Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Драгана Коларић, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ђуре Момирова, који се налази на издржавању казне затвора у КПЗ Београд – Падинска Скела, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. фебруара 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ђуре Момирова изјављена против решења Вишег суда у Београду Сик. 234/15 од 3. новембра 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ђура Момиров, на издржавању казне затвора у КПЗ Београд – Падинска Скела , поднео је Уставном суду, 25. новембра 2015. године, преко писарнице КПЗ Београд – Падинска Скела, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Сик. 234/15 од 3. новембра 2015. године и радњи Казнено-поправног завода Београд – Падинска Скела, због повреде начела и права из члана 21. ст. 1. и 3, члана 23, члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава судска одлука којом је одбијен захтев осуђеног, а овде подносиоца уставне жалбе, за судску заштиту, поднет против решења директора Управе за извршење кривичних санкција број 116-06-172/2015-05 од 30. јуна 2015. године, као неоснован.
У уставној жалби је наведено да су „кршећи Устав Републике Србије и све прописе, затворске власти у Казнено -поправном заводу у Београду затвореног типа са посебним обезбеђењем 30. априла 201 5. године подносиoца уставне жалбе , мимо његове воље , задужили деловима летње одеће и то панталонама и блузом са дугим рукавима од осуђеничке униформе прљаво сиве боје који наглашавају његову искљученост из друштва као осуђеног лица и у погледу истог аспекта живота у заједници принудили га да усред лета носи на 38° и 39° степени Целзијуса осуђеничку блузу са дугим рукавима и да се у њој зноји безмало пет месеци, јер му кошуље са кратким рукавима нису дали иако му по Правилнику о одећи и обући припадају, а ускратили су му право да у заводу носи своју летњу одећу која одговара летњим климатским условима – приликама са искључивим циљем да подносиоца уставне жалбе на тај начин са позиција силе малтретирају и понижавају, вређају његово људско достојанство истовремено дискриминишући га у погледу права на ношење сопствене одеће у заводу у складу са прописима у односу на осуђена лица која казну затвора издржавају у заводима отвореног и полуотвореног типа као и у односу на остале грађане у заједници иако му то право није одузето пресудом, по основ у које издржава казну затвора, те га на тај на чин удаљавају од тог аспекта живота у заједници, а противно сврси казне затвора која прописује напоре затворских власти да осуђеном лицу омогуће лакшу интеграцију у друштвену заједницу “.
Повреду права на правично суђење и права на правно средство подносилац образлаже тиме што је оспореним решењем одбијен његов захтев за судску заштиту без расправе и могућности да се изјасни о доказима и без извршеног увиђаја од каквог су материјала направљени одевни предмети осуђеничке униформе, нити му је дата поука о правном средству којим би могао, пре уставне жалбе оспоравати наведено решење.
У уставној жалби је даље наведено: да је подносилац уставне жалбе премештен у Казнено-поправни завод у Београду да казну затвора трајно издржава без могућности да „напредује у третману“ у објекту Министарства правде – Управа за извршење кривичних санкција у Београду, те је на тај начин подносилац принуђен да казну издржава у специјалном истражном затвору, затвореног типа са посебним обезбеђење м, континуираном фактичком применом посебне мере безбедности смештај под појачани надзор; да се „према подносиоцу континуирано спроводи фактичка примена посебне мере смештај под посебан надзор, а чијом применом је, од 20h до 22h у току дана закључан у ћелији са слободним простором за кретање око 4,5 m² са још једним осуђеником, преостало време је принуђен да шета као животиња у закључаном и озвученом металном кавезу под видео надзором, без санитарног или мокрог чвора или закључаној подрумској просторији са подом један метар испод нивоа завода без санитарног чвора, без прозора и без дневног светла и свежег ваздуха, која се осећа на мемлу, а на чијем улазу стоји назив 'Спортска сала', са искључивом наменом да кршењем свих критеријума за издржавање казне затвора осуђених лица прописаних Законом о извршењу кривичних санкција, под законским прописима, донетим на основу тог закона, Европским затворским правилима и скупа минималних правила о поступању са затвореницима, подносиоца уставне жалбе, незаконито казни и понизи нечовечним и понижавајућим поступањем према њему“; да је подносилац упућен у „фантомски Казнено-поправни завод“.
