Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби С . Д . из Л . код Жагубице , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. јануара 2018. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. Д . и утврђује да је у поступку који је вођен пред Основним судом у Петровцу на Млави у предмету И. 478/15 и решењима тог а суда И. 478/15 од 14. марта 2016. године и ИпвИ. 36/16 од 4. априла 2016. године подноситељки уставне жалбе повређено право из члана 65. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Петровцу на Млави ИпвИ. 36/16 од 4. априла 2016. године и одређује да надлежни суд донесе нову одлуку о приговору подноситељке уставне жалбе изјављеном против решења тога суда И. 478/15 од 14. марта 2016. године.
3. Одбија се као неоснован захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Д . из Липовице код Жагубице поднела је Уставном суду, 21. децембра 2015. године, преко пуномоћника В . Т , адвоката из Лесковца , Уставном суду уставну жалбу због повреде права и дужности родитеља из члана 65. Устава у поступку који је вођен пред Основним судом у Петровцу на Млави у предмету И. 478/15. Допуном уставне жалбе од 25. маја 2016. године подноситељка је повреду означеног права истакла и у односу на решења поменутог суда И. 478/15 од 14. марта 2016. године и ИпвИ. 36/16 од 4. априла 2016. године.
Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је наведено право повређено због дугог трајања извршног поступка и неизвршења пресуде парничног суда којом јој је малолетно дете поверено на самостално вршење родитељског права јер је, како тврди, извршни суд, уместо да примени сва расположива средства принуде у циљу одузимања и предаје детета, на крају донео оспорена решења којима је обуставио предметни поступак. Додаје да су оспорена решења донета на основу извештаја органа старатељства у коме је наведено да настављање спровођења извршења није у најбољем интересу детета, што по њеном мишљењу не може да буде законски основ за обуставу поступка из члана 76. став 1. тачка 7) Закона о извршењу и обезбеђењу, јер орган старатељства нема овлашћење да се изјашњава о томе да ли судска одлука треба да се спроводи или не . С тим у вези истиче да извршни суд није властан да утврђује да ли изрицање једне или више казни може довести до немогућности извршења јер је законом изричито предвиђено да је суд обавезан да одређује средства извршења из члана 228. став 1. Закона све док извршење не буде спроведено, да извршни суд није овлашћен да утврђује најбољи интерес детета јер то овлашћење има искључиво парнични суд, те да чињеница да се истовремено води други парнични поступак ради измене одлуке о поверавању детета не сме да буде од значаја за спровођење извршења. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене акте и утврди јој право на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено ње но Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , увидом у спис е предмета Основног суда у Петрoвцу на Млави И. 478/15 утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Извршни поверилац С. Д, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 18. новембра 2013. године Основном суду у Пожаревцу - Судска јединица у Жагубици, предлог за извршење против извршног дужника, оца детета, ради предаје заједничког малолетног детета рођеног 23. новембра 2011. године које јој је пресудом парничног суда поверено на самостално вршење родитељског права. Предложено је да се извршење спроведе одузимањем детета.
Основни суд у Пожаревцу - Судска јединица у Жагубици је решењем И. 2792/13 од 18. новембра 2013. године одредио предложено извршење. Ово решење је потврђено решењем Ипв. 620/13 од 13. децембра 2013. године.
Након 1. јануара 2014. године, када је на снагу ступио Закон о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава („Службени гласник РС“, број 101/13), поступак је настављен је пред Основним судом у Петровцу на Млави.
Закључком од 30. јануара 2014. године суд је наложио органу старатељства да изврши планирање неопходних активности, прикупи податке о чињеницама које су од значаја за извршење и достави мишљење о најподобнијем средсту извршења.
Орган старатељства је 11. фебруара 2014. године доставио суду извештај у коме је, између осталог, наведено да је отац у телефонском разговору обављеном 7. фебруара обавестио орган старатељства да неће доћи на разговор, након чега је суд закључком од 13. фебруара наложио органу старатељства да допуни извештај и предузме мере из своје надлежности.
