Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Драгана Коларић, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Г . З . из села Д . код Шљивова, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. фебруара 2018. године, донео је
O Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Г. З . и утврђује да је пресудом Апел ационог суда у Крагујевцу Гж. 848/15 од 11. августа 2015 . године подносиоцу уставне жалбе повређена слобода изражавања, зајемчена чланом 46. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 848/15 од 11. августа 2015 . године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жа лбе изјављеној против пресуде Вишег суда у Крушевцу П. 8/13 од 22. јануара 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Г. З . из села Д . код Шљивова поднео је Уставном суду , 13. новембра 201 5. године, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу наведене у изреци због повреде права на правично суђење , права на рехабилитацију и накнаду штете, слободе изражавања и слободе медија, те права на обавештеност, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл. 35, 46, 50. и 51. Устава Републике Србије.
Подносилац је навео да пишући о адаптацији објекта „С . М .“ у листовима „Р.“ и „Б .“, ниједном речју није означио тужиоца С. Н . као починиоца било ког кажњивог дела, већ да је само пренео његову изјаву о висини трошкова адаптације поменутог објекта, али да судов и ту чињеницу нису уважили, већ су га обавезали да тужиоцу накнади нематеријалну штету на име претрпљених душевних болова због по вреде части и угледа. Из изнетог разлога сматра да су му повређена означена људска права, те предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорени акт.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пресудом Вишег суда у Крушевцу П. 8/13 од 22. јануара 2014. године обавезан је тужени Г. З, овде подносилац уставне жалбе, да тужиоцу С . Н . на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа плати 150.000,00 динара. Према утврђеном чињеничном стању, тужени је новинар и главни и одговорни уредник месечног листа „Р.“ и дописник дневног листа „Б.“. У месечном листу „ Р.“, број 34, из новембра 2011. године , објављен је чланак под насловом: „МУП да испита адаптацију 'С. М . у М . П .“, у коме је наведено : да је за адаптацију „С. М .“ у М. П . потрошено преко 80.000 евра; да је адаптација „С. М .“ ишла преко Црвеног крста у М. П; да је општина А . за реконструкцију одвојила 4,6 милиона динара, а да је реконструкцију помогла и америчка невладина организација „M.“ са више од 60.000 долара, те да се поставља питање где су потрошене паре ако се има у виду да адаптација „С. М .“ у најбољем случају вреди око 10.000 евра, ко су били извођачи и подизвођачи радова и колико је коштала целокупна инвестиција и зашто је баш председник општине А.– Ј. С . гарантовао „М.“ да ће општина А. за ту намену обезбедити новац, а што се види из његов ог писма подршке „М. К .“, зашто људи из „М.“ никада нису обишли реконструкцију „С. М .“, зашто челници општине А, „као змија ноге крију информације о адаптацији тог објекта, зашто то раде, ако знају да се Закон о доступности информација од јавног значаја мора поштовати“ . У истом листу „ Р.“, број 35, децембар/јануар 2011 /2012. годин е, објављен је чланак под насловом „С. М . у М . П . – Нова ж. афера“ , у коме је наведено: да се из документације о изградњи „С . М .“ која је доспела у посед редакције „Р.“ јасно види да је на помолу још једна жупска афера, коју су годинама брижљиво скривали челници општине А; да је у тексту даље назначено да је С. Н, секретар а лександровачке организације Црвеног крста тврдио да је адаптација „С. М .“ коштала само 14.000 евра и да општина А. за тај посао није издвојила ни динар; да је у тексту наведено и то да је у писму подршке „М.“ од 28. јула 2006. године председник општине А. обавестио ову организацију да ће за адаптацију „С . М .“ општина А. издвојити из буџета 4.618.000,00 динара, а да је „М .“ за пројекат адаптације као суфинансијер издвојила око 60.000 долара, тако да се поставља питање како је потрошен остатак од више од 70.000 евра, ако адаптација „С. М .“ кошта 14.000 евра; да је у тексту назначено и то да је у близини „С. М .“ председник општине А. – Ј. С . саградио велелепну викендицу у етно стилу; да се, случајно или не, изградња викендице Ј . С . некако поклапа са адаптацијом „С . М .“ и да „викендица вреди од неколико десетина хиљада еврића“; да „С. М .“ није једини објекат у суседству председникове викендице у М. П; да је ту реновирано насеље Црвеног крста у к оме се „како тврде грађани Ж, по луксузу и лепоти издваја председников апартман“ ; д а се на земљишту бивше задруге у М. П, чији је нови власник „В.