Подносилац уставне жалбе је истакао захтев да Уставни суд донесе одлуку којом ће утврдити да су му у Казнено-поправном заводу у Београду затворске власти кршењем опште забране дискриминације по било ком основу, ускратиле право да у казнено-поправном заводу носи сопствену одећу, а право на достојанство и слободан развој личности повредиле тиме што је био принуђен да у Заводу носи некомплетну три броја већу униформу у деловима од панталона и осуђеничке блузе са дугим рукавима усред лета, који не одговарају месним климатским приликама и личности подносиоца, да се утврди повреда права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и правно средство оспореним решењем судије за извршење кривичних санкција, да му се на име накнаде нематеријалне штете исплати 3.500,00 евра због повреда уставних права од стране затворских власти, а износ од 2.700,00 евра због трајне повреде права од стране судије за извршење кривичних санкција.
2. Према члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
3. Уставни суд је, из достављене документације уз уставну жалбу и дописа Казнено -поправног завода у Београду број 07-14-5/17-01/1 од 24. јануара 2017. године и дописа број 07-14-5/17-01/2 од 30. јануара 2017. године, утврдио да је решењем Казнено-поправног завода у Београду број 07-14-2329/15-01/2 од 19. маја 2015. године, ставом првим изреке , одбијена у целости као неоснован а притужб а осуђеног Ђуре Момирова на нарушавање права на ношење сопствене одеће у том заводу број 07-14-2309/15-01 од 4. маја 2015. године, а ставом другим изреке одбијена је у целости као неоснована притужба подносиоца на нарушавања права на ношење сопствене одеће у Заводу и неправилност у раду службеника Завода број 07-14-2329/15-01 од 5. маја 2015. године (којом се осуђени притужио да је 30. априла 2015. године био приморан од стране службеника Завода да задужи осуђеничку летњу униформу, чиме му је ускраћено право да носи сопствену одећу).
Решењем Министарства правде – Управа за извршење кривичних санкција број 116-06-172/2015-05 од 30. јуна 2015. године одбијена је као неоснована жалба осуђеног изјављена против решења Казнено-поправног завода у Београду број 07-14-2329/15-01/2 од 19. маја 2015. године, а првостепено решење је потврђено. У образложењу решења је наведено да је испитујући основаност жалбених навода у погледу примене одредаба Закона о извршењу кривичних санкција и Правилника о одећи, обући, рубљу и постељини осуђених лица, које се односе на положај, права и обавезе осуђених лица, другостепени орган је утврдио да су у поступку по притужби осуђеног лица извршене све провере које се односе на поступање запослених у Заводу и обавезе осуђеног, као и права у вези са ношењем одговарајуће одеће за време издржавања казне затвора, и правилно ценио да није било учињених неправилности и да права осуђеног нису повређена, с обзиром на то да се осуђени Ђуро Момиров налази на издржавању казне затвора у казнено поправној установи затвореног типа са посебним обезбеђењем у групи В2, у којем по закону није прописана могућност да осуђени носи сопствену одећу и обућу како је то предвиђено у заводима и одељењима отв ореног и полуотвореног типа, као и да стога осуђени не може бирати одећу коју ће да носи и да инсистира на ношењу одеће супротно од изгледа одеће предвиђене Правилником о одећи, обући, рубљу и постељини осуђених лица, као што је то могуће у заводима отвореног и полуотвореног типа где осуђеници имају могућност да се одговарајуће одевају у свим приликама када се налазе ван спаваонице, већ су осуђеници у заводима затвореног типа дужни да у свим приликама ван спаваонице носе одећу којом су задужени , а која је у конкретном случају била, по изгледу, материјалу и саставним деловима, потпуно у складу са Правилником , јер је осуђени задужио и летње панталоне и летњу блузу, за коју је у поступку утврђено да је погрешно уписана као летња јакна, што је исправљено.