По налогу суда, орган старатељства је 24. фебруара исте године доставио нови извештај у коме је наведено да је обављен разговор са оцем детета који је испољио несарадљивост у погледу добровољне предаје детета, при чему је указано и на претходно очево понашање у поступку спровођења извршења привремене мере којом је био уређен начин одржавања личних односа мајке са дететом. Изнето је мишљење да се извршење спроведе одузимањем детета, те да се , уколико то буде безуспешно , оцу изрекне затвор.
Закључцима од 26. фебруара и 14. марта 2014. године суд је наложио извршном дужнику да заједно са мал. дететом 11. марта, односно 2. априла исте године дође у просторије органа старатељства ради предаје детета мајци. На записнику од 11. марта констатовано је да није могуће приступити извршењу јер се списи предмета налазе у седишту суда поводом притужбе дужника и поред тога што постоји допис о враћању списа Судској јединици са пријемним штамбиљем од 10. марта, док је на записнику од 2. априла констатовано да нема доказа о уредном позивању дужника, иако се у списима предмета налази повратница о достављању закључка од 14. марта дужнику коју је он потписао. Том прилком – 14. марта 2014. године , на записнику је констатовано и да је психолог органа старатељства обавестио суд да је обављена теренска поста дужнику, да је дужник упозорен на обавезу да поступи по извршној исправи и да је заказана предаја детета, али да је дужник био категоричан у ставу да неће да преда дете, након чега је решењем одређено спровођење извршења одузимањем детета уз асистенцију полиције и уз присуство психолога и исто је заказано за 22. април 2014. године.
Извршење заказано за 22. април није спроведено јер је полицијским прегледом зграда и просторија констатовано да се мал. дете не налази у домаћинству оца, који је том приликом изјавио да је дете одвела бака, да ће се вратити навече, с тим што је одбио да наведе код кога се дете тачно налази , те изјавио да не жели да дете добровољно преда.
У даљем току поступка, извршни суд је у два наврата – 22. маја и 15. јула 2014. године безуспешно одређивао спровођење извршења одузимањем детета уз асистенцију полиције. Први пут је на лицу места затечен дужник који је изјавио да не зна где је дете и том приликом је, након извршеног прегледа просторија, такође констатовано да се дете не налази у очевом домаћинству, док су други пут на лицу места затечени дужников отац и бака који су изјавили да је дужник дете одвео лекару. У међувремену је надлежна полицијска станица по налогу суда 10. јуна исте године доставила службену белешку у којој је наведено да су полицијски службеници дошли до сазнања да се дете повремено виђа у дворишту породичне куће у насељу „Б.“, да га сакривају отац, бака и деда, да неко од укућана води рачуна о томе када непозната или службена возила пођу према кући о чему обавештавају укућане, те да је потребно проверити не само кућу извршног дужника већ и одређеног трећег лица.
Решењем од 21. јула 2014. године суд је извршном дужнику изрекао казну затвора која ће трајати све док дужник не поступи по налогу суда, највише 60 дана. Ово решење је потврђено решењем извршног суда од 9. септембра 2014. године.
По молби од 20. октобра 2014. године за достављање информације о статусу поступка, суд је органу старатељства упутио закључак у коме је наведено да ће орган старатељства бити обавештен о времену и месту спровођења извршења након ступања дужника на издржавање казне затвора.
У службеној белешци од 9. јануара 2015. године суд је констатовао да извршни дужник није ступио на издржавање казне затвора, а затим је закључком од 6. марта исте године наложио надлежној полицијској станици да хитно предузме мере и изврши провере на терену ради лоцирања места и лица код ког се мал. дете налази . У поменутом закључку је констатовано да је дужник ступио на издржавање казне затвора 5. марта 2015. године.