“, МЗ тог села уз помоћ општине А. гради на око 500 квадрата зграда МЗ са четвороразредном школом и здравственом амбулантом; да се грађани Ж . питају колико кошта ова инвестиција и зашто се гради баш у М . П, а не рецимо у П, С . и другим селима Ж. У дневном листу „Б .“, број 5369, од 23. јанаура 2012. године, објављен је чланак под насловом „Нова афера у А.“ и „Крију информације о 'С. М .“, у ко ме је наведено да је у сврху адаптације „С. М .“ у М . П . потрошено око 80.000 евра, односно око 40.000 долара „М.“ и 4.618.000,00 динара општине А. и да упркос захтевима грађана и јавности, челници А. крију информације о адаптацији „С . М .“. У образложењу пресуде је наведено да је из исказа саслушаних сведока и парничних странака, те писмене документације, суд утврдио да је од стране НВО „M.“ прихваћена реализација пројекта пројекта „Стазама Ж . и М . П .“, те да је 30. октобра 2006. године закључен уговор о пројекету између поменуте НВО, Општинско-економског савета у А . и Црвеног крста А, кога заступа секретар, тужилац С . Н. Поменутим уговором је дефинисано да ће цео пројекат коштат и 2.084.625,00 динара, са обавезо м Црвеног крста да учествује са 50.000,00 динара за израду и обезбеђивање пројектне документације за реконструкцију „С. М .“, општина са 600.000,00 динара, с тим што њено учешће није директно везано за реконструкцију овог објекта, а „М.“ са 1.434.625,00 динара кол ико је плаћено извођачу радова. Пројекат је реализован и према проверама које је обавила надлежна Пореска управа, у току поступка реализације нису се појавиле неправилности у смислу ненаменског трошења средстава. Утврђено је да се тужилац по објављивању првог чланка обратио туженом који му је рекао да му није потребна документација Црвеног крста јер има инсајдере , те да је по објављивању чланака почео да схвата да сви верују у то што пише, да се осећа да је и сам лопов и да је украо 70.000,00 евра и омогућио председнику општине да направи викендицу. Имајући у виду утврђено чињенично стање, суд је нашао да је тужбени захтев делимично основан. У том смислу је истакнуто да је тужени, без упуштања у то да ли су информације које пласира у својим текстовима тачне или не, посебно у тексту објављеном у листу „Р.“ за децембар 2011/2012, нав ео да је тужилац, секретар Општинског одбора Црвеног крста, категорично тврдио да општина није изд војила ни динар из буџета за пројекат адаптације „С. М .“ и да на жалост није у праву, те да је врло индикативно то што је председник општине пребацио прву рату новца Црвеном крсту, а потом написао писмо подршке „ М.“, те да је поставио питање како је потрошен остатак пара од 70.000,00 евра, ако је, како каже тужилац, адаптација „С . М .“ коштала 14.000,00 евра , при чему је у истом чланку, у издвојеном делу, навео да је Црвени крст председнику општине у ступио пут до викендице, питајући се шта је заузврат председник општине дао менаџменту ове хуманитарне организације, да ли је то само посао тужиочеве супруге у Градској библиотеци или има нечег још вреднијег. По налажењу суда, тужени је оваквим чланцима изнео свој суд о самом тужиоцу, и то на начин којим се вређа његова част и нарушава његов углед у јавности. Цитрајући одредбе чл. 3, 37. и 79. Закона о јавном информисању, суд даље истиче да тужени као аутор текста наводи да му је извор било сазнање од грађана чију истинитост није био у могућности да провери, да се служио информацијама од инсајдера и да је све писао у интересу грађана, а да при томе није пружио доказе, сходно одредбама члана 223. Закона о парничном поступку, да је поступио по одредбама Закона о јавном информисању. По налажењу суда, тужиоцу је, објављивањем неистинитих информација о томе да су челници општине, међу којима и тужилац, потрошили 70.000 евра за адаптацију „С. М .“, да је у време адаптације овог објекта председник општине градио викендицу, што му је омогућио тужилац као секретар Црвеног крста средствима намењеним за адаптацију, да је због тога његова супруга добила посао у библиотеци, а он вероватно и друге користи, повређено право гарантовано Законом о јавном информисању и Уставом. Наводећи да је ценио сваки појединачно објављени текст и све текстове укупно, да је имао у виду средину у којој тужилац живи, радно место на коме ради, године живота и породичну ситацију, поступајући суд је закључио да је тужилац трпео болове за које је одговоран тужени, при чему је висину накнаде накнаде одмерио сагласно члану 200. став 2. Закона о облигационим односима.