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Сик. 234/15 од 3. новембра 2015. године одбијен је захтев за судску заштиту осуђеног поднет против решења Министарства правде – Управа за извршење кривичних санкција број 116-06-172/2015-05 од 30. јуна 2015. године као неоснован. У образложењу оспореног решења је , између осталог , наведено да нису основани наводи осуђеног да није имао адекватну одећу , с обзиром на то да је у поступку утврђено да је осуђени задужио поједине делове летње одеће, а да ће се предузети и мер е да осуђеницима на адекватан начин буду доступни и преостали делови опреме. Стога је наведени суд оценио да су од ст ране казнено-поправне установе предузете све потребне мере да се осуђеним лицима обезбеди адекватна осуђеничка опрема, те да су предузете мере да се отклоне пропусти у остварењу права прописаних Правилном о одећи, обући, рубљу и постељини осуђених лица.
Дописом Казнено-поправног завода у Београду – Падинска скела број 07-14-5/17-01/1 од 24. јануара 2017. године обавештен је Уставни суд, између осталог, да је „Казнено-поправни завод у Београду основан Уредбом о оснивању Завода за извршење кривичних санкција у Републици Србији објављеној у 'Службеном гласнику Републике Србије', бр. 20/06, 89/09 и 32/10, односно Уредбом о допуни Уредбе о оснивању Завода за извршење кривичних санкција у Републици Србији број 110-3286/10 од 7. маја 2010. године. Према овој Уредби Казнено-поправни завод у Београду је завод затвореног типа са посебним обезбеђењем. Осуђена лица се упућују на извршење казне затвора у складу са прописом министра надлежног за послове правосуђа, односно према одредбама Правилника о упућивању осуђених, прекршајно кажњених и притворених лица у заводе за извршење кривичних санкција. Изузетно, на молбу осуђеног из оправданих разлога, односно по захтеву полиције или служби безбедности из разлога безбедности директор Управе може одступити од одредби наведеног Правилника и решењем променити место извршења казне “. У извештају је надаље наведено да је увидом у решење првостепеног и другостепеног органа јасно утврђено да су именованом образложене одредбе чл. 84. и 85. Закона о извршењу кривичних санкција, као и одредбе Правилника о одећи, обући, рубљу и постељини осуђених лица. У члану 85. Закона јасно је одређено да у заводу и одељењима отвореног и полуотвореног типа, осуђени има право да носи сопствену одећу и обућу, што је више него довољно јасно да се не односи на њега, с обзиром на то да се именовани налази у заводу строго затвореног типа са посебним обезбеђењем, па како је овим чланом одређено у којим заводима је дозвољено носити, не мора се експлицитно одредити да је у осталим заводима „забрањено“ носити сопствену одећу. Истиче се и то да се из картона задужења осуђеничком опремом види када и којим деловима зимске и летње обуће је задужен , а одећа којом је задужен у потпуности одговора Правилнику о одећи, обући, рубљу и постељини осуђених лица и дата је у складу са могућностима Завода, а осуђени није изнео наводе и чињенице који до сада нису испитивани, нити је изнео нове доказе који би могли утицати на доношење другачије одлуке.