Суд је спровођење извршења одузимањем детета од било ког лица код кога се оно налази уз асистенцију полиције и предајом мајци заказао за 24. март 2015. године. Извршење заказано за овај датум није спроведено јер мал. дете поново није затечено у кући, као ни у другом објекту дужника, нити у објекту трећег лица. На записнику је констатовано да су на лицу места присутни осим маћехе, дететови бака и деда који су га претходно одвели, као и представник органа старатељства који је том приликом изјавио: да је стручни тим Центра 19. марта 2015. године излазио на лице места и затекао дете у кући; да дете живи са баком, дедом и маћехом; да је оно добро збринуто, емотивно везано за оца и његову породицу; да је прво показало узнемиреност и да се после примирило; да је, с обзиром на изнето, стручни тим мишљења да би одузимање детета за њега представљало узнемирујућу ситуацију јер се отац налази на издржавању затворске казне. На записнику је констатовано и да су присутни чланови стручног тима органа старатељства том приликом изјавили да нису у могућности да се изјасне које мере даље треба спровести будући да ни најдрастичније средство (изрицање затвора дужнику) није дало резултата.
Директор поменутог органа старатељства је 26. марта 2015. године суду доставио извештај у коме је, поред поново изнетих података о учињеној посети од 19. марта, изнео мишљење стручног тима да је изрицање новчане казне лицу код ког се дете налази „и од чије воље зависи предаја“ подобније средство извршења од одузимања детета јер би то код детета изазвало континуирану психолошку трауму.
Решењима од 3. априла 2015. године баки и деди мал. детета изречена је новчана казна због онемогућавања спровођења извршења, а 1. јула исте године су пописане њихове покретне ствари.
У овом делу поступка суд је два пута заказивао спровођење извршења одузимањем детета уз асистенцију полиције – 21. априла и 10. септембра 2015. године, али извршење ни тада није спроведено јер дете први пут није затечено на лицу места, а други пут оно није ни покушано због лоших временских прилика.
Решењем од 9. октобра 2015. године обустављен је предметни поступак због тога што извршни поверилац по закључку суда није положио предујам на име трошкова спровођења извршења. Ово решење је по приговору укинуто решењем од 21. октобра 2015. године.
Извршни поверилац, дететова мајка, је у међувремену поднела захтев за заштиту права на суђење у разумном року који је усвојен решењем Вишег суда у Пожаревцу Р4и. 20/ 15 од 5. новембра 2015. године. Поменутим решењем наложено је извршном суду да предметни поступак оконча у најкраћем року, а мајци детета је досуђена правична накнада због утврђене повреде права у износу од 500 евра , у динарској противвредности .
Поновно спровођење извршења одузимањем детета уз асистенцију полиције које је било заказано за 24. децембар 2015. године такође је било безуспешно. На записнику је констатовано следеће: да извршни дужник и његов отац нису дозволили улазак у двориште; да је дужник дете извео из куће и да је мајка краће време провела насамо са дететом; да је дете на питање чланова стручног тима да ли хоће да иде код мајке да живи неко време климнуло главом; да је потом дужник узео дете у наручје и више га није пустио; да су чланови стручног тима изјавили да су обавили разговор са дететом које је рекло да не жели да живи код мајке јер му је тата тако рекао и да, иако не испољава отпор према мајци, тражи подршку оца; да су радници Центра, након што им је предочено њихово супротно миш љење које је дато у парници која се води по очевој тужби ради измене одлуке о поверавању детета (мишљење од 30. октобра 2014. године у предмету П2. 93/14 у коме стоји предлог за измену постојеће одлуке, с тим да контакти са мајком буду краћи и чешћи због прекида у релацији мајка – дете), изјавили да је до такве ситуације дошло због протека времена и неблаговременог спровођења извршења, да је прво мишљење дато због ниског календарског узраста детета, те да без обзира на измењене околности они немају овлашћење да предложе прекид спровођења извршења.
Решењем од 25. децембра 2015. године дужнику је поново изречена казна затвора, али је ово решење по његовом приговору укинуто одлуком од 25. јануара 2016. године са образложењем да се казна затвора не може два пута изрицати.