Оспореном пресудом Апелационог суд а у Крагујевцу Гж. 848/15 од 11. августа 2015. године преиначена је у жалбеном поступку побијана нижестепена одлука у погледу висине досуђене накнаде. Након што је изнео чињенично стање утврђено у поступку пред првостепеним судом, које се у погледу садржине чланака у односу на тужиоца исцрпљује у навођењу да је у тексту објављеном у листу „Р. П .“, број 35 , назначено да је С. Н, секретар а . организације Црвеног крста тврдио да је адаптација „С . М .“ коштала само 14.000 евра и да општина А. за тај посао није издвојила ни динар, другостепени суд је оценио правилним закључак нижестепеног суда да тужени није поступио сходно одредбама Закона о информисању и да није проверио изворе података , а да су назначене информације не гативно утцале на тужиочев живот. С друге стране, по налажењу другостепеног суда, адекватну правичну накнаду би представљао износ од 100.000,00 динара имајући у виду да тужени ипак није помињао име тужиоца у средствима информисања, већ само Црвени крст чији је секретар у то време био тужилац. По схватању другостепеног суда, помињање Црвеног крста, а не и самог тужиоца, представља блажу форму објављивања података.
4. Одредбама Устава, на чију повреду указује подносилац уставне жалбе, утврђено је: право на правично суђење (члан 32. став 1.); слобода мишљења и изражавања (члан 46.); слобода медија (члан 50.); право на обавештеност (члан 51.).
За оцену навода уставне жалбе меродавне су и одредбе Закона о јавном информисању („Службени гласник РС“, бр. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 и 41/11) и Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) цитирани у Одлуци Уставног суда Уж-4162/2014 од 6. октобра 201 6. године, као и ставови Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) наведени у поменутој Одлуци.
5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреде права на која се позива, Уставни суд је закључио да су наводи уставне жалбе првенствено усмерени на тврдње о повреди права из члана 46. став 1. Устава.
Оцењујући основаност уставне жалбе у погледу повреде права на слободу изражавања, Уставни суд је пошао од гаранција садржаних у одредби члана 46. став 1. Устава и констатовао да Устав јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Међутим, Уставом се не јемчи потпуно неограничена слобода изражавања, већ се допушта ограничење те слободе. Тако је одредбом члана 46. став 2. Устава предвиђено да се слобода изражавања може ограничити, и то под следећим условима: 1) да је такво ограничење изричито прописано законом; 2) да је сврха ограничења, између осталог, и заштита права и угледа других (легитимни циљ); 3) да је ограничење у оном обиму који је неопходан да се сврха ограничења задовољи у демократском друштву (неопходно у демократском друштву). Стога, у оцени да ли појединачни акт или радња државног органа или организације којој су поверена јавна овлашћења представља мешање у слободу мишљења и изражавања на начин да се крши члан 46. Устава, потребно је одговорити на следећа питања: да ли је тим актом/радњом дошло до мешања у смислу поменуте уставне одредбе и да ли је то мешање пропсано законом, засновано на легитимном циљу и н еопходно у демократском друштву?
Како је оспореном пресудом подносилац уставне жалбе Г. З . – новинар, главни и одговорни уредник месечног листа „Р . П .“ и дописник дневног листа „Б.“, правноснажно обавезан да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа, проузроковане објављивањем информација у три новинска чланка, исплати одређени новчани износ, то оспорена пресуда представља акт којим је ограничена слобода изражавања подносиоца уставне жалбе.
Имајући у виду да је оспорена пресуда донета применом одредаба Закона о јавном о информисању и Закона о облигационим односима, Уставни суд је оценио да је предметно ограничење слободе изражавања засновано на закону, као и да ово ограничење, чија је сврха заштита права и угледа другог лица, има легитиман циљ у смислу члана 46. став 2. Устава.