Дописом Казнено-поправног завода у Београду – Падинска Скела број. 07-14-5/17-01/2 од 30. јануара 2017. године обавештен је Уставни суд о следећем: да према осуђеном Момиров Ђури током издржавања казне затвора у Казнено-поправном заводу у Београду није примењивана ниједна посебна мера прописана чл аном 149. Закона о извршењу кривичних санкција, а што се може закључити из расположиве документације која се налази у Заводу и која настаје током издржавања казне затвора; да се п рема осуђеном Момиров Ђури спроводи програм поступања сходно одредбама чл ана 75. Закона и Правилника о третману, програму поступања, разврставању и накна дном разврставању осуђених лица, а да је након премештаја осуђеног из КПЗ Пожаревац у КПЗ у Београду 15. октобра 2014. године, одлуком управника од 3. новембра 2014. године именованом верификована група В2, висок степен ризика и затворено одељење, са додељеним проширеним правима, а одређени су му нови индивидуални циљеви и дошло је до измена у делу спортских активности; да су осуђеном као индивидуални циљеви одређени прихватање програма поступања и интеграција у осуђенички колектив, поштовање постојећих друштвених норми и закона, поштовање Кућног реда, формалног система и усвајање социјалних вештина, конструктивно решавање проблема; да је у погледу спортских активности притужиоцу одређено бављење кошарком, малим фудбалом, дизањем тегова, стоним тенисом и шахом; да је одређен и програм припреме за отпуст на годину дана пред истек казне ; да ће редовно преиспитивање програма поступања бити у новембру месецу 2017. године, сходно одредбама чл ана 32. стaв 2. тачка 3. Правилника о третману, програму поступања, разврставању и накнадном разврставању осуђених лица ; да служба за обезбеђење спроводи примену права из члана 80. Закона о извршењу кривичних санкција, односно организацију слободног времена осуђених лица, па је тако свим осуђеним лицима омогућено, осим осуђених према којима се примењује мера смештаја под појачан над зор, да изван затворених просторија на свежем ваздуху могу боравити четири часа дневно, односно и више од минимума времена одређеног чланом 80. Закона ; да су неосновани наводи притужиоца да КПЗ у Београду поседује металне, озвучене кавезе у којима се осу ђена лица приморавају да шетају; да право на боравак изван затворених просторија осуђена лица користе на терасама Завода без аудио надзора, које су ограђене жицом и не ометају осуђена лица током боравка на терасама већ представљају физичку препреку за спречавање бекства; да на терасама Завода постоје инсталиране справе за бављење спортским активностима; да се осуђена лица у складу са распоредом дневних активности изводе из просторије у којој бораве ради коришћења права на рад, на телефонирање, ради коришћења права на посете, ради пријема пакета, ради коришћења права на кантину, ради одласка у вешерај, ради остваривања верских права и других активности за које Завод има уређене могућности, те су тако неосновани наводи осуђеног да проводи 22 часа закључан у једној просторији.
Поред наведеног, у одговору Завода наведено је да се свим осуђеним лицима омогућава боравак у спортској сали четири пута недељно, и то у трајању од сат времена. Завод нема подрумских просторија, сале у којима се обављају спортске активности пројектоване су без прозора али у њима постоји вентилациони систем који је у функцији, такође постоји и вештачко осветљење, а техничке неисправности се пријављују и отклањају у складу са могућностима овог завода. Обе спортске сале су опремљене справама за бављење физичким активностима, спортским реквизитима итд. У самим спортским салама и на терасама Завода не постоји мокри чвор, али се током боравка осуђених лица на терасама Завода и у спортској сали, периодично врши обилазак од стране припадника Службе за обезбеђење, те осуђена лица у том моменту могу директно исказати да имају физиолошку потребу, након чега се спроводе до просторије у којима бораве. Други начин за пријављивање околности физиолошких потреба јесте да осуђена лица дају сигнал руком ка камерама које су инсталиране на терасама Завода, као и у спортским салама, у оквиру система видео надзора који се врши непрекидно. Поред наведеног, на терасама Завода инсталиран је интерфонски систем тако да осуђен а лица која бораве на терасама Завода имају могућност јављања насталих потреба службеницима обезбеђења, у циљу њиховог ефикасног решавања. Такође, о суђена лица нису приморана да користе права прописана чл. 76-126. Закона о извршењу кривичних санкција, већ их користе сходно својој вољи и потребама, а запослени у Заводу им омогућавају коришћење ових права у складу са законским одредбама, организацијом и могућностима Завода.