Указујући на садржину поменутог мишљења од 30. октобра 2014. године, са допуном од 8. јуна 2015. године, које је дато за предмет П2. 93/14 (у допуни наведено да би прекид афективне везе између оца и детета могао имати негативне последице по даљи емоционални развој детета), а посебно на протек времена од покретања извршног поступка до прибављања поменутог мишљења, извршни суд је закључком од 22. фебруара 2016. године наложио органу старатељства да се изричито изјасни да ли се извршење може спроводити у складу са извршном исправом и „јединим преосталим средством које до тада није одређено“ – о дузимањем детета, а да се тиме не угрози његов најбољи интерес.
Центар за социјални рад је 29. фебруара 2016. године доставио извештај у коме је наведено да је са оцем организован саветодавни рад који је дао резултате, будући да је отац редовно омогућавао контакте који су се током целе 2015. године одвијали или у његовом домаћинству или у Деспотовцу где живи мајка, да је страх од губитка детета основни мотив за непристајање оца на добровољну предају, те је изнео мишљење да свако понављање извршења одузимањем детета од родитеља код кога се оно налази, код детета изазива континуирану психолошку трауму и може довести у ризик његов несметан развој. Наведено је и да је становиште Центра да наставак извршења одузимањем детета није у његовом најбољем интересу.
Оспореним решењем И. 478/15 од 14. марта 2016. године Основни суд у Петровцу на Млави је, позивајући се на одредбу члана 76. став 1. тачка 7) Закона о извршењу и обезбеђењу, обуставио предметни извршни поступак и укинуо све спроведене извршне радње. Ову одлуку суд је образложио тиме да је у складу са чланом 228. став 1. поменутог закона безуспешно покушао да спроведе извршење прво изрицањем више новчаних казни дужнику, које су наплаћене, а потом и изрицањем казне затвора, те да, с обзиром на мишљење органа старатељства од 29. фебруара 2016. године, извршење није могуће спровести ни јединим преосталим средством – одузимањем детета , јер би тиме био повређен његов најбољи интерес . У образложењу одлуке, суд је навео и садржину извештаја органа старатељства који је достављен на захтев парничног суда у поступку који се води по тужби оца детета ради измене одлуке о вршењу родитељског права у предмету П2. 93/14, према коме има основа за измену постојеће извршне исправе.
Оспореним решењем Основног суда у Петровцу на Млави ИпвИ. 36/16 од 4. априла 2016. године одбијен је приговор извршног повериоца и потврђено је првостепено решење о обустави поступка. У образложењу је наведено да је по оцени већа, извршни суд правилно поступио доносећи побијану одлуку с обзиром на то да се ради о посебној и веома осетљивој категорији лица. Указујући на то да да је спровођење извршења изрицањем више новчаних казни које су наплаћене као и казне затвора било безуспешно, затим на садржину извештаја органа старатељства од 29. фебруара 2016. године – да због промењених околности даље спровођење извршења одузимањем детета код њега може да изазове континуирану психолошку трауму и створи ризик за његов несметан развој, веће је закључило да извршни суд никако није могао да даље поступа у складу са чланом 228. став 5. Закона о извршењу и обезбеђењу и одређује средства извршења из става 1. све док извршење не буде спроведено јер би штетило интересима детета и не би било у његовом најбољем интересу. Веће је оценило као неосноване наводе из приговора да је извршни суд на основу некомпетентног мишљења органа старатељства погрешно и незаконито утврдио шта је најбољи интерес детета и да је то питање у надлежности парничног суда из разлога што је, како се наводи, чланом 231. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да се одузимање детета спроводи у сарадњи са психологом органа старатељства, а што је у конкретном случају Центар за социјални рад Петровац и Жагубица (који је дао извештај од 29. фебруара 2016. године).
4. Одредбом члана 65. Устава , на чију повреду указује подноситељка уставне жалбе, утврђено је да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и да су у томе су равноправни и да с ва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.) .
Чланом 75. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11, 109/13-Одлука УС и 55/14), који се примењивао у конкретном случају, било је прописано да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем.
