања боравишта , уз обавезу да се сваког понедељка јавља надлежној полицијској станици.
Оптужницом Окружног јавног тужиоца у Београду – Специјалног тужилаштва Ктс. 18/06 од 28. маја 2007. године, окривљеном Е . Х . стављено на терет извршење продуженог кривичног дела кријумчарење у помагању из члана 230. став 2. у вези става 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) у вези са чл. 35. и 65. Кривичног законика;
Актом јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 1187/10 од 21. децембра 2010. године прихваћена је на надлежност оптужница Окружног јавног тужиоца у Београду – Специјалног тужилаштва Ктс. 18/06 од 28. маја 2007. године, с обзиром на то да се Виши суд у Београду – Посебно одељење огласило финкционално ненадлежним решењем Кпо1. 266/10-Кв.По1. 1454/10 од 11. новембра 2010. године.
Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење Кпо1. 266/10-Кв.По1. 1201/10 од 10. јуна 2010. године према подносиоцу уставне жалбе је поново одређен притвор по основу прописаном одредбом члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, с обзиром на то да није поступао по мери забране напуштања боравишта уз обавезу јављања полицијској станици која му је била одређена решењем Вишег суда у Београду К.П. 15/07 од 6. јуна 2008. године.
Подносилац уставне жалбе је по наведеном решењу лишен слободе 14. јануара 2015. године у Републици Хрватској, где се налазио у екстрадиционом притвору по решењу Жупанијског суда у Славонском Броду Кир-4/15-3, те изручен Републици Србији 30. јануара 2015. године.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 995/14-Кв. 78/16 од 15. јануара 2016. године притвор је према подносиоцу продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, а констатовано је да му се рачуна од 30. јануара 2015. године, када је изручен Републици Србији. У образложењу оспореног решења је наведено да по налажењу тог већа постоје законски разлози за задржавање окривљеног у притвору прописани одредбом члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, с обзиром на то да је окривљени оправдано сумњив да је извршио кривично дело кријумчарење у помагању, а како се окривљени у предметном поступку већ налазио у притвору и након укидања притвора није поступао по изреченој мери напуштања боравишта и јављања надлежној полицијској станици, те по поновном одређивању притвора није могао бити лишен слободе дуже од четири и по године, то наведене околности , у садејству са чињеницом да окривљени са породицом живи на територији Босне и Херцеговине чији је држављанин, представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да ће се окривљени, уколико буде пуштен на слободу крити, односно дати у бекство и тако поново постати недоступан суду, због чега је продужење притвора према њему нужно како би се обезбедило његово присуство пред судом и несметано вођење предметног кривичног поступка.
У образложењу оспореног решења Апелационог суда у Београду Кж2. 239/2016 од 11. фебруара 2016. године је наведено да је правилно првостепени суд, поступајући по службеној дужности , продужио притвор према подносиоцу, с обзиром на то да из списа предмета произлази да се окривљени у предметном кривичном поступку већ налазио у притвору, који му је укинут и изречена мера забране напуштања боравишта уз обавезу јављања надлежној полицијској станици, по којој није пос тупао, већ је без одобрења суда напустио адресу свог боравишта, на којој је само фиктивно био пријављен, због чега му је поново био одређен притвор решењем по којем је лишен слободе након више од четири и по године, па како је окривљени након лишења слободе навео да има држављанство и пасош републике Босне и Херцеговине, где је живео 2004. и 2005. године, а о чему раније није обавестио суд, и по оцени другостепеног суда, наведене околности у садејству са околностима да је окривљени знао да се против њега води кривични поступак, да је био упозорен да је обавезан да се одазива позивима суда и пријави сваку промену адресе, представљају особите околности које указују на опасност да ће се окривљени, уколико буде пуштен на слободу, крити , односно дати у бекство и тако поново постати недоступан суду. Апелациони суд у Београду у оспореном решењу навео и да је ценио жалбене наводе браниоца окривљеног којима се истиче да је суд погрешно приликом рачунања притвора као моменат лишења слободе узео 30. јануар 2015. године, када је окривљени изручен српским правосудним органима, уместо 14. јануар 2015. године, када је ухапшен од стране хрватских органа унутрашњих послова, па је нашао да се у овој фази предметног поступка истима не доводи у сумњу законитост и правилност побијаног решења.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3 ).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (члан 216. став 3 .).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог: се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд најпре, као и у својим ранијим одлукама, наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на личну слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом, али да ово право није апсолутно и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити и продужити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена да услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужен због постојања основане сумње да је изврши о кривично дело кријумчарење у помагању из члана 230. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продуж ен на основу одредбе члана 211. став 1. тач ка 1) ЗКП, односно због постојања околности које су у казивале на опасност од бекства.