Према томе, задатак Уставног суда, у конкретном случају, јесте да утврди да ли је то ограничење било неопходно у демократском друштву. У вези са изнетим, Уставни суд подсећа на став ЕСЉП изнет у пресуди Резник против Русије, од 4. априла 2013. године, према коме , да би мешање у право на слободу изражавања било сразмерно легитимном циљу заштите угледа других, постојање објективне повезаности спорне изјаве и лица које тужи представља неопходан елеменат, јер лична претпоставка или субјективна перцепција објављене изјаве као погрдне нису довољне да се утврди да је лице њоме директно погођено (видети став 45. поменуте пресуде, број представке 4977/05). Стога, у ситуацији када подносилац уставне жалбе тврди да му је право из члана 46. Устава повређено тиме што судови нису уважили чињеницу да он ни у једном од три спорна чланка тужиоца С . Н . није означио као починиоца било ког кажњивог дела, већ да је само пренео његову изјаву о висини трошкова адаптације објекта „С. М .“, Уставни суд мора да утврди да ли су разлози које су навели поступајући судови како би оправдали предметно ограничење били релевантни и довољни, као и да ли је такво ограничење било пропорционално легитимном циљу чијем се постизању тежило.
Уставни суд констатује да је првостепени суд, по спроведеном доказном поступку, утврдио да је у пр вом чланку, објављеном у листу „Р. П .“, број 34, поред упитаности о томе „где су потрошене паре ако се има у виду да адаптација с. м . у најбоље м случају вреди око 10.000 евра“, извођачима и подизвођачима р адова, понашашању председника општине А. и људи из америчке НВО „М . " и „података“ о томе колико је коштала адаптација „С. М .“, колико је новца за ту адаптацију издвојила општина, а колико америчка НВО, наведено и да је „адаптација с. м . ишла прек о Црвеног крста у М. П .“. Што се тиче другог чланка објављеног у истом листу број 35, првостепени суд је утврдио да је, поред писања о садржини писма подршке председника општине упућеног америчкој НВО, са чим у вези је у чл анку постављено питање „како је потрошен остатак од 70.000 евра“, викендице коју је саградио председник општине и реновирањ а насеља Црвеног крста у коме се „како тврде грађани Ж, по луксузу и лепоти издваја председников апартман“, назначено „да је С. Н, секретар а А . организације Црвеног крста Србије, тврдио да је адаптација старог млина коштала само 14.000 евра и да општина А . за тај посао није издвојила ни динар “. У односу на трећи чланак, објављен у листу „ Б.“, број 5369, Уставни суд констатује да је првостепени суд утврдио да је овде подносилац уставне жалбе у својству новинара навео да је у „сврху адаптације С. М . у М . П . потрошено око 80.000,00 евра, односно око 40.000,00 долара М. и 4.618.000,00 динара општине А, и да упркос захтевима грађана и јавности, челници А . крију и информа ције о адаптацији С. М .“. На основу овако утврђеног чињеничног стања у погледу садржине спорних чланака, првостепени суд је нашао да је тужбени захтев делимично основан, јер је овде подносилац уставне жалбе, без упуштања у то да ли су информације које пласира у својим текстовима тачне или не, посебно у тексту објављеном у листу „Р.“ за децембар 2011/2012 (други чланак), навео да је тужилац, секретар Општинског одбора Црвеног крста, категорично тврдио да општина није издвојила ни динар из буџета за проојекат адаптације „С. М .“ и да , на жалост, није у праву, те да је врло индикативно то што је председник општине пребацио прву рату новца Црвеном крсту, а потом написао писмо подршке „ М.“, те да је поставио питање како је потрошен остатак пара од 70.000,00 евра, ако је, како каже тужилац, адаптација „С. М .“ коштала 14.000,00 евра, и да је у истом чланку, у издвојеном делу, навео да је Црвени крст председнику општине уступио пут до викендице, питајући се шта је заузврат председник општине да менаџменту ове хуманитарне организације, да ли је то само посао тужиочеве супруге у Градској библиотеци или има нечег још вреднијег. Уставни суд даље констатује да је првостепени суд прво оценио да је оваквим чланцима подносилац уставне жалбе изнео свој суд о самом тужиоцу на начин којим се вређа његова част и нарушава његов углед у јавности, а да је затим закључио да је објављивањем неистинитих информација о томе да су челници општине, међу којима и тужилац, потро шили 70.000 евра за адаптацију „С. М .“, да је у време адаптације овог објекта председник општине градио викендицу, што му је омогућио тужилац као секретар Црвеног крста средствима намењеним за адаптацију поменутог објекта, због чега је тужиочева супруга добила посао у библиотеци, а он вероватно друге користи, повређено право гарантовано Законом о јавном информисању и Уставом. С друге стране, Уставни суд примећује да је другостепени суд у оспореној пресуди, након што је изнео чињенично стање утврђено у поступку пред првостепеним судом, које се у погледу садржине чланака у односу на тужиоца исцрпљује у навођењу да је у другом чланку назначено да је С. Н, секретар а . организације Црвеног крста тврдио да је адаптација „С . М .“ коштала само 14.000 евра и да општина А. за тај посао није издвојила ни динар, оценио да би адекватну правичну накнаду представљао нижи износ од до суђеног имајући у виду да овде подносилац ипак није помињао име тужиоца у средствима информисања, већ само Црвени крст чији је секретар у то време био тужилац.