Чланом 76. став 1. поменутог закона било је прописано да суд обуставља извршење ако је: извршна исправа правноснажно, односно коначно укинута, преиначена, поништена или стављена ван снаге (тачка 1)), услед смрти странке која нема наследника (тачка 2)) , услед престанка странке која је правно лице, а нема правног следбеника (тачка 3)) , ако је потраживање престало (тачка 4)) , услед пропасти предмета извршења (тачка 5)), ако нема имовине која може бити предмет извршења (тачка 6)) и из других разлога предвиђених законом (тачка 7)).
Такође, одредбама наведеног закона било је прописано: да приликом спровођења извршења суд посебно води рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета (члан 227. став 1.); да ће суд, након што процени околности случаја, одредити извршење одузимањем детета, изрицањем новчане казне или изрицањем затвора лицу које противно налогу суда одбија да преда дете или предузима радње у циљу отежавања или онемогућавања спровођења извршења, да се средства извршења из става 1. овог члана могу одредити и спровести против лица код кога се дете налази и против лица од чије воље зависи предаја детета и да суд одређује средства извршења из става 1. овог члана све док извршење не буде спроведено (члан 228. ст. 1, 4. и 5.); да одузимање детета од лица код кога се дете налази и предају детета родитељу, односно другом лицу или установи којој је дете поверено на чување и васпитавање, спроводи судија у сарадњи са психологом органа старатељства, школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима, по потреби уз помоћ полиције и да је полиција дужна да према лицу које отежава, односно спречава извршење предузме мере принуде у складу са законом и о томе обавести надлежног јавног тужиоца (члан 231. ст. 2. и 3.); да одсутност лица од кога се дете има одузети не спречава спровођење извршења (члан 232. став 3.).
5. Будући да је подноситељка у уставној жалби од 21. децембра 2015. године тврдила да јој је право из члана 65. Устава повређено због тога што предметни извршни поступак, који је тада још увек био у току и који је вођен ради предаје детета њој , услед пропуста и неделотворног рада суда ни након две године није окончан, Уставни суд указује да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Уставни суд даље подсећа на праксу Европског суда за људска права ( у даљем тексту: ЕСЉП) према којој узајамно уживање родитеља и детета у међусобном контакту представља суштински елемент породичног живота у смислу члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (видети: пресуду ЕСЉП у предмету Monory против Румуније, број представке 71099/01, од 5. априла 2005. године, став 70. и пресуду у предмету ВАМ против Србије, став 130.). Такође, из одредаба члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Евопске конвенције) проистиче да ове одредбе првенствено пружају појединцу заштиту од арбитрерног мешања од стране јавних власти, стварајући за државу негативне обавезе, али да поштовање овог права подразумева и неке позитивне обавезе државе усмерене на усвајање мера којима ће се обезбедити и осигурати поштовање породичног живота, чак и у сфери односа између појединаца. Уставни суд посебно указује да ова позитивна обавеза државе у предметима који се тичу вршења родитељског права, за родитеље у суштини значи да ће држава предузети све мере како би се родитељи поново спојили са децом, односно обавезу да, уз уважавање посебних околности сваког конкретног случаја, таква спајања омогуће, поред осталог и у разумном року . Дакле, оно што је одлучујуће је да ли су национални органи предузели све неопходне мере за спровођење извршења које се могу оправдано и разумно очекивати у околностима конкретног случаја, при чему примереност неке мере треба процењивати са становишта брзине њене примене јер протек времена може нанети непоправљиве последице односу између детета и родитеља са којим не живи (видети: пресуд е ЕСЉП у предметима Hokkanen против Финске од 23. септембра 1994. године, став 58, Ignaccolo-Zenide против Румуније, број представке 31679/96, став 94. и ВАМ против Србије, ст. 132. и 133. и одлуке Уставног суда Уж-5261/2010 од 12. јула 2012. године и Уж-1226/2012 од 11. јуна 2015. године , доступне преко интернет странице: www.ustavni.sud.rs).
Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да парнична пресуда, којом је мал. дете поверено подноситељки на самостално вршење родитељског права , у моменту подношења уставне жалбе била неизвршена две године и један месец, те да је и остала неизвршена будући да је поступак спровођења извршења после четири месеца обустављен оспореним решењима. У овом периоду, суд је у циљу спровођења извршења два пута дужнику налагао предају детета, шест пута безуспешно покушао да извршење спроведе одузимањем детета уз асистенцију полиције и психолога надлежног органа старатељства , при чему је дете само једном затечено на лицу места, дужнику изрекао казну затвора коју је он издржао и само једном изрекао новчану казну трећим лицима, а у поступку њене принудне наплате само пописао покретне ствари тих лица. Даље, током целом поступка, јасно је било да дужник није био спреман за сарадњу јер је у заказано време спровођења извршења дете одводио из домаћинства и сакривао о чему је полиција и обавестила суд, а суд и поред описаног понашања дужника и његовог понашања које је претходно испољио у поступку спровођења привремене мере, на шта је суду такође указано, није одређивао сва средства извршења из члана 228. став 1. Закона све док оно не буде спроведено, нити је полиција, у складу са чланом 231. став 3. Закона према дужнику и трећим лицима која су отежава ла, односно спречавала извршење предуз имала мере принуде у скл аду са законом и о томе обавештавала надлежног јавног тужиоца . Штавише, суд од изрицања затвора дужнику па до момента када је он ступио на издржавање казне (21. јул 2014. – 5. март 2015. године) , није предузео ниједну радњу, а стручни тим органа старатељства који треба да пружи подршку на првом месту детету је приликом покушаја спровођења извршења 24. марта 2015. године изнео мишљење да би одузимање детета за њега представљало узнемирујућу ситуацију јер се отац налази на издржавању затворске казне.
Имајући у виду изнето, те уважавајући нарочити значај који је предметни поступак имао за подноситељку као родитеља, те чињеницу да он а својим поступцима није доприне ла дужини трајања поступка, већ напротив, у поступку пред редовним судом усвојен је њен захтев за заштиту права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је неделотворним поступањем извршног суда у предметној извршном поступку И. 478/15 подноситељки повређено право из члана 65 . Устава, јер јој у спорном временском периоду није омугућено да врши родитељска права и дужности утврђена правноснажном судском одлуком .
Како подноситељка повреду поменутог права истиче и односу на оспорене акте којима је предметни поступак обустављен, Уставни суд, имајући у виду разлоге које она наводи у прилог тврдњи о повреди права, понавља да је према пракси ЕСЉП, циљ члана 8. Европске конвенције , између осталог и да, штити од произвољног поступања државних органа, при чему се мора водити рачуна о постизању правичне равнотеже између супротстављених интереса појединаца и заједнице као целине (видети пресуду у предмету Keegan против Ирске, од 26. маја 1994. године, став 49.). Уставни суд даље констатује да Устав и Закон предвиђају да у свим активностима које се тичу детета, па тако и у судском поступку, постоји обавеза заштите најбољег интереса детета. Другим речима, родитељско право и начин вршења родитељског права су увек условљени заштитом најбољег интереса детета, па је тако приликом одлучивања о начину вршења родитељског права и дужности и реализацији тог права надлежан суд дужан да се руководи најбољим интересом детета.
У конкретном случају оспорена решења којима је обустављен предметни извршни поступак донета су с позивом на члан 76. став 1. тачка 7) Закона о извршењу и обезбеђењу, а аргументација судова за обуставу поступка заснива се на извештају органа старатељства од 29. фебруара 2016. године (који је тражен због мишљења органа старатељства датог за потребе другог поступка и протека времена од покретања предметног извршног поступка до давања поменутог мишљења) у коме је стручни тим изнео мишљење да свако понављање извршења одузимањем детета од дужника, код детета изазива континуирану психолошку трауму и може да доведе у ризик његов несметан развој , због чега, судови закључују да извршење одузимањем детета није могуће, те констатују да примењена средства извршења нису дала резултат – изрицање више новчаних казни дужнику и изречена казна затвора.