О постојању услова за продужење притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање особитих околности које указују да ће се окривљени крити, односно дати у бекство, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о кумулативном испуњењу услова за одређивање (и продужење) притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности притвора.
Уставни суд је, увидом у оспорена решења утврдио да су она донета по службеној дужности , у редовној контроли притвора на основу одредбе члана 216. став 3. Законика о кривичном поступку од стране кривичн ог суда , и да су у њима детаљно цењена и образложена сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање.
По оцени Уставног суда, заузети став кривичних судова изражен кроз оспорена решења не може се сматрати произвољним поступањем судова, с обзиром на то да је у образложењ има оспорених решења наведено да поред основане сумње да је окривљени извршио дело које му се ставља на терет, постоје околности које указују на опасност од бекства, а које се огледају у томе да се окривљени у предметном кривичном поступку већ налазио у притвору, који му је укинут и изречена му је мера забране напуштања боравишта уз обавезу јављања надлежној полицијској станици, по којој није поступао, већ је без одобрења суда напустио адресу свог боравишта, на којој је само фиктивно био пријављен, не обавештавајући суд о новој адреси боравишта, иако је на ту обавезу такође био упозорен, због чега му је поново био одређен притвор решењем по којем је лишен слободе након више од четири и по године, а да је окривљени након лишења слободе навео да има држављанство и пасош републике Босне и Херцеговине, где је живео 2004. и 2005. године, о чему раније није обавестио суд .
Стога је Уставни суд утврдио да су оспорена решења донета у поступку спроведеном у складу са законом и да су заснована на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор.
Надаље, за оцену основаности навода уставне жалбе о истакнутој повреди права на ограничено трајање притвора нужно је испитати и то да ли је предметни кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је увидом у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и веб-страницу www.portal.sud.rs, утврдио да с е подносилац до дана подношења уставне жалбе (18. марта 201 6. године) налазио у притвору једну годину и два месеца (рачунајући од 14. јануара 201 5. године када је лишен слободе у екстрадиционом поступку) , за које је време Виши суд у Београду шест пута одржао главни претрес , који је осам пута заказивао.
Имајући у виду да је из наведеног произлази да је Виши суд у Београду у предметном кривичном поступку главни претрес заказивао једанпут месечно , те да осам пута заказиван претрес у наведеном периоду, није мог ао бити одржан само два пута , то по оцени Уставног суда, само по себи, указује да је првостепени суд поступао са примереном хитношћу и са задовољавајућом пажњом приступа о вођењу поступка, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења донета из разлога и у поступку који су предвиђен и законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољн и разло зи због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се водио са примереном хитношћу.
Имајући у виду све наведено Уставни суд је оценио да нису основане тврдње подносиоца да је оспореним решењима дошло до повреде права на ограничено трајање притвора, а да се не могу сматрати уставноправно прихватљивим ни наводи подносиоца којима он рачунајући време укупног лишења слободе у предметном кривичном поступку, сматра да је трајање притвора превазишло висину казне на коју , као помагач у извршењу дела, може бити осуђен, упоређујући га са казном затвора на коју је првобитно донетом пресудом саокривљени, као организатор у извршењу кривичног дела, неправноснажно осуђен.
Уставни суд такође сматра да у овој фази кривичног поступка у којој су донета оспорена решења, чињеница да суд, очигледном омашком, у тр ајање притвора према подносиоцу, није урачунао време проведено у екстрадиционом притвору, нема значај повреде Уставом гарантованих права, о чему оспорено другостепено решење садржи довољно јасно и уставноправно прихватљиво образложење.
Стога је Уставни суд нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиoца уставне жалбе из члана 31. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у изреци.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.