4. Одредбама члана 14. Закона о извршењу кривичних санкција („Службени гласник РС“, број 55/14) (у даљем тексту: ЗИКС ) прописано је : да према степену обезбеђења заводи могу бити отвореног, полуотвореног, затвореног и затвореног типа са посебним обезбеђењем (став 1.) ; да у заводима отвореног типа не постоје физичко-техничке препреке за бекство (став 2.); да у заводима полуотвореног типа запослени у служби за обезбеђење представља основну препреку за бекство (став 3.); да у заводима затвореног типа, поред запослених у служби за обезбеђење, постоје и друге физичко-техничке препреке за спречавање бекства, а у заводима затвореног типа са посебним обезбеђењем постоје физичко-техничке препреке, којима се постиже највиши степен обезбеђења (став 4.).
Одредбама члана 75. ЗИКС прописано је : да одлуку о програму поступања и накнадном разврставању доноси управник завода на образложен предлог стручног тима, који се заснива на оцени испуњености услова прописаних прописом министра надлежног за послове правосуђа који уређује третман, програм поступања, разврставање и накнадно разврставање осуђених (став 1.); да је стручни тим састављен од представника служби завода, а у заводима где нема служби за третман и здравствену заштиту, чланове стручног тима чине запослени одговарајуће струке који процењују степен ризика и здравствено стање осуђеног (став 2.); да одлука о програму поступања и одлука о накнадном разврставању доставља се осуђеном најкасније у року од три дана од дана доношења одлуке (став 3.); да против одлуке о накнадном разврставању осуђени има право жалбе директору Управе, у року од три дана од дана пријема одлуке, да жалба не одлаже извршење одлуке (став 4.); да против одлуке директора Управе по жалби на одлуку о накнадном разврставању, осуђени може поднети захтев за судску заштиту судији за извршење (став 5.); да министар надлежан за послове правосуђа доноси пропис који уређује третман, програм поступања, разврставање и накнадно разврставање осуђених (став 6.).
Одредбама члана 85. ЗИКС прописано је да одећа осуђеног не сме деловати омаловажавајуће ни понижавајуће (став 1.), те да у заводу и одељењима отвореног и полуотвореног типа осуђени има право да носи сопствену одећу и обућу (став 2.).
Одредбама члана 149. ЗИКС прописано је: да се према осуђеном за кога постоји опасност од бекства, насилничког понашања, самоповређивања или угрожавања реда и безбедности друге врсте, који се на други начин не могу отклонити, изузетно могу наредити посебне мере (став 1.) ; да су посебне мере – 1) одузимање и привремено задржавање ствари чије је држање иначе дозвољено, 2) смештај у посебно осигурану просторију без опасних ствари , 3) смештај под појачан надзор , 4) усамљење, 5) тестирање на заразне болести или психоактивне супстанце (став 2.); да примену посебне мере одређује управник завода или лице које он овласти на писани и образложени предлог руководиоца организационе јединице завода (став 3.); да је према осуђеном могуће применити и више посебних мера истовремено (став 4.); да се извршење мере из става 2. овог члана одмах обуставља ако су престали разлози за њену примену (став 5.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе, Уставни суд, пре свега, констатује да се подносилац уставне жалбе Суду обраћа као правноснажано осуђено лице и да оспорава судску одлуку којом је одлучивано о захтеву за судску заштиту положаја осуђеног лица у установи за издржавања казне затвора.
Истичући повреду права на људско достојанство из члана 23. став 1. Устава, подносилац указује Уставном суду да је био принуђен да у Заводу носи некомплетну, три броја већу униформу, која не одговара месним климатским условима.