Полазећи од разлога на којима су засноване оспорене одлуке, Уставни суд указује да одредба члана 76. у ставу 1. предвиђа седам разлога за обуставу извршног поступка: правноснажно, односно коначно укидање, преиначење, поништење или стављање ван снаге извршне исправе (тачка 1)); смрт странке која нема наследника (тачка 2)); престанак странке која је правно лице, а нема правног следбеника (тачка 3)); престанак потраживања (тачка 4)); пропаст предмета извршења (тач ка 5)); непостојање имовине која може бити предмет извршења (тачка 6)); друге разло ге предвиђен е законом (тачка 7)). При томе, у случају из тачке 7) поменуте законске одредбе ради се о бланкетној норми – правној одредби која не садржи све елементе потребне за њену примену, већ се позива/упућује на садржину другог прописа који регулише конкретно питање у ком случају је потребна идентификација и конкретизација прописа на који се бланкетна норма позива.
С обзиром на наведено, те остављајући по страни чињенично неутемељену констатацију судова да је новчана казна више пута изречена дужнику у поступку спровођења извршења, Уставни суд је оценио да редовни судови, изводећи закључак о испуњености услова за обуставу извршног поступка, који је дат с ослонцем на мишљење органа старатељства према ком спровођење извршења одузимањем детет а не било у његовом најбољем интересу, нису навели довољне, релевантне и уверљиве разлоге због којих су применили одредбу члана 76. став 1. тачка 7) Закона о извршењу и обезбеђењу на коју су се позвали, јер се, с обзиром на бланкетну природу те одредбе, нису позвали на садржину другог прописа који предвиђа који разлози доводе до обуставе поступка. Истицање већа извршног суда да се одузимање детета спроводи у сарадњи са психологом органа старатељства и позивање на члан 231. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу не може да отклони поменути недостатак у образложењу оспорених одлука у погледу примене балнкетне норме, јер одредба члана 231. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу говори уз чију асистенцију и помоћ суд спроводи извршење. Коначно, Уставни суд констатује да је поменуто мишљење органа старатељства од 29. фебруара 2016. године тражено због протека времена од момента покретања извршног поступка до давања мишљења у другом предмету, на који начин је, супротно позитивној обавези државе из члана 8. Европске конвенције, протек времена, који је несумњиво имао негативне последице на однос мајке и детета (прекид релације, како се изјашњава орган старатељства), био основ за оцену да извршење одузимањем више није у интересу детета. Осим тога, Уставни суд примећује да је мишљење из фебруара 2016. године орган старатељства дао три месеца након што се приликом спровођења извршења у децембру 2015. године изјаснио да је до промене мишљења дошло управо због неблаговременог спровођења извршења, те да он није овлашћен да предлаже прекид извршног поступка до окончања парнице која се води ради измене одлуке о вршењу родитељског права.
Имајући у виду изложено и да је извршна исправа основ за извршење, Уставни суд је оценио да је подноситељки и оспореним решењима повређено право из члана 65. став 1. Устава.
С обзиром на све претходно изнето , Уставни суд је оценио да је у поступку који је вођен пред Основним судом у Петровцу на Млави у предмету И. 478/15 и оспореним решењима тог суда И. 478/15 од 14. марта 2016. године и ИпвИ. 36/16 од 4. априла 2016. године подноситељки уставне жалбе повређено право из члана 65. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11, 18/13 -Одлука УС, 43/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу уклонити једино поништајем оспореног другостепеног акта и одређивањем да у поновном поступку надлежни суд поново одлучи о подноси тељкином приговору изјављеном против оспореног првостепеног решења , па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Одлучујући о захтеву подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде права, довољна мера да се постигне адекватна и правична сатисфакција подноси тељки уставне жалбе. При томе, Уставни суд је имао у виду да је претходно одредио да ће се штетне последице због учињене повреде пра ва отклонити поништајем оспореног другостепеног решења и поновним одлучивањем о подноситељкином приговору изјављеном против првостепеног решења о обустави поступка, као и да је подноситељки због утврђене повреде права на суђење у разумном року због неделотворног поступања извршног суда већ досуђена правична накнада у износу од 500 евра, у динарској противвредности . Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст . 1. и 3. Закона о Уставном суду, одбио као неоснован захтев за накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42a став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.