Полазећи од изложеног, Уставни суд налази да у оспореним парничним пресудама уопште није утврђено које то конкретне информације садржане у новинским чланцима представљају изјаве о чињеница ма, а које вредносн е судов е о тужиоцу , а што је овде од превасходног правног значаја, јер се постојање чињеница може доказати, док је истинитост вредносног суда немогуће утврдити. Уместо тога, парнични судови су паушално прво закључили да је подносилац уставне жалбе, без упуштања у то да ли су информације које пласира у својим текстовима тачне или не, у тим чланцима, посебно у другом, изнео свој суд о самом тужиоцу на начин којим се вређа његова част и нарушава његов углед у јавности, да би потом закључили да су тужиоцу заштићена добра заправо повређена објављивањем неистинитих информација о томе да су челници општине, међу којима и тужилац, потрошили 70.000 евра за адаптацију „С. М .“, да је у време адаптације овог објекта председник општине градио викендицу, што му је омогућио тужилац као секретар Црвеног крста средствима намењеним за адаптацију поменутог објекта, због чега је тужиочева супруга добила посао у библиотеци, а он вероватно друге користи. При томе, Уставни суд констатује да ове информације и подаци нису утврђени као чињенице у доказном поступку тј. да су садржани у спорним новинским чланцима, већ се први пут износе у правној оцени првостепеног суда. У суштини, грађанскоправна одговорност подносиоца уставне жалбе је утврђена на основу тврдњи тужиоца да на такав закључак наводе новински чланци, што је, по оцени Уставног су да, уставноправно неприхватљиво, посебно у ситацији када је, према образложењу првостепене пресуде, у поступку који је претходио уставносудском, утврђено да је само у другом чланку тужилац изричито поменут – да је изнео тврдњу „да је адаптација 'С. М . коштала само 14.000 евра и да општина А. за та ј посао није издвојила ни динар“. Стога, Суд сматра да редовни судови, осим што нису утврдили које то конкретне информације садржане у новинским чланцима представљају изјаве о чињеница ма, а које вредносн е судов е о тужиоцу, нису изнели ни довољне и уверљиве разлоге о томе да постоји објективна веза између садржине спорних чланака и директне погођености тужиочевих заштићених добара њиховом садржином. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да разлози које су навели поступајући судови како би оправдали предметно ограничење слободе изражавања нису били релевантни и довољни, те да такво ограничење није било неопходно у демократском друштву.
Стога је Уставни суд утврдио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 848/15 од 11. августа 2015 . године подносиоцу уставне жалбе повређена слобода изражавања, зајемчена чланом 46. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 , 18/13-Одлука УС , 40/15-др. закон и 103/15), и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене другостепене пресуде и одређивањем да исти суд у поновном поступку донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Вишег суда у Крушевцу П. 8/13 од 22. јануара 2014. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. С обзиром на то да је Уставни суд усвојио уставну жалбу и утврдио повреду слободе изражавања подносиоца уставне жалбе , то се није посебно упуштао у оцену навода о повреди осталих права чија се повреда истиче.
8. Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да ову одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и слобода.
9. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.