По оцени Уставног суда, из навода уставне жалбе произлази да подносилац повреду свих истакнутих права заснива на тврдњи да му ни суд није пруж ио потребну заштиту права да у заводу носи своју летњу одећу, јер је био задужен са одећом дугих рукава која је прљаво сиве боје и која наглашава његову искљученост из друштва, све у циљу његовог омаловажавања .
Уставни суд, најпре, указује на праксу Европског суда за људска права (у даљем текту: ЕСЉП) према којој је, са једне стране, оправдано успостављање установа са високим степеном безбедности за поједине притворенике и затворенике, за која лица важе строжија безбедносна правила (видети пресуду у одлуци у предмету Ramirez Sanchez против Француске, ст. 80, 82 и 138 .), и да, са друге стране, ови посебни затворски режими, као што је мера усамљења, у облику казне самицом, изолације или сепарације, сами по себи, нису у супротности са чланом 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , која садржински одговара одредбама чл. 23. и 25. Устава Републике Србије , ако је законита и ако за њену примену постоје ваљани разлози (видети пресуду у предмету Van der Ven против Холандије, број 50901/99, од 4. фебруара 2003. године, § 51 .). Стога ускраћивање контакта са другим затвореницима из разлога безбедности, дисциплине или заштите , само по себи, не представља нечовечно или понижавајуће поступање , нити се обавезно ношење затворске одеће, ако је у складу са општим правилима и није арбитрерно, не може сматрати понижавајућим поступањем према осуђеницима (видети пресуду ЕСЉП у предмету McFeely против Уједињеног краљевства, број 9317/78, од 15. маја 1980. године § 81 .).
У односу на истакнуту повреду права на људско достојанство, Уставни суд истиче да јемства из члана 23. Устава представљају основне вредности демократског друштва. У том смислу, Уставни суд указује да Устав одредбом члана 25. апсолутно забрањује мучење, нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање, као и да је у основи понижавајућег поступања повреда људског достојанства утврђено одредбом члана 23. став 1. Устава.
Уставни суд указује на праксу ЕСЉП (видети пресуду 5310/71 од 18. јануара 1978 . године у предмету Ирска против Уједињеног краљевства, § 167.) којом је дефинисан појам понижавајућег поступања, као поступање које проузрокује осећање страха, стрепње или ниже вредности која могу да понизе или да сломе физичку или менталну отпорност жртве, односно да је поступање понижавајуће онда када код жртве изазива осећај страха узнемирености и инфериорности, дакле поступање које може да понизи и осрамоти.
Испитујући основаност навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 23. став 1. и члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да из оспореног решења и остале документације произлази да се подносилац уставне жалбе налази на издржавању казне затвора у трајању од 40 година у Казнено-поправном заводу затвореног типа са посебним обезбеђењем, и то у затвореном одељењу у групи високог степена ризика са посебним обезбеђењем, у којем по закону није прописана могућност да осуђени носи сопствену одећу и обућу, као и да је подносилац уставне жалбе задужио поједине делове летње одеће.
У образложењу оспореног решења наведено да је казнено-поправни завод у којем осуђени издржава казну установа затвореног типа са посебним обезбеђењем; да су осуђеном у складу са постојећим ресурсима додељени поједини делови летње одеће, као и да ће у наредном периоду бити предузете мере да се осуђеним лицима на адекватан начин обезбед ити преостали делови опреме; да се од стране стручних служби константно прати стање потреба осуђеног лица, а да су направљени планови за даљу реализацију неопходних набавки. Виши суд у Београду је у оспореном решењу констатовао да је у току поступка пружања судске заштите подносиоцу уставне жалбе , као осуђеном лицу, а на основу извештаја о задужењу осуђеног Ђуре Момирова, утврђено да је он био задужен једним панталонама, једном летњом блузом и једним летњим панталонама, а да ће до краја 2015. године бити задужен по једним паром летњих и зимских ципела.
Полазећи од утврђеног, а имајући у виду да Устав никоме не јемчи право да ће казну затвора на коју је осуђен издржавати у установи одређеног типа, Уставни суд је оценио да се не могу прихватити као основани наводи уставне жалбе о повреди права из чл. 23. и 32. Устава којима се позива на то да суд подносиоцу није пружио потребну заштиту права да у заводу носи своју летњу одећу, а да је у циљу његовог омаловажавања задужен одећом дугих рукава у летњем периоду, која својом бојом наглашава његову искљученост из друштва .
Оцењујући преостале наводе уставне жалбе којима подносилац образлаже повреду права на људско достојанство из члана 23. Устава, а које заснива на тврдњи да се према њему континуирано спроводи фактичка примена посебне мере смештаја под посебан надзор јер је „од 20h до 22h у току дана закључан у ћелији са слободним простором за кретање око 4,5 m² са још једним осуђеником, а да је преостало време принуђен да шета као животиња у закључаном и озвученом металном кавезу под видео надзором, без санитарног или мокрог чвора или закључаној подрумској просторији са подом један метар испод нивоа завода без санитарног чвора, без прозора и без дневног светла и свежег ваздуха, која се осећа на мемлу, а на чијем улазу стој и назив 'Спортска сала'“, Уставни суд је из одговора Казнено -поправног завода у Београду број 07-14-5/17-01)1 од 30. јануара 2017. године утврдио да ови наводи устане жалбе нису тачни, те се као такви не могу сматрати уставноправно прихватљивим разлозима којима би се аргументовано указало на повреду Уставом гарантованих права.
Наиме, из одговора Казнено -поправног завода у Београду број 07-14-5/17-01/2 од 30. јануара 2017. године, произлази да према осуђеном Момиров Ђури током издржавања казне затвора у Казнено-поправном заводу у Београду није примењивана ниједна посебна мера прописана чланом 149. Закона о извршењу кривичних санкција, а да је слободно време затвореника у току дана, према којима се не примењује мера смештаја под појачаним надзор ом, организовано тако да на свежем ваздуху могу боравити четири часа дневно, на терасама без аудио надзора, које су ограђене жицом као физичком препреком за спречавање бекства и не ометају осуђена лица , која током боравка на терасама могу користити инсталиране справе за бављење спортским активностима, те да се у преосталом делу дана осуђеници изводе из просторија у којима бораве у складу са распоредом дневних активности ради коришћења права на рад, на телефонирање, права на посете, пријема пакета, права на кантину, остваривања ве рских права и других активности, као и да се четири пута недељно осуђеним лицима омогућава боравак у спортској сали , која уместо прозора има исправан вентилациони систем и вештачко осветљење и у којој нема мокрог чвора, али да је сала обезбеђена камерама и интефонским системом преко којег осуђеници, када припадници службе обезбеђења нису присутни у сали, траже да буду изведени ради обављања физиолошких потреба.
Што се тиче истакнуте повреде права из члана 36. Устава, Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи ниједан навод који би се могао довести у садржинску везу са правом на једнаку заштиту права, а да подносилац не истиче повреду права на правно средство, већ повреду права из члана 36. став 2. Устава заснива повреди права на правично суђење и образлаже тиме што је оспореним решењем одбијен његов захтев за судску заштиту без расправе и могућности подносиоца да се изјасни о доказима и без извршеног увиђаја од каквог су материјала направљени одевни предмети осуђеничке униформе, нити му је дата поука о правном средству којим би могао, пре уставне жалбе, оспоравати наведено решење. С тим у вези Уставни суд и овог пута указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, као у конкретном случају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Следом свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем нису повређена Уставом зајемчена права подноси оца уставне жалбе на која се позвао у уставној жалби , те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
Уставни суд напомиње да се одредбом члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено право или слобода, већ се утврђује начело забране дискриминације у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе, те је његова повреда акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког одређеног права, односно слободе, а што у конкретном случају није учињено.